28 08 2020

Today I am 70 years old! I feel great. I know nothing is forever, not even my robust health. That is why today, August 28, 2020, I am so happy that I can tie my shoelaces by myself, that I can read books without glasses, mow the grass on my farmhouse in the village of Yalowik (Serbia), or cut firewood properly.

Even if something bad happened to me tomorrow, I am still satisfied that I have lived in peace and good health for so long. I look at a photo from the first grade of primary school: more than a third have already died, either from an illness, in a car accident or just like that, suddenly.

The words of the Russian writer Limonov, I think, are the best way to speak of my feelings. He wrote: “Today, February 22, 2020, I will be 77 years old. A lot. The body doesn’t always work perfectly, but the “spark of God” inside may be even brighter. I’m happy with everything.”

Several people congratulated my birthday: members of my family, my children, my sisters, relatives and friends. I can’t answer everyone, so Thank them so, through my blog. Many thanks to everyone for the birthday wishes!

70!

Данас имам, ево, пуних седамдесет – и осећам се одлично. Знам да ништа није вечно, па ни ово моје крепко здравље. Зато се утолико више радујем, да сам и данас, 28. августа, стао јутрос на моје ноге, да могу сам, без ичије помоћи, да завежем пертле на ципелама, да читам књиге без помоћи наoчара, да на моме имању у селу Јаловику покосим траву, да цепам дрва и спремам огрев за зиму.

Ових седам деценија научиле су ме, да ништа није извесно. Чак и да ме ускоро снађе неко зло, остајем задовољан да сам толико дуго проживео у миру и здрављу. Колико мојих вршањака нису више међу живима! Гледам фотографију из првог разреда основне школе, затим из средње школе: једна трећина је већ умрла, или од неке гадне болести, у саобраћајној несрећи, или просто тако, напрасно.

Остале су ми живо у сећању речи Лимонова, када је 22. фебруара 2020., поводом свог рођендана, записао: „Сегодня мне исполняется 77 лет. Много. Тело барахлит иногда, но “искра божия” внутри пожалуй даже и ярче; так или иначе всем доволен.“

28. августа неколико ми је људи чеситало рођендан. Неки су ми поштом послали дарове, а било је највише оних који су ми телефонирали. Овде пре свега мислим на моју породицу, децу и моје сестре. Не заборављам и неколико добрих познаника и пријатеља. Свима не могу да одговорим, па им се захваљујем овако, преко мога блога. Словом, задовољан сам.

Предраг Пеђа Ристић

Никола Н. Живковић:

Предраг Пеђа Ристић (17.1.1931–5.8.2019)

Поводом годишњице упокојења доносимо сећање Николе Н. Живковића на архитекту Предрага Пеђу Ристића

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је освећен 8. августа 2015. године. После су домаћини, како је то обичај, позвали све госте да дођу у оближњи ресторан да се окрепе и освеже хладним пићем и домаћом храном. Тих дана владале су чувене херцеговачке, тропске врућине. Десило се да сам седео поред Пеђе, а преко пута нас нашао се мени непознати човек. Он је показао велики интерес за Храм. Желео је да упозна аутора тог дела. Био сам присутан њиховом упознавању:

    „Ја сам Зоран Мандлбаум, председник Јеврејске општине у Мостару. Част ми је да Вас упознам. Створили сте дело непролазне вредности.“

    Пеђа: „Ја сам Предраг Пеђа Ристић, архитекта, аутор пројекта Храма у Пребиловцима.“

    Зоран Мандлбаум: „Видим да сте именом и презименом исписали имена стотине српских жртава. То сте добро урадили. Њихова имена треба да памтите. Но, нигде нисам видео да пише, ко су џелати. Ко је, дакле, убио те Србе?“

    Пеђа Ристић: „Хрвати.“

    Зоран Мандлбаум: „Па што то онда и не напишете!“

После сам са Пеђом расправљао о овом кратком и поучном коментару господина Мандлбаума. И заиста, због чега се у нашим, српским уџбеницима непрестано говори о „усташама“? Зашто макар не напишу „хрватске усташе“? Могуће, да су многи крвници носили усташке униформе, можда чак и већина, но неки су били домобрани или полицајци, а велики број убица били су просто људи из оближњих католичких села. Но, сви су они били Хрвати и спроводили су план Независне Државе Хрватске. А она је имала јасан циљ: једна трећину Срба да се побије, једна трећина да се покатоличи, а преостали да се протерају у Србију. Дакле, то је био озбиљан државни програм НДХ. А та земља уопште није била никаква „такозвана држава“, већ је НДХ била међународно призната од неких седам или осам држава Европе, имала је дакле, своју сопствену војску, законе, суд, полицију, своју валуту „куну“, морнарицу. Словом, усташе нису пале са неба, већ су биле саставни део Независне Хрватске Државе, односно њених полицијских снага. Злочини усташа нису били неки појединачни испади појединих њихових главешина, који су се отели контроли централне власти. Не. Усташе су имале покриће, подршку и благослов највиших представника како хрватске државе, тако и римокатоличке цркве. Зато њихова злодела нису ствар „три камиона усташа“, – како је цинично волео да говори Владимир Бакарић, и тиме јасно желео да умањи хрватске злочине, – већ одговорност сноси целокупни државни апарат Хрватске и то у времену од априла 1941. до априла 1945.

Сем тога, „усташи“ су себе звали и српски устаници, рецимо, у Херцеговачком устанку из године 1875. Тако да је појам „усташа“ веома непрецизан. Вероватно је титоистички режим намерно форсирао да се употребљава тај термин, како би скинуо одговорност Хрвата за злочине које су починили према српском народу. На жалост, неки српски историчари до данас нису схватили да се овде ради о лукавој политици Јосипа Броза, Ивана Крајачића, Андрија Хебранга, Владимира Бакарића, Мирослава Крлеже и осталих хрватских комуниста. Они су много учинили да Хрватска избегне процес денацификације, као што је то после 1945. године био случај са Немачком.

Пеђа је Мандлбауму испричао случај његовог пријатеља, београдског Јеврејина Еизенберга: „Када сам био ухапшен 1966. нико није смео да ми уђе у кућу, сем Саше Еизенберга који је питао моју жену да ли joj нешто треба.“

Зоран Мандлбаум био је веома изненађен, када му је Пеђа испричао да Јевреји нису били само у партизанима, него и у четницима. После тога сусрета, међу њима се развила жива преписка. Пошто сам био непосредни сведок догађаја, Пеђа ми је редовно слао и копије Зоранових писама. Тако Мандлбаум 14. августа 2015. пише Пеђи:

    „Zahvaljujem Vam se na fotografijama i članku koji ste mi poslali, iz kojih sam naućio stvari koje mi nisu bile poznate. Iskreno da Vam kažem do sada nisam nigdje pročitao da su i Јevreji bili u četnićkim jedinicama a prvi put sam to vidio u Jad Vašemu. Ja uopšte ne sumljam u autentičnost fotografija a autoritet Jad Vašema to i potvrđuje. Činjenica je da su Jevreji uvijek voleli Srbiju i bili veliki ljubitelji Kralja Aleksandra Jugoslavije, a svoju lubav su i djelom iskazivali svojim učešćem u dva Balkanska rata i I svjetskom ratu gdje su mnogi poginuli (spomenik u Beogradu) i bili odlikovani visokim odlikovanjima. U jevrejskom molitveniku izdanom u Zagrebu 1938 g., koji je napisao g.Nadrabin Miroslav Frajberger, ubijen u Jasenovcu 1942 g. (Stepinac nije htio da ga spasi i zaštiti) nalazi se i molitva „Za Otađbinu i Kralja Aleksandra“ koje se je uvijek za Šabat molila.

    Vaše arhitektonsko djelo crkve u Prebilovcima je izuzetno i prije dva dana sa suprugom i dvojicom prijatelja išao sam ponovno da mu se divim, i da ga u miru obiđem. Hvala Vam što ste dio svoga talenta ostavili u selu mućenika Prebilovcima a ovaj dragulj nama Hercegovini na ponos. Pozdrav, Mandlbaum Zoran“

Веома је био погођен изненадном смрћу Зорана Мандлбаума, који је умро кратко после тог сусрета, 9. новембра 2015.

Послератне године биле су веома тешке за Пеђу и његову породицу. Од нових, титоистичких власти били су оцрњени као „великосрпска буржоазија“. Премда је 1945. године имао свега четрнаест година, и њега је нова власт прогласила за „народног непријатеља“.

Предраг Ристић са моделом (Фото: Авантарт магазин)

Међу ретке светле тренутке тог времена, Пеђа се сећа једног путовања на Јадранско море. Ево како је он то доживео:

    „Генерација студената архитектуре Београдског универзитета прве године, 1950, ишла је на студијску екскурзију у Котор на иницијативу професора арх. Милана Злоковића, родом из Трста који је имао рођаке у Котору. Реквиран је био само за нас и мали бродић који држао редовну линију транспорта мештана дуж обала Боке, а дон Нико Луковић је био одређен да нам буде стручни водић на том бродићу, те да нас упозна са архитектуром Боке. Дон Нико, римокатоички свештеник, јавно је говорио да је Србин и зато је имао проблема како са титоистичким властима, тако и са врхом римокатоличке цркве.“

Последњих недеља, или тачније, месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа.“ То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који се познају и добро разумеју.

Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019, „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана после Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао – ја њему, или он мени – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.

Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Саша Ајзинберг, Оља Ивањицки – и многи други.

Фото: Поуке.орг

Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих седам или осам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у Српско-Немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитира једну, најчешће ову:

    „Ich bin Peter, du bist Paul

    Ich bin fleißig, du bist faul.“

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговарао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.

Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако зближили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини кому могу да ове стихове кажем на немачком.“

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Предраг Ристић и Милан Туцовић

Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем сакралну архитектуру и математику. Могу само да кажем, да ми се нека његова остварења веома допадају. Храм светог Јована Владимира у Бару, рецимо. Или црква у Требињу, те она у Апатину, поред саме обале Дунава. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Одлично је познавао и волео српску историју и културу. Знао је да подсети своје саговорнике, да је Србин Лазар са своја четири сина 1402. године направио часовник на Спасењском торњу у центру Москве:

    „Ми данас досадисмо с оном проклетом виљушком на фрескама, а нико не помиње часовник Србина Лазара. Призрен је тада био европски центар часовничарског заната. Срби се не поносе оним што стварно имају.“

Такође је говорио да не смемо да заборавимо да је на Авали уместо уништене средњовековне тврђаве Жрнов подигнут споменик Југославији, чиме је заувек уништен документ о нашој историји: „Одговорност за овај злочин над српском културом сноси Александар Карађорђевић и његови најближи саветници.“

Био је до краја лојалан својим пријатељима. Често их је спомињао. Већ сам споменуо Ајзинбергове. Ево њихове приче:

    „Једног дана, у јесен 1941, Матвеја и Александра хапсе Пећанчеви четници, под оптужбом да сарађују са комунистима. Саслушавали су их у општини Сопот. После три дана у ходнику су видели и Грету. Како није било доказа, пуштени су, а Грета остаје у општини, да ради као дактилографкиња код команданта тог одреда, војводе Милије Мајсторовића. Међутим, после неког времена, срески начелник који је штитио Ајзинбергове је смењен, а нови је послао жандарме да их ухапсе и одведу у логор. Грета је молила војводу Мајсторовића да их спасе, на што је он одговорио: „Добро, тебе и дете ћу спасити, мужа нећу“. Матвеја више никада нису видели. Грета је и даље сваког дана радила у војводиној канцеларији, водећи и Александра. Он пише: „Били смо, заправо, у затвору, али су нас увече, понекад, пуштали кући. Често и нису: тада смо спавали тамо, на поду“. Пећанчеви четници, по његовим речима, „нису били зли људи, изузев војводе и можда још двојице или тројице“. Фебруара 1942. срески начелник је одлучио да се и Грета и Александар пошаљу у логор. Онда им је пришао један четник, ропочевачки богослов звани „Попче“, рекавши да у ствари хоће да им помогне. У суседној кафани попунио им је исправе. Уследило је скривање по Београду, до пролећа 1942. Неки познаници су их чували, а неки су били исувише уплашени. Видевши да не могу дуго, прихватају предлог Душана Стојадиновића: да оду у село Крепољин на Хомољу, где је удата његова сестра. На улазу у кањон реке Млаве зауставља их четничка заседа. „Ми о вама све знамо. Знамо да имате лажне исправе. Признајте ко сте и куда сте пошли. Биће боље за вас“, рекао им је официр. После толико неизвесности, Грети су се одузеле ноге, села је и све признала. Једноставно су чекали да их четници предају Немцима. Александар наставља:

    „Четник је мирно саслушао, па скинуо шубару и рекао, прекрстивши се: `Госпођо, захвалите Свевишњем што Вас је надахнуо да кажете истину – ако је то, што сте рекли, истина. Ми смо Краљева Југословенска војска у Отаџбини и нећемо вас предати ни Немцима ни оним четницима од којих сте побегли. Имали смо информације да иде гестаповка са дететом и због тога смо вас задржали…“

Официр који их је сачекао био је поручник Јагош Живковић, командант Млавске бригаде. Потом су упознали и генералштабног капетана Симеона Синишу Оцокољића, команданта Млавског корпуса.

Предраг Ристић са Златним ликом Ловћенског Тајновидца (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Четници су им рекли да не примају у своје јединице жене и деце, али да могу бити у непосредној близини и на њиховом казану. Ајзинбергови су се неко време осећали сигурно, али, онда су схватили да су и четници прогоњени: од Немаца, Бугара, љотићеваца и белогардејаца. Зато, кад год би кренуле осовинске операције, њима је дозвољавано да се придруже најближој бригади и да се крећу на њеном зачељу.

За две и по године, у том делу Источне Србије, у троуглу Доњи Милановац – Деспотовац – Бор, Ајзинбергови су међу четницима видели Пољаке, Италијане, чланове британских војних мисија, оборене америчке пилоте које су спасили четници, па чак и једног одбеглог Немца. Само нису видели ни једног јединог партизана.

Александар Ајзинберг овако описује први сусрет са партизанима:

    „Видели смо, на суседној планини, како долази група од њих десетак. Биле су, међу њима, три девојке. Петоро или шесторо је имало оружје, а остали су се вероватно тек прикључили одреду. Ми смо им с радошћу изишли у сусрет, а они су нам рекли да су нас – заробили! Неко их је обавестио да смо на том салашу и они су дошли по нас. Претресли су нас и одузели нам скоро све ствари. Један од њих ми је скинуо шајкачу са главе и ставио је на своју. Онда су нам узели ћебе, шаторско крило, оно мало лекова и завоја, једну торбицу коју је мајка сашила од неких крпа, џак лешника. Све за трен ока. Напросто, опељешили су нас“.

Али онда наилазе на Црвену армију и с њом одлазе до Београда. Александар овако описује улазак у двориште своје куће, у Улици Гундулићев венац број 53, у које нису крочили од 6. априла 1941:

    „У кући неки непознати људи. Питају нас кога тражимо. Били су врло изненађени кад су чули да је то наша кућа и да смо се вратили. Подозриви: `Како кући, па ми ту станујемо! Нисмо ни сами. Четири породице’… Радник нас је дочекао са неприкривеном мржњом. Он је радник, има петоро деце, дошло је време радника, а наше, кућевласничко, прошло је. Изаћи неће, има он стамбену дозволу некаквог комитета, а много стрпљења нема.“

То је била масовна појава у Београду „по ослобођењу“: комунисти су својим присталицама делили куће „буржуја“ – било да су те „буржује“ раније поубијали Немци као четнике, као Дражине људе, или као Јевреје, било да су их они сами управо похапсили и ликвидирали. Ајзинбергови никада нису добили натраг своју кућу.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантних прича, да могу да постанем и ՚твој Екерманՙ.“ Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великог немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није му се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

Делио је судбину „народних непријатеља“, па је педесетих и шездесетих година често био затваран, као и његов отац, од титоистичког режима. Међутим, било је и увек има и храбрих, као што мајстор инсталатер из Босне Данило Арсенић који је радио за мог оца пројектанта централног грејања, долазио кришом код нас и за цело време робијања мог оца. редовно нас материјално помагао.

Сем споменутог Данила, помагали су га још двојица: „Милић Станковић сликар који се понудио да нас материјално и морално помаже, као и Александр Саша Еизинберг, грузински Јеврејин који је провео рат кријући се, како сам већ казао, у четама Краљевске југословенске војске у отаџбини, на Хомољским планинама док је његов отац дипломирани архитекта из Минхена оставши у Београду трагично убијен жртвујући се за своју породицу. Између два рата стари Матвеј Еизинберг је као истакнути грађевински предузимач изградио монументални храм Светог Марка у Београду.“

Педесетих година прошлога века Пеђа се највише дружио са колегама архитектима и сликарима. Заједничко им је било то да су били српски родољуби, анти-титовци и да су носили браде: Миодраг Дадо Ђурић са Цетиња, Урош Тошковић–Тоша, такође сликар, Вукота Вукотић–Тупа, архитекта са Цетиња и Леонид Шейка–Љоња сликар.

Као сваки човек, и Пеђа је био везан за своју родну кућу, која се налази у Београду, на Сењаку. Ево што ми је о томе причао:

    „Почетком шездесетих адаптирао сам поткровље у Сењачкој број 3, у кући у којој сам се родио, јер сам био избачен из дела стана у истој кући која је била конфискована. Поткровље сам углавном изградио својим личним физичким радом. Само сам један дан имао помоћ од четири надничара с Вуковог споменика. Успео сам којекако да се дриблам с општином око законске грађевинске дозволе, с тиме што сам у предати првобитни пројект-скицу за дозволу у коме је било лажирано минимално решење, које су ми условљавали убачени станари, убацио неприметно оно што сам у ствари извео. Одмах су почела против мене суђења која је покретао убачени станар, ситни удбаш и цинкарош, сликар Бошко Рисимовић–Рисим, која су трајала и после његове смрти, јер је штафетну палицу преузела његова жена Драгослава–Даца. Та суђења трају све до данашњих дана. Поткровље је наследио мој син који се илегално родио и одрастао у њему, и који тек однедавно, после срамних и понижавајућих перипетија, станује у том поткровљу легално, после несхватљиве међустанарске административне борбе између убачених комуниста, и нас „великосрпске буржоазије у пропадању“.

Овај случај такође сликовито показује, у којој земљи ми то живимо. Јер, ово није само случај једне породице, већ хиљаде људи, који су после године 1945. избачени из својих станова и кућа, а у њих су се уселили Брозове верне српске слуге, српски титоистички јаничари. Ни данас, године 2019, законски наследници не могу да остваре своја основна људска права.

А како су то решиле бивше социјалистичке, комунистичке државе? Поуздано знам за Чешку и Мађарску, јер тамо живе моји добри познаници. У Прагу и Будимпешти држава је вратила старим власницима имовину, а људи, и њихова деца, који су од 1945. године незаконито живели у тим конфискованим становима, морали су да се иселе, а државама је им помогла и делом финансирала нове станове. Зашто то не може да се спроведе и у Србији? Из простог разлога, јер Србија није правна држава. У Србији су на власти и даље титоисти. Када то не би било тако, онда би Србија иселила Бошка Рисимовића и његову породицу из Пеђине родитељске куће и помогла им да нађу други стан, а кућу би вратила Пеђи и њеним правим, правним наследницима. А шта српско правосуђе тражи од Пеђе и његове породице? Да Ристићи купе стан Рисимовићима! Отели су му стан и сада Пеђа још мора да својим злотворима и разбојницима плати!

Предраг Ристић и патријарх Павле (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

У Пеђином поткровљу на Сењаку основана је позната „Медијала“. Данас се Медијала сматра можда јединим нашим аутентичним уметничким покретом. Ту су долазили често понекад свакодневно Леонид Шејка са својом женом Маријом Чудином, песникињом; Дадо Ђурић, сликар; Вукота Вукотић, архитекта; Урош Тошковић, сликар; Влада Величковић, архитекта и сликар; Оља Ивањицки, сликарка; Света Самуровић, правник и сликар и његова жена правник; Илија Савић, психолог; Миро Главуртић, писац и сликар, покретач Медијале; Слободан Дане Машић, архитекта и издавач; Долорес Ћаће, психолог; режисер Слободан–Бони Шијан; Михајло Ђоковић Тикало, сликар; Милосав Лазаревић (Лаза Буђави), сликар; Милован Видак, сликар; Данило Киш, писац, академик Димитрије Богдановић, Васко Попа, песник; слепа, изузетно образована Љиљана Ристић, полиглота. Ту је једном с Димитријем Богдановићем био и млади матурант Ристо Радовић, данашњи митрополит црногорско приморски Амфилохије, али и други мање познати свештеници и калуђери, као, на пример, отац Силвестар Вучовић.

Познавао је Десу Тревизан. Ево што он Пеђа о њој написао:

    „Десу Павловић–Тревизан, чију смо бурну животну историју ми Београђани веома добро познавали, а опет из мудрости то нисам показивао, јер је у том тренутку ՚Деса Баронесаՙ, тако смо је сви знали, очигледно радила у нашу корист и то од срца на врло духовит начин, тако да је чак изазивала и симпатије. Такође је веома повољно писала о нама и Задарској декларацији из године 1966. у лондонском Тајмсу и тако нас је извлачила из анонимности да Удба не може баш тако лако да с нама да ради шта хоће. Деса Тревисан рођена је 1924. у Загребу као Десанка Павловић, ћерка српског трговца и банкара и мајке Хрватице. Приче о њој чуо од свог оца пред Други светски рат. Мој отац је био пријатељ њеног оца, а стари Павловић као угледан и богат Србин из Загреба морао још пре избијања рата да побегне у Београд. Тако сам претурао у глави све приче које сам о њој чуо као дечко. Причало се како је ՚Баронесаՙ прво за време национал-социјалистичке Немачке окупације освојила срца браће Боронијашевић, младих богатих српских капиталиста који су уједно били и припадници Равногорског омладинског покрета, а затим их издала Гестапоу који их мучио и погубио. Одмах по наступању комунистичке окупације опчинила је једног старијег енглеског новинара Брауна и удала се за њега и тако обезбедила себи заштиту. Одмах после тога господин Браун је умро, па се Деса преудала за богатог господина Тревизана, власника бродоградилишта из Трста. Касније, када сам се у јесен 1966. вратио у Београд, пре мог хапшења, Тревизан ме извео на вечеру у Клубу књижевника.“

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? А можда ће његов пројекат ускоро почети да се гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

    „Сећам се Београда 1941-1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом од Јасеновца па све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело да говори, ко су жртве, а ко џелати.“

Говорио ми је много о титоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас.“

Предраг Ристић са митрополитом Амфилохијем испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

Када бих га питао, од стотињак цркава које је пројектовао, које би три њему биле најдраже. Обично би одговорио овако:

    „Црква посвећена Благовестима, Херцеговачка Грачаница, на Црквинама, Требиње, освештaна 2000 године; Црква посвећена светом краљу Јовану Владимиру, Бар, 2015; а трећа – Црква Христовог Гроба, Пребиловци, Херцеговина, 2015.

Истина, овоме би често додао и још неке, као што је црквени дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској са црквицом Свете Евгеније (завршен и освећен 1989. награда принца Чарлса); Крстионица Светог Саве у манастиру Каони (завршена и живописана 1984); црква Светог Георгија на Равној Гори (завршена и освећена 1998.); црква Сабора Светих Апостола у Апатину; црква Успења Богородице на Златној Обали код Брисбејна; црква Свете Тројице у Гацком 1999; пирг и капија манастира Тврдош у Требињу почета и завршена 2000; крст четника Попа Радојице у Гацку; црквица у Липову код Колашина;

Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“. Иво Андрић, „Немири од века“.

Предраг Ристић

Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Извор: Часопис „Нова Зора“, број 64, јесен 2019/зима 2020; Билећа-Београд, стр. 388–396.

„Боље Лукашенко, него Сорос“

Никола Н. Живковић

Писац, преводилац и публициста Никола Н. Живковић гостовао је у новој емисији канала „Данга“, у којој се посебно осврнуо на питање Белорусије

Никола Н. Живковић: Ову паролу, „лучше Лукашенко, чем Сорос“, могао сам да (преко руске телевизије) прочитам на једном масовном митингу у Минску. Већина медија Запада, а и, према очекивању, српских медија, били су јасно против садашњег председника. То се видело и по томе што су 90% информација „РТС“, „Пинк“ и „Политика“ преносили из америчких, немачких и британских извора, као и што су демонстрације за Лукашенка приписали као да су за Тихановскају. Свако ко и мало разуме политичку ситуацију у Белорусији одмах је препознао ову подвалу, „Fake news“. Могао је лако да препозна, рецимо, по паролама које су носили демонстранти. Сем тога, разлика је и у заставама. Присталице Тихановскаје носили су бело-црвене-беле барјаке, какве су током Другог светског рата носили малобројни белоруски нацисти, савезници Немачке. Данашња државна застава Белорусије састоји се од црвене и зелене боје. Но, колико Француза, Немаца или Американаца распознају ове разлике, или знају да читају руски!

Питање: Како да се против „Fake news“ бори један Лукашенко, када са тим проблемом мора да се бори и председник најмоћније државе света. Трамп је, наиме, у више наврата, јавно и гласно, оптужио најутицајније медије  у САД ТВ CNN, новине „Њујорк тајмс“, али и британски BBC  да се у борби против њега већ годинама не служе објективним извештавањем и истином, већ лажима.

Никола Н. Живковић: Већ годинама се Лукашенко у Вашингтону и Бриселу назива „последњим диктатором у Европи“. Кад интересима Запада не одговара политика једне земље, редовно се служе фразама – нпр. да избори у тој земљи нису били слободни и зато и Брисел и Вашингтон уводе санкције, у овом случају Минску, као „знак подршке белоруском народу“.

Српски народ веома добро разуме ове поруке. Од године 1990. НАТО је тврдио да нема ништа против српског народа, већ је једини проблем Милошевић. И зато су, ето, морали да убију неколико хиљада српских цивила и да затрују српску земљу осиромашеним уранијумом. Када су ухапсили и убили Милошевића, видели смо да им проблем није био само председник Србије. Јер зашто и данас, када је он мртав, настоје да одузму Србији део њене територије: Косово и Метохију.

Наравно да Лукашенко све то добро зна. Уосталом, он је био једини представник стране државе који је и током злочиначког НАТО бомбардовања Србије посетио Београд.

Лукашенко је остао савршено спокојан и белоруски медији одмах су одговорили да је у недавним демонстрацијама, како у Француској према „жутим прслуцима“, тако и Америци против црначких немира, полиција била далеко бруталнија према демонстрантима, него што је то случај са његовом, белоруском полицијом.

Александар Лукашенко (Фото: Јаухен Јерчак/ЕПА)

Ове мере из Брисела и Вашингтона само ће произвести реакцију коју Запад никако није желео. Сада је већ јасно да се неће поновити догађаји из Београда 2000. године и Кијева године 2014. У оба случаја Американци су, уз помоћ својих верних савезника, пре свега Енглеза, извршили пуч и довели на власт људе који су спремни да спроводе такву политику, која пре свега одговара интересима Запада. Нарочито су на бившем совјетском пространству жива сећања и „поуке кијевског мајдана године 2014.“ („уроки майдана“). Тада су медији Запада оптужили Јануковича и полицију „Беркут“ за „ужасна насиља над мирним демонстрантима“. А заправо су извршени злочини над украјинском полицијом и демонстрантима, а које су убијали грузијски снајперисти. Неки од учесника тог злочина много година касније су признали своје злочине. У убијању невиних људи вежбали су их енглески и амерички специјалци.

Лукашенко ових дана по неколико пута разговара телефоном са Путином. Јавно је изјавио да је захвалан председнику Русије на безрезервној подршци. Да ли ће ови догађаји допринети да дође до стварне уније између Москве и Минска? Ако је до сада, барем по неким питањима, Лукашенко показивао да би желео да сарађује са Истоком и са Западом, догађаји су сада показали да то није могуће. Не може се у политици остати неутралан. Просто се таквој политици противе и Сједињене Државе и Европска унија.

Познаваоци прилика знају да је Лукашенко дуго балансирао: да не разбесни Запад, а ни Москву. Често се у Минску говорило о потреби неговања добрих односа са Бриселом и „свободной Европы“, а у истом даху би наглашавали „сближение с Москвой“. Пред саме изборе у Белорусији, Минск су посетили највиши представници САД и ЕУ. Но, ти сусрети су остали без конкретног резултата.

Данас се, пре свега, поново говори да „Белоруссия – часть русского народа, часть славян, часть Русского мира“. У Минску говоре како Тихановскаја није ништа већ „ещё один манекен“. Кловнови као Анри Леви и његови истомишљеници из Европског парламента дају подршку Тихановској. Она је у својим предизборним наступима непрестано говорила, „бежим прочь от России, ведь мы еуропэйцы“. Те пароле није прихватила већина народа. Да би Тихановској узео и тих 10% гласова – а неки говоре да је реално добила ипак више, вероватно 20% – Лукашенко је у предизборној кампањи такође употребљавао антикремљовску реторику.

Сада и сами противници Лукашенка признају да је победио, једино верују да ипак није добио изборе са 80 процената, већ је вероватније са 65 одсто.

Светлана Тихановскаја (Фото: Sergei Gapon/AFP)

Многи се питају: А зашто би Белоруси желели да замене ову власт оном што им нуди ЕУ и Вашингтон? Па, пред очима имају толико примера како то изгледа када постанеш „пријатељ“ САД, члан ЕУ и НАТО-а. Шта су добиле балтичке земље, Бугарска, Румунија или Хрватска? Све те земље данас имају мање становника него у време кад нису били „пријатељи Запада“. Те земље нису равноправни чланови ни ЕУ, а ни НАТО-а, већ су просто њихове колоније. А то исто су данас и Украјина и Србија. Земљу је напустило десет до двадесет процената људи и то углавном младих. У прозападном режиму Украјине и Србије живи се далеко лошије него што је то било у време „диктатора Милошевића“, или када су у Кијеву били проруски председници.

Боравио сам у Белорусији десетак дана. Први утисак о Минску: град је чист, метро савршено функционише, нигде опушка, а пластичних кеса нисам видео на тротоару. Незапосленост износи свега два одсто. О таквој ситуацији „демократски режими“ у Источној Европи могу само да сањају. Једино Чеси и Словенци имају стандард који није лошији од пре пада Берлинског зида.

Верујем да Лукашенку највећи проблем не представљају Тихановскаја и белоруска опозиција, већ већина народа те земље. Дакле, од десет милиона становника око 80% су Белоруси, 10% Руси и 3% Пољака. Но, 80% становника Белорусије говоре – руски. Неке његове изјаве, као „не хочет стоять перед Путиным на коленях“, никако нису примљене добро од већине становника. Хтео је да мало кокетира и са белоруским националистима. Настојао је да има добре односе и са Москвом и са проамеричким режимом у Кијеву. Он је то говорио не зато у што у то верује, већ што му то доноси гласове од опозиције. Поверовао је да ће таквом, антируском реториком моћи да увек добије изборе. Но, тако су мислили Милошевић, Гадафи и Јанукович. Знамо како су прошли. Тако данас говоре Ђукановић и Вучић, баш као да су браћа близанци. Требали би да се замисле над судбином Милошевића, који је све урадио да за Запад постане „кооперативан“, па ипак није могао да задовољи њихове жеље.

Једино се спасао сиријски председник Асад. Зашто? Кремљ има одговор: „Вовремя обратился к русским.“

Но, сва ова политика завршена је ових дана, после антивладиних демонстрација у Минску, када је Лукашенко, видно узбуђен, па и уплашен, позвонио Путину: „Володя, у меня тут это революция. Нужна помощь, Володя!“

Александар Лукашенко и Владимир Путин (Фото: Sputnik/Алексей Дружинин)

И Путин није оклевао са кратким и јасним одговором. Русија неће Белорусију оставити на цедилу. Лукашенко се званично обратио за помоћ Русији. Кремљ је већ последњих година неколико пута предлагао Минску да дође до „реалне“ интеграције две земље. Лукашенко је одбијао те предлоге. Кремљ му је поручио да ће ускоро зажалити што је одбио предлог свог јединог искреног пријатеља. И ево, Лукашенко се покајао.

Колико је кривица и Москве? Зашто је Кремљ тако пасиван? Како је Русија могла да преспава Кијев 2014? Русија у другим државама нема своје „невладине организације“. Американци само у Србији имају најмање тридесетак. Кремљ разговара само са постојећим режимом, било да се ради о Србији, Украјини или Белорусији. У овом немилосрдном, криминалном свету политике, руска дипломатија се понаша као да су сви на Западу „џентлмени“.

Колико дуго ће Лукашенко моћи да се одржи на власти? Главно питање је како да поврати поверење већине народа, дакле проруских снага? Лукашенко је то поверење изгубио не само због разлога које сам претходно споменуо, већ и због приче с „вагнеровцами“. Реч је о тридесет и три грађанина Русије које је Лукашенко ухапсио и који су били оптужени да спремају државни удар. Све смо то видели – како је Ђукановић, уз помоћ Бебе Поповића и британске обавештајне службе, организовао „руски државни удар“ у Подгорици. А нешто мање скандалозно, но ипак слично, организовао је Александар Вучић, када је „открио руске агенте“ у Београду.

Ти руски „вагнеровци“ борили су се годинама као руски добровољци у Доњецку. Сада су они кренули, преко Минска, да ли у Сирију, да се боре за Асада, или у Бенгази, да се боре за маршала Хафтара Калифа? То је организовала обавештајна служба Украјине? Или је Лукашенко ухапсио те руске грађане да докаже како није човек Кремља? Али је сигурно да је тиме изгубио поверење великог дела народа у Белорусије. Како ће Лукашенко моћи да поврати то поверење? Од тога ће зависити његов опстанак на власти.

Извор:

ТВ – Дангаинфо, 22 август 2020

“Стање ствари”, 24 август 2020.

Пишут почти исключительно злонамеренно

Никола Н. Живкович

12 июля 2020.

Вчера и сегодня я прочитал несколько ведущих английских, немецких и американских газет. Они пишут о России и Сербии почти исключительно злонамеренно. Это темы: иск против России в связи с падением в 2014 году лайнера Boeing 777 компании Malaysia Airlines, Кирилл Серебренников, Софья Апфельбаум, Иван Сафронов, «российский след» в организации беспорядков в Сербии, по делу Михаила Ефремова, – и так далее.

С 1985 по 2005 год я был берлинским корреспондентом ведущей сербской газеты „НИН“. И что я вижу? Ничего не изменилось. Только сегодня у меня больше нет иллюзий, что, может быть, все станет лучше. Политика Запада определяет не справедливость и правду, а только свои интересы. И интересы Лондона, Берлина и Вашингтона совпадают в течение 200 столетий: слабая Россия значит счастье для Англии, Германии и США.

Каждый может сказать: „Я люблю свою страну и свою нацию.“ Tолько русским запрещено говорить: „Я люблю Россию.“ И сербским также. Это не нормально. Я не могу принять это. Меня интересуют истинный, настоящий голос русского и сербского народа. Это все.

Будьте прокляты, русофобы и сербофобы! Ваша ненависть к нам, – это лучшее доказательство того, что мы на правильном пути. Какова моя позиция сегодня? Мнение русофобов, сербофобов и западных пропагандистов (из Москвы и Белграда: я воспринимать, как предательство собственного народа) меня не интересует. Их историю я слушаю уже более 30 лет. Например, я знаю, что будете сообщать о России завтра „Deutsche Welle“, „BBC“ или „CNN“. Ничего хорошего.

Источник:

https://proza.ru/diary/28081950/2020-07-12

Бојкот – да или не?

Никола Н. Живковић

Уместо да се, драги пријатељи, нађем са вама, у Берлину, на нашем традиционалном јунском сусрету, у кафани на Савињиплацу, обраћам вам се овако, писмом. Овај вирус пореметио је многима планове па тако, ето, и нама.
Овај пута главна тема наших разговара требали су да буду избори. Ретко се када пред бирачима једне европске земље поставило тако оштро, управо брутално јасно питање: да ли да грађани уопште треба да учествују на изборима?

Почињем са оним лакшим делом, а то је разлог да се учествује на изборима. Они, који су на то пристали, тврде да је то једини начин да се нешто у Србији промени. Јер, како кажу, ако не учествујеш на изборима, онда си дао своје овлаштење да о теби одлучују други, односно они који ће да изађу на биралишта. То би био, колико видим једини аргуменат оних, који су против бојкота.

Они који се залажу за бојкот избора, чини ми се да су њихови аргументи знатно бројнији, јачи и убедљивији. Пођимо редом.
На изборе позива владајућа политичка странка. Сви показатељи говоре, да ће они победити. Највећи број новина стоји под контролом владајуће странке, 95% телевизијских програма навија за Вучића и то већ неколико последњих месеци, двадесет и четири часа дневно. Да се изађе на изборе «пријатељски саветују» и амбасаде оних држава у Београду, који се учествовалу у бомбардовању Србије, а пре свега Сједињене Државе, Велика Британија, Немачка и Француска. Реч је о земљама које су за последњих две стотине година, у свим преломним историјским тренуцима, увек биле на страни српских непријатеља.

И шта ради српска елита? Она подиже, на пример, Споменик захвалности Франуској године 1930. на Келемегдану. Французи су подржали Отоманску империју у Првом српском устанку. Нису помогли Србији ни на Берлинском конгресу године 1878, а ни око Анексионе кризе у Босни 1908. Париз је признао независност Космета.
Укратко, Србија нема никавог разлога да буде благодарна Француској. Ако коме треба да буде захвална, онда то може само да буде према руском народу, који су као добровољци учествовали на страни свих српских ослободилачјих ратова од 1807. године, па до последњег грађанског рата у Босни године1992-1995.
Срби могу да се одуже појединцима, који су помагали нашој земљи. А њих је било и међу Французима, Немцима, Американцима и Енглезима. Но, њихове државе нису никада помагале Србији. Нама се управо и догађају непријатне ствари, јер српска политичка елита, изгледа, никада није била способна да одреди ко су нам пријатељи. А по дефиницији значајног немачког философа Карла Шмита, политику не може да води онај ко не зна, ко су му непријатељи.

Дакле, да се избори бојкотују, дају нам важан доказ сами амерички, британски и немачки амбасадори. Они се понашају данас према Србији онако, како су се понашале европске колонијалне силе према афричким племенима у 19. веку. Народна мудрост нам каже: ради управо супротно од онога што ти предлаже непријатељ. Наши непријатељи и окупаатори органозовали и ове јунске изборе и то у режији Александра Вучића, њиховог главног кловна за Србију! Да се изађе на изборе саветују и «невладин сектор», који у највећој мери стоји под заштитним кишобраном водећих НАТО-држава.

Професор са правног факултета Коса Чавошки у више наврата окрстио је политику председника Србије Александра Вучића као «велеиздајничку».

Слободан Самарџић (види: „Стање ствари“. 8. јуна 2020) пише: «Грађани Србије… започео је последњи чин Вучићеве предаје Косова и Метохије лажној албанској држави „Косово“: Бриселски споразум (2013), појачана сарадња са НАТО-м, … пасивност поводом дискриминације Срба и угрожавања СПЦ у Црној Гори, избегавање руског посредовања у питањима Косова и Метохије и много тога сличног: анестезираној јавности у којој преовлађују они немоћни, пасивни, купљени и застрашени. Од када су власти косметских Албанаца увеле драконске царине на робу из Србије (новембар 2018), званични став Србије био је да је то једнострани чин. Значи, ако би се могло говорити о реципрочним мерама оне су могле да следе само од стране Србије, што би било крајње легитимно, јер је, као што се овде тврдило, управо „Косово“ донело једностране мере. Данас знамо не само да Србија није увела никакве реципрочне мере, што је свакако морала… Наше власти на све провокације Приштине реаговале су млако и млитаво.»

Милош Ковић са пуним правом тврди: «Утамничење владике будимљанско-никшићког Јоаникија и осам никшићких свештеника, хапшења и пребијања Срба у Црној Гори нису наишли на осмишљен, плодотворан одговор Београда. Ако је судити по томе како се Србија држала до сада, нарочито у «афери државни удар» из 2016, наше власти могле би да оставе Српску цркву и њене вернике у Црној Гори на милост и немилост прогонитеља. Срби, међутим, за разлику од Јевреја и Јермена, и даље избегавају да се суоче са претрпљеним геноцидом, том најважнијом темом своје историје. Изливи мржње у црногорским медијима и јавности изнова отварају то питање. Београд још не разуме ни НДХ, ни «Олују», а већ мора да се суочи са злом у Црној Гори. Симболи, јавни дискурс и културна политика те земље непогрешиво је везују за традиције Независне Државе Црне Горе и црногорских усташа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Изразито прохрватску политику у Црној Гори наставио је и Тито, уз помоћ Мештровића, Штедимлије, Милатовића, Ђурановића и сличних љубитеља српског рода и имена. Њихов легитимни потомак данас је Мило Ђукановић. Била је случајност и присуство црногорских званичника на прослави Олује»? (Милош Ковић: https://srbin.info/drustvo/kovic-razgranicenje-na-kosovu-uvod-u-raspad-srbije-neophodne-su-nam-litije/ 9 јун 2020.)

О истој теми дао је кратак и веома добар коментар Дејан Мировић: «Протесна нота Подгорици је изостала када је ухапшен владика Јоаникије и када су пребијана деца и српски народ. Ова правне и диппломатске чињеница указују да Ђукановић има већи утицај у Београду чак и од ЕУ. Оне нас наводе на закључак да су тачне тврдње о Беби Поповићу као неформалном министру информисања Србије и Црне Горе. Носилац ордена Светога Саве већ 6 месеци упадљиво ћути о атентату који је у центру Београду у хотелу Crownе Plaza извршен на ктитора СПЦ Миодрага Давидовића Даку. Тада је поред њега у смртној опасности био и најомиљенији епископ СПЦ Јоаникије. Нису позвани амбасадори ЕУ и Црне Горе у Министарство спољних послова Србије.» (20. мај 2020 nspm.rs/komentar-dana/vuciceva-reakcija-na-hapsenje-episkopa-joanikija.html)

Српска влада наставља да игнорише Москву. А Русија штити интересе Србије, јер захтева поштовање Резолуције УН 1244 и међународног права. Зато ми се чини да Млађан Ђорђевић ни мало не претерују када пише: «Вучић је Сорошев човек који лаже Русију и Србију увoди у НАТО… Александар Вучић је од својих западних ментора добио три задатка: да реши питање Косова и Метохије на начин који одговара Западу и косовским Албанцима, да уведе Србију у НАТО и да елиминише утицај Русије у Србији. Од њега се тражи да уради оно што је у Црној Гори урадио Мило Ђукановић, који је признао независност Косова, увео државу у НАТО и придружио се антируским санкцијама. За мене је неспорно да Запад подржава такву Вучићеву политику. Све ово указује да опозиција не може рачунати на било какву подршку Запада. Син милијардера Џорџа Сороша, Александар Сорош, с Вучићем се често састаје и у Србији и у САД. Сорош финансира већину невладиних организација и институција које подржавају актуелног председника. Они немају разлога да помогну опозицији, јер их људска права не занимају. (Млађен Ђоршевић: 05.06.2020. https://srbin.info/politika/mladjan-djordjevic-vucic-je-sorosev-covek-koji-laze-rusiju-i-srbiju-uvodi-u-nato/)

Мило Лопмар о тој теми каже да «…истинско лице садашње власти, која симулакрумом прикрива своју подређеност невладиној (другосрбијанској) интелигенцији» (Печат, 5 јун 2020). У истом тексту профсор пише: «Мотиви нису битни у јавним пословима, пошто не оцењујемо људе по ономе шта приватно говоре него по ономе шта јавно чине… Као што је догађај била вест да су се црногорски и српски председник срели у Тирани на дан пре никшићког протеста против одузимања имовине СПЦ: 21. децембра 2019. године. Сама вест о том сусрету симболички је пренела подршку српског председника подгоричком режиму… У разговору за Данас од 23. маја 2020. године, председник Фонда за политичку изузетност и дугогодишњи Соросов сарадник (Соња Лихт) рече како је „јавно подржала Вучићеву реакцију на избеглички талас 2015“ и како је „подржала… и позив на унутрашњи дијалог о односима с Косовом“, који је „био… озбиљан помак“. (види: Мило Ломпар, «Печат», 5 јун 2020).

Споменути Сорошев сарадник већ годинама шири мржњу према српском народу и за тај посао плаћен је и из буџета државе Србије! Да ли то постоји још у некој држави у свету? Српска влада плаћа људе, да би ширили најодвратније лажи против српског народа! А наводно се „ngo“ баве «одбраном људских права». Тај «невладин сектор» не види, чини се, само страдања српског народа. А ако је и било српских жртва, то онда, по њима, није вредно да се забележи, јер су Срби «фашистички, геноциан народ».

Зато је споменута особа «јавно подржала Вучићеву реакцију на избеглички талас 2015“. Одјеном су се појавили проблеми са избеглицама из Пакистана, Авганистана и Ирака и то у Шиду и недалеко Суботице. Они су просто свакодневно терорисаи српске грађане. А о томе месецима упорно ћути српска влада и председник Србије! Нико нашој јавности није објаснио како су они уопште стигли у Србију? Могли су да стигну само преко Македоније и Бугарске. Како су могли да пређу границу и то у време строгих мера које су уведене поводом епидемије вируса короне?
Наши држављљни, на пример, када су се враћали у Србију, морали су да иду у самоизолацију. На основу кога права су ти избеглице стигле у Србију? Зашто се нису задражли у Бугарској, Румунији или Мађарској? То су земље чланице ЕУ. Да ли наша влада преузима само обавеза из Брисела, а нема никаквих права? Зашто председник Вучић и његови министри не кажу пуну истину о проблему са муслиманским избеглицама у нашој земљи? Ако ћуте о том проблему, значи да нешто скривају.

Млађен Ђорђевић у горе споменутој чланку каже и ово; «Занимљиво је да на опозиционе политичаре, који бојкотују изборе, притисак врше представници српске власти и шефови дипломатских представништава западних земаља. Који је њихов интерес? Запад је довео Вучића на власт и сад тражи да дамо легитимитет ономе што Вучић ради. Ови избори ће показати ко је ко на политичкој сцени Србије. Колико знам, амбасадор Руске Федерације, на пример, никога није позивао да учествује на изборима. Неке странке, које су се у почетку изјасниле за бојкот, промениле су мишљење и одлучиле да учествују на изборима. Ипак Савез за Србију је бојкотом избора показао да интересе државе и друштва ставља изнад својих страначких и личних интереса. Никада не бих пристао да учествујем на овим изборима јер ово, по свим параметрима, нису избори већ циркус. Поред тога, не желим да дам легитимитет Вучићу, који је успоставио злочиначки режим у земљи. Ко жели добро Србији, не треба у томе да учестује. Морамо да Србију ослободимо од мафије и сачувамо њену територију. Живимо у земљи којом владају медији, сила и лажи. Све остало је само обмана. Александар Вучић чак има и своју опозицију, која ће учествовати на предстојећим изборима. Председник је обећао свим пунолетним грађанима сто евра. То није ништа друго него куповина гласова. Као што видимо, скоро да и нема кампање… Вучић је руским дипломатама рекао да иза протеста у Србији стоји Запад, који припрема „украјински сценарио“, односно „српски Мајдан“. Истовремено, западним партнерима је рекао да иза протеста стоје Руси, који финансирају Савез за Србију. Свако ко је бар мало упућен у руску политику зна да је то једноставно смешно. Зашто би Русија финансирала опозицију тако пријатељске земље као што је Србија. (Млађен Ђоршевић: 05.06.2020. https://srbin.info/politika/mladjan-djordjevic-vucic-je-sorosev-covek-koji-laze-rusiju-i-srbiju-uvodi-u-nato/)

О оним политичарима, који су пристали да као опозиција учесвује на изборима имамо блистав прилог једног српског научника и то под насловом: «Зар вас није срамота да подржавате Вучића и режим Српске напредне странке?» У даљем тексту Првановић наставља са серијом питања: «Не смета вам то што су изневерили предизборна обећања, што пљачкају Србију више него они против којих су били, што се на власти одржавају само захваљујући обмањивању народа, што уцењују и подмићују људе да гласају за њих, што су најгорем шљаму омогућили да оргија по државним органима и институцијама? Правдате то што подржавате ове непријатеље Србије и народа тиме што морате деци да обезбедите хлеб. А, да ли вам је пало на памет да ће вас се деца стидети и да ће вас презирати што сте их хранили прљавим рукама? Да ли заиста то радите због ваше деце, или се иза њих кријете и њих користите да сакријете сопствени кукавичлук или полтронство? Хоћете ли се поносити тиме што сте допринели тој победи? Неће вас бити срамота пред људима који су стварно шиканирани на послу, а који то трпе јер заиста само тако могу деци да обезбеде хлеб, или пред људима којима је прећено уколико не гласају за те за које ћете ви гласати? Зар вас опозиционаре, који излазите на изборе, није срамота кад нам причате како хоћете да мењате систем изнутра? Зар заиста мислите да сте успешно сакрили то да су вам лични интереси водиља у животу? Да ли стварно мислите да километри канализације, које ћете да правите у вашим срединама, имају везе са слободом? Зар вас није срамота што ћутите? Вас са универзитета и из академија? Мислите да неко може дипломом да покрије то што је као човек крпа? Вас медицинаре, вас естрадне стручњаке који сте подредили здравље нације умоболним интересима једног човека и његове удворичке клике? Вас у војсци који мирно стојите пред кловновском имитацијом ратника? Вас у полицији, тужилаштву и свим телима за заштиту засконитости који не реагујете на бестијално оргијање пљачкашке власти. Вас у режимским медијима није стид који потпомажете гебелсовску пропаганду у корист антинародне политике појединаца на власти? Вас у Цркви није стид што гледате како патријарх даје орден за чување Косова ономе који хоће да преда део Косова, што видите да месецима неће да иде у Црну Гору да буде са народом који брани цркве? Зар вас није срамота вас, заговорнике уласка у НАТО пред невиним жртвама његових злочина? Није стид вас у вилама и прескупим становима са погледом на ужас. (Слободан Првановић. 5 јун 2020. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/zar-vas-nije-sramota-da-podrzavate-vucica-i-rezim-srpske-napredne-stranke/)

Све бесомучне камапње данашњег режима у Србији око отварања нових фабрика и аутопутева, не могу да избришу из свести грађана неко очевидне чињенице, а које сваки од нас у Србији осећа и зна.

Пример. У Србији сваки мора да једном годишње региструје ауто и цена износи, зависно од типа кола, између 150 и 250 евра. У Немачкој регистрација кола врши се тек сваке две године, а цена је за једну петину мања него у Србији. Просечна плата у Србији износи 250 евра, а у Немачкој десет је пута већа. Не треба да је човек велики математичар и да види, да нас власт у Србији просто пљачка. Исто је и са ценема за гориво. Било је покушаја штрајка због високе цене. Александар Вучић је изашао пред камере и казао, да је погледао цене у другим земљама и да ми нисмо најскупљи. Председник Србије просто не говори истину, јер ако је цена горива иста у, рецимо, Србији и Немачкој, а плате у Србији су десет пута ниже, онда је јасно да српски грађани плаћају десет пута скупље и гориво и регистрацију аутомобила.

И онај ко држи пиљарницу зна ако је гориво скупо, онда све поскупљује, јер је то основно мерило привреде. Зато се свака држава труди, да су цене горива што ниже. Једино то није случај у Србији.

Зашто? Зато што данашњи режим у Србији не води рачуна ни о својим грађанима, ни о државним интересима, већ им је изгледа стало само до тога, да награди оне, који су заслужни за победу на изборима. Одакле узети новац? Тиме што ће пљачкати сопствене грађане. Конкретно то изгледа овако. Ако си се у било чему истакао у предизборној кампањи за Вучића, добићеш као награду стално запослење у некој државној установи, рецимо, добиће место чувара у болници. Ако си веома заслужан, онда можеш да постанеш директор неке болнице. А најзаслужни постају државни секретари и министри.

Последњих година Србија се просто дави у аферама. Убијен је Оливер Ивановић. Председник је одмах изашао пред камере и изјавио, како ће се он лично побринути да се тај злочин што пре расветли. Прошло је толико година, а о томе Александар Вучић више не прича.

На друштвеним мрежама сви су чули за афере: “Куршик”, “Јовањице”, “лажних диплома” и “мини хидроелектрана”. БИРН је још у новембру 2018. године објавио да је Бранко Стефановић, отац министра полиције Небојше Стефановића, као представник компаније ГИМ из Београда, посредовао између Крушика и купаца оружја из Саудијске Арабије, те да куповао оружје по повлашћеним ценама у односу на државну компанију СДПР. «Недељник» је објавио информацију да је фирма у власништву Бранка Стефановића добила дозволу за производњу оружја. Како је афера одмицала испливало је и име узбуњивача Александра Обрадовића, радника “Крушика”, који је доставио податке о умешаности оца Небојше Стефановића у ову аферу. Обрадовића је због откривања ове афере ухапсила БИА и он је завршио прво у затворском притвору, који је после оштре реакције јавности и грађанских покрета и невладних организација замењен кућним притвором. У нормалној, правној држави Бранко Стефановић био би данас у затовру, његов син Небојша морао би да поднесе оставку, а Александар Обрадовић примио би највише државно одликовање.

“Афера Јовањица” – од када је објављена информација да су Предраг Колувија, већински власник компаније “Јовањица” и његових деветоро сарадника ухапшени због рекордног засада марихуане. Зна се за његово лажно коришћење полицијских блинкира, дакле, да је пословно повезан са врхом власти. Потпреседник Народне странке Мирослав Алексић, који је јавно иступао о овом случају, тврдио је да је на дан привођења Колувија телефоном звао Андреја Вучића, брата председника Србије. Кад је пукла афера Јовањица појавили су се домах и снимци ко је све од државних функционера посећивао ове пластенике, за које је утврђено да је осим парадајза и индустријске конопље узгајана и она друга.

“Наплатна рампа Дољевац, енигма ко је возио ауто” – у питању је Зоран Бабић, бивши шеф посланичке групе Српске напредне странке и в.д. директор Коридора Србије. Он се налазио у службеном возилу Коридора Србије које је почетком јануара 2019. на наплатној рампи Дољевац ударило у ауто у Станике Глигоријевић, која је због последица удеса преминула. У полицијским извештајима се наводи да се возило, у којем се налазио Бабић, по магловитом времену кретало већом од дозвољене брзине, али до данас је остало питање ко је заправо седео за воланом тог дана, јер на снимку који је кључан за ресветљавање овог случаја недостају два минута.

“Афера Синиша Мали и лажни докторат” – Синиша Мали постао је министар финансија. Случај Савамала, после те априлске ноћи 2016. године није, чини се нимало нашкодио министру. У томе га није омела ни изјава његове бивше супруге Марије, која је у интервју за КРИК, навела да је управо он главни актер догађаја у Херцеговачкој. Уз њега су везане још многе друге афере, а најпознатија је кад му је поништена докторска дисертација. Универзитет у Београду је тек крајем 2019. године утврдио да је Мали плагирао свој докторски рад.

“Афера објекат на Панчићевом врху” – на Панчићевом врху на Копаонику налази објекат од скоро хиљаду квадрата. Према писању Инсајдера, Зорана Михајловић је рекла да је грађевинска инспекторка која је радила на том случају, у службеној белешци и изјави навела је да је добијала упозорења да буде опрезна јер се ради о опасним људима и да је била уплашена за безбедност своје породице. Начелница инспекције Весна Руменић, која је истраживала ове случајеве и потписала документе, у више наврата је рекла да страхује за своју сигурност. “Ми ту видимо да су и они знали да су у питању људи, као што је Зоран Милојевић звани Зеља, човек са севера Косова, важан човек у СНС-у, да је он уплетен у изградњу објеката на Панчићевом врху, тако и у центру Копаоника. Јер, у изјави коју је дао и Министарству грађевине објашњавајући инспекторки ко ту гради ,шта она ту треба да ради, односно шта не треба да ради”, рекао је новинар БИРН-а Слободан Георгиев. “Питам као народни посланик, да ли је Братислав Гашић инвеститор хотела на Копаонику, одакле му новац ако јесте, одакле новац и порекло имовине оних браће Веселиновић који граде и на Голији и на многим другим местима у Србији и да ли ће тужилаштво реаговати и заштитити оне који раде пошетено свој посао”, питао је крајем 2018. посланик Демократске странке, Балша Божовић.

Шта радити? Један веома оригиналан начин да се са власте уклоне сатрапски режими, дао је велики руски писац Едуард Лимонов. Он је предложио да се свим грађанима, а који су старији од шездесет година, укине право гласа. Он је пристао да та мера погоди и њега. Умро је ове године у 77. години живота. А и ја за неколико недеља, ако Господ да, навршавам седамдесету, па ипак потпуно подржавам тај предлог. О будућности земље нека одлучују наша деца и унуци, а не ми пензионери! Јер наша генерација јесте најодговорнија да на изборима увек побеђује Вучић. А тако је било и у време владавине Слободана Милошевића. Ко је дао право пензионерима да одлучују о судбини оних, – генерације до тридесет година живота, – а којима припада будућност сваке нације, па и наше? Себичност и незрелост пензинера убрајам у главне кривце, да српска омладина напушта Србију и одлази у печалбу. И најјевтинија дроља неће увек да пристане за сто евра! Зар сте пред крај вашег живота, драга браћо-пензионери, спремни да за ситне паре окаљате образ себи и својим потомцима?

Свако ко није равнодушан према судбини нашег народа, ко воли Србију, саветујем и апелујем да не изађе на изборе 21. јуна 2020. То нису слободни, наши избори. Њих режира наш непријатељ, а спроводе их српски политичари-кловнови и то како они из владајуће странке, тако и из опозиције.

Извор: „Стање ствари“, 11 јун 2020.

Никола Н. Живковић: Бојкот – да или не?

Разговори двојице великих европских државника – Аденауера и Де Гола

Никола Н. Живковић

Рецензија књиге: Конрад Аденауер, „Сећања“ (Konrad Adenauer, Erinnerungen 1959–1963, Fragmente; dva 1970, Stuttgart)

Шта нам данас, 2020. године, имају рећи двојица државника, Шарл де Гол (Charles de Gaulle) и Конрад Аденауер (Konrad Adenauer), који су пре равно осамдесет година стајали на челу две најмоћније европске државе? Неки ће рећи да је то било давно, те да многе ствари, вероватно, нису више тема и наших дана.

Почевши да читам, све моје сумње убрзо су ишчезле. Укратко, делом ми се учинило да је штиво тако савремено као да, рецимо, читам данашњу дневну штампу. Многа питања која су покретала ова двојица државника – по суду многих, највећи које је Европа имала после Другог светског рата – у Бриселу се расправљају и у наше време.

Најбоље да кренемo хронолошки, како је Аденауер бележио у својим дневничким свескама. Немачки канцелар пише да је почетком децембра 1959. боравио у Паризу. Помно записује не само теме разговора, већ и атмосферу, ко је био присутан, где су доручковали или вечерали. Сви ти детаљи веома су занимљиви, јер верно и прецизно одсликавају политичку атмосферу која је владала између Немачке и Француске.

Аденауер је веома добро знао, ма колико се двојица државника трудила да поставе срдачне односе између двеју земаља, да то неће много вредети ако свој однос не поставе на чврсте, дугорочне основе. Зато нису разговарали само о привредним и политичким питањима, већ и о културним везама. За разлику од државника, велики број политичара, што нарочито важи за Србију, не схватају да је култура не само важна, већ вероватно представља и најважнији образац према ком се онда равнају и сва остала министарства, од финансија и науке до привреде и иностраних дела.

Аденауер пише: „Оба народа морају створити пријатељску атмосферу у што већем могућем обиму“. Ово пре свега значи „да морамо удружити своју омладину; у ту сврху немачки студенти треба да упознају Француску и науче француски језик, и обратно, да Французи уче немачки“ (стр. 15).

Следећег дана пре подне, 2. децембра 1959, Де Гол и Аденауер разговарали су сами, без присуства министара, само са преводиоцима, скоро три часа. „Генералу Де Голу пренео сам своју велику забринутост због опасности која Немачкој и Европи прети од Москве“ (стр. 16). „Француском председнику говорио сам и о Пољској. Циљ немачке политике мора увек бити да одржавамо добре везе с Пољском, пошто је то земља чија је основа вековима формирана на основама западне цивилизације“ (стр. 18).

Аденауер, дакле, не говори само у оквирима економске статистике, већ изнад свега наглашава улогу културе и цивилизације. Преведено на данашње време, значи да су Аденауерови наследници, не само у Немачкој, од 1990. године били против Срба јер нас не убрајају „у своје“, јер не припадамо њиховој култури и цивилизацији. Укратко, овде не игра битну улогу Слободан Милошевић ни његова политика. Аденауер размишља у категоријама „сукоба култура и цивилизација“ и то неколико деценија пре појављивања књиге Семјуела Хантингтона. (1993, часопис Foreign Affairs, а текст је објављен под насловом The Clash of Civilizations?)

У марту месецу године 1960. Аденауер је из Немачке стигао у Њујорк. Лет је трајао шеснаест часова. Приликом те посете Америци дошло је до историјског сусрета с израелским председником владе Бен Гурионом (стр. 32). Аденауер подробно описује разговоре с високим представницима израелске државе. Тако му је Бен Гурион казао: „Рођен сам у Русији, но никада се нисам осећао као Рус“ (стр. 33). Израелски државник је признао да Господ јеврејском народу није дао најплоднију земљу (стр. 34) јер је шездесет процената територије Израела пустиња. И поред тога, „Бен Гурион је нагласио да Израел нема намеру да шири границе своје данашње територије“ (стр. 34). Председник израелске владе имао је и речи хвале на рачун Аденауера и поздравио га као „вођу великог народа, који је имао Гетеа, Бетовена и Канта“ (стр. 34). Председник владе Израела нема ништа против Арапа, те им „лично жели слободу, независност и привредно благостање“ (стр. 35). Наравно да је незаобилазна била тема Хитлер и „холокауст“. Аденауер је обећао да ће помоћи младој држави Израел, те да Немачка неће оставити Израел на цедилу (стр. 36).

Конрад Аденауер (Извор: Keystone)

У мају 1960. Аденауер је поново посетио Француску. Као и увек, Де Гол га је дочекао с највишим почастима. Аденауер је из поузданих извора сазнао да је Де Гол недуго пре тога боравио у Лондону и Вашингтону, и да је увек заступао и интересе Немачке. Све је то допринело да међусобно поверење и везе ојачају (стр. 42). Аденауер се нарочито обрадовао чувши речи Де Гола да се „не смемо плашити, већ демонстрирати мир и опуштеност. То ће најубедљивије говорити о нашој снази“ (стр. 44).

Генерал Де Гол 3. новембра 1959. одржао је историјски говор у главној војној академији („Ecole Militaire“). Ту је јасно дао до знања Вашингтону да је незадовољан улогом додељеном Француској у НАТО-у (стр. 54). Главни Де Голови људи у француској влади, Мишел Дебре (Michel Debré) и Кув д Мирвил (Couve de Murville), на запрепашћење Аденауера, подржали су Де Голов став да Француска и Немачка морају бити у стању да се у случају опасности саме бране, односно да не могу увек и са сигурношћу рачунати на помоћ из Вашингтона (стр. 55).

Без обзира колико је Немачка непосредно после Другог светског рата имала слабе политичке карте, будући потпуно зависна од Сједињених Држава, ипак је Аденауер морао признати да Де Гол у многим својим критикама не претерује, „јер код истинских савезника не сме постојати један који наређује, а други који мора слушати“.

У разговорима јула 1960. године у Француској Де Гол је покушао објаснити Аденауеру у чему је неслагање између Париза и Вашингтона: „Тешко можемо говорити о савезништву у НАТО савезу знајући да је команда искључиво америчка.“ Француски председник изразио је сумњу да ће у случају озбиљног напада Москве Вашингтон по сваку цену бранити Француску и Немачку. Критика Де Гола на рачун Америке у многим питањима јесте оправдана. Но, Аденауер му је скренуо пажњу да се Европа тренутно ипак не може одрећи америчких војних снага (стр. 65).

Аденауер је у децембру 1961. поново посетио Париз. У разговору с Де Голом постало му је јасно да Француска мора водити рачуна и о својој пољопривреди, јер, за разлику од Немачке, у Француској далеко већи број људи од ње живи. Дође ли до заједничког европског тржишта, мораће се водити рачуна и о француским сељацима. Аденауер му је на то узвратио да ће против таквог посебног статуса француске пољопривреде сигурно бити Холандија и Белгија. Де Гол му је мирно одговорио: „У праву сте. Но, ако се Француска и Немачка сложе, онда ће се све друге европске државе, хтеле то или не, морати сложити с предлозима Француске и Немачке“ (стр. 131).

Шарл де Гол и Конрад Аденауер (Фото: Wikimedia Commons via Bundesarchiv/ Ludwig Wegmann)

Велики део разговора био је посвећен Кини. Подробно је записао Де Голова размишљања: „Кинези су многољудни народ, амбициозни и веома поносни. Уверен сам да ће једног дана бити светска сила број један. Пошто ће тај дан сигурно доћи, Русији ће сигурно бити потребна помоћ Западне Европе и Сједињених Држава.“ Француски председник је такође веровао у Европу, да ће једнога дана бити снажнија и од Сједињених Држава, у сваком погледу: индустријском, политичком и културном (стр. 131).

У фебруару 1962. Де Гол је посетио Немачку. Овог пута највише се разговарало о Индији. „Покушали смо да одгонетнемо став Нехруа. Сложили смо се да је он рационалан политичар и да се приближио Совјетском Савезу јер просто верује да је Москва најјача светска војна сила, снажнија и од Сједињених Држава“ (стр. 136). Расправљали су и о француском програму у погледу изградње атомске бомбе. Аденауер је подржао напоре Француске и нагласио да је „најбитније да се поседује атомска бомба. Ко је поседује, тај може да утиче на држање противника.“

Аденауер је током свог боравка у Француској јула 1962. приметио и отворено рекао Де Голу да су Американци незадовољни француским атомским програмом, јер сад Француској не могу диктирати услове спољне политике. Истина, и Енглези имају атомску бомбу, но то није исто. Лондону су Американци предали тајне у вези с атомском бомбом, и зато су Енглези зависни од Американаца. „Француска је своју атомску моћ изградила сама, независно од Америке и из Вашингтона нису добили ни најмању помоћ.“

Де Гол је посетио Немачку у септембру 1962. Становништво Немачке одушевљено је поздравило француског председника. Тема разговора била је Велика Британија. Аденауер је био веома неповерљив према пријему Лондона у Европску економску заједницу, а Де Гол се одмах сложио. Уколико и дође до преговора у вези с приступом Велике Британије, Аденауер је Де Голу предложио да „се с Енглезима преговара тврдо“ (стр. 178). Такође су разматрали могућност да се из садашњег стања Европске економске заједнице крене у далеко амбициознији циљ, а то је стварање политичке уније међу европским земљама. Сложили су се да би основу будуће уједињене Европе требало да чине Француска и Немачка.

Аденауер је био задовољан, пошто је Де Гол, без сумње, разумео да немачко пријатељство према Француској јесте чињеница. Аденауер је сматрао да овде не треба да стану, јер „братство између француског и немачког народа могли бисмо боље организовати. На пример, да уприличимо масовне сусрете. Не би требало да буде тешко да за годину дана милион младих Немаца посети Француску, и да милион младих Француза посети Немачку. Младе људе могли бисмо сместити и у шаторе. Овде је реч о истинској политици, вероватно и о најважнијој политици коју човек уопште може водити.“

Дотакли су се и проблема штампе. Аденауер је приметио да је британска амбасада у Немачкој веома спретна, да има утицај на важне новинаре. Ни у Француској, одговорио је Де Гол, стање није боље, „јер Енглези имају много веза са штампом. Енглези су нарочито сналажљиви у коришћењу личних контаката. У том погледу су и Американци слични, но они то раде просто тако да купе новинаре, и то на различите начине – рецимо, позову новинара да одржи предавања у Сједињеним Државама и то добро плате, без обзира колико мали број људи ће тог и тог француског новинара доћи да слуша.“

Конрад Аденауер и Шарл де Гол (Извор)

Дотакли су се, ето, и теме која је нарочито данас веома важна. Реч је о „купљеним новинарима“ као општој појави у медијима. Но, и о феномену данас познатом као утицај „дубоке државе“ („deep state“). У доба Аденауера и Де Гола за то није постојао такав назив. Укратко, улога „невладиних организација“ и утицај „дубоке државе“ убрајају се међу најважније теме у критичким, интелектуалним круговима.

Аденауер је водио разговоре с америчким министром спољних послова Раском (David Dean Rusk). Високи амерички чиновник му је јасно казао да ће Вашингтон и Лондон увек неговати посебне, блиске односе. А истовремено Раска радује да тако топле односе имају Немачка и Француска.

Адеануер: „Приметио сам да Де Гол потцењује утицај Француске, као и своје личности“ (стр. 208). И наставља: „Ако је истина да је утицај Француске до 1958. био мали, то се данас променило. Француска има одличног амбасадора у Вашингтону и Де Гол је веома цењен и у свету и у Сједињеним Државама. Американци воле Француску можда чак и више него Енглеску“ (стр. 209).

Кенеди је посетио Европу. Нарочито је срдачно био дочекан од становника Западног Берлина. Аденауеру је рекао да су тројица државника на њега оставила најснажнији утисак: Труман, Де Гол и Аденауер. Они су одлучујуће утицали на политику Европе и света после Другог светског рата.

Приликом Бонског сусрета од 4. јула 1963. главна тема разговора између двојице државника била је Русија. На путу по Немачкој Де Гола је пратио председник владе Помпиду (Pompidou). Интересантно да у разговорима између немачких и француских политичара најчешће спомињу Русију, премда је службени назив државе о којој говоре Совјетски Савез. За разлику од Аденауера, Де Гол је сматрао да је Москва привредно слаба и да „себи не може допустити војни сукоб са Западом, те да је присиљена да води мирољубиву политику“ (стр. 224). По том питању Аденауер је имао сасвим другачије мишљење, рекавши да се боји не само руског комунизма, „већ далеко више национализма руског народа“ (стр. 228), који је већ у доба царске Русије био веома агресиван.

У тим сусретима Де Гол је Аденауеру дао верну, реалну слику Француске. Ево како ју је описао француски председник: „Француска је 1940. доживела војни и морални слом и од тог пораза се до данас није опоравила. Сем тога, Француска већ деценијама доживљава демографски и привредни пад, и то се одражава и на морал нације.“ Главни задатак Де Гол види у том да Француска поново васкрсне и сврста се у ред водећих сила света. Она ни нема други излаз: или да поново постане сила, или да пропадне. Француски председник је био чврсто уверен да ако би француску армију ставио под команду НАТО снага, а то би у суштини значило под команду Американаца, „више никада не бисмо имали француску војску“ (стр. 229).

Де Гол је нарочито подвукао још један важан моменат. Рекао је Аденауеру да француски народ није било лако уверити да издваја велике суме новца за носаче авиона, разараче и тенковске дивизије. Потпадне ли француска војска и флота под страну, америчку команду, тада би тај задатак био немогућ и Французи не би желели издржавати такву армију и флоту (стр. 230)

Аденауер је у Мадриду одржао говор који је често цитиран као „историјски“. „Када говорим о Европи, имам у виду све европске државе, с изузетком совјетске Русије, која је сама по себи један велики континент. Зато се залажем за уједињену Европу, али без совјетске Русије… Око године 1900. Европа је водила главну реч у светској политици, прецизније, биле су то европске велесиле: Велика Британија, Француска, Немачка, Аустроугарска, Италија и Шпанија. А данас, шест деценија касније? Светска војна сила број један јесу Сједињене Државе, а одмах иза ње стоји совјетска Русија, а потом црвена Кина, која броји око 630 милиона становника и има армију од три милиона војника“ (стр. 238).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

У марту 1957. најзад су потписани „Римски уговори“, чиме су створени услови за стварање Европске уније. Те, 1957. године чланови тог договора постали су Француска, Немачка, Италија и три земље Бенелукса (Белгија, Холандија и Луксембург). Но, сви договори у вези са стварањем шире, праве европске политичке уније, у коју би биле укључене све европске земље, нису уродили плодом. Одговорност за тај неуспех делом сноси Велика Британија. Лондон просто није искрено желео да постане део Европе, а то значи и да преузме свој део одговорности и обавеза. Енглези се просто нису хтели одрећи својих веза с Комонвелтом.

„Скрећем пажњу на Лондонску конференцију из године 1954, на којој се састало девет светских сила. Тада се Немачка, као девета држава учесница тог скупа, по уговору обавезала да неће производити атомско оружје, односно да ће дозволити међународну контролу над немачким војним истраживачким центрима. Тај је уговор потписан и важи до данас.“

Ово су биле завршне речи из предавања које је у фебруару 1967. Аденауер одржао у Мадриду (стр. 244).

Извор: “Стање ствари”, 30 маја 2020.

Никола Н. Живковић: Разговори двојице великих европских државника – Аденауера и Де Гола

Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова

Никола Н. Живковић

Вест сам сазнао око десет увече, у уторак, 17. марта, преко руских сајтова. Неописиво сам тужан. Веома сам га ценио и као писца и као човека. А то је за мене сасвим неочекивани осећај – да жалим за човеком кога никад нисам срео. Нисам се увек слагао с његовим проценама политичке ситуације. Но, његово поштење и храброст да не само пише, него и делује, и то по цену страдања, привукли су моју пажњу ка том великом руском уметнику. У свим временима увек су ретки били људи спремни да за своја убеђења поднесу не само критике, већ и сасвим конкретне жртве. Или, како рече један његов сарадник, да је Лимонов прошао „сам через тюрьму за свои убеждения“. Био је бескомпромисни руски борац за национална права свог народа. Због тог је и био прогањан од свих режима.

Јутро ми већ годинама почиње тако што на сајтовима „прелистам“ најинтересантније вести из културе и политике. Обично бих прво погледао блог Лимонова. Знао је да у једном дану напише по три, четири прилога. Кад се не би јавио неколико дана, увек сам страховао: да се није разболео? Или можда отпутовао Сибир, Италију или Француску? Сваки пут бих одахнуо кад бих после десетак дана поново могао нешто прочитати на његовом блогу.

Последњи његов чланак био је кратак и објавио га је 13. марта 2020: „Книга называется Старик путешествует. Она уже написана. Права куплены издательством ,Individuumʻ. Приходили молодые и красивые ребята, парень и девушка. Они мне понравились. Договор подписан вчера.“

Буквално до последњег дана живота радио је, стварао, писао. Увек је био окружен младим људима, и лепим женама, подсећајући ме у том погледу на Жан Пол Сартра.

Эдуард Вениаминович Савенко му је право име, Лимонов псеудоним. Није био политички подобан ни совјетском режиму ни новом, руском. Свемоћни Андропов, децембра 1973, назвао га је „убеждённым антисоветчиком“. Убрзо по сукобу са совјетским властима, године 1974, емигрирао је у Сједињене Државе. КГБ му је поставио услов: или да ради за Службу, или „эмиграция на Запад“. Изабрао је ово друго.

Прво је живео у Њујорку. Но, насупрот многим дисидентима, није писао ни против Совјетског Савеза, ни против руског народа, већ против капитализма, америчког империјализма и потрошачког начина живота. Уместо КГБ, у Америци су га позвали на информативни разговор у Еф-Би-Ај (FBI). У руском емигрантском листу Новое русское слово из Њујорка објавио је есеј „Разочарование“, због ког му је лист отказао сарадњу.

Лимонов је тврдио да „САД треба уништити“ („США нужно уничтожить“), јер та држава „угњетава цео свет“ („угнетают весь мир“), и то од 1945. па до наших дана. За њега покрет антиамериканизма представља нешто крајне пожељно, јер се свет тако најзад може ослободити њихове диктатуре и терора.

После шест година живота у Њујорку преселио се у Париз, поставши француски држављанин 1987. године. Ту је упознао многе личности из јавног и културног живота. Укупно је провео седамнаест година као емигрант.

У Русију се вратио 1991. године, кад му је додељено руско држављанство. Многи његови познаници били су прилично изненађени чувши од Лимонова да жестоко осуђује готово све што долази „с дивљег Запада“ („с дикого Запада“). С друге стране, хвали све што је руско, односно од свега му је „најважнија стара руска правичност“ („важнее всего была старорусская справедливость“).

Већина дисидената понашала се сасвим другачије. Стидели су се што су рођени у Русији, с поносом истичући да су неко време живели у Њујорку, Лондону или Паризу.

Едуард Лимонов (Фото: Anton Belitskiy/Demotix/Corbis)

У интервјуу из септембра 2019. датом за сајт Стање ствари рекао је: „Наши највећи непријатељи били су либерали и њихови новинари који су нас стално нападали у штампи. Јељцин, највећи издајник руског народа, није се много мешао у активности опозиције. Из перспективе политичке борбе, деведесете су биле много боље. Деведесетих народ није био успаван као сад, у време Путина. Били смо први у Европи који су направили десно-леву политичку странку. Она се тако и звала – Националбољшевичка партија. Била је заснована истовремено и на идеји социјалне и на идеји националне правде. После много година показало се да смо били на добром путу. Данас све веће опозиционе партије у Европи имају елементе и леве и десне идеологије.“

Све догађаје процењивао је с руског становишта. Мислио је у категоријама „России и остального мира“. Русија му је увек била на првом месту, а све остало, како је често понављао „јесте ништа“. Његова кратка изјава из 1994. године то одлично потврђује: „С точки зрения России, наших интересов России и интересов нации, мы добро, а они зло.“

Учествовао je судбоносним догађајима у Москви од 21. септембра до 4. октобра 1993, у одбрани Белог дома. Пучисти на челу с Јељцином, уз огромну помоћ Сједињених Држава, извршили су покољ над неколико стотина представника руског народа. Тачан број никад није званично утврђен.

Године 2010. основао је политичку партију „Другая Россия“. У јануару 2011. Министарство правде одбило да је региструје. Чланови његове странке сматрали су се припадницима духовне елите руског народа, као што су у Средњем веку били, на пример, витезови. Лимонов је сматран неприкосновеним „вождом“ те елитне политичке снаге у Русији.

Кад је почео грађански рат на тлу бивше Југославије, све своје стваралачке снаге ставио је на располагање српском народу. У бројим интервјуима с поносом је истицао да је војевао „на стороне сербов“, те да су му блиски пријатељи били многи људи из врха Републике Српске. Године 2011. „лимоновци“ су извршили напад на амбасаду Србије у Москви у знак протеста због хапшења Ратка Младића.

У поменутом интервјуу Стању ствари рекао је и следеће: „Хрватска – произашла из Аустроугарске – одвратна је држава, с одвратним људима… Срби једноставно нису хтели да напусте своја вековна огњишта на којима су живели више од 500 година. Српске енклаве нису хтеле да се одвоје од матичне државе. Руси су такође имали право на оружану побуну у северном Казахстану. У тренутку проглашавања независности половину становништва Казахстана чинили су Руси, више од 6 милиона. Сад их има мање од 4 милиона. То што се они нису борили за право да живе у једној држави за мене је срамота… Ако је народ данас прогутао увреду, то не значи да ће исто урадити и сутра. Пре или касније, све долази на наплату.“

Јељцин је Русе у новооснованим државама бивших совјетских република потпуно препустио на милост и немилост националиста и русофоба, од Литванаца и Украјинаца до Естонаца и Азербејџанаца. Из Казахстана су стизали алармантни извештаји о прогону Руса. Јељцин и његов ненародни режим су ћутали. У таквој ситуацији Лимонов је решио да на остави свој удобан московски живот и организује помоћ угроженом руском становништву у Казахстану. Априла 2001. ухапшен је због незаконитог организовања наоружаних руских јединица. Осуђен је на четири године затвора. Ослобођен је у јуну 2003.

У својим чланцима често је и оштро нападао либерале, „невладин“ натовски, прозападни, антируски сектор, оптужујући већину медија у Русији за ширење русофобије. Ово се најбоље видело на примеру Крима и Донбаса. Тада су најчитанији руски медији стали на страну службеног Кијева, а против сопствене државе. Лимонов је јасно казао да те људе ваља „сматрати издајницима“ („считает их предателями“). Због таквог антируског става позвао је 2015. власт у Русији да забрани те медије, а прозападне новинаре протера из земље.

Више се власт додворавала њему, него обратно. Омогућено му је да последње године живота пише и за државне медије. Тако је од новембра 2016. до смрти био колумниста на државној телевизији RT. Но, судећи по његовом писању, остао је бескомпромисан и доследан до последњег дана свог живота.

Залагао се да се главни град пресели у Сибир. Тражио је да губернаторе бира сам народ, а не председник државе, да се забрани извоз капитала ван земље, да се пониште резултати пљачкашке приватизације спроведене у време Јељцина. Тражио је да Русија не учествује на Олимпијским играма јер је њихова организација потпуно у рукама Англосаксонаца, поставши средство уцењивања Русије.

Примећено је да нико од водећих људи у политичком животу Русије није казао ни реч поводом смрти Лимонова. Али зато народ не ћути. Друштвене мреже у Русији пуне су фотографија и коментара. Данашњу Русију је описао као „државу олигарха, а Путин је председник богатих људи“.

У реченом разговору за Стање ствари рекао је и ово: „Ми смо Црногорце одувек сматрали за своје верне, навијачеʻ, а сад изгледа као да је на Балкану преовладала подмуклост. Русија носи део одговорности, ми нисмо иступили кад је требало, нисмо чак искористили ни право вета приликом бомбардовања Југославије. Наравно да смо ми криви, али криви сте и ви. Руска кривица не значи да ви треба да постанете прозападна држава… То највише зависи од Русије. Уколико она постане јака и атрактивна, наше братство и сарадња ће се наставити. У супротном, Србија ће бити 40. рупа на свирали Запада. Сваки пут кад је Русија била снажна привлачила је друге, мање народе које су тражиле руску заштиту. Сетимо се Грузије 1801. Године, која је затражила руско покровитељство како би се сачувала од иранске окупације. А сад се љуте на нас?! Зашто? Вековима смо помагали Грузији и сад су им Руси криви за све. То није мржња између равноправних, они мрзе Русију због чињенице да она више не жели да им буде покровитељ.“

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Створио је особит, нови стил у руској литератури. Његови описи људи и догађаја су кратки, језгровити, прецизни, жестоки, неочекивани, оригинални и лаконски. Нимало не завидим преводиоцима који покушавају да његове књиге приближе, на пример, српским читаоцима.

Један од ретких познатих руских политичара који су се огласили је Жириновски. Лимонова је окарактерисао као „истинску бакљу“ („настоящим факелом“), а његова смрт „представља велики губитак за руску културу“ („является большой утратой для русской культуры“). Лимонов је увек „говорил, что думал – делал, что говорил“. Саучешће је изразила и посланик у Руској думи Поклонскаја (Наталья Поклонская).

Русији су данас више него икад раније потребни људи попут Лимонова да би заштитили земљу од агресивни и хистеричних активиста из „невладиних организација“ типа „Лекари без граница“ или Сорошевог „Отвореног друштва“, који се залажу за неограничени и неконтролисани долазак емиграната из Авганистана, Сомалије, Сирије, Пакистана, Малија или Ирака у Европу. Намера је јасна. Променити етничку и верску структуру Европе и створити хаос.

Док пишем ове редове непрестано долазим у искушење да бацим поглед на његов блог, да прочитам шта данас пише Лимонов. Како, рецимо, гледа на феномен зван „корона вирус“? Ретко је ко од савременика толико утицао на мене као ето тај јединствени, оригинални, велики руски писац.

Критиковао је Путина због склапања савеза с Турском и пророковао да тај савез неће потрајати. И овде се показао као пророчки далековидан. Био је бескомпромисни и неустрашиви критичар Кремља. По његовом мишљењу Путин је нанео много штете држави и руском народу, а у његове малобројне позитивне потезе убрајао је присаједињење Крима.

„Кад бих дошао у Србију – вероватно би ме одмах послали у Хаг“, изјавио је 28. септембра 2019. у разговору за Стање ствари. „Постоји Русија, постоји и Московија. Московија то су чиновници, полтрони, шљам. Асаду смо помогли и послали своје ваздушно-космичке снаге, али то је било само зато што Калифат није имао противваздушну одбрану. Рат у Сирији за Русију је лагана шетња. Бомбардовали смо људе који нису могли да узврате ударац. За мене је то доказ руског кукавичлука… Ви треба да се обратите руском народу и кажете да су вам потребни руски добровољци. Били смо у Донбасу и видели како је проклета Московија све узела под своје. Три дана сам чекао да ме пусте на фронт, иако сам имао све неопходне дозволе. Генерали су се уплашили и почели да зову Кремљ, на крају ме нису пустили. Кажем вам, ти генерали, ако у суботу почне непријатељска офанзива, ништа неће предузети, чекаће понедељак. Тражите добровољце, а од државе ништа не очекујте. Покажите слике с фронта, реците свима каква је ситуација, тражите помоћ и Руси ће се одазвати. Путин је остарио, његова владавина се ближи крају. Народ жели да живи у моћној држави. Сваки човек, макар му то било последње у животу жели да кад погледа кроз прозор осети да живи у моћној држави. То је оно што је човеку потребно, а не француски сиреви и италијанска вина под санкцијама. Руски народ не жели да се препусти уживању, он је спреман да се задовољи и малим. Тако је било, тако је сад, тако ће бити и убудуће. Уверен сам да ће после Путина доћи нова власт. Без обзира што је идеја Руског света изневерена, људи је хоће. Народ је као река, ако је преградиш она ће наћи начин да настави да тече. Енергија народа је неисцрпна.“

Питао сам свог пријатеља из Русије Тихомирова да ми укратко да своје виђење Лимонова. Ево његовог одговора: „Да, дорогой Никола, это была Личность.“ Личност, наравно, у смислу философске мисли Жарка Видовића.

Извор: “Стање ствари”, 13 маја 2020.

Никола Н. Живковић: Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова

Неколико слика из живота у Србији под короном

Никола Н. Живковић

На телевизији свакодневно нас, ево већ неколико недеља, информишу најбољи познаваоци ове грипе која је, чини се, зауставила живот на нашој планети. Општепризната имена из света медицине, а пре свега епидемиолози, саветују владе својих земаља, како да се боре против тог вируса.

Непосредан повод да напишем неколико речи о овом феномену јесте понуда коју сам пре неколико дана добио од главног уредника једног немачког месечника. (За тај лист писао сам до пре неколико година редовно.) Замолио ме да му пошаљем прилог о томе како се грађани моје земље боре против ове грипе. Ово подразумева да не кажем нешто само о мерама српске владе, већ пре свега како само становништво подноси ове веома оштре рестриктивне мере.

Тако сам био приморан да неколико дана пратим не само коментаре на друштвеним мрежама, него и службене, државне медије и њихове представнике. Редовно сам, на пример, пратио конференцију за штампу, која се већ неколико недеља одржавала у три после подне.

На мене је најбољи утисак оставио Бранимир Несторовић. Пажљиво посматрам лица, начин како неко говори, мимику, језик. И тај лекар ми је деловао просто као најинтересантнији из државног „стручног тима“. Језик му није био бирократски, сив, сув и досадан, већ непредвидљив, жив, неочекиван, полемичан и човек просто може да га слуша па и један час, а да и даље буде интересантан. Лице му је отворено, не сакрива се иза неких папира и увек говори из главе, наизуст. И на тим редовним конференцијама, а и у бројним беседама са новинарима, он се није бојао да изнесе мишљења, а за која је сигурно знао да нису популарна, да не одговарају мишљењу „тренда“. Укратко, увек је некако свој, а то показује да је личност. А таквих људи ретко се виђа не само у медицинској струци, већ и уопште у животу. О његовом знању из медицине, разуме се, ја не могу да говорим. Нисам лекар.

Бранимир Несторовић (Фото: Милан Обрадовић/Бета фото)

Од њега сам могао да чујем и најдрагоценије информације. Рецимо, да многи најбољи и најефикаснији лекови често су и најјефтинији. Но, због моћних фармацеутских компанија, углавном из Сједињених Држава и Западне Европе, пацијенти не могу да дођу до њих, већ су присиљени да узимају њихове скупе таблете, које често нису ни тако добре, па ни здраве. Истина, о овоме сам читао и у многим другим америчким, руским, немачким и енглеским популарним и медицинским часописима.

Надаље, Светска здравствена организација (СЗО/WHO) јесте то само по имену, а да је један од највећих „добротвора“ СЗО јесте милијардер Бил Гејтс. А када једно приватно лице води главну реч у институцији која носи име Светска здравствена организација, онда се човек са правом пита колико је тај филантроп заиста то и на делу и у којој мери он води рачуна о општим потребама људи, а колико су у свему томе заступљени његови приватни интереси. Овоме бих могао да додам и имена још неколико утицајних милијардера: Безос, Цукерберг, Блумберг, Пејџ, Сорос (Jeff Bezos, Mark Zuckerberg, Michael Bloomberg, Larry Page, George Soros). Богатство ових особа често је веће него што износи годишњи буџет многих држава света. Утицаји споменутих људи на политику често су далеко већи него што их имају владе многих европских држава.

На конференцијама појављивала се неколико пута и једна увек лепо дотерана жена, стара око четрдесет година, а име јој је Кисић Тепавчевић. О њој немам баш никакво мишљење, јер се њен задатак састојао у томе да прочита последње податке у вези са бројем заражених и умрлих. Вероватно је „кризни штаб“ сматрао да је добро да се у њиховом друштву појави и једна дама, увек беспрекорно дотерана и пристојног, па и привлачног, изгледа. Могуће да и то помало враћа грађанима наду да ће и ова зараза ускоро бити побеђена.

Дарија Кисић Тепавчевић и Предраг Кон (Фото Бета)

Најлошији, управо мучан утисак оставио је сваког пута наступ Предрага Кона. Његова спољашна појава крајње ми делује непријатно. Добро, неки ће да ми приговоре, да је то мој лични утисак. Тачно. Но, он је за мене веома важан.

Добро, оставимо по страни моје осећаје и прелазим на проверљиве чињенице. У једном тренутку, Кон је казао, да га је „разочарао Патријарх“. Претио је оставком у стилу: „Или ја, или Српска православна црква?“ И то довољно говори о човеку, који нема осећај за меру. Да се он упоређује са најстаријом институцијом у једном народу, која је створила ову државу и нацију – са собом, са Предрагом Коном! И ја имам много замерки патријарху Иринеју, али ако бих то казао, онда сигурно не бих на начин како је то изговорио лекар Кон.

Кон је критиковао Новака Ђоковића. Пажљиво сам прочитао изјаву нашег најпознатијег спортисте и било ми је јасно, да је Конова изјава сасвим непримерена. Или тачније, Кон је просто фалсификовао Новака. У беседи са „ТВ Б92“, од 1 маја 2020, лекар Несторовић је индиректно одбацио Конове критике, без спомињања Кона. Одговорио је да се слаже са Ђоковићем јер ни он не би узео америчку – или прецизније – вакцину Била Гејтса, јер није сигуран да ли би она више штетила његовом здрављу него што би га заштитила од грипе. Управо то је казао и Новак. А Кон прича о томе, да „Ђоковић може да прича о тенису“, али не и о вакцини! Јасно је да Кон нетачно и злонамерно интерпретира став Ђоковића!

Извор: Блиц

У том истом интервјуу Несторовић критикује наш здравствени систем јер се сувише ослања на америчке вакцине. У једном тренутку уважени лекар је чак казао: „Ја бих, рецимо, пре узео руске вакцине. Имам више поверења у њих, него у америчке.“ И одмах је навео неколико познатих и запањујући случајева, где су америчке фармацеутске компаније продавале вакцине које су проузроковале озбиљне здравствене проблеме код многих пацијената. Нарочито је то случај у неким афричким земљама. Зашто се то догађа? Очевидно уз помоћ новца фармацеутске фирме су издејствовале да се америчке непоуздане вакцине слободно продају у апотекама.

Пронашао сам текстове у коме се оптужују тадашњи министар здравља Томица Милосављевић и Предраг Кон да су били плаћени од фармацеутских фирми са Запада. Види чланак у „Политици“ од 5 августа 2011:

„Поред Томице Милосављевића, … наредних дана биће саслушан Предраг Кон, бивши председник радне групе за пандемију грипа. Приликом отварања понуда за увоз вакцина против „свињског грипа” у новембру 2009. године, подсетимо, комисија је за произвођача изабрала швајцарску компанију „Новартис”, а увозник је била „Југохемија”. У то време медији су пренели информацију да тендерској комисији нису достављени конкурсни услови, односно критеријуми по којима ће се набављати вакцине. Током поступка који се води требало би да буде утврђено и да ли су вакцине могле да буду мање плаћене, односно да ли је било јефтинијих понуђача – наводи наш саговорник. Проста рачуница, наиме, показује да је Србија, увозом вакцине других понуђача могла да уштеди најмање милион и по евра.“

Моје питање: Како је могуће да га је председник Александар Вучић и поред ове афере ставио да буде и у данашњем „кризном штабу“?

Извор: „Политика“ од 5 августа 2011.

Тако сам, ево – по задатку немачке редакције – открио да постоји телевизија „Пинк“. Морам признати да ми је то био најтежи део задатка. Нисам веровао да на телевизији може да постоји толика количина неукуса и простаклука. Мојим читаоцима се извињавам ако показујем оволику количину необавештености. За то имам оправдање. Ретко гледам телевизију, а сем тога тридесет година сам живео у Немачкој, па тако и нисам знао да постоји „Пинк“. Такође сам сазнао да се на телевизији „Пинк“ могу видети емисије типа „Задруга“ или „Парови“. Када човек посматра овај програм може да се увери како то на делу изгледа примитивизам и простаклук; или, што би народ казао „дно дна”.

И на немачким телевизијама сам гледао овакве и сличне програме. Но, разлика је у томе шта те немачке приватне телевизије нису „националне“ већ приватне. Љубитељи сте таквих врста програма? Нема проблема. Можеш, разуме се, слободно да гледаш, али мораш да платиш. А у Србији „Пинк“ је добио националну фреквенцију! У овоме се састоји та „ситна“ разлика између наше, српске телевизијске стварности и Запада!

Пођимо редом. Сваких двадесетак минута сирота водитељка укључује уживо камеру да би приказала власника те телевизије, како је дошао до епохалног открића… Кажем „сирота“, јер по њеном гласу нисам сигуран да и она сама верује у те приче. Сем тога, у неколико наврата јавили су се бројни српски лекари и затражили од државе да забране такве вести јер се ради о обичном шарлатану. Од познаника сам се распитао и сазнао да држава није ништа предузела против власника „Пинка“. Подучили су ме овим речима: „Види се да ниси дуго живео у Србији. Власник ՚Пинкаՙ је пријатељ председника државе.“

Власник Пинка „превентивно још једном озонира своју крв“ (Извор: Снимак екрана)

У првом плану камера телевизије „Пинк“ увек приказује шефа. Носи поклоне у Параћин, Неготин, Ваљево, Лозницу… Где све газда „Пинка“ не стиже! Поред њега види се скупи џеп. А има сцена где се власник „Пинка“ слика, како на писту стиже хеликоптером и право пред неку болницу испоручује „скупу и драгоцену медицинску помоћ“.

Управо читах у штампи како се пре неки дан огласио градоначелник једног града у Италији и захвалио Новаку Ђоковићу на великој помоћи. И сада човек, хтео то или не, упоређује са овим шта гледаоци сваких двадесетак минута гледају на ТВ „Пинку“! Нешто размишљам: Добро, овај човек вређа самог себе. То је његово право. Али, зар власник те телевизије нема неког паметног рођака, пријатеља, да му скрене пажњу да то што он ради јесте веома неукусно и ружно, те да пре свега баца крајње неповољну слику на њега самог. Његови дарови су се изродили управо у супротност, у непристојно самохвалисање. Како да му нико не укаже на то, како треба да се понаша када нешто поклања. Рецимо: „А Ти кад чиниш милостињу, да не зна левица Твоја шта чини десница Твоја!“

Вест да је Ђоковић даровао знатну суму новца објавио је један италијански градоначелник, а не наш прослављени шампион. Утолико је његов дар већи.

Укратко, у овим данима грипе короне сведоци смо пожртвовања, јунаштва многих безимених људи, како медицинских сестара тако и радника у српским болницама. Најпознатији пример јесте смрт хирурга Миодрага Лазића из Ниша. А поред ових светлих, племенитих људи, имамо, ето, и оваквих примера крајњег неукуса, као што је неукусно самохвалисање власника „Пинка“.

Извор: “Стање свари” – https://stanjestvari.com/2020/05/05/nikola-n-zivkovic-nekoliko-slika-iz-zivota-u-srbiji-pod-koronom/

На маргинама послеподневне лекарске конференције

Никола Н. Живковић

Нација у три после подне чека вести испред телевизијских екрана. Тако је било у четвртак 9. априла. Прво је говорила заменица директора института „Батут“, Дарија Кисић Тепавчевић. Изнела је најновије податке о оболелима од вируса корона. Бројке су охрабрујуће. Број заражених је већ три дана у паду, а за последња 24 часа забележен је један смртни случај, знатно мање него раније.

Предраг Кон је поновио своју јучерашњу изјаву да је умерени оптимиста, наглашавајући да је прерано за опуштање. Директор Инфективне клинике у Београду, Горан Стевановић, поред пресека стања на тој клиници нагласио је да он и колеге редовно прате најновије методе лечења те болести у свету.

После кратког излагања наших лекара на ред су дошла новинарска питања. Она су за мене често веома интересантна. Пошто се слабо разумем у медицину, не могу коментарисати тврдње присутних лекара. Како могу да имам мишљење о нечему у шта се уопште не разумем!

Запамтио сам питање новинарке Политике. Каже да је у хрватским новинама прочитала како су у Србији применили лош начин лечења болести, те да Хрватска то ради боље. Такође је цитирала хрватску штампу да смо изабрали лош тим лекара.

Замислио сам се над овим питањем – не зато што ми говори о хрватским новинарима, већ што даје праву слику стања у српској штампи. Студиравши у Загребу од 1972. до 1977, добро познајем и хрватску медијску сцену. И за време владавине Хрвата Јосипа Броза они су на један тих начин, не толико видљив за свакога, водили антисрпску кампању. После распада Југославије, дакле за последњих тридесет година, хрватски медији били су водећи у Европи у распиривању мржње према Србији и српском народу. То се није променило ни до данас, априла 2020. године.

Укратко, уопште ме не изненађује што хрватски медији са злобом пишу о свему што се догађа у Србији, па и на тему вируса. Мене помало изненађује да некад најугледнији српски лист Политика цитира хрватске изворе, као, наводно, релевантне кад је у питању борба против ове планетарне болести. Ако већ цитира странце, што не узима оне најбоље, рецимо Кинезе. Па данас цео свет учи од њих! Сем тога та земља нам је помогла кад су „наши пријатељи“ из Европске уније забранили извоз медицинске опреме. Немачка је, на пример, забранила извоз опреме не само у Србију, него и у Италију, која је један од оснивача ЕУ!

Не знам кога у Србији уопште занима шта Хрватска мисли о начину лечења те болести у Србији. У сваком случају, сасвим сам равнодушан на то шта неки хрватски новинари мисле о Србији и Србима.

Шта ми то говори? Да у глави новинарке Политике – а исто стање духа вероватно влада и код већине медија у Србији – постоји, чини ми се, готово генетски уграђен комплекс ниже вредности у односу на Загреб. То је резултат вишедеценијске културне политике, на делу од 1945. све до наших дана. Титоистичко југословенство подразумевало је инфериорни положај српског народа у тој држави. И данас, кад та држава већ неколико деценија не постоји, многи Срби на кључним позицијама не само у медијима, већ и водећим културним институцијама понашају се као да је Јосип Броз жив и беспоговорно, некритички, понизно се клањају свему што долази из Хрватске, па и писању хрватског „тиска“ у погледу вируса.

Пре неки дан на тој конференцији новинар Блица питао је о поузданости тестова добијених од Кинеза. Слично питање нешто раније имао је и извештач Прве телевизије. На њега је неких седам дана раније одговорио лекар једне италијанске болнице: „Да ли су кинески тестови поуздани или не, о том се може расправљати. Но, чињеница је да других тестова немамо. Нисмо их добили ни од Немаца ни из Сједињених Држава. Благодарни смо Кинезима на помоћи. Сем тога, није речено да су тестови непоуздани. Могуће да грешка није у кинеским тестовима, већ у људима који их спроводе. Морамо обучити медицинске раднике да правилно спроводе те тестове.“

Новине Блиц су у власништву Немаца, а Прва телевизија је америчка. Ти медији су плаћени да воде антисрпску пропаганду. То им је посао. Кад нам већи нису помогли, настоје да ту кинеску или руску помоћ умање и обезвреде. Укратко, странци су власници тих медија, па друго и не очекујем.

Какво је, међутим, стање с државним медијима? Ништа боље, укључујући РТС. Упадљиво је колико новинари најважније националне телевизије слабо познају српски језик. Поред тога, непрестано морамо гледати партизанске филмове. А они лажно приказују догађаје из Другог светског рата. У тим филмовима слави се Јосип Броз, један од највећих српских зликоваца. Тито је одговоран за смрт десетина хиљада Срба. Сем тога, на РТС-у стално слушам како причају о „временској прогнози за Србију и Војводину“. Или, „број оболелих од корона вируса у Србији износи…, а у Војводини…“ „Војвођани су задовољни мерама које предузима покрајинска влада, а грађани Србије…“

И заиста, којој држави припадају Срем, Банат и Бачка? То питање не поставља Хрватска, већ, ево, и Јавни сервис Србије. И уопште, због чега постоји оваква Војводина, коју је створио тоталитарни, диктаторски, недемократски, србофобични режим Јосипа Броза? Зашто не постоји, рецимо, покрајинска влада у Далмацији? Далмација има далеко дужу традицију аутономије него српска Војводина. Такође, чињеница je да у Румунији живи четири пута више Мађара него у Србији, па ипак, тамо нема никакве Војводине. Докле ће Срби подносити понижење звано титоистичка Војводина? Да ли одговорни људи у Србији чекају да нам се ускоро понови сценарио Косова? Ако наставимо да као ној забијамо главу у песак, није нимало немогуће да ће се једног дана – а то време можда и није тако далеко – и Војводина, попут Косова, прогласити за независну државу и при том имати пуну подршку пре свега Немачке, Ватикана и Хрватске.

Извор:

Никола Н. Живковић: На маргинама послеподневне лекарске конференције