Председник и одбрана државе од корона вируса

Никола Н. Живковић

Неколико пријатеља скренуло ми је пажњу на један телевизијски програм и топло ми је препоручило да то свакако погледам. Ја сам пре човек књиге, па и радија. Телевизију, признајем, ретко гледам.

Послушао сам, дакле, пријатељски савет и гледао телевизију. Реч је о конференцији за штампу која се поводом корона вируса одржава свакодневно, у шест увече. Тако је било и у суботу, 21 марта 2020. Конференцију у Палати Србије отворио је сам Председник. Његови наступи су већ много пута коментарисани у штампи и на друштвеним мрежама. Ја ћу се ограничити искључиво на овај, суботњи, наступ и на моје личне утиске.

Пошто је уведено ванредно стање, он као Председник, на основу Устава земље, има далеко већа овлаштења него у време нормалног, мирнодопског стања. Тако је и у суботу објавио нацији да „ја лично“ пооштравам мере и „од сутра уводи се полицијски час од пет после подне до пет ујутро“.

Мој осећај је био да он просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих. А у Србији има и смртних случајева. Не, то не тврдим. Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан. Истина, он се током свог излагања управо осврнуо на тај моменат и негирао критике оних који тврде да он просто сија од среће. И човеку који није психолог јесте јасно, да када се браниш од оптужби – без обзира да ли си у праву или ниси – већ су делом признао своју одговорност. За Председника, а и оне који га обожавају, лоше је што није прочитао савете, на пример, Игнасија де Лојоле. Он је својим истомишљеницима, језуитима, саветовао, када немају ваљане аргументе, онда је најбоље да доказе противника просто прећуте: „Правите се, као да их нисте чули!“

Друга његова крупна беседничка грешка јесте да се често понавља, па чак и сувише гласно говори. А који пут то се може да протумачи као вика и галама. Од древних Грка, од Демостена, јасно је да говорник треба да наступа потпуно супротно ономе како то чини Вучић. Ако новац штампате у претераним количинама – а да из тога не стоји и реална снага привреде – онда такав новац постаје безвредни папир. Тако је и са речима, ако сувише често некоме говорите да га волите, онда такви Ваши изрази, без обзира колико били искрени, губе на убедљивости.

Довољно је, по мени, да се народу каже да је ствар „веома озбиљна“. Доказ за то су слике из Кине, Италије, Шпаније и осталих земаља Европе и света. Председник се дере на народ, као да је он васпитачица у обданишту, а Срби његова несташна деца. Не тврдим да нема недисциплинованих појединаца. Но, исто тако тврдим, да народ није глуп. Срби су често показали да су били мудрији од својих политичара и зато не завређују да се тако са њима поступа.

И најзад, последње, то је Вучићева благодарност Кини. Немам поуздане информације и зато желим да му верујем да је у тој тешкој ситуацији само та земља показала жељу да нам пошаље праву помоћ, и то у обиму који нам је потребан. Верујем му јер сам нешто слично прочитао и из Италије. Брисел, а пре свега Берлин, оглушили су се на вапаје из Рима. Али је зато Пекинг реаговао брзо и ефикасно. Али, када Вучић пет или десет пута у року од двадесетак минута понови „наша кинеска браћа“, или исто тако често „мој брат Си Ђипинг“ – онда то пара уши и, по мом мишљењу, прелази осећање за меру и добар укус.

Кинеска цивилизација је најстарија на свету и сеже неких пет хиљада у прошлост. Она је основана на будизму и Конфуцијевој философији. Главна особина тог учење управо јесте осећање за меру. Нисам Кинез па не могу да знам како се осећа кинеска амбасадорка када на београдском аеродрому стоји поред Председника Србије и слуша његове хвалоспеве. Претпостављам да јој није пријатно. А можда се и варам?

На крају морам да кажем и оно што заслужује похвалу. Ако је тачно – а то кажу и наши лекари, епидемиолози – да је управо благодарећи Вучићевом залагању из Кине стигла тако преко потребна помоћ, онда човек и то мора да призна. Зато му се и ја, као грађанин Србије и Србин, најискреније захваљујем на овоме успеху.

Председник је журио на аеродром да поздрави кинеску екипу лекара, па је морао да напусти конференцију. После њега на конференцији говорила је директор Института за јавно здравље Србије „Батут”. За разлику од председника, који је свој говор одржао из главе, наизуст, ова дама је читала. Ако сам добро запамтио, она се презива Јовановић. После ње говорила је директор РФЗО-а. Презиме? Шкандрић, Шкодрић или Шкундрић. Да их протокол није представио које су им функције помислио бих да су дошле из телевизијске емисије „Задруга“. На основу свега што су казале, било ми је јасно да је њихове знање из медицине веома скромно. Но, зато су – судећи по ономе како су обучене – веома добро информисане где могу да купе скупоцене бунде и најмодерније италијанске ципеле или ташне. Слушајући их како говоре прва мисао ми је била да су то одговорно место добиле не зато што су способне већ због тога што имају добре везе са политичарима из владајуће странке. Или су добили подршку натовског, соросовског „невладиног сектора“? А то је исто. Јер српска влада и спроводи политику „NGO“. А њихова имена није потребно ни спомињати. Сви знамо да су те особе гаулајтери моћника из Њујорка, Лондона, Париза и Берлина. Ако Председник жели да његове изјаве и потези наиђу на неповерење српске јавности, онда неће много погрешити ако на те конференције позове ове две даме из „РФЗО-а“ и „Батута“.

Последњи је говорио Горан Стевановић, директор Инфективне клинике. Његово излагање било је најкраће, језгровито и разумљиво. Просто му ја, који – уосталом као и већина људи – немам велико знање о основним појмовима са подручја медицине, верујем што је казао. Зато ме није нимало изненадило да су новинари имали питања искључиво за доктора Стевановића. Потпуно су игнорисали присуство ове две даме. Да сам саветник Вучића, предложио бих му да на следеће конференције поведе само др Стевановића, или људе који су дорасли његовом знању.

Извор:

24 март 2020. „Стање ствари“: https://stanjestvari.com/2020/03/24/nikola-n-zivkovic-predsednik-i-odbrana-drzave-od-korona-virusa/

О смерти русского писателя Эдуарда Лимонов

Я узнал эту новость около десяти вечера, во вторник, 17 марта, на русских сайтах. Мне неописуемо грустно. Я высоко ценил его как писателя, а также как человека. И это совершенно неожиданное чувство для меня – горевать о человеке, которого я никогда не встречал в своей жизни. Я не всегда безоговорочно соглашался в своих оценках политической ситуации. Но его честность и смелость не только писать, но и действовать и ценой страданий привлекли мое внимание к этому великому русскому художнику. Стремление к истине и независимость мысли были для него самый важный в жизни.

Всегда были редкие люди, которые были готовы не только критиковать, но и приносить конкретные жертвы за свои убеждения. Или, как сказал один из его соратников, что Лимонов прошел «один через тюрьму для своих собственных убеждений». Он был бескомпромиссным русским борцом за национальные права своего народа. Поэтому он преследовался всеми режимами.

Утро начиналось для меня годами, размещая самые интересные культурные и политические новости на сайтах. Обычно я сначала смотрю на блог Лемон: https://limonov-eduard.livejournal.com/
Его последняя статья была короткой и опубликована 13 марта 2020 года: «Книга называется« Старик путешествует ». Она написана. Права, приобретенные Individualid. Пришли молодые и красивые парни, пара и девушка. Они заставляют меня чувствовать себя лучше.»

Он не был политически пригоден ни для советской власти, ни для новой российской. Для него было «важнее всего была старорусская справедливость». Он оценивал все “с точки зрения России». Кроме своих книг, он оставил нам еще и опыт опыт борьбы за свободу и достоинство русского народа.

Во время гражданской войны в Югославии в многочисленных интервью он гордо заявил, что боролся «на стороне сербов», вступившийся за боснийских сербов.

Умер Эдуард Лимонов, великий русский писатель, интеллектуал мирового уровня, боровшийся за справедливость для Сербии.

Благодарный сербский писатель Никола Николаевич Живкович, Белград, Сербия.

Предраг Ристић (1931 – 2019)

Никола Н. Живковић

Последњих недеља, или тачније, последњих месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа“. То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који сe познају и добро разумеју.
Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019., „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана После Српске нове године прославио је 88. рођендан.
Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао, – ја њему, или он мени, – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.
Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.
Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки – и многи други.
Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих шест или седам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно, а у последњих неколико месеци и чешће. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:
„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у Српско-немачкој школи, у Београду, године 1940.“
И онда би се пожурио да ми рецитује једну, најчешће ову:
Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.
Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.
Изговорао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.
Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако збилижили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини коме могу да ове стихове кажем на немачком“.
Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на Универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко од Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.
Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем математику. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.
Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантих прича, да могу да постанем и „твој Екерман“. Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великох немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.
Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није ми се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.
О Пеђиној делатности у јавном животу Београду, писано је у довољној мери, па зато на овом месту није потребно да и ја то понављам. Био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини.
Често је спомињао као анегдоту причу свог пријатеља, аутора, који се жалио да нико неће да му штампа књигу. Онда му је у друшвтву један дао следећи савет: „Умри, па ће ти књиге бити објављене!“
Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? Или, можда ће његова црква почети да се ускоро гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?
„Сећам се Београда 1941–1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело говорити, ко су жртве, а ко џелати.“
Говорио ми је много о тиоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас.“
Имао је вољу за живот. Тек последњих недеља живота, призивао је крај. Или, како ми је у једном од последњих сусрета казао: „Једва чекам да отпутујем. Мој деда је био срећан. Отишао је у вечерњу шетњу. Када се вратио, казао је укућанима да неће ништа вечерати, већ да одмах иде у кревет. Следећи дан, ујутро, нашли смо га у кревету, мртвог.“
Као што је живео храбро, мој је утисак, да се није бојао ни смрти. На крају ју је, ето, и прижељкивао.
Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“ (Иво Андрић, „Немири од века“).
И ја сам, са времена на време, не редовно, после наших разговора, записивао његове приче. То ћу, можда да објавим, касније. За данас, на дан његове сахране, толико од мене. Знао је прилично добро и руски, јер је међу „Белим Русима“ имао много пријатеља. Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Извор:

9 авг 2019. https://stanjestvari.com/2019/08/09/nikola-n-zivkovic-pedja/

«ИСКРА», 9 авг 2019. https://iskra.co/kultura/nikola-n-zivkovic-pedja/

9 авг 2019. https://www.standard.rs/2019/08/09/nikola-n-zivkovic-pedja/

9 авг 2019. https://jadovno.com/nikola-n-zivkovic-pedja/#.Xe41mG5Fw2x

9 авг 2019. https://nikolazivkovicblog.wordpress.com/

10 авг 2019. https://www.srpskadijaspora.info/nikola-n-zivkovic-pedja/

10 / 08 / 2019. http://www.pravoslavie.ru/srpska/122991.htm

11 авг 2019 https://www.facebook.com/srbinaokup.info/posts/2429679823758422?comment_id=2430759330317138&comment_tracking=%7B%22tn%22%3A%22R%22%7D

Никола Н. Живковић

Пеђа Ристић
(1931 – 2019)

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је освећен 8. августа 2015. године. После су домаћини, како је то обичај, позвали све госте да дођу у оближњи ресторан да се окрепе и освеже хладним пићем и домаћом храном. Тих дана владале су чувене херцеговачке, тропске врућине. Десило се да сам седео поред Пеђа, а преко пута нас нашао се мени непознати човек. Он је показао велики интерес за Храм. Желео је да упозна аутора тог дела. Био сам присутан њиховом упознавању:

„Ја сам Зоран Мандлбаум, председник Јеврејске општине у Мостару. Част ми је да Вас упознам. Створили сте дело непролазне вредности.“

Пеђа: „Ја сам Предраг Пеђа Ристић, архитекта, аутор пројекта Храма у Пребиловцима.“

Зоран Мандлбаум: „Видим да сте именом и презименом исписали имена стотине српских жртава. То сте добро урадили. Њихова имена треба да памтите. Но, нигде нисам видео да пише, ко су џелати. Ко је, дакле, убио те Србе?“

Пеђа Ристић: „Хрвати.“

Зоран Мандлбаум: „Па што то онда и не напишете!“

После сам са Пеђом расправљао о овом кратком и поучном коментару господина Мандлбаума. И заиста, због чега се у нашим, српским уџбеницима непрестано говори о „усташама“? Зашто макар не напишу «хрватске усташе»? Могуће, да су многи крвници носили усташке униформе, можда чак и већина, но неки су били домобрани или полицајјци, а велики број убица били су просто људи из оближњих католичких села. Но, сви су они били Хрвати и спроводили су план Независне Државе Хрватске. А она је имала јасан циљ: једну трећину Срба да да се побије, једна трећина да се покатоличи, а преостали да се протерају у Србију. Дакле, то је био озбиљан државни програм НДХ. А та земља уопште није била никаква «такозвана држава», већ је НДХ била међународно призната од неких седам или осам држава Европе, имала једакле, своју сопствену војску, законе, суд, полицију, своју валуту «куну», морнарицу. Словом, усташе нису пале са неба, већ су биле саставни део Независне Хрватске Државе, односно њених полицијских снага. ржаве, односно њених полицијских снага. Злочини усташа нису били неки појединачни испади појединих њихових главешина, који су се отели контроли централне власти. Не. Усташе су имале покриће, подршку и благослов највиших представника како хрватске државе, тако и римокатоличке цркве. Зато њихова злодела нису ствар «три камиона усташа», – како је цинично волео да говори Владимир Бакарић, и тиме јасно желео да умањи хрватске злочине, – већ одговорност сноси целокупни државни апарат Хрватске и то у времену од априла 1941. до априла 1945.

Сем тога, «усташе» су себе звали и српски устаници, рецимо, у Херцеговачком устанку из године 1875. Тако да је појам „усташа“ веома непрецизан. Вероватно је титоистички режим намерно форсирао да се употребљава тај термин, како би скинуо одговорност Хрвата за злочине који су почини према српском народу. На жалост, неки српски историчари до данас нису схватили да се овде ради о лукавој политици Јосипа Броза, Ивана Крајачића, Андрија Хебранга, Владимира Бакарића, Мирослава Крлежа и осталих хрватских комуниста. Они су много учинили да Хрватска избегне процес денацификације, као што је то после 1945. године био случај са Немачком.

Пеђа је Мандлбауму испричао случај његовог пријатеља, београдског Јеврејина Еизенберга: „Када сам био ухапшен 1966. нико није смео да ми уђе у кућу, сем Саше Еизинберга који је питао моју жену да ли joj нешто треба.”

Зоран Мандлбаум био је веома изненађен, када му је Пеђа испричао да Јевреји нису били само у партизанима, него и у четницима. После тога сусрета, међу њима се развила жива преписка. Пошто сам био непосредни сведок догађаја, Пеђа ми је редовно слао и копије Зоранових писама. Тако Мандлбаум 14. августа 2015. пише Пеђи:

«Zahvaljujem Vam se na fotografijama i članku koji ste mi poslali, iz kojih sam naućio stvari koje mi nisu bile poznate. Iskreno da Vam kažem do sada nisam nigdje pročitao da su i Јevreji bili u četnićkim jedinicama a prvi put sam to vidio u Jad Vašemu. Ja uopšte ne sumljam u autentičnost fotografija a autoritet Jad Vašema to i potvrđuje. Činjenica je da su Jevreji uvijek voleli Srbiju i bili veliki ljubitelji Kralja Aleksandra Jugoslavije, a svoju lubav su i djelom iskazivali svojim učešćem u dva Balkanska rata i I svjetskom ratu gdje su mnogi poginuli (spomenik u Beogradu) i bili odlikovani visokim odlikovanjima. U jevrejskom molitveniku izdanom u Zagrebu 1938 g., koji je napisao g.Nadrabin Miroslav Frajberger, ubijen u Jasenovcu 1942 g. (Stepinac nije htio da ga spasi i zaštiti) nalazi se i molitva “Za Otađbinu i Kralja Aleksandra” koje se je uvijek za Šabat molila.
Vaše arhitektonsko djelo crkve u Prebilovcima je izuzetno i prije dva dana sa suprugom i dvojicom prijatelja išao sam ponovno da mu se divim, i da ga u miru obiđem. Hvala Vam što ste dio svoga talenta ostavili u selu mućenika Prebilovcima a ovaj dragulj nama Hercegovini na ponos. Pozdrav, Mandlbaum Zoran»

Веома је био погођен изненадном смрћу Зорана Мандлбаума, који је умро кратко после тог сусрета, 9. новембра 2015.

Послератне године биле су веома тешке за Пеђу и његову породицу. Од нових, титоистичких власти били су оцрњени као «великосрпска буржоазија». Премда је 1945. године имао свега четрнаест година, и њега је нова власт прогласила за «народног непријатеља».
Међу ретке светле тренутке тог времена, Пеђа се сећа једног путовања на Јадранско море. Ево како је он то доживео:

«Генерација студената архитектуре Београдског универзитета прве године, 1950., ишла је на студијску екскурзију у Котор на инцијативу професора арх. Милана Злоковића, родом из Трста који је имао рођаке у Котору. Реквиран је био само за нас и мали бродић који држао редовну линију транспорта мештана дуж обала Боке, а дон Нико Луковић је био одређен да нам буде стручни водић на том бродићу, те да нас упозна са архитектуром Боке. Дон Нико, римокатоички свештеник, јавно је говорио да је Србин и зато је имао проблема како са титоистичким властима, тако и са врхом римокатоличке цркве.»

Последњих недеља, или тачније, месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа“. То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који су познају и добро разумеју.
Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019., „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана После Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао, – ја њему, или он мени, – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.
Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Саша Ајзинберг, Оља Ивањицки – и многи други.
Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих седам или осам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачкох дечјих песмица, које сам учио у Српско-Немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитира једну, најчешће ову:

„Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.“

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговорао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.
Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако збилижили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, «а ти си, Никола, једини кому могу да ове стихове кажем на немачком.»

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем сакралну архитектуру и математику. Могу само да кажем, да ми се нека његова остварења веома допадају. Храм светог Јована Владимира у Бару, рецимо. Или црква у Требињу, те она у Ааптину, поред саме обале Дунава. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао «Еуклидову») геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Одлично је познавао и волео српску историју и културу. Знао је да подсети своје саговорнике, да је Србин Лазар са своја четири сина 1402. године направио часовник на Спасењском торњу у центру Москве:

„Ми данас досадисмо с оном проклетом виљушком на фрескама, а нико не помиње часовник Србина Лазара. Призрен је тада био европски центар часовничарског заната. Срби се не поносе оним што стварно имају.»

Такође је говорио да не смемо да заборавимо да је на Авали уместо уништене средњевековне тврђаве Жрнов подигнут споменик Југославији, чиме је заувек уништен документ о нашој историји: «Одговорност за овај злочин над српском културом сноси Александар Карађорђевић и његови најближи саветници.»

Био је до краја лојалан својим пријатељима. Често их је спомињао. Већ сам споменуо Ајзинбергове. Ево њихове приче:

«Једног дана, у јесен 1941, Матвеја и Александра хапсе Пећанчеви четници, под оптужбом да сарађују са комунистима. Саслушавали су их у општини Сопот. После три дана у ходнику су видели и Грету. Како није било доказа, пуштени су, а Грета остаје у општини, да ради као дактилографкиња код командата тог одреда, војводе Милије Мајсторовића. Међутим, после неког времена, срески начелник који је штитио Ајзинбергове је смењен, а нови је послао жандарме да их ухапсе и одведу у логор. Грета је молила војводу Мајсторовића да их спасе, на што је он одговорио: “Добро, тебе и дете ћу спасити, мужа нећу“. Матвеја више никада нису видели. Грета је и даље сваког дана радила у војводиној канцеларији, водећи и Александра. Он пише: “Били смо, заправо, у затвору, али су нас увече, понекад, пуштали кући. Често и нису: тада смо спавали тамо, на поду“. Пећанчеви четници, по његовим речима, “нису били зли људи, изузев војводе и можда још двојице или тројице“. Фебруара 1942. срески начелник је одлучио да се и Грета и Александар пошаљу у логор. Онда им је пришао један четник, ропочевачки богослов звани “Попче“, рекавши да у ствари хоће да им помогне. У суседној кафани попунио им је исправе. Уследило је скривање по Београду, до пролећа 1942. Неки познаници су их чували, а неки су били исувише уплашени. Видевши да не могу дуго, прихватају предлог Душана Стојадиновића: да оду у село Крепољин на Хомољу, где је удата његова сестра. На улазу у кањон реке Млаве зауставља их четничка заседа. “Ми о вама све знамо. Знамо да имате лажне исправе. Признајте ко сте и куда сте пошли. Биће боље за вас“, рекао им је официр. После толико неизвесности, Грети су се одузеле ноге, села је и све признала. Једноставно су чекали да их четници предају Немцима. Александар наставља:

“Четник је мирно саслушао, па скинуо шубару и рекао, прекрстивши се: `Госпођо, захвалите Свевишњем што Вас је надахнуо да кажете истину – ако је то, што сте рекли, истина. Ми смо Краљева Југословенска војска у Отаџбини и нећемо вас предати ни Немцима ни оним четницима од којих сте побегли. Имали смо информације да иде гестаповка са дететом и због тога смо вас задржали…“

Официр који их је сачекао био је поручник Јагош Живковић, командант Млавске бригаде. Потом су упознали и генералштабног капетана Симеона Синишу Оцокољића, команданта Млавског корпуса.

Четници су им рекли да не примају у своје јединице жене и деце, али да могу бити у непосредној близини и на њиховом казану. Ајзинбергови су се неко време осећали сигурно, али, онда су схватили да су и четници прогоњени: од Немаца, Бугара, љотићеваца и белогардејаца. Зато, кад год би кренуле осовинске операције, њима је дозвољавано да се придруже најближој бригади и да се крећу на њеном зачељу.
За две и по године, у том делу Источне Србије, у троуглу Доњи Милановац – Деспотовац – Бор, Ајзинбергови су међу четницима видели Пољаке, Италијане, чланове британских војних мисија, оборене америчке пилоте које су спасили четници, па чак и једног одбеглог Немца. Само нису видели ни једног јединог партизана.

Александар Ајзинберг овако описује први сусрет са партизанима:

“Видели смо, на суседној планини, како долази група од њих десетак. Биле су, међу њима, три девојке. Петоро или шесторо је имало оружје, а остали су се вероватно тек прикључили одреду. Ми смо им с радошћу изишли у сусрет, а они су нам рекли да су нас – заробили! Неко их је обавестио да смо на том салашу и они су дошли по нас. Претресли су нас и одузели нам скоро све ствари. Један од њих ми је скинуо шајкачу са главе и ставио је на своју. Онда су нам узели ћебе, шаторско крило, оно мало лекова и завоја, једну торбицу коју је мајка сашила од неких крпа, џак лешника. Све за трен ока. Напросто, опељешили су нас“.

Али онда наилазе на Црвену армију и с њом одлазе до Београда. Александар овако описује улазак у двориште своје куће, у Улици Гундулићев венац број 53, у које нису крочили од 6. априла 1941:

“У кући неки непознати људи. Питају нас кога тражимо. Били су врло изненађени кад су чули да је то наша кућа и да смо се вратили. Подозриви: `Како кући, па ми ту станујемо! Нисмо ни сами. Четири породице’… Радник нас је дочекао са неприкривеном мржњом. Он је радник, има петоро деце, дошло је време радника, а наше, кућевласничко, прошло је. Изаћи неће, има он стамбену дозволу некаквог комитета, а много стрпљења нема.“

То је била масовна појава у Београду “по ослобођењу“: комунисти су својим присталицама делили куће “буржуја“ – било да су те “буржује“ раније поубијали Немци као четнике, као Дражине људе, или као Јевреје, било да су их они сами управо похапсили и ликвидирали. Ајзинбергови никада нису добили натраг своју кућу.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантих прича, да могу да постанем и „твој Екерман“. Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великох немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није ми се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

Делио је судбину «народних непријатеља», па је педесетих и шездесетих година често био затваран, као и његов отац, од титоистичког режима. Међутим, било је и увек има и храбрих, као што мајстор инсталатер из Босне Данило Арсенић који је радио за мог оца пројектанта централног грејања, долазио кришом код нас и за цело време робијања мог оца. редовно нас материјално помагао.

Сем споменутог Данила, помагали су га још двојица: «Милић Станковић сликар који се понудио да нас материјално и морално помаже, као и Александр Саша Еизинберг, грузински Јеврејин који је провео рат кријући се, како сам већ казао, у четама Краљевске југословенске војске у отаџбини, на Хомољским планинама док је његов отац дипломирани архитекта из Минхена оставши у Београду трагично убијен жртвујући се за своју породицу. Између два рата стари Матвеј Еизинберг је као истакнути грађевински предузимач изградио монуменрални храм Светог Марка у Београду.

Педесетих година прошлога века Пеђа се највише дружио са колегама архитектима и сликарима. Заједничко им је било то да су били српски родољуби, анти-титовци и да су носили браде: Миодраг Дадо Ђурић са Цетиња, Урош Тошковић–Тоша, такође сликар, Вукота Вукотић–Тупа, архитекта са Цетиња и Леонид Шейка–Љоња сликар.

Као сваки човек, и Пеђа је био везан за своју родну кућу, која се налази у Београду, на Сењаку. Ево што ми је о томе причао:

«Почетком шездесетих адаптирао сам поткровље у Сењачкој број 3, у кући у којој сам се родио, јер сам био избачен из дела стана у истој кући која је била конфискована. Поткровље сам углавном изградио својим личним физичким радом. Само сам један дан имао помоћ од четири надничара с Вуковог споменика. Успео сам којекако да се дриблам с општином око законске грађевинске дозволе, с тиме што сам у предати првобитни пројект-скицу за дозволу у коме је било лажирано минимално решење, које су ми условљавали убачени станари, убацио неприметно оно што сам уствари извео. Одмах су почела против мене суђења која је покретао убачени станар, ситни удбаш и цинкарош, сликар Бошко Рисимовић–Рисим, која су трајала и после његове смрти, јер је штафетну палицу преузела његова жена Драгослава–Даца. Та суђења трају све до данашњих дана. Поткровље је наследио мој син који се илегално родио и одрастао у њему, и који тек однедавно, после срамних и понижавајућих перипетија, станује у том поткровљу легално, после несхватљиве међустанарске административне борбе између убачених комуниста, и нас „великосрпске буржоазије у пропадању“.

Овај случај такође сликовито показује, у којој земљи ми то живимо. Јер, ово није само случај једне породице, већ хиљаде људи, који су после године 1945., избачени из својих станова и кућа, а у њих су се уселили Брозове верне српске слуге, српски титоистички јаничари. Ни данас, године 2019., законски наследници не могу да остваре своја основна људска права.

А како су то решиле бивше социјалистичке, комунистичке државе? Поуздано знам за Чешку и Мађарску, јер тамо живе моји добри познаници. У Прагу и Будимпешти држава је вратила старим власницима имовину, а људи, и њихова деца, који су од 1945 године незаконито живели у тим конфискованим становима, морали су да се иселе, а државама је им помогла и делом финансиала нове станове. Зашто то не може да се спроведе и у Србији? Из простог разлога, јер Србија није правна држава. У Србији су на власти и даље титоисти. Када то не би било тако, онда би Србија иселила Бошка Рисимовића и његову породицу из Пеђине родитељске куће и помогла им да нађу други стан, а кућу би вратила Пеђи и њеним правим, правним наследницима. А шта српско правосуђе тражи од Пеђе и његове породице? Да Ристићи купе стан Рисимовићима! Отели су му стан и сада Пеђа још мора да својим злотворима и разбојницима плати!

У Пеђином поткровљу на Сењаку основана је позната „Медијала“. Данас се Медијала сматра можда јединим нашим аутентичним уметничким покретом. Ту су долазили често понекад свакодневно Леонид Шејка са својом женом Маријом Чудином, песникињом; Дадо Ђурић, сликар; Вукота Вукотић, архитекта; Урош Тошковић, сликар; Влада Величковић, архитекта и сликар; Оља Ивањицки, сликарка; Света Самуровић, правник и сликар и његова жена правник; Илија Савић, психолог; Миро Главуртић, писац и сликар, покретач Медијале; Слободан Дане Машић, архитекта и издавач; Долорес Ћаће, психолог; режисер Слободан–Бони Шијан; Михајло Ђоковић Тикало, сликар; Милосав Лазаревић (Лаза Буђави), сликар; Милован Видак, сликар; Данило Киш, писац, академик Димитрије Богдановић, Васко Попа, песник; слепа, изузетно образована Љиљана Ристић, полиглота. Ту је једном с Димитријем Богдановићем био и млади матурант Ристо Радовић, данашњи митрополит црногорско приморски Амфилохије, али и други мање познати свештеници и калуђери, као, на пример, отац Силвестар Вучовић.

Познавао је Десу Тревизан. Ево што он Пеђа о њој написао: «Десу Павловић–Тревизан, чију смо бурну животну историју ми Београђани веома добро познавали, а опет из мудрости то нисам показивао, јер је у том тренутку «Деса Баронеса», тако смо је сви знали, очигледно радила у нашу корист и то од срца на врло духовит начин, тако да је чак изазивала и симпатије. Такође је веома повољно писала о нама и Задарској декларацији из године 1966. у лондонском «Тајмсу» и тако нас је извлачила из анонимности да Удба не може баш тако лако да с нама да ради шта хоће. Деса Тревисан рођена је 1924. у Загребу као Десанка Павловић, ћерка српског трговца и банкара и мајке Хрватице. Приче о њој чуо од свог оца пред Други светски рат. Мој отац је био пријатељ њеног оца, а стари Павловић као угледан и богат Србин из Загреба морао још пре избијања рата да побегне у Београд. Тако сам претурао у глави све приче које сам о њој чуо као дечко. Причало се како је „Баронеса“ прво за време национал-социјалистичке Немачке окупације освојила срца браће Боронијашевић, младих богатих српских капиталиста који су уједно били и припадници Равногорског омладинског покрета, а затим их издала Гестапоу који их мучио и погубио. Одмах по наступању комунистичке окупације опчинила је једног старијег енглеског новинара Брауна и удала се за њега и тако обезбедила себи заштиту. Одмах после тога господин Браун је умро, па се Деса преудала за богатог господина Тревизана, власника бродоградилишта из Трста. Касније, када сам се у јесен 1966. вратио у Београд, пре мог хапшења, Тревизан ме извео на вечеру у Клубу књижевника.»

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? А можда ће његов пројекат ускоро почети да се гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

„Сећам се Београда 1941-1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом од Јасеновца па све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело да говори, ко су жртве, а ко џелати.“

Говорио ми је много о титоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас. “

Када бих га питао, од стотињак цркава које је пројектовао, које би три њему биле најдраже. Обично би одговорио овако:
«Црква посвећена Благовестима, Херцеговачка Грачаница, на Црквинама, Требиње, освештена 2000 године; Црква посвећена светом краљу Јовану Владимиру, Бар, 2015; а трећа – Црква Христовог Гроба, Пребиловци, Херцеговина, 2015.

Истина, овоме би често додао и још неке, као што је црквени дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској са црквицом Свете Евгеније (завршен и освећен 1989. награда принца Чарлса); Крстионица Светог Саве у манастиру Каони (завршена и живописана 1984); црква Светог Георгија на Равној Гори (завршена и освећена 1998.); црква Сабора Светих Апостола у Апатину; црква Успења Богородице на Златној Обали код Брисбејна; црква Свете Тројице у Гацком 1999; пирг и капија манастира Тврдош у Требињу почета и завршена 2000; крст четника Попа Радојице у Гацку; црквица у Липову код Колашина;
Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“. Иво Андрић, „Немири од века“.

Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља са руским буквама: „Вечная память!“

(Извор: Часопис «Нова Зора», број 64, јесен/зима 2019, Билећа-Београд, стр. 388 – 396)

Јуче Осло, данас Ханау. А сутра?

Никола Н. Живковић

Догађаји из тог малог немачког града су познати. Већ су их пренели, као „ударну вест“, сви светски медији: У граду Ханау, немачка покрајина Хесен, недалеко од Франкфурта, непознати човек ушао у бар и почео да пуца по присутним гостима. Убио је једанаест особа, а више њих ранио. Посетиоци бара су углавном били странци, већином Турци. После масовне потраге, пронашли су човека који је починио тај злочин. Реч је Немцу, име му је Тобиас, стар 43 године. Полиција га је пронашла у његовом стану, мртвог. Тобиас је вероватно извршио самоубиство. Полиција и даље истражује детаље целог случаја.

Зашто овакви злочини привлаче пажњу јавности? Реч је о убиствима који нису резултат, рецимо, неких дугогодишњих приватних, комшијских спорова и свађа. А овде није реч ни о неком обрачунима између супарничких кланова и криминалних банди.

У питању је очевидно злочин који има политичку позадину. То потврђује и порука убице. И зато такав догађај постаје тема дана. Злочинац је пуцао у људе, а да их уопште и није познавао. Дакле, ту нема ничег личног. Тобиас је у поруци на „Јутјубу“, на перфектном енглеском, упутио „личну поруку свим Американцима“. Његов мотив је, то стоји ван сваке сумње, „политички“.

Да би државе скинуле одговорност са себе, онда њима наклоњена штампа обично фалсификује сам догађај. Како? Режим се најлакше одбрани тако да цео догађај прикаже као дело појединца, „човека, који има озбиљне психичке проблеме“. Или, казано на простом, разумљивом српском – већина држава се оправдава тако да такве масовне убице прогласе за „лудаке“. Дакле, нико није одговоран. Јер, како да полиција препозна ко је луд, а ко нормалан! У Немачкој штампи то изгледа тако што Тобиаса представљају као „човека који у прошлости полицији није запао за око“ („Der Mann sei in der Vergangenheit nicht polizeilich aufgefallen“).

Нама, у српским земљама, то није непознато. Диктатура Јосипа Броза је масовне злочине над српским народом напросто фалсификовала и приказала их „као жртве фашиста и домаћих издајника“. При томе су титовци прећутали свима познату чињеницу да су жртве убијене само зато што су били Срби, а да су џелати били Хрвати. Истина, неки од тих Хрвата носили су усташке униформе (а можда су они били и већина), но сви су они спроводили службену државну политику НДХ, по којој је требало једну трећину Срба побити, једну трећину покатоличити, а једну трећину протерати у Србију. Да. Џелати су били Хрвати, прво са знаком „У“ на капи, а потом и са црвеном петокраком, када је Јосип Броз у октобру 1944. ушао са партизанима у Београд и извршио геноцид над српским народом. Све најважније државне и партијске функције од конца Другог светског рата па до Брозове смрти држали су Хрвати и Словенци. Србе су при томе изабирали пажљиво, селективно, оне са дна – аутошовинисте, психопате, олош, вечне студенте, криминалце и убице – да им буду инструменат у спровођењу политике доминације Загреба и Љубљане. Да би замаглили ствар све до Титове смрти нису престајали да плаше „Југословене“ и свет од опасности која прети од „великосрпског хегемонизма“.

Титовци су од године 1941. до 1947. побили највећи део српске елите: универзитетске професоре, свештенике, уметнике, интелектуалце, имућне српске сељаке. Реч је о минималним проценама од неких 200 000 жртава. Када се обезглави народ, онда је лако владати. То су веома добро знали бољшевици, на челу са Лењином, када су побили руску интелектуалну, духовну и привредну елиту. Јосип Броз, њихов примерни ђак, добро је свој занат научио у Москви. Све српске земље су страдале, од Херцеговине, Босне, Црне Горе, Лике, Баније и Кордуна, па до Славоније, Срема, Бачке, Поморавља, Шумадије, Македоније, Косова и Метохија. Од тог демографског губитка српски народ се до данас није опоравио.

Највећи део тих стратишта ни до данас није обележен. А то је најбољи доказ да Србијом и даље владају титовци, односно, деца и унуци тих убица, које слободно можемо да именујемо као „Титове јаничаре“, баш као што су некада били „Срби у служби султана“. Најпознатији су овековечени у романима, као, рецимо, Мехмед паша Соколовић или Омер паша Латас. Убеђен сам да ће и те титовце, бивше Србе (као што су Крцун, Лека, Џидо, Сава Ковачевић, Пеко Дапчевић, Јован Капичић, Владо Шегрт…) неко, рецимо у 22. веку – а можда и раније – да опише.

Од последица батина, на пример, умро је у Београду 19. јануара 1945. један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. О томе не постоји ни најскромнија табла која би нас подсећала на „херојско дело“, које су починили људи са црвеном петокраком. Титови зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.

Књига „Дух самопорицања“ проф. Мила Ломпара је беспрекорним академском аргументацијом указала на погубну културну политику Србије у време владавине Јосипа Броза, али и после њега, све до наших дана. Овде је потребно споменути да је она доживела, ако се не варам, осам издања, премда је нико никада није представио на једном од државних медија. А можда за саму књигу то и боље?

Оно што је „Дух самопорицања“ артикулисао о стању културе у српским земљама, то је, на пример, у Немачкој учинила књига Тила Сарацина (Thilo Sarrazin: „Wie der Islam den Fortschritt behindert und die Gesellschaft bedroht“), која је доживела неколико издања и штампана је у неколико милиона примерака. Тема Ломпарове и Сарацинове књиге су различите, али се и један и други баве прећутаним темама: Ломпар о титоизму у културној политици Србије, а Сарацин о опасности ислама за Немачку и Европу.

Свет се већ навикао на злочине који чине исламски екстремисти, џихадисти, који у име Алаха и његове вере, убијају невернике, а пре свега хришћане. Били смо сведоци таквих злочина у Европи, највише у Енглеској и Француској, али их све више има и у другим државама.

Но, има и све више убистава, који су мотивисани незадовољством грађана политиком Европске уније према емигрантима. Најпознатији случај догодио се у Норвешкој. Брејвик (Anders Behring Breivik) је 2011. године убио 93 особе. Он је на суду отворено изјавио да је његов мотив био политички, односно, да је тим чином хтео да упозори своје земљаке, да се заустави инвазија исламских емиграната из Африке и Азије на Европу.

На ту опасност од поплаве ислама у Европу упозоравају не само „лудаци“, већ и људи који су део тог система, дакле, из владајућих структура, из естаблишмента. Већ сам споменуо Тила Сарацина, који је угледан немачки политичар, аутор великог броја књига и бивши члан Извршног одбора Немачке банке (Mitglied des Vorstandes der Deutschen Bundesbank).

Тај страх је код људи веома раширен и реалан. Најбољи доказ јесу избори, где у многим европским земљама политичке странке, које упозоравају на фрустрацију грађана великим, неконтролисаним приливом, углавном, муслиманског становништва, добијају и до једну трећину гласова.

Не реагују сви људи на исти начин. Неки, како показује пример из Норвешке, или сада из немачког града Ханау, узимају оружје у руке. Други опет, као ево, Тило Сарацин, пишу књиге.

А има опет и оних који, да би скренули пажњу на проблем националног идентитета Европљана, изврше самоубиство. Написао сам рецензију књиге Ролфа Петера Зиферлеа „Крај Немачке“ (Rolf Peter Sieferle, Finis Germania; Verlag Antaios, 2017).

Зиферле се враћа данашњој Немачкој и примећује да су „најомиљенија слова политичког речника политичара Немачке: ՚одговорностՙ, ՚кривицаՙ и ՚учити из Аушвицаՙ, те закључује: „Ако анализирамо реч ՚одговорностՙ, онда нам је јасно да је она карактеристична за однос господара и слугу, где је потчињени дужан да шефу поднесе извештај, у којој је мери испунио поверени му задатак. Слуга је лично крив, уколико није испунио поверени му задатак“. Убио се јер није могао да поднесе да народ коме припада и кога воли, полако али сигурно нестаје.

Француски писац Доминик Венер (Dominique Venner) године 2013. пуцао је из пиштоља себи у главу, и то у центру Париза, у катедрали Нотр Дам. Био је стар 78 година. Иза себе је оставио писмо где је казао да овим чином „протестује против власти која жели да уништи идентитет француске нације, укључујући и породицу, а истовремено желе да Французе иселе из њихове земље и населе их људима из Африке“.

Прочитах један коментар, који је објављен испод његовог писма: „This is a beautiful, true, and well-written. But it won’t improve anything. The time for talk is over.“ („То је лепо и истинито казано у овом добро написаном тексту. Но, то неће ништа да промени. Време за разговор је прошло.“)

И сада прве реакције власти у Немачкој и њима наклоњена штампа бави се приватним животом убице и размишља како да се заштити од таквих будућих злочина. Колико ја видим, то је сасвим погрешан приступ јер игнорише фрустрације и осећања народа. Све препуштају полицији и суду. Тиме само изазивају људе, да се поново и то ускоро јави неки нови Брејвик или Тобиас. Није довољно да се људи из Авганистана, Ирака или Сомалије поздраве са „Willkommen in Deutschland!“ („Добро дошли у Немачку!“). Потребно је да се питају и сами Немци. Ангела Меркел и немачки политичари мора да одговоре своме народу на нека питања. На пример: Колико муслимана годишње може Немачка да прими? Сто хиљада? Један милион? Пет милиона? Тако дуго док власт таква питања игнорише, или их етикетира као „фашистичка“, као „hate speech“, као „говор мржње“, тако дуго ће режим и народ да корачају одвојено, односно, да свако иде својим путем. Без истинског и искреног дијалога не може да постоји демократско, стабилно и слободно друштво.

Готово неколико часова пре него што се догодио злочин у Ханау, један немачки политичар и музичар, Матиас Моздорф (Matthias Moosdorf) из Лајпцига, покренуо је петицију под именом „Доста нам је злоупотребе појмова у вези са нацизмом и фашизмом!“ („Schluss mit dem Missbrauch des Nazi- und Faschismusbegriffes!“), која би имала за циљ да дође до искреног дијалога у немачком друштву. Потписници не подразумевају разговор искључиво са постојећим политичким странкама, већ са најширим слојевима друштва. Познато је да у многим земљама Запада људи уопште више не учествују на изборима и то из простог разлога, јер ниједна политичка странка – како верују многи грађани – не заступа њихове интересе.

Естаблишмент сваком ко се, па и са најубедљивијим аргументима, супротстави брзо залепи етикету „фашисте“, „болесника“ или „антисемите“. Постојеће политичке странке и њима послушни медији беже од дијалога и прибегавају етикетирању. Уместо рационалног разговора, употребљавају емоционалне појмове као: „ужаснути смо“, „његов пут нас води у инквизицију, у Гулаг, у Аушвиц“, „згражавамо се“. Или, како се у споменутој петицији каже: „jedem Menschen, der sich ihnen argumentativ in den Weg stellt ein Hakenkreuz auf die Stirne brennen“ („свакоме ко им се с аргументима супротстави ударе на челу ужарени жиг нацистичке свастике“). Ко има етикету да је „левичар“, тај стоји усправно за слободу и демократију. А појам „десничар“ означује „мрак“, „ужас“. Како у петицији духовито примећују: „Никада Европи није било толико „фашиста“ као данас („nie gab es so viele „Faschisten“ wie heute“).

Међу проминентним потписницима петиције су следећа имена: Лангсфелд (Vera Lengsfeld), Бродер (Henryk M. Broder), Штефан (Cora Stephan), Max Otte, Matthias Matussek, Michael Klonovsky, Uwe Steimle. Вера је позната као борац за грађанска права још из времена Источне Немачке, била је члан Зелених, а потом и владајуће Хришћанско-демократске странке; Бродер је пољски Јеврејин и познати немачки публициста; Кора Штефан је немачки аутор; Макс Оте је немачки економиста, универзитетски професор и менаџер независних инвестиционих фондова. И тако редом. Укратко, сви ови потписници уопште не одговарају слици „фашиста“, „скинхедса“, „антисемита“ или „неонациста“. У споменутој петицији се наглашава да истинска демократија не живи од општих парола, већ од искреног дијалога свих грађана о политичким темама које су битне за једно друштво. Није допуштено, а ни добро за једну земљу, да грађанин добије етикету „фашисте“ и то само зато, јер заступа мишљење које се не подудара са ставом естаблишмента. „Такав однос према својим грађанима је недомокаратски и циничан“, стоји на крају те петиције.

Извор:

Никола Н. Живковић: Јуче Осло, данас Ханау. А сутра?

Банкрот спољне политике Москве

Никола Н. Живковић:

Банкрот спољне политике Москве

Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу

Недавно је свечано пуштен гасовод „Турски ток“. Он повезује руску обалу Црног мора са Турском. Русија се тиме обавезала да ће снабдевати гасом Турску у следећих неколико деценија. Свечаности су присуствовали и највиши представници Србије и Бугарске. Већина посматрача се сложила да „Турски ток“ представља не само привредну, него и геополитичку победу Анкаре, а још више Кремља.
Да успут приметим, још увек није извесно када ће Бугарска да испуни свој део обавезе, односно, није сигурно када ће да заврши изградњу гасовода од турско-бугарске границе па до бугарско-српске. Руска страна је у више наврата изразила сумњу да ће Бугарска уопште и извршити свој део обавезе. Разлог је прост. Познато је да бугарска спољна политика не постоји, те да у потпуности зависи од Брисела, а још више од Вашингтона. Тај пројекат, да подсетим, прво је и био договорен са Бугарском и требало је да гасовод – испод Црног мора – директно повезује Русију и Бугарску. Но, после притиска Европске уније и Сједињених Држава, Бугарска је морала да откаже тај договор.

Другу велику победу Москве многи су видели у договору Русије са Турском у вези са мирним договором око регулисања сиријско-турске границе. Пред огромним бројем новинара из читавог света, Ердоган и Путин су у руском црноморском граду Сочију свечано потписали тај договор. Пре тога, Ердоган је од Русије добио комплекс ракета С-400 и то уз веома повољан кредит.

Но, крај те идиле између Анкаре и Москве ускоро је почео да се назире. Појавиле су се прве пукотине. Прво је Турска демонстративно изјавила да ће послати војску у Триполи и тиме се јасно стала на страну непријатеља Кремља. Путин, као што је познато, подржава власт у Бенгазију и либијског генерала Халифа Хафтара.
Истовремено су последњих недеља постојали све гласнији протести у Дамаску да Турска свакодневно крши договор кога су недавно, у Сочију, пописали Ердоган и Путин. Врхунац кризе између Анкаре и Москве догодио се пре неки дан, када је турска армија бомбардовала сиријске положаје. Руски медији говоре да су у тим нападима погинула и четири руска војника, те отприлике сто сиријских војника и цивила.

Штампа Запада једва је дочекала такав развој догађаја. Један од најзначајних листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ јавља: „Ердоган губи стрпљење са Путином. Ердоган ризикује да тиме дође до кидања веза са Русијом“ („Erdogan verliert die Geduld mit Putin Erdogan riskiert damit einen Bruch im Verhältnis mit Russland. NZZ). У слично тому говоре и остали најутицајнији медији Запада као што су „CNN“, „BBC“, „Шпигел“ и „Њујорк тајмс“.

Све је почело пре извесног времена, са сиријском офензивом на последње веће упориште исламских терориста, на град Идлиб. Са становишта међународног права, војна акција Дамаска потпуно је легитимна. Терористи се налазе на њеној земљи и Сирија има пуно, суверено, право да успостави своју власт над целокупним територијем своје државе.

Москва се од почетка сукоба стала на страну изабраног представнике те државе. Захваљујући подршци Путина, Асад данас контролише преко 90% територије Сирије. Кремљ сада треба да се одлучи. Он не може више да мирно толерише упаде турске војске у Сирију. Тиме Путин губи углед не само у Сирији, већ и у читавом свету, нарочито исламском, али и у самој Русији.

Ово, међутим, није први случај „неспоразума“ Москве са Анкаром. Да подсетим. Русија је претходно олако прешла преко неколико турских крајње непријатељских акција. Споменућу два најубедљивија доказа: Турски војни авион „F-16C“ 24 новембра 2015. уништио је руски „Су-24“, који је летео над Сиријом, недалеко до турске границе. Пилот авиона Олег Пешков погинуо је када се спуштао падобраном и то од исламских терориста које – ово није тајна – подржава Турска. Други пилот Константин Мурахтин је преживео, и то захваљујући храброшћу руских специјалаца, као и помоћи „хезболах“ војника, који су га безбедно пребацили до руске војне ваздушне базе „Хмејмим“.

У Анкари је 19. децембра 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Страдао је у руској амбасади. Убио га је полицајац Мевљут Алтинташ, а припадао је обезбеђењу самог Ердогана.

Када већ говоримо о Сирији, морам споменути да се највећи руски губитак у људству у току једног дана догодио 17. септембра 2018. године. Тада је погинуло петнаест руских војника. Био је погођен руски извиђачки авион „Ил-20“, снабдевен најмодернијом електроником. Војни руски извори тврде да је то било „током провокације војног ваздухопловства Израела“ („в ходе провокации ВВС Израиля“). Већина погинулих били су висококвалификовани инжењери електронике. Остало је у сећању многих како је службена Русија млако реаговала и на тај велики губитак. Руски генерали били су далеко оштрији у осуди израелског злочина. Сем тога, Израел редовно бомбардује Сирију, а Русија, како се чини, упорно и понизно ћути.

Сиријска армија заробила је ових дана двојицу сиријских терориста. Обојица су грађани Сирије. Један, по имену Махмуд ал Наџим, рођен 1985, испричао је сиријским новинарима да је заједно са породицом побегао у Турску. Но, турска полиција га је ухапсила и отворено му казала: „Ако нећеш да се бориш за Џебхат ан-Нусри, убићемо ти породицу. А мене су предали у руке исламиста. Турска моју фамилију држи као таоце. Исламске терористе у Сирији снабдева новцем и оружјем Турска и Саудијска Арабија.“ Породица и родбина Махмуд ал Наџима налази се у Турској, у логорима за избеглице.

Ердоган је управо стигао у Кијев и поздравио је домаћине речима „Слава Украине!“ Ердоган је такође одбио да призна Крим као саставни део Русије. Анкара редовно организује конгресе Кримских Татара и веома бучно захтева њихова национална права. Са друге стране, у Турској живи двадесет милиона Курда. Они немају ни најелементарнија национална права. Истовремено, ево, Турска тражи национална права за Татаре у Русији!

Било је у Русији немало оних који су упозоравали да са Турском ваља бити опрезан. Она никада у историји није била савезник Русије. У последње две стотине година Русија је много пута ратовала и, од десет већих битака, Турци су увек од Руса били поражени. Са стајалишта руских националних интереса, било би далеко боље, да Москва подржава Курде и то не само у Сирији, него и у самој Турској.
Читао сам о томе велик број студија руских историчара, политичара и официра. Сви су они скептични према Турској. Нажалост, превагнула је она друга, либерална-прозападна страна.

Стиче се утисак да спољну политику Москве воде интереси „Гаспрома“, а не национални интереси Русије. О томе сведочи и недавни уговор Гаспрома са Украјином. Москва је изашла усусрет свим потраживањима Кијева.
Једино тако можемо разумети и одликовање које је недавно Путин доделио Александру Вучићу. Убеђен сам да је највећи део Срба то разумео као понижење за Србију, али и Русију. Јер, како разумети да Русија додељује признање човеку који доследно спроводи политику која је у интересу Вашингтона и Брисела?! Влада Александра Вучића и Ане Брнабић није ништа дуго већ сервис Соросу и осталим „невладиним организацијама“ из САД и ЕУ.

Једино објашњење видим – као и у случају Украјине – да Кремљ пре свега води рачуна о интересима Гаспрома. Но, интереси Гаспрома стоје, као што сам показао, у супротности са интересима руског и српског народа.

И после те великодушности, која је показао Гаспром, Кијев и даље води жестоку русофобску политику. Са новцем који је Кијев добио од Гаспрома, он купује оружје у Сједињеним Државама и тиме свакодневно бомбардује Доњецк и Луганск, те тако убија руско цивилно становништво. Русија је немоћна да одбрани свој, руски, народ.

Анкара је најзад показала право лице. Турска гласно, пред светском јавношћу, упућује најтеже речи оптужбе против Кремља. Како дуго ће Русија да трпи ове увреде и понижења? На несрећу руског народа, Москва није водила само неодговорну политику према Анкари. Далеко теже последице по Русију има дилетантска политика Кремља према Украјини.

Бољшевици су створили Украјину у садашњим границама. До године 1917. у данашњим границама Украјине живело је мање од 20% Украјинаца. Већина становника су били Руси. Горбачов и Јељцин су наставили са бољшевистичком политиком дерусификације Украјине. Како је могуће да држава, у којој су 60% становника Руси, постане русофобска?

Американци су са сто пута мање новаца, уз помоћ „невладиних организација“, направили од Украјине државу, која је једнако тако непријатељски расположена према Русији, као Пољска. За то време Кремљ је у време Јељцина, а у великој мери и Путина, прилично пасивно посматрао мешање Вашингтона у кијевску политику. Не треба заборавити, да Руси Кијев зову „мајка руских градова“ («мать городов русских»).

Путин је већ две деценије председник Русије. Његовом заслугом данас је Крим руски. Но, може да се уради далеко више. Шта је са Харковом и Одесом, где и данас у незнатном броју живе Украјинци? Путин је наследио сувише много људи из државног апарата и то из доба Јељцина – нарочито из сектора финансија, приватног капитала, банака и културе – који слепо подржавају Запад, а пре свега Сједињене Државе и Енглеску.

Оно што запрепашћује да због ових пропуста у току последње две деценије нико због тога није позван на одговорност. Ни за пропуст у Украјини, а ни за катастрофалну политику Москве према Анкари. Добра је ствар да је сада Ердоган најзад јавно казао да је он непријатељ Русије. Турска ратује против руских интереса и у Сирији и у Либији, те јавно подржава русофобски режим у Кијеву.
Можда ће сада ојачати они људи из политичке елите у Кремљу који размишљају пре свега о националним, руским интересима. Шта је још потребно да се догоди, па да данашња владајућа елита у Москви схвати да је Турска непријатељ Русије?
У наслову нисам написао „банкрот руске политике“. То није случајно. По мени, руска политика не постоји од фебруара 1917. године. Од Лењина па до данас води се Совјетска политика, а она је у својој суштини антируска. Тек у последње две деценије почињу да се стварају зачеци руске политике. Но, да би се то остварило потребно је да се превали још дуги пут.

Зато ми је смешно када неки у Србији причају, како нам „Руси опет нису помогли“. Из овог кратког текста сам, верујем, довољно убедљиво показао да Москва не води рачуна ни о руским националним интересима. Како онда да очекујемо да ће водити о српским?

Две момента која уливају наду за све оне који нису равнодушни за судбину Русије и који је воле, што је случај са већином Срба, укључујући и аутора ових редова: Путин је сменио Димитрија Медведева, а такође је најавио је да ће ускоро доћи до измене у Уставу Русије.

Медведев је био један од најмање популарних политичара у земљи. Устав Русије писан је у време Јељцина, а писали су га амерички саветници. По том Уставу, који је још увек на снази, Русија је практично сведена на америчку колонију. У том Уставу, на пример, спомињу се сви народи земље, само не и – руски!

Надам се да ће у измењени или нови Устав Русије ући две ствари, које, колико видим, највише занимају огромну већину људи у земљи: да се нагласи „социјални карактер државе“ и да се каже да у земљи живи „руски народ, који је заједно са Руском православном црквом“ створио ову државу, те да су сви остали народи и вере равноправне пред Уставом и законом.

У Естонији живи око 60% Естонаца, у Израелу око 50% становника чине Арапи. Па ипак, у естонском Уставу стоји да је то држава естонског народа, а у Уставу Израела стоји да је то држава јеврејског народа. Ваљда је онда могуће да се Русија дефинише као држава руског народа, где 83% одсто становништва кажу да су Руси.

Извор:

Никола Н. Живковић: Банкрот спољне политике Москве

Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Никола Н. Живковић

Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)

Аутор није непознат српској јавности. Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик ЦДУ странке у Бундестагу, лета 2000. године био је присутан на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави. На њој је одлучено да Србија буде трајно искључена из Европе. Или, речено, јасним српским језиком, закључено је да наш народ буде изопштен из заједнице европских народа, као када су се некада, у давна времена, на пример, изоловали они појединци који су боловали од куге или колере. Закључак те конференције био је недвосмислен: циљ Вашингтона јесте да се Русија заувек, са читавог Балкана, протера. Уништавање српског народа имало је за циљ да се Русији у том делу Европе зада озбиљан геополитички пораз. Вимер је одмах о томе обавестио тадашњег канцелара Герхард Шредера, а ја сам, те исте године, Вимерово писмо (видети на крају овог текста) за недељник „НИН“ превео на српски.

Вимер расправља о Макиндеру (John Halford Mackinder, 1861–1947). Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“.

Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“.

Извор: azquotes.com

Велика Британија се нашла пред новим изазовима. Почетком 20. века САД и Немачка су по својој економској снази и индустријској производњи престигле Енглеску, а Русија се полако опорављала од Кримског пораза и такође је бележеила значајан привредни успон. Све је то предстљвљало озбиљан изазов Великој Британији.

Одговорни политичари у Лондону стајали су пред једноставним питањем: Како да то острво задржи своју доминантну политичку и финансијску улогу? Године 1819, на Бечком конгресу, објављен је руско-аустријски предлог, који би водио рачуна о дугорочној колективној европској безбедности. Лондон је тај план, због својих себичних интереса, торпедирао. Тиме је Британија обезбедила за много година своју доминацију у свету (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…“, стр. 8).

Због чега Вимер види Макиндерово предавање толико важним? Немачки аутор је убеђен да је Макиндерово излагање из године 1904. представља датум када је неко први пут формулисао нову модерну науку, коју данас зовемо „геополитика“ (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…, стр. 9).

Тријумф Енглеске на Бечком конгресу године 1819. догодио се пре два века. Шта учинити да „City of London“ и даље задржи финансијски примат у свету? То су питања која године 1904. заокупљају државнике Велике Британије. Лондону не преостаје друго већ да се ослони на себе и на свој англосаксонски свет. Ово је јасно већ 1904. године видео Макиндер. (Вимер,… стр. 10).

Извор: pravda-tv.com

Широј јавности мало је познато да Удружење англосаксонског света постоји, и то веома успешно, већ преко седамдесет година. Позната је под именом „The Five Eyes“, или скраћемо „FVEY“. Реч је о савезништву англофонских обавештајних служби (an anglophone intelligence alliance), основано је 1946. године, а чланице су Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Велика Британија и САД. Вимер је убеђен да „FVEY“ већ деценијама представља један од битних стубова „у сврху глобалне доминације англосаксонских нација“ („für die globale Dominanz der angelsächsischen Nationen“, Вимер,… стр. 12).

Први ко је „отворио ватру“ на председника Трампа били су управо људи из круга британске обавештајне службе. Лондон предводи оне који шире вести о наводној умешаности Москве у америчке председничке изборе. Русија је крива што није победила Хилари Клинтон. Тиме је Трампу било од самог почетка онемогућено да оствари обећања из своје предизобрне кампање, да, наиме, побољша односе са Русијом (Вимер,… стр. 13)

Ако се уопште може говорити о страном утицају на спољну политику Сједињених Држава, онда је то свакако британски утицај, а никако руски. Тиме што је изабран Трамп, претило је да глобална финансијска доминација „City of London“ – у сарадњи са америчким политичким и војно-индустријским комплексом – дође у питање.

Оваквом стању, а које је свакако од велике користи Енглеској, погодује и данашње стање у медијима. Ако, рецимо, путујете по свету и узмете било које новине – да ли из неке државе Европске уније, или Америке – имаћете утисак као да су своје чланке преписали из телевизијских извештаја америчког CNN-а или британског BBC-а. Погледајте само немачке телевизијске извештаје из Вашингтона. Довољно је да сте против Трампа, па да будете дописник Првог или Другог програма немачке телевизије. Највеће немачке редакције у погледу најважнијих питања телефонски позив примају директно из централе, из канцеларије председника немачке владе (Вимер,… стр. 14). Зато не зачуђује да је „ниво немачких медија тако низак, да подсећа на штампу Совјетског Савеза“ (Вимер,… стр. 15).

У Сједињеним Државама дуго година били смо сведоци борбе између две политичке струје: једна се ослања на Американце који су немачког порекла, а друга на оне, са британским коренима. Дуго су те две струје биле у Вашингтону прилично једнако утицајне. Британска доминација у Америци победила је тек године 1917, када је Лондону пошло за руком да Вашингтон уђе у рат и то на страни Савезника. Од тада је утицај Американаца немачког порекла маргинализован. А истовремено оне снаге које подржавају Велику Британију постале су доминантне у политичком животу Сједињених Држава. (Вимер,… стр. 15).

Каква је ситуација данас? „Брегзит“ је свакако озбиљно пољуљао поверење у Енглеску. Периферне регије Велике Британије, а пре свега Шкотска и Северна Ирска, у огромној су већини гласале да остану чланице Европске уније. И Единбург и Белфаст примали су из Брисела велике субвенције. Они веома добро знају да од Лондона не могу да очекују ни приближно толико новаца (Вимер,… стр. 16).

Вили Вимер (Извор: linkezeitung.de)

Вили Вимер, разуме се, као немачки политичар, помно посматра и анализира која је улога Немачке. Он има и сопствено искуство. Тако је између године 1995. и 1995. у више наврата боравио у Техерану. У Ирану је, по задатку немачког канцелара Кола, разговарао са државним руководством те земље. Главна тема била је размена заробљеника између Ирана и Израела. Техеран је прихватио посредништво Немачке, верујући да је та земља најпогоднија за ту врсту преговора. Преговори су успешно окончани и немачки авион из Ирана пренео су у Израел земне остатке убијених израелских војника. „И на овом мом личном примеру сам јасно видео, колико су политичке могућности Немачке мале. О крупним питањима рата и мира не одлучује Берлин. Немачки политички, привредни или војни потенцијал служи интересима пре свега Сједињених Држава, али не и самој Немачкој“ (види: Вимер,… стр. 20).

Данас о рату и миру одлучује само Вашингтон и то искључиво, ако служи интересима САД, потпуно игнорирајући УН. Једино мерило представљају „интереси Сједињених Држава“. Интереси те државе су увек легитимни и не зависе од Повеље УН. У тим ратовима Лондон увек подржава Вашингтон (Вимер,… стр. 21).

Бечки конгрес године 1819. настојао је да Европи на много година обезбеди стабилност и мир. Да би се то постигло нарочито су много енергије утрошили руски цар Александар Први и аустријски канцелар Метерних (Metternich). Овоме се одлучно супротставио Лондон, који је јасно казао да су интереси Острва важнији од интереси Европе (Вимер,… стр. 22).

А на следећој страни немачки аутор је још прецизнији: „На Бечком конгресу године 1819. Велика Британије јасно се изјаснила против гласова осталих представника европских држава, за своју ратну опцију на европском континенту“ („.. sich eindeutig und gegen das Votum der anderen am Wiener Kongress beteiligten europäischen Staaten für seine Kriegsoption auf dem europäischen Kontinent ausprach“, Wiemer,… S. 23)

Дугорочни мир у Европи значи да Велика Британија не може да води своју себични политику, која је формилисана као „равнотежу сила“ („The balance of power“). Да је године 1819. дошло до дуготрајног мира у Европи тада Лондон не би тако дуго могао да доминира Европом и светом.

Извор: Halford J. Mackinder in: Geographical Journal 23, no. 4 (april 1904)

Словом, „Русија и Аустрија биле су за мир, а Лондон је гласао за рат… У британском интересу јесте да може да води рат у Европи и то увек када одговара интересима Велике Британије“ („… Russland und Österreich optierten für den Frieden, London stimmte für Krieg, Wiemer,… S. 24; „…im britischen Interesse Krieg in Europa führen zu können wann immer dies zur Durchsetzung britischer Interessen geboten schien“, Wiemer,… стр. 26).

Ову улогу Лондона дефинитивно је после Другог светског рата преузео Вашингтон. Тако данас Вашингтон одлучује о рату и то када је искључиво у интересу Сједињених Држава. Најбољи пример за то пружа нам амерички председник Бил Клинтон, који је бомбaрдовао Србију, што је било у супротности са међународним правом и Повељом УН (Вимер,… стр. 27).

Главни мотив хистерије коју против Трампа води целокупна штампа Сједињених Држава и Европске уније лежи у томе, да се Трамп желео да супротстави досадашњој пракси америчких председника, да стално воде ратове по читавом свету. Он је био убеђен да то није у интересу америчких грађана. Зато су га и изабрали. Но, тиме се Трамп супротставио целокупном естаблишменту: политичком, финансијском и војном, који највише зарађује када Америка води ратове. Чињеница јесте, да мир никада не доноси толико профита, као када се воде ратови (Вимер,… стр. 28).

Овде лежи главни разлог зашто се Лондон и Вашингтон толико одупиру кинеском плану „Пута свиле“, или како се данас у свету обично каже „The Belt and Road Initiative“. Повезати, рецимо, брзом железницом Пекинг са Москвом, а затим и са осталим државама Европске уније, никако не одговара Енглеској. Тиме Лондон губи монопол да се меша у европске послове. „Сити оф Лондон“ на тај начин није више главни центар финансијске моћи, већ постаје периферија. А ово се потпуно супротставља геополитици, како је за Велику Британију замислио Макиндер. Док су у 18. и 19. веку предност имале поморске државе, у 21. веку тежиште се окреће у корист континенталних држава, а то су Кина, Русија и Немачка. Ово представља највећу геополитичку промену у 21. веку. То је јасно видео и немачки геополитичар Хуазхофер (Karl Ernst Haushofer). Зато Лондон и Вашингтон настоје да спрече изградњу Северног тока два, када већ не могу да зауставе градњу брзе пруге Пекинг-Москва (Вимер,… стр. 30).

Лондон уз помоћ „Брегзита“ настоји да поново поврати пољуљан геополитички положај у свету. Брисел је овде представљао само сметњу самосталним, себичним интересима Енглеске. Као одговор на Брегзит, Лондон ће настојати да се далеко активније укључи у заједницу Комонвелт („Commonwelath“). Мали детаљ из наших дана: Многи демонстранти ових дана у Хонгконгу носили су и британске заставе. (Вимер,…, стр. 33)

Веома је, по мом мишљењу, поучно штиво овог Немца, тим пре што он не наступа као теоретичар, већ као практични политичар, који иза себе има велико дипломатско искуство. Он спомиње пример Сирије, где се чинило да ће се све одвијати, као што смо претходно видели, по авганистанском, ирачком или либијском сценарију. Легитимном председнику Асаду преостала је само територија око Дамаска, медитерански град Латакија и још неки мањи градови. Укратко, Асад је у једном тренутку контролисао мање од двадесет процената територије земље. Одједном су се умешали Руси. Поред медитеранске луке Тартус, основали су велику ваздухопловну базу Хмеимим и – медији Запада престали су да причају о смени Асада. Слично се почетком ове године одиграло и у Венецуели. Руси су послали скроман број војника, официра и као по команди за штампу Запада Венецуeла и Мадура више нису главна тема (Вимер,… 34. стр).

Слична ситуација је и са Ираном. Израел већ дуго времена најодлучније, готово ултимативно, од Вашингтона захтева да се бомбардује Иран. Обама, кога су израелски политичари прогласили за највећег пријатеље њихове земље, ипак се није упустио у ту авантуру. Сви су изгледа да ће Трамп још далеко одлучније одбити захтев Израела да зарати са Ираном. У том смислу, политика Трампа представља нешто позитивно на пољу глобалне политике. Он је хтео да успостави нормалне политичке односе са Москвом, но амерички естаблишмент све је урадио да га у томе спречи.

Основно питање: Да ли ће се и убудуће сукоби и ратови водити у интересу Сједињених Држава („… im amerikanischen Interesse“, S. 35)? Или ће дугорочна сарадња и стабилан мир у Европи бити могући? Питање за нас гласи: „Цар Александар Први и Метерних, или Лондон и Вашингтон?“ („Zar Alexander I und Metternich, oder London und Washington“, Вимер,…, стр. 35). Једном речју, питање остаје исто, како године 1819, као и данас, године 2019.

Руска железница одушевљава аутора, јер сама чињеница говори довољно за себе: „Од крајње западне границе Русије, па до Владивостока удаљеност износи 9000 км. То представља огроман потенцијал у блиској будућности. Са једне стране ту су Кина, Кореја Монголија, али и Вијетнам, а са друге стране руска железница која може производе тих држава да транспортује од Азије преко свог огромног пространства до Европе. Железници предстоји велика будућност. Ту је прва схватила Кина. А сада и Русија почиње да ужурбано ради на модернизацији својих железница (Вимер,… стр. 67).

Русија заузима централно стратешко место у свету, а у Европи такво место припада Немачкој. За Берлин и Москву било би од велике користи да склопе неку врсту савеза. У прилог овом савезу просто говори све, од геополитичке ситуације ове две земље, до њихове привреде, које не стоје у међусобној конкуренцији, већ су комплементарне, дакле, оне се међусобно надопуњују (Вимер,… стр. 70).

Вили Вимер истиче да је овде говорио као географ. Географски положај просто је веома важан и један од битних фактора стварања коалиција и савеза. Тако је било у прошлости, а тако ће бити у будућности (Вимер,… стр. 72).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова мала књига представља велико благо за све оне који се баве геостратешким питањима нашег времена, који прате и анализирају политичке, економске и војне догађаје у свету. После ове лектире многи ће нам данашњи светски догађају бити многе јаснији. Макиндерова основна мисао, а коју прихвата и Вимер, остаје важећа и данас: Онај ко влада централном тачком наше планете, тај влада светом. Ту је садржина суштина Макиндерове „Heartland“ теорије, која ни данас није изгубила на својој актуалности. Дакле, преведено на разумљив српски, онај ко контролише огромно руско пространство, само он може да буде цар наше планете.

Када прочитах последњу реченицу ове књиге, просто ми се наметнуло само од себе питање: А где смо ми, Срби, овде? Ко од данашњих српских политичара уопште зна нешто о Вестфалском миру из године 1648, о Бечком конгресу године 1819, или о „хартланд теорији“. Судећи по биографијама наших политичарима, по начину како су многи од њих дошли до диплома, али и по њиховим физиономијама (по цртама њихових лица, које, по мени, такође много говори о човеку), сумњам да су способни да воде озбиљне државне послове. Овде лежи и један од главних разлога зашто Србија у буквалном смислу нестаје. Сваке године 60 000 Срба је мање. Делом је томе узрок у демографији – више се умире него што се рађа – а делом разлог лежи у масовном одласку младих, често и најспособнијих људи, који у својој земљи ни године 2019. не виде никакве могућности да оснују породице и да нормално живе.

П.С. Овом приликом желим да поблагодарим господину Далибору Муратовићу, који ми је скренуо пажњу на књигу Вилија Вимера.

Прочитајте још
Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру (2000. године)
Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и „American Enterprise Institut“ (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак.

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би дефакто превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права.Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер

Извор:

Никола Н. Живковић: Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Никола Н. Живковић:

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања / Разговор са писцем и преводиоцем Николом Н. Живковићем

Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?

Оно је свакако недовољно и не заузима оно место, које би требало да има у памћењу српског народа. Разлози су познати. Од 1945. године Југославијом је владао Јосип Броз и његови истомишљеници из Хрватске и Словеније. Они су све урадили да се униште трагови злочина над Србима, који су током Другог светског рата починили Хрвати, – делом и босански муслимани, – у НДХ, али и остали окупатори, пре свега Шиптари на Косову и Метохији, Бугари у источној и јужној Србији, те Мађари у Бачкој. Титоистичка идеологија је позната и водила се под слоганом „Слаба Србија, јака Југославија!“ Хрватска је после 1945. године, захваљујући Јосипу Брозу, избегла процес денацификације, којим је, на пример, била подвргнута једна Немачка.

После распада Југославије, нажалост, у нашој земљи није дошло до озбиљне критике титоистичког режима. Тако да данас, године 2019, у Србији и даље имамо на снази титоистички образац понашања, а који није доминантан само у вођењу културне политике, већ и у свим осталим подручјима друштвене делатности, а пре свега у економији и политици. Ову појаву одлично је описао Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“. Кључан моменат у том настојању да се наш народ држи у подређеном положају, јесте непрестано истицање „српске кривице“. У време Првог светског рата ову пропаганду ширила је Аустроугарска, али и Ватикан, а после Другог светског рата појам „српске кривице“, – како је Мило Ломпар убедљиво и блиставо показао у својим бројним есејима, – преузео је Брозов режим.

Приликом распада Југославије 1991. године, поклопили су се интереси Ватикана, титоистичке идеологије и Запада, предвођени Лондоном и Берлином. Тако да нас не треба чудити да је демонизација Срба била савршено координисана и то на први поглед од различитих идеологија: леве-титоистичке-комунистичке и конзервативно-римокатоличке.
Зато и данас од стране српске државе имамо такав однос не само према Јасеновцу, већ уопште према српским страдањима. Таква небрига од стране српских власти према сопственом народу и њеним жртвама нема примера у новијој историји ни у једној другој држави света. Укратко, и године 2019. као да се власт у Београду боји, да не поремети „братство и јединство“, како је то проповедао „вољени друг Тито“.

Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?

Да се полемика води на овакав начин, делимичан одговор дао сам мало пре, у мом одговору на прво питање. Та тема деценијама је била забрањена. Данас, када се о томе може да говори, многи су оптерећени личним или идеолошким предубеђењима.
Прочитао сам готово све прилоге на ту тему, а који се, колико видим, последњих недеља највише воде на сајту „Стање ствари“. Ту има свега, и међусобних, приватних обрачуна, личних несимпатија, неслагања, па и мржње. Но, има ту одличних текстова и корисних критика и то не само од аутора, већ су често писма читалаца толико корисна, да их слободно можемо да убројимо у „Vox populi vox Dei“ („глас народа – глас Божији“).

Ова тема је толико важна, да не може да буде монопол нити неколико појединаца, ни државних институција, већ се тиче свих нас, целокупног српског народа. Нема српске породице која у 20. веку није изгубила неког од члана фамилије као резултат србофобије и геноцида. Зато сам апсолутно против таквог става који, на пример, каже: „Ја сам постављен испред те или оне државне институције, пустите нас да ми радимо, не постављајте никаква питања и немојте нам сметати.“ Овакво размишљање је, наравно, сасвим погрешно.
Сви остали народи, који су имали среће да имају своју националну државу, управо су радили тако, да су меморијални центри настали као резултат дијалога између разних државних институција и угледних личности, које су урадили много на проналажењу истине о злочинима.

Јасеновац је симбол нашег страдања. Како сам већ пре споменуо, титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Крагујевац, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Краљево, Брод на Дрини, Ливно, Лисичији поток, „Пасја гробља“… Листа оваквих места српске голготе јесте, на жалост, дуга, застрашујућа, непрегледна.

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.
Нико не може, разуме се, да има нешто против тога, да се праве листе убијених Срба. Ово важи не само за Јасеновац, већ и за остала стратишта. Ко прави те спискове, може да каже да је дошао до те бројке. Но, ја сам против тога да се каже да је то коначна цифра, односно, да се нагађа и спекулише са крајњим бројем страдалих. Да хрватска или немачка држава жели да умањи број српских жртава, то не одобравам, али савршено разумем њихове мотиве. Није ми, међутим, јасно, да то ураде људи, које плаћа држава Србија, односно да раде у име нашег народа.

Један од главних аргумената ревизиониста представља књига Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића. Но, чини се да нико није приметио главни недостатак те књиге. Споменути аутори полазе од првог послератног пописа становништва у Југославији и тако долазе до података да Срба у Босни и Херцеговини није убијено у том броју, како су рецимо тврдили извори СПЦ. При томе су, намерно или ненамерно, прећутали чињеницу, да су се у том првом попису многи муслимани у Босни и Херцеговини изјаснили као Срби. Тако је, ето, испало да српски губици и нису тако високи.

Против сам тога да тај главни меморијални центар буде Старо сајмиште у Земуну. Зашто? Зато што је то само једно од стратишта, како Срба, а у овом случају и Јевреја. Наравно да нисам против тога да се достојно обележи и страдање људи на Старом сајмишту.

У Аушвицу нису страдали само Јевреји. Па ипак, када се спомене то име, оно свакога асоцира са страдањем Јевреја. Зато и Срби морају да одреде такво место, које ће имати једнако тако снажну поруку. Укратко, ја сам за то да се уради један монументални централни споменик, меморијални центар, који би говорио о страдању Срба у 20. веку. То би укључило страдање Срба у Првом светском рату, вешање српског цивилног становништва у Мачви од стране аустроугарске војске, гушење Топличког устанка године 1917. од стране бугарских окупатора, концентрациони логори за Србе у Добоју, Араду и другим местима од 1914 до 1918. И наравно, страдање Срба у НДХ.

Терористичка комунистичка партија под вођством Јосипа Броза и осталих хрватских комуниста у времену од 1941. до 1947. извршила је геноцид над српском интелектуалном, привредном, војном и политичком елитом. Титоисти су злочине починили уз помоћ српских јаничара, овај пута не у служби Султана, већ Броза и његових хрватских сабораца. Словом, Срби су жртве хрватских фашиста од 1941 до 1945, а затим и Брозових „антифашиста“, који су у име „узвишених комунистичких идеала и српске кривице“ побили готово целокупну српску елиту. Овако обезглављен народ, Јосип Броз је безбедно могао да влада Србијом народних неколико деценија.
Да је Српски меморијални центар постојао, онда би било веома тешко да се прича о „српском геноциду у Сребреници“. Израелска држава нема сумње да је починила велики број злочина над арапским народом. То је веома добро документовано. Но, после Јад Вашем тешко се ко на Западу усуди да говори о јеврејском геноциду над палестинским народом.

На исти начин, да Србија има свој меморијални центар, тешко би коме могло да падне на памет, да изгласа закон, по коме Србија мора да плаћа Јеврејској заједници један милион евра годишње. Та, српски народ, поред руског, био је главна жртва Хитлерове агресије. Остаје неразумљиво, због чега Србија мора да плаћа ту суму. У чему је српска кривица? Да ли у томе што Хитлер, Павелић и Броз нису потпуно збрисали са лица земље наш народ? Зашто се Јеврејска заједница Србије није обратила на праву адресу, а то је Немачка и да од те државе тражи новац?

Срђан Цветковић са сарадницима правио је попис страдања у Србији после октобра 1944. То је лепо од њега. Но, он нигде не каже да су сви били убијени само зато што су Срби, што су припадали елити свога народа. Срђа Цветковић и његови сарадници нигде не кажу да се ништа слично није догодило ни са Словенцима, Хрватима или босанским муслиманима. Ни приближно.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану. Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

Не верујем да ће се то урадити у блиској будућности, док су на власти и даље људи, који полажу венце на гроб Јосипа Броза, једног од најокрутнијих убица које Европа познаје у својој историји. Он је нема сумње одговоран за смрт десетине хиљада недужних српских цивила и то у време када је Други светски рат био завршен. У Београду имамо Брозов скупоцени меморијални центар, а нисмо обележили места по Србији где су његове казнене војне и полицијске јединице ликвидирали вероватно не мање од 150 000 људи и то до године 1947., према процени Милослава Самарџића. Ако ме сећање не вара, Срђан Цветковић дошао је до бројке од 80 000. Једина њихова кривица била је та, што су били Срби и што су вољели свој народ и своју земљу.

За разлику од српских институција, које су деценијама ћутале у ужасном страдању Срба у 20. веку, на срећу, било је појединаца, „аматера“, који су често тајно, ризикујући сопствени живот, оставили трага о зличинима који су вршени над нашим народом. Веома вредне податке оставили су многи Срби, Лике, Далмације, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије, Баната, Срема, Бачке, Македоније. Овде спомињем успомене малобројних преживелих Срба, или родбине тих жртава.

Постојали су људи, који су из сопствених, скромних средстава, сами, често жртвујући скромни буџет својих породица, ишли по терену и пописивали стратишта и невине српске жртве. Ова имена неправедно су заборављена. Нека му буде опроштено, ако их на овом месту не могу све да споменем. Просто није могуће, јер је овде реч о интервјуу, па морам бити кратак. Милослав Самарџић је међу првима, још године 1989, ишао по селима и то не само по Србији, већ по свим српским земљама: Босна, Херцеговина, Црна Гора, Лика, Кордун, Банија, Славонија. Ако то Самарџић није радио увек сам, онда је на терен слао сараднике листа. Све је то објављено у „Погледима“. Дакле, пре равно две деценије. За тај посао нису примили ни паре, ни од државе, а ни од „невладиних организација“ које су, као што је познато, најчешће финансирани од Запада. Зар је њихов допринос мање важан од рецимо људи запослених у Музеју геноцида?

Последња књига која се бави том темом, била је изложена на управо завршеном Сајму књига. Присуствовао сам промоцији књиге „Затирање Србског народа Старог Колашина 1941 – 1947“. Аутор тог важног и потресног дела, Василије Гаљак, није професионални историчар, већ – пуковник. Благодарећи таквим људима, који су често уз велике личне материјалне жртве, а често и ризикујући сопствени живот, сакупљали податке о страдању српског народа, имамо вредну библиотеку од неколико стотина књига. Овде издвајам и „Психолошке белешке“ Драгана Крстића. Шести том управо је у припреми за штампу. Он је водио дневничке записе тајно, да ни његова жена то није знала. Описао је уништавање српске, београдске грађанске класе. Титовци умало нису и њега стрељали, премда је у то време био малолетан.
Да закључим. Држава Србија до данас на том плану урадила је веома мало. И то много говори о карактеру људи који данас владају нашом земљом.

Владимир Димитријевић

Извор:

Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Никола Н. Живковић:

Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Распричао се српски јерарх Григорије пред немачким „Дојче веле“ – а реч је о медију који је на буџету немачке државе – о братству и јединству у Босни, о томе како се на тим просторима увек лепо живело, у слози са другим верама и обичајима. Тако је, рецимо, око 1965. године говорио неки титоистички омладински функционер! Да не препричавам, чини ми се да је најкоректније да га цитирам:

„Будућност Босне и Херцеговине видим у ономе у чему је била најљепша њена прошлост. То је поштовање комшије, другог човјека. Поштовање Бајрама, једнако као и Божића. То је звање комшије на Бајрам, на Ускрс или Васкрс. То је била Босна и Херцеговина увијек. То је тамо рађало велике писце као што су Иво Андрић и Меша Селимовић. Богатство у различитости је то рађало… Сјећам се из детињства, у БиХ се раније никада нисмо дијелили на Србе, Хрвате и Бошњаке као данас. У новије вријеме је дошло до национализма, али отприлике јер тамо каснимо за сто или 150 година. Оно што се у Европи дешавало у 19. вијеку, то се у Босни дешавало у наше дане.“ („Дојче веле“, 4. 10. 2019)

Не могу да верујем да у тих неколико речи човек изговори толико површних тврдњи и историјских неистина. Као прво, национализам није појава тек „у новије вријеме“. А о томе сведоче управо писци које владика спомиње. Иво Андрић, на пример, у свом чувеном есеју, спомиње писмо свог пријатеља Макса Левенфелда, Јеврејина из Босне. То је било у марту 1920. Он ту говори о Босни као о „земљи мржње и страха“. Морам да признам да сам ја од оних који пре верује Иви Андрићу него епископу Григорију.

А шта тек да се каже о „Травничкој хроници“, где се хируршком прецизношћу описује мучење Срба од стране муслимана, набијање на колац или данак у крви. А да не спомињемо геноцид над Србима, које су починили муслимани и римокатолици током аустроугарске окупације од 1914. до 1918, те хрватских и муслиманских злочина током Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године!

Сем тога, у Европи су се дешавале ствари, у не тако давној прошлости, које нису биле нимало безазлене и не могу да нам служе као пример. Овде не мислим само на нацизам у Немачкој од 1933. до 1945. године. Зашто све то епископ прећуткује? Из незнања! Или је посреди нешто друго?!

Немачка је, поред Ватикана, прва признала сепаратистичке покрете у Словеније и Хрватској и тиме, према оценама самих немачких савезника са Запада, изазвала грађански рат у Југославији.

Владика описује свој рад у Немачкој, где је стигао пре годину дана:

„Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо: Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност, на свеопшти живот.“

И ово је једна потпуно неозбиљна тврдња. Не може се упоредити положај СПЦ са црквама у Немачкој. Наш народ и његова Црква били су вековима затирани, током Првог и Другог светског рата, а нарочито за време владавине Хрвата Јосипа Броза. Тада је, према неким проценама, страдало много свештеника СПЦ, а неки верују чак и више него у доба страховладе НДХ.

Титоистички режим је одузео имовину СПЦ и она је просто остала без икаквих могућности да има „организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност“.

За разлику од владике, који је тек стигао у Немачку, дакле, он је још увек у мојим очима нека врста туристе, ја сам у тој земљи провео преко три деценије. Далеко боље знам од епископа Григорија – то могу да кажем са великом сигурношћу – каква је стварна политичка ситуација у земљи. Топло му препоручујем да прочита моју књигу „Слика Срба у немачким медијима 1990–2000“, издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003.

Многи католици, а нарочито протестанти Немачке подржали су Хитлера. Ово је чињеница. Када говори о тим стварима, онда ваља да се не говори половично, већ да се каже цела истина.

И када се томе дода да је та особа „епископ СПЦ“, онда цео случај добије једну нову, другу димензију. Како је могуће да Григорије буде изабран за владику? То је по мени кључно питање. Са тако скромним знањем, а истовремено са великом медијском подршком неолибералних кругова, он није, нажалост, једини владика СПЦ, који данас ужива глас „отвореног, модерног и храброг јерарха СПЦ“.

Један од могућих одговора јесте управо у невероватном страдању српског народа и његове Цркве. Биолошки губитак јесте толико велик, да су данас на површину испливали они који у доба, на пример, једног патријарха Варнаве, владике Николаја, архимандрита Аве Јустина или владике Валеријана Стефановића не би никада могли да добију тако високи чин. Прво би далеко дуже времена морали да буду искушеници, па монаси, па тек онда игумани. По мени, боље да имамо мање монаха и свештеника, али да су то личности – како је волео да каже Жарко Видовић.

А шта имамо данас? Велики број свештеника и владика постали су доктори теолошких наука. Колико вреде те дипломе и ти докторати? Онолико, колико и оне докторске титуле, које су стечене на бројним приватним универзитетима у Србији и са њима данас машу и диче се многи министри у влади Ане Брнабић. Дакле, ништа. И новац, када се штампа у огромним количинама, постаје само безвредна хартија. А шта је тиме добила СПЦ и њен народ?

Није крив ни сам јерарх Григорије – колико они који су га изабрали. Како је могуће да неко буде изабран за епископа, а да је претходно само шест или седам година био монах, а да се ту приброји и „стаж“ искушеника? Владика Григорије се године 2005. „прославио“ тиме што је позвао Караџића и Младића да се предају Хагу. А његов став стоји супротно осећањима огромне већине Срба и свештеника СПЦ.

Не познајем ни владику Григорија, нити, дакле, могу да имам нешто против њега лично. Но, није ми свеједно шта се догађа са „нашом најстаријом институцијом“. Нити патријарх, а ни владике нису СПЦ, већ сви ми који нисмо равнодушни према судбини наше Цркве. Стање у СПЦ није добро. А овај случај само је један од примера озбиљне кризе у којој се она налази.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/29/nikola-n-zivkovic-kako-je-moguce-da-grigorije-bude-izabran-za-vladiku/

„Касапин, кољач и комуниста“

Никола Н. Живковић:

„Касапин, кољач и комуниста“

О књизи финског аутора Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин, кољач и комуниста“; издавач: „Пешић и синови“, 2019, Београд, с. 297

У уторак, 22. октобра 2019, у књижари „Папирна крила“, у здању САНУ (Кнез Михајлова 35) у Београду, у 19 часова, одржала се промоција књиге чији поднаслов гласи: „Маршал Манерхајм, Кулерво Манер и Ратко Младић“. Укратко, то дело говори о три национална хероја, двојица су из финске историје, а један из српске.

Две личности из далеке нам Скандинавије, претпостављам, нашој јавности познате су само уском кругу људи. Премда једна од њих, Карл Манерхајм (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ако ништа друго – није стран оним историчарима који су се бавили историјом 20. века. Он је био генерал царске Русије и као особа уживао је поверење руског цара Николаја Другог. После стицања независности Финске, Манерхајм је 1939. водио рат са Совјетским Савезом. У историјским уџбеницима ушла је његова доктрина одбране као „Манерхајмова линија“.

Проведена је репрезентативна анкета у земљи, која је довела до, за многе, неочекиваног резултата: Манерхајм је убедљиво победио и проглашен је за најзнаменитију личност финског народа. О другој личности из финске историје, а име му је Кулерво Манерва, верујем да је мало ко у Србији и чуо.

Оваком личном исповешћу почео је своје излагање и један од говорника на овој промоцији, Горан Петронијевић, нашој јавности познат као адвокат из тима одбране председника Радована Караџића. Из своје богате адвокатске праксе и искуства са Хашким судом испричао је неколико интересантних података, који ретко могу да се прочитају у штампи. Тако је навео примере, и то из прве руке, имајући контакт са људима који су били спремни да сведоче у Хагу. Нису у питању само Срби, који су желели да помогну Младићу, већ и осталим оптуженима. Како се „Међународни суд“ односио према њима? Урадио је све да их застраши, да им отворено прети: „Желите да помогнете Младићу? Добро. Али ми о Вама имамо податке да сте у време Сребреничке операције заузимали такав положај, где би могли да подигнемо оптужбу и против Вас.“

Поводом ове теме један глас из публике поставио је следеће питање: „Како је могло да деси да наша држава, Србија, знајући карактер Хашког трибунала, није учинила све да заштити Србе? Она не само да их није заштитила, већ је помогла хашким истражним органима да лове Србе као да су на неком сафарију на дивље звери у Африци. Пред историјом остаће вечна срамота над тим политичарима Србије, који су у то време доносили такве одлуке, којих треба да се стиди свака нација која има и мало осећаја самопоштовања и достојанства.“

Могу са овим само да се сложим. Прошлост не можемо да променимо, но зато нам је дужност да запишемо имена тих политичара, као и људи из „невладиних организација“ Србије, углавном финансираних од Сороса и сличних „филантропа“, који су урадили све да се демонизује и униште српски народ. Ако немамо моћ и новац да их доведемо на оптуженичку клупу, можемо ипак да забележимо њихова имена.

Веома интересантно и емоционално било је излагање др Пирко Турпеинен-Сари. Овом књигом нашој публици биће омогућено да се, преко лика ових финских личности, упозна са историјом Финске 20. века. Ауторка жели да каже колике су невероватне сличности у судбинама Финске и Србије, нарочито у 19. и 20. веку! Зато је и написала ову књигу. И једни и други припадају малобројним народима чије судбине су одређивале велике државе. И код Финаца и код Срба нарочито је била фатална улога Немаца, али и Енглеза, а после Другог светског рата и Сједињених Држава.

Она је нагласила да не говори како би бранила генерала Ратка Младића, већ јој је главни мотив био да сведочи истину о човеку који је био тако срамно демонизован од стране светских моћника и њихових медија. Као психијатар, да би што боље описала лик нашег генерала, она је отишла и у његово родно место у Херцеговину, у Калиновик. Тамо се сусрела са мештанима, који су причали не само о Младићу, већ о страдању Срба тог краја током Другог светском рату. О томе може да се нађе на 287. страни њене књиге

Нашој јавности познати су углавном многи детаљи из живота генерала. Зато ми се чини непотребно да овде цитирам и понављам та, опште позната, места. Но, аутор бележи и страдања не само генерала Младића, већ Срба у Босни и то не само током грађанског рата, већ и после. Нарочито ми је остало у памћењу њен опис убиства Срба после Дејтонског споразума. Она је све то описала са свега неколико речи, сувих чињеница. Зато и делује тако убедљиво:

„Симо Дрљача седео је пред својом кућом, у купаћим гаћама, уживајући са својом породицом и пријатељима у јутарњој кафи. Одједном су се појавили наоружани људи, припадници СФОР-а, два Американца и два Британца. Одјекнула су два пуцња. Симо није био позван на суд, већ је био убијен на прагу своје куће“.
Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин,… стр 274.

На тај начин ликвидирано је неколико Срба, без суда, чак пред очима породице. Такво понашање личи на каубојске филмове или на мафијашка убиства из времена Ал Капонеа. Но, мафија је била поштена, јер нису крили да служе организацији „Cosa nostra“ („нашој ствари“). Према правничкој дефиницији, ти припадници СФОР-а су „џелати, који тероришу један народ и за то никоме не одговарају“, јер се те убице крију под заштитом „међународне организације“ и УН. Срби су у штампи Сједињених Држава, Немачке, Енглеске и Француске били до те мере сатанизовани, да чак ни оваква подла – у буквалном смислу гангстерска – убиства нису у јавности Запада изазвала никаква питања: животи тих Срба нису сматрани вредним пажње, те их нису споменули нити једном реченицом.

Када се све ово зна, просто занемимо пред неморалношћу, цинизмом и бешћутношћу једног Зорана Ђинђића или Бориса Тадића, који су се са пред телевизијским камерама чак хвалили да су ухапсили српске вође и отпремили их у Хаг. А исто су се, нажалост, понашали и неки епископи СПЦ. Владика Григорије, рецимо, својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу.

Све њих и многе друге, очекује правичан суд историје. А пред њим неће их моћи оправдати ни Вашингтон и Хаг, а нити Берлин и Сорос. А Ђинђића ни то да је убијен и да једна улица у Београду носи његово име. Колико сам ја упућен у ту ствар, вероватно су га убили „његови“. Показивао је знакове непослушности према газдама у Вашингтону и Лондону и, вероватно, зато је и ликвидиран.

Ауторка др Пирко Турпеинен изразила је жаљење да српски издавач „Пешић и синови“ није објавио предговор за ово српско издање и изразила наду да ће тај пропуст исправити у другом издању те књиге. Да је књига тако добро написана заслуге има Стефан Каргановић, који јој је, како рече Пирко Турпеинен, „помогао да разјасним тај босански рат и спољно мешање у њега“.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/25/nikola-n-zivkovic-kasapin-koljac-i-komunista/

„Добили смо Нобелову награду“

Никола Н. Живковић:

„Добили смо Нобелову награду“ – поводом доделе значајног признања Петеру Хандкеу

Чим су светски медији објавили вест из Шведске, у кратком временском размаку телефонирало ми неколико Срба, како из иностранства, тако и из Србије. Сви су ми они „преко жице“ јавили радосну вест и то готово истим речима: „Добили смо Нобелову награду.“ Толико од мојих добрих познаника и пријатеља.

Шта кажу водећи медији света? „Њујорк тајмс“ („The New York Times“, Oct. 10, 2019) подсећа своје читаоце да је Хандке био критикован јер је подржао Слободана Милошевића, који је од многих био виђен као ратни криминалац“ („Mr. Handke has been criticized for his support of Slobodan Milosevic, who was widely seen as a war criminal“). Исти лист замера Хандкеу да је одржао похвалну беседу на Милошевићевој сахрани („delivered a eulogy at his funeral“).

Литерарно удружење из Сједињених Држава „PEN America“, односно, председник тог удружења Џенифер Еган (Jennifer Egan) дала је следећу изјаву: „Занемели смо да је изабран писац, који је подржао Милошевића и Караџића, дакле, људе, који су спроводили геноцид.“ Еган своју изјаву закључује: „Дубоко жалимо избор Нобеловог комитета за литературу“ („We deeply regret the Nobel Committee on Literature’s choice”).

Добитница Нобелове награде за протеклу годину, пољска књижевица Токарчук (Olga Tokarczuk), међутим, за исти лист каже: „Ја сам веома срећна да је Петер Хандке примио награду. Ја га веома много ценим“ („I am very happy that Peter Handke has received the award, I value him very much”).

Многи памте да је године 2006. Петеру Хандку додељена најпрестижнија немачка награда „Хајнрих Хајне“ („Heinrich Heine Prize“). Но, подигла се толика галама од стране најмоћнијих људи у политици и медијима, да је жири морао да повуче своју одлуку.

Један од најутицајнијих листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ од 10. октобра 2019. каже: „На велико изненађење Нобелова награда додељена је Петеру Хандкеу. Литерарна страна није спорна, али политичка…, када је показао симпатије за ратне злочинце („ist literarisch eine unumstrittene Wahl, politisch hingegen ganz und gar nicht… als er mit Kriegsverbrechern sympathisierte“).

Но – исти лист даље наставља – сви познаваоци ове уметности признају Хадкеу, да су његове књиге у „рангу светске литературе“ („von weltliterarischem Rang“). Чак и неки Хандкеови верни читаоци нису, међутим, могли да разумеју његову „безусловну подршку Србији“ („seine unbedingte Parteinahme für Serbien“).
У гледаној телевизијској емисији на Првом пограму немачке телевизије један је критичар утврдио је да Хандке већ годинама „савршен објекат мржње немачке штампе“ („Ein perfektes Haßobjekt der deutschen Presse“).

А то је логично када човек познаје како функционишу медији на Западу. Ако се неко дрзне да изјави нешто што се сматра као неприкосновена чињеница, или, у конкретном случају, на пример како Срби нису тако зли како их представљају Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или „Њујорк тајмс“ – онда према таквом појединцу нема милости, па чак ни онда када добије Нобелову награду. Зашто је демонизован најбоље објашњава сам Хандке: „У Хагу се судило највишим руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. То је велика трагедија за Србију. У Југославији је вођен грађански и верски рат, жртава је подједнако било и на хрватској, и на муслиманској, и на српској страни.“ Наравно, овакво тумачење стоји у потпуној супротности од агресивно наметнуте истине, какву нам сервира Запад и од Вашингтона створен Хашки трибунал.

За разлику од готово свих утицајних и масовних медија, један пише сасвим другачије од преосталих медија немачког и светског естаблишмента. Реч је о „Шпигелу“, најутицајнијем немачком листу и најтиражнијем недељнику у Европи. Аутор Фолкер Вајдерман (Volker Weidermann) јесте и сам писац, и то веома добар. Он пише следеће:

Петер Хандке примио је Нобелову награду за 2019. годину, упркос бројним противницима. Он је награду заслужио. Честитамо. Петер Хандке пише преко 50 година. Током конфликта у југословенском рату он је одлучно стао на страну Срба. Чинило се да се тиме супротставио целом западном свету. Хандке им је поставио питање: „Ви верујете, шта је истина?“, одговорио је новинарима. Како се могло да догоди да Нобелова академија ипак додели награду писцу, после свих скандала које су пратили аутора? Да ли су они у Академији полудели? Хандке је био најоштрији литерарни критичар такозваних „лажних вести“, „фејк њуз“, протеклих десет година. Писац се увек залагао да се о свему пише отворено и без предрасуда Хандке је колос, који је написао близу сто књига и који је награду заслужио.[1]

Аутор „Шпигела“ нас подсећа, да је Хандке већ на самом почетку своје каријере, када није имао ни тридесет година, присутне на једном скупу комплетног литерарног естаблишмента Западне Немачке изазвао речима да су они „слаби мушкарци, који пишу слабе текстове“. Много су били огорчени. Али, Хандке им је исто тако, смиреним тоном, кратко одговорио: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“).

И заиста, морамо се сложити са Хандкеом када пише: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“). Ко су били његови противници, прогонитељи. Погледао сам, рецимо, текстове Џенифер Еган. Она је слаб писац, а саставља солидне политички коректне чланке. А ово важи и за остале њене истомишљенике. Нико од Хандкеових критичара не припада нити солидном просеку европске или светске литературе. Сви су они били или новинари, или чланови неких „невладиних организација“, те били плаћени да пишу срамне текстове против овог великог уметника. Или су унапређени као „писци“, а једина њихова заслуга лежала је у томе што су писали, или боље казати, пљували, у форми новинарских чланака, против личности као што су Хенрик Ибзен, Фердинад Селин, Александар Солжењицин, Харолд Пинтер или Петер Хандке.

Наша јавност познаје неколико особа из Србије који су се прославили тако што су постојано и бесомучно нападали Хандкеа. Текстове тих аутора, разуме се, веома су радо штампали велики листови на Западу. Како и не би?! Ја их зовем ратним профитерима. Јер, ако немаш талента и немаш шта да кажеш у уметности, онда ти преостаје да постанеш србофоб. То је постала професија И тако, ево, и такав тип људи добио је прилику да изађе, макар за тренутак, из анонимности. Па чак и да приме неке „соросове“ и сличне награде „невладиног“, натовског сектора.

Веома је слична појава са русофобима у Русији. Светлана Алексијевич (Алексеевич) примила је, рецимо, 2015. године Нобелову награду за литературу, премда она није писац већ „ангажована новинарка“ и истакнути русофоб. Она патолошки мрзи руски народ. Изгледа да је та квалитета довољна да се прими признање на Западу. Њен језик мржње није спречио медије Запада да је прогласе за „истакнутог борца за слободу“.

Један анонимни коментар на мом блогу овако је описао ту ситуацију: „Хандке је изазвао гнев посебно код оних, који су се родили у српском народу и који никада не пропуштају прилику да потврде мржњу према народу од кога су потекли.“

Други коментар кога сам нашао на једном нашем сајту гласи овако: „За инат окупаторима са Запада и њиховим домаћим, српским компрадорским помоћницима, модерним јаничарима, драги Хандке треба да знаш, да те слободарска, већинска, прећутана Србија цени и воли.“

А трећи: „Други српски Нобеловац за књижевност (није Србин језиком али је срцем)! Ово нас у Србији посебно радује, зато што је Хандке велики пријатељ Србије. То своје пријатељство је исказао у тешким временима за нашу земљу, што само потврђује народну изреку, да се прави пријатељ познаје у невољи.“

А ко је био за Хандкеа? Ко је подржао српски народ, када му је било најтеже. Није их било много, али зато много више вреде јер се ради о личностима, него дивизија плаћених пера. Ево само нека имена: Александар Солжењицин, Ноам Чомски, Харолд Пинтер, Петер Хандке. Сигурно постоји још двадесетак других, чија имена нису тако позната, но који су били са нама у најтежим тренуцима: Јирген Елзесер, Петер Герлингхоф, Вили Вимер, Карлхајнц Дешнер, адмирал Шмелинг, последњи источнонемачки амбасадор у Београду Ралф Хартман, Хари Шлајхер, Волфганг Порт, Мануел Оксенрајтер, Волфганг Рихтер.

Вредно је, по мени, да се забележи подршка коју је Хандке примио из редова „обичног“, српског света. Тако смо могли још пре више од десет година да прочитамо следеће: „Поздрављам одлуку Драгана Пјевића, да у насељу Рајчевина поклони плац књижевнику Петеру Хандкеу. По својој одлучности, доследности и упорности, и то у најтежем могућем времену, кад се моћна аждаја надвила над Србијом, Срби вероватно нису имали таквог пријатеља, а свет таквог (нажалост, усамљеног) праведника. На примеру Србина који је на свом имању, у знак захвалности, одлучио да подигне кућу Петеру Хандкеу учиће се правди његови потомци“ (Петар Сарић, „Српска кућа за Хандкеа“, «НИН», 10 април 2008).

Нисмо заборавили посете Хандкеа Србији, а нарочито ону априла 1999. године, током америчког бомбардовања. Диван је опис аутора, када га на рецепцији хотела „Москва“ дочекује особље и радују се, а неки су и заплакали, ганути његовом гестом, да је ипак стигао један гост и то странац.

У Грачаници, на Косову и Метохији, Петеру Хандкеу (1942), аустријском писцу, уручена је награда „Златни крст кнеза Лазара”. Из Грачанице Хандке је дошао у Велику Хочу, своје омиљено место на Косову и Метохији. Овој српској варошици у којој постоји тринаест православних цркава (неке су из 14. века), Хандке је поклонио својевремено 50.000 евра („Политика“, 18. 10. 2009).

Зашто је Србија толико оклеветана и медијски сатанизована? Ево Хандкеовог одговора:

„Када се води рат, неко мора да буде зао момак. И када се за злог момка прогласи добар момак, медији на Западу никада неће признати грешку“ („Политика“, 17. септембар 2019).

Реакција из Русије поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу има веома мало. Ово представља велико разочарење за многе Србе. Веровали су да ће руска штампа далеко подробније обавестити своју јавност ко је овогодишњи лауреат највише литерарне премије, односно, да је он, Хандке, храбро стао на страну једног малобројног словенског народа са Балкана и то у тренутку када се чинило, да се цео свет окренуо против њих. И када су чак и многи одговорни политичари из Москве показали приличну равнодушност за српску судбину.

[1] „Peter Handke bekommt den Literaturnobelpreis 2019, trotz aller Gegner. Er hat ihn sich verdient. Eine Gratulation. Peter Handke, seit über 50 Jahren schreibt. Während der Jugoslawienkriege, als er sich entschlossen auf die Seite der Serben stellte, hat er es, so schien es, mit der ganzen westlichen Welt aufgenommen, „Ihr alle glaubt zu wissen, was die Wahrheit ist?“, schrieb er den Berichterstattern entgegen. Wie kommt die Nobel-Akademie dazu, so jemandem ihren Preis zu verleihen? Und das nach all den Skandalen im Umfeld der Akademie, die sogar dazu führten, dass der Preis ein Jahr lang gar nicht vergeben wurde. Sind die verrückt? Peter Handke, der schärfste literarische Kritiker sogenannter Fake News der vergangenen Jahrzehnte gewesen ist. Er sei für das Offene. Für den Versuch zumindest, offen und urteilsfrei zu schreiben… diesem Koloss aus annähernd hundert Büchern, verdient hat.“) https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-2019-fuer-peter-handke-der-bessere-feind-a-1290913.html Donnerstag, 10.10.2019 Von Literaturnobelpreis 2019 für Peter Handke: Der bessere Feind

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/14/nikola-n-zivkovic-handke/