Неонациста“ у возу или Случај једног службеника немачке железнице

Никола Н. Живковић

Догађај се збио у првој половини јула ове године и то у брзом возу, који саобраћа између Минхена и Франкфурта. Наслови булеварске штампе гласили су отприлике овако: Нацистичка најава у брзом возу шокирала путнике“ („Nazi-Durchsage im ICE von München nach Frankfurt schockt Reisende“).

А шта се заиста догодило? Прошле недеље, у источном делу града Франкфурта пронађена је бомба. И машиновођа преко разгласа казао је следеће: „Драги путници, наш воз за сада 45 минута касни, јер се морала одстранити бомба, коју су западни савезници бацали на недужно становништво Франкфурта” („…die Westalliierten auf die unschuldige Bevölkerung Frankfurts abgeworfen haben.“)
Путници су навикли на такве и сличне најаве особља воза, и, како је чест случај, већина није ништа видела о чему би човек требао да обрати нарочито пажњу. А неки од њих, сигуран сам, чак нису ни слушали, јер су вероватно били заузети игрицама на својим модерним мобилним телефонима. Нико, сем једне особе, која је у медијима означена као „Julietta F.“.

Чим је стигла на своје одредиште, она, „Жилијета Ф.“, покренула је небо и земљу да се та вест што пре рашири по друштвеним мрежама. Написала је да је била „крајње згранута“ када је чула шта возач говори путницима преко разгласа.
Но, вероватно, на чуђење госпође „Жилијета Ф.“, у року неколико часова испод њеног текста, на њеној страници Фејсбука (Facebook), појавило се неколико стотина коментара и преко 95% дало је подршку машиновођи. Крај приче, међутим, сасвим је неочекиван. Премда је особље воза добило подршку од огромне већине људи, железница га је преместила на друго радно место, „где више неће моћи да дође у контакт са клијентима железнице“.

Шта се заиста збило са градом, у коме се данас налази и централа Европске банке? Током Другог светског рата Американци и Енглези бомбардовали су Франкфурт седамдесет пута. Највеће разарање претрпио је град током бомбардовања у марту 1944. Тада су Американци и Енглези бацили 2300 бомби, од којих пет стотина су биле најтежег калибра: свака је тежила близу две тоне. У разарању су се нарочито истакли енглески бомбардери, који су током ноћног бомбардовања потпуно уништи строги центар града.

Из коментара „госпође Ф.“ јасно се види да је она нарочито била „ужаснута“ јер је машиновођа у свом разгласу путницима казао да су Енглези и Американци бомбардовали „недужно цивилно становништво“. Током ноћних бомбардовања Англосаксонаца страдало је вероватно веома мало немачких војника, али су зато убијени цивили – од старца до бебе у колевци.
Женевска и Хашка конвенција одређују да напади на цивилно становништво и насељена места представљају ратни злочин, те да народ не може да буде одговоран за недела које је починила њена влада и њој потчињене војне и полицијске снаге.

Бомбардовање немачких градова тепих системом и бесмислено уништавање градова – као што је Дрезден уништен 13. фебруара 1945, када се слом Немачке већ јасно назирао – дуго је била табу тема немачких медија и историчара. А ако су и стидљиво говорили о томе, нису се усудили да британско и америчко бомбардовање означе као „ратни злочин“.

Као што видимо и до данас, године 2019, постоје многи прећутани факти. Али не само у Немачкој! Дакле, драги историчари, не треба да бринете. И следеће генерације младих истраживача имаће довољно посла да нам откривају потиснуте, забрањене истине.

За нас је ово поучно јер јасно показује шта Србију чека, ако се будемо понашали као Немци после Другог светског рата. Да се, дакле, уз помоћ америчких „невладиних организација“ над нама спроведе процес „преваспитавања“ и „денацификације”, као што је то урађено са Немачком од године 1945.
Сличан покушај врши се и над српским народом. Овде кључну улогу треба да одигра „геноцид у Сребреници“. Зашто? Па зато, да би Американци – али и њихови главни савезници, дакле Енглези, заједно са Французима и Немцима – прикрили и оправдали злочин који су извршили над српским народом године 1999, када су готово осамдесет дана подвргавали терором читаво становништво, а истовремено починили и огромну материјалну штету. Зато су им, ето, потребни „поштени и разумни Срби“ из невладиног сектора!

Од октобра 2000. године до данас сведоци смо стотине покушаја од стране „невладиних организација“, финансираних од стране Запада, да се Срби оптуже као главни кривци за сва зла које су погодила Балкан за последњих неколико векова.
Последњи такав случај забележен је пре три дана у Задужбини Илије Коларца. Дакле, у самом центру Београда извођена је представа под називом „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“.

Водећи српски интелектуалци већ деценијама вапе да се подигне одговарајући спомен комплекс који би говорио о страдању Срба, рецимо, од године 1912. до данас. Тада би постало јасно, да се Срби свакако са пуним правом убрајају у најстрдалнији народ у Европи и свету.

Тиме би и ова представа „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“ постала само по себи излишна, неубедљива и смешна, јер она промовише тврдњу да су Срби „у Сребреници извршили геноцид“ и да су Срби „геноцидни народ“.

Како је један безазлени случај преко разгласа у немачком возу постао случај? Па тако, да један путник, очевидно припада привилегованој групи људи, дакле, једној „невладиној организацији“, која је толико утицајна, да од тога направи „случај“.
Тако је и са споменутом београдском представом на Коларцу. Нико не пориче да је у Сребреници био злочин, али сам сигуран да се не може дефинисати као геноцид. Премда нисам правник, довољно сам о томе читао да тако нешто са великом сигурношћу могу да изјавим.

Истовремено српска се јавност пита: Зашто нико не спомиње злочине над Србима и то од Првог светског рата, па до данас. Рецимо од логора у Добоју и Араду године 1916, па преко злочина над Србима у Другом светском рату: од Јасеновца, Глине, Пребиловаца, Јадовна, Крагујевца, преко америчког и енглеског бомбардовања Београда и других српских градова на Ускрс 1944. године, до злочина титоистичких војних и полицијских снага над српским цивилима октобар 1944–децембар 1945, где је према неким проценама убијено између 150 000 и 250 000 невиних људи. Дакле, Срби не желе само парцијално, да се подиже споменик жртвама, на пример, у Земуну, или Јасеновцу! То би било изругивање и умањивање осталих српских жртва. Зар су српска деца на Сремском фронту мање важне жртве? Или они Срби убијени од Хрвата на острву Пагу? Или, она српска деца из концентрационог логора Јастребарског?

Хрватска о томе ћути. Али, нажалост, и српска држава није ништа урадила да ти злочини Хрвата над српским становништвом постану познати. Зашто ниједна српска влада до сада није озбиљно размишљала о томе да подигне централни споменик српским жртвама, по угледу на Јермене, у Јеревану, или Јевреје и њихов „Јад Вашем“ у Јерусалиму? Одговор је кратак. Зато што је Србија окупирана и окупатора не дозвољава да се тако нешто уради. Јер када би Србија подигла такав величанствен споменик – у којима би биле исписане именом и презименом неколико стотина хиљада српских жртава – онда би „осам хиљада муслиманских жртава“ у Сребреници просто изгледале као неубедљиве и неупотребљиве да се и даље уцењује српска држава и српски народ.

Означити Сребреницу као „геноцид“ има за циљ да онемогући било какав разговор о тој теми. Једнако тако Немцима се забрањује да размишљају, тиме што им се током разговора о тој теми изговори чаробна реч „Аушвиц“. После тога настаје мук.
У том перформансу „невладиних организација“, колико сам читао, било је свега тридесетак особа. А ипак медији су посветили њима више пажње него сличним, далеко бројнијим, скуповима, али на којима Срби позивају да се пронађу и казне хрватске, муслиманске у албанске убице, који су побиле Србе у Олуји, у Сарајеву или по Косову и Метохији. До данас нико због тога није одговарао. Не заборавимо чињеницу да у последњем грађанском рату на тлу бивше Југославије српске жртве чине отприлике трећину свих убијених. Хашки трибунал, међутим, никога није осудио због злочина над Србима.

На примеру Коларца охрабрује то што се спонтано окупила група младих српских родољуба, која је протестовала против ове представе. Они су то урадили на најбољи могући начин: цивилизованим и мирним протестом. Тражили су разговор са организаторима представе „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“. Све моје симпатије су на страни тих младих Срба. Реакција је била предвидљива. Те младе људе, „невладина“ штампа из Београда и Србије прогласила је за „десничарске хулигане“ и слично. За утеху, као што сам већ на почетку казао, боље није прошло ни особље воза на линији Минхен–Франкфурт.

Advertisements

Видовдан

Никола Н. Живковић

Пре подне, на РТС-у, овако су нас обавестили: „Данас је Видовдан, кога прославља Српска православна црква…“

А, ево, што стоји на сајту Јавног сервиса грађана Србије: „Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару, на Газиместану. То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа» (www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3572225/danas-je-vidovdan.html)

Дакле, на телевизији чујемо да је Видовдан, како нам је речено, само ствар «Српске православне цркве». На сајту, међутим, кога ипак прати далеко мањи број људи, пише да је 28. јун «важан датум у колективној свести српског народа». Исто тако се годинама понавља и са осталим великим празницима, као што су Божић или Ускрс, где понављају како те датуме «обележава СПЦ».

Шта нам то говори? Када би којим случајем вести РТС слушао неки странац, а који разуме српски, он би помислио да је то празник једне институције! Када је кроз више векова српски народ изгубио своју државност, онда је Српска православна црква била једина, која је сведочила и тешила наш народ, да смо некада имали своје краљеве, племство, Душанов закон, па чак и царство, те да ће једнога дана, ако сачувамо традицију и веру наших предака, бити могуће да он опет бити слободан.

Дакле, немамо овде посла са «неком институцијом», већ је СПЦ стуб једне нације, која ове године прославља осам векова аутокефалности!

На истом сајту РТС-а можемо такође да прочитамо: «Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи свe ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.»

А ја сам мислио да је северозападна Србија, рецимо, Сомбор или Апатин! А сада читам на Јавном сервису, да је Војводина једно, а Србија нешто друго. Замислите да неко слично изјави, на пример, да су обичаји «у Румунији и Трансилванији (Мађаи то зову «Ердељ»)…»? Наравно, неазмисливо, јер свако зна да је Трансилванија део Румуније.

Успут да споменем, да Мађара у Румунији има близу 2 000 000 и немају никакву територијалну или полиитчку аутономију. А Мађара у Србији има око 350 000 и уживају културну, територијалну и полиитчку аутономију, као највећа национална мањина у Србији.

Јасно је да је Јосип Броз «даровао» Србији две покрајине, од којих је једна, Косово, данас од већине земаља Запада призната као суверена и независна држава. Титу није пало на памет да у својој Хрватској створи такође, рецимо, Далмацију као аутономну јединицу. Премда Далмацију историјски има далеко већу традицију аутономије од Српске војводине. Тако да је Јосип Броз створио Војводину, укинуо назив «Српска» и данас она постоји као титоистичка воревина.

Докле год Србија није подељена, као и Хрватска, рецимо, на жупаније, већ по авнојско-титоистичком принципу, тако дуго нећемо бити сигурни да ће пре или касније Бачка, Банат и Срем доћи на ред да се једнога дана признају као нова држава Војводина. Интересанно да нико не говори о Барањи, премда је и она године 1848. припадала Српској војводини. Нико не говори ни о аутономији Истре.

Све нам то јасно говори да титоизам и титоисти данас владају Србијом и да процес распарчавња и уништавања Србије још није окончан. О овим, по мени битним стварима, нико у Скупштини Србије, ни од владајуће странке, ни од опозиције не говори. Ћути српска влада, али зато на том пројекту маљриво раде «невладине организације», које углавном финансира Вашингтон, Лондон и Берлин. Нарочито су активне “невладине организације, које финасира Немачка.

За разлику од садашњег председника Србије, српски народ веома добро зна да нам Немачка никада није у прошлости била пријатељ. А нити је то данас. Од немачке амбасаде до свих немачких фондација, све оне раде на штету Србије и српског народа и то како данас, године 2019., а тако ће бити и сутра.

Писмо из Грчке

Никола Н. Живковић

Јуче сам примио подробно писмо од мога пријатеља Манолиса. Са њим сам се у Берлину дружио преко три деценије. Проводи одмор у некада малом рибарском, а данас познатом туристичко месту, недалеко Кавале. У Немачку је стигао као млад човек и то са чврстом намером да остане „десетак година“, да заради нешто новаца и да се врати у своју земљу. То је једна од хиљаде гастарбајтерских прича. У Берлину, међутим, остао је, ево, преко педесет година, где и данас живи. У Грчку одлази редовно, једном годишње, на одмор. Зашто сада, као пензионер, не живи у Грчкој? Одговор је једноставан: „Ја сам стар човек. Имам преко осамдесет година. Са временом требаће ми сигурно све више лекарска нега, а коју у Грчкој не могу да добијем. Немачка још увек има добар здравствени систем. То је, ето, разлог, зашто и као пензинер живим у Берлину.“

И овог лета, читам, најомиљеније страна држава за српске туристе, поред Турске, остаје Грчка. Ево што ми Манолис пише о својим утисцима:
«Грчка трагедија није видљива на први поглед, а нарочито не за туриста, који проведе две или три недеље на одмору. Ово знају само људи који живе у земљи, или Грци, који познају језик и у Грчкој имају родбину и пријатеље. Животни стаднард грађана за последњих десетак година видно је опао. Богати, дакле, оних три до пет одсто становништа моје земље, наравно, да не осећају никакву кризу.»

Добра вест за Брисел јесте чињеница, да имамо посла са Грчком, која је и по броју становника и по својој привредној снази мала земља, или како пише немачки дневни лист «Франкфуртер Алгемајне», – да ЕУ има проблема «са једном пре маргиналном земљом» (“Probleme mit einem eher marginalen Land“). Далеко озбиљнији проблем за ЕУ био би, ако би криза захватила једну Шпанију, Италију или Француску.

Укратко, главни кривац за грчку трагедију јесте грчка финансијска и политичка елита. Да би добили изборе, политчке странке су својим бирачима обећавали веће плате и нова радна места. И када би освојили власт, политичари су се заиста старали да испунине своја предизборна обећања: повећали су плате и људе, који су били заслужни за победу на изборима, запошљавали су их у државним институцијама. И једно и друго нема, наравно, економског оправдања, и није на корист земље, већ се искључиво ради у интересу политичке странке која је на власти. Грчка се такође одликује и са изузетно великим процентом људи, који одлазе у пензију са педесет или педесет и пет година. Ово се постиже подмићивање лекара и корупцијом чиновника из пензионог осигурања. Веће плате, добијање запослења у државним службама и прерани одлазак у пензију, свим тим појава заједничко је то, да немају покрића у економији, већ у корупцији државног апарата. Постоје јасне бројке који нам говоре следеће: што у држави влада већа корупција, то је земља сиромашнија. Највише пате од таквог стања најсиромашнији слојеви становништва.

Већина Грка сада верују да не би дошли у тако безизлазну ситуацију, или прецизније, у право дужничко ропство, да је земља задржала националну валуту „драхму“. Националну валуту могу да контролишу националне банке. Наднационалну валуту, као што је случај са евром, на њену монетарну политику мале и слабе земље као што су Грчка, немају готово никаквог утицаја. Грчка просто није поштовала основне законе тржишта: не можеш да дижеш плате и пензије, или да отвараш нова радна места, ако немаш никаквог утицаја на валуту, са којом све то плаћаш.

Резултат такве катастрофалне политике јесте повећан број сиромашних и општи осећај безнађа и фрустрације. Грци се осећају пониженим. Странци, банке из Лондона, Њијорка и Берлина, али и Кинези, покуповали су највредније: руднике, аеродроме, хидроцентрале, поморске луке, аутопутове, па чак, како се шапуће, и нека грчка острва.
У јануару 2015. године Грци су бирали „левичарско-радикалну странку“ („Syriza“), на челу са „веселим момцима“ као Ципрас (Tsipras) и Варуфакис (Varufakis). Они не носе кравате, изгледају привлачни, нарочото за младе, и чини се да су нешто ново на политичкој сцени. Али, убрзо се показало да немају никаква знања, па ни озбиљности за вођења државних послова. Бирачи су убрзо схватили, као што је то чест случај, да су преварени. Изборе су добили са левичарским, националним паролама. Но, када су освојили власт, показали су се далеко послушнији према затевима Вашингтона и Брисела, него све пређашње грађанске странке.

Можда је најбоље решење за Грчку да прогласи државни банкрот, те да врати „драхму“ као националну валуту. Но, Брисел то неће Грчкој да дозволи. Само би „драхма“ могла да створи нова радна места и да привуче стране инвеститоре. Грцима би повратили национални понос. Како се може да жртвује неко за општу ствар, ко је изгубио елементарно људско достојанство? Таакв човек гледа само како да преживи. Изгледа да богаатим државама из ЕУ одговара овакво стање у Грчкој?

У најповољнијем случају, под условом да се држава више не задужује, прогноза гласи да ће Грчка дугове отплатити године 2070. Но, овде је реч о најповољнијој, теоретској варијанти, која, како финасијски екперти процењују, нема неку велику практичну вредност.

Кредите које је Грчка примила од Немачке, Француске и Америке нису, разуме се, били никакви поклони, а још мање солидарна помоћ из заједничке касе Европске уније. Грчка мора да их враћа са каматама, или прецизније, са каматама на камате. Највећи део тога новца уопште и не долази у Грчку, већ се слива у велике банке ЕУ и Сједињених Држава, које су дале кредите грчкој држави и служи им као нека врста гаранције ако Грчка, не дај Боже, прогласи банкрот, па да те банке онда не изгубе свој новац.

Не само да Брисел није солидаран са несрећним грчким народом, већ је пре свега Немачка, односно немачке банке, направиле су одличан. Брутална „Тројка из Брисела“ присилила је Грке, просто их уценила да пристану на све услове ЕУ. Немачке фирме добиле су концесију да управљају, на пример, четрдесет година са грчким аеродромима, њих четрнаест на броју.

Највећа штета Грчкој учињена је одласком великог броја младих, квалификованих људи у Немачку и остале високо развијене земље ЕУ, затим САД, Аустралију и у државе Перзијског залива. Реч је пре свега о лекарима, информатичарима, инжењерима, научницима. Рачуна се да школовање једног лекара стоји Грчку сто хиљада евра. Тројка из Брисела присила је грчку владу да смањи пензије за 45%. Данас Грци могу да иду у пензију тек са 67 година. Незапосленост износи 25%. Порастао је број народних кухиња, домографска ситуација је катастрофална. Годишње 40 000 људи више умире него што се рађа. Словом, у Бриселу и Вашингтони све више говоре о Грчкој као „пропалој држави, “failed state“.

И док сам припремио овај текст за српску публику, превео га и дотерао, учинили ми се, да Манолис овде не описује само Грчку, већ и Бугарску, Румунију, али и моју Србију. Једина разлика је у томе, да Србија нема евро већ динар. Сада видим, да је то једна велика предност да, ето, имамо сопствену нациналну валуту. Но, влада Србије уместо да искористи ту чињињеницу, да научи на искусву Грчке, она се понаша као да смо пуноравна чланица ЕУ, где Србија преузима само обавеза, а да немама никаквих права.

Читајући Манолисово писмо, паде ми на памет српска народна пословица: „Дужан као Грчка“. А чуо сам да неки кажу и „пропао као Грчка“. Као и све народне мудрости, и ова се сигурно основина на неком стварном, историјском искуству. Једина разлика јесте, да се ова изрека не односи само на неки догађај из далеке прошлости, већ је, ево, брутална стварност ове, нама блиске и пријатељске земље.

Државни удар у држави Монтенегро

Никола Н. Живковић

Шта се Мило и његова дружина неће све да досете, само да остану на власти! Последња вест, а која је привукла пажњу и шире јавности, био је „руски државни удар“. Но, како јавља службена Подгорица, „благодарећи црногорској способној полицији“, Русима, ето, није пошло за руком да оборе режим Ђукановића! Да ли има неког, ко може да поверује у овакве бајке?

Прво су у Црној Гори реаговале америчке и британске амбасаде и оне су честитали Ђукановићу, поздрављајући осуђујућу пресуду двојици Руса и деветоро Срба. Послали су честитку одушевљења јер, ево, будност полиције «јача процес демократије у Црној Гори».

Оно што уапада у очи, јесте потпуно одсуство било какве реакције од стране државе Србије. А такво понашање је без преседана у међународној политици. Свака земља дужна је по дефиницији и на основу међународних уговора, да води рачуна о својим држављанима. Српска влада се понаша као да се то ње нимало не тиче. Шта то значи? Да српска влада и Вучић заправо подржавају Мила Ђукановића. Службени Београд, чини се, да верују да су Срби заиста покушали да извше државни удар. Чак и да је то истина, Србија је дужна да пружи својим држављанима правну у хуманитарну подршку. Српска влада не само да није пружила помоћ оптуженим Србима, већ их је чак и наговарала, преко службеника српске амбсаде у Подгорици, да признају кривицу!

И овај случај јасно нам открива прави карактер српске владе. Видели смо како Вучић брани српске интересе на Косову и Метохији. Све што су Шиптари тражили, он им је дао, а са друге стране Срби нису добили ништа. Чак и оно што су имали до године 2012., као постојање неких елеманета српске државе северно од Косовске Митровице, Вучић је, – на опште задовољство Тачија и Харадинаја, – укинуо.

Када је британској премијерки Терези Меј Брисел предложио своје услове, она је то одбила речима, “no deal is better than a bad deal” («боље је да немам никакав уговор, него да потпишем лош»). Зашто се тако није понашао и Александар Вучић? Зато што, очигледно, он не води рачуна о српским националним интересима, већ га много више интересује да добије аплауз од Ангеле Меркел, да прими похвале из Брисела, или од америчке или британске амбасаде.

Прочитао сам изјаве неких правника и они се слажу у томе, да је овде реч о монтираном процесу за аферу „државни удар“. Мени се чине најубедљиве објашање оних који тврде, да су «државни удар» организовале обавештајне службе Велике Британије и Сједињених Држава. Циљ им је да потисну Русе са Балкана.

Та политика Запада није нова. Она је стара две стотине година. Православно становиштво на Балкану у 18. и 19. веку у Русима је гледало једину наду, да ће их ослободити од вишевековног турског ропства. У борби Грка, Бугара и Срба за независност, Немци, Енглези, Французи и Аустријанси редовно су били на страни Отоманске империје.

Запад је данас, чини се, Русе потпуно потиснуо са Балкана. Бугарска и Грчка су део америчког војног савеза. И Црна Гора је члан НАТО-пакта. Но, Лондон и Вашингтон веома добро знају да велики део становништва не подржава политику Ђукановића. Зато је било потребно инсценирати «државни удар» и демонизовати Русе, као оне, који се противе «слободној и демократској Црној Гори».

Колико је Црна Гора заиста слободна, најбоље се види, када њихови министри журе у амбасаду САД, како би добили упутства шта мора да раде и какве законе морају спроводити. Укратко, у очима Енглеза, Американаца и Немаца Ђукановићева Црна Гора третира се као, рецимо, Бурудни, или Уганда. И једина вредност режима у Црној Гори састоји се у томе, да служи као «брана руског утицаја на Балкану». Но, вредност Црне Горе више није толико велика као у доба краља Николе. Руси данас имају две војне базе у Сирији, поморску и ваздухопловну. А генерал Халифа Хафтар нуди Русима војну поморску базу и у Либији. Тако да су Руси данас стигли до топлог Средозменог мора и без Црне Горе.

За све нас, који пратимо догађаје у Србији у њеном окружењу, ово не представља никакво изненађење. Оно што је реално, јесу пресуде људи на вишегодишње затворске казне. Ваља уложити све снаге да се ти људи што пре ослободе и да их вратимо у крило њихових породица. А то се може постићи само тако да се покрене јавност у земљама, чије владе су стварни организатори «руског државног удара», а то су Америка и Енглеска. Ђукановић је само послушни извршилац налога из Вашингтона и Лондона.

„9 Мая — праздник победителей“

Никола Н. Живковић

Намерно сам дао наслов овог текста онако, како се то пише на руском језику. Имам за то један озбиљан разлог. Преко двадесет и седам милиона грађана те земље положило је животе за ослобођење и то не само своје земље, већ и Европе, па дакле и Србије. Исто је тако чињеница, да су највећи део погинулих припадника Црвене армије били – Руси. На срећу, за Србе није потребно да преводим. Та, свако разуме руску реч „праздник победителей“.
Стајао сам у девет пре подне, верујем, као и многи Срби, и посматрао сам пренос војне параде са Црвеног трга. Током преноса мало сам „окретао“ и друге телевизијске станице: америчке, немачке, француске и енглеске. И какав је закључак? Или су медији Запада потпуно игнорисали овај догађај, или су извештавали кратко, површно, па и злонамерно.
Нешто сам се дуже задржао на ТВ-станици „Дојче Веле“. Она свој програм емитује на енглеском језику. Из Москве се јавио њихов дописник Миодраг Сорић. Казао је да је одржана парада, те да нису готово ни споменули велике жртве. Ништа није да каже позитивно, лепо о ом догађају.
Новинар, који ради за речену телевизију (а коју финасира немачка држава), просто је лагао. Жртве су споменуте током саме параде и то веома јасно и видљиво. Путин је већ на самом почетку замолио све присутне да минутом ћутању одају почаст милионским жртвама које је Црвена армија дала за ослобођење земље и Европе од нацизма. Затим се Путин, на крају параде, са највишим војним и државним руководиоцима упутио ка споменику Незнаном јунаку, где су се сви пристутни поклонили жртвма немачке агресије.
Судећи по његовом имену он је пореклом Србин. Немци су веома лукаво искористили чињеницу да са словенским, српским именом њихов новинар имаће, вероватно, бољи приступ информацијама. Ово је још једна поука за Русе, да није сваки Србин русофил. Има њих и русофоба. Истина они представљају незнатну мањину у српском наорду, али их има. Њих је веома прецизно набројао у својој одличној студији Дејан Мировић: „Русофобија код Срба 1878-2017“; издавач: „Catena Mundi“, 2017 Београд.
Већ ако је Миодраг Сорић решио да говори о пропустима организатора „9 маја – празник победника“, онда је то свакако прећуткивање да се именују имена починиоца злочина над руским цивилним становништвом. Дописник „Дојче Веле“ наравно да је пазио да не каже истину. Он ради за Немце и од њих прима плату.
Злочине су починили Немци и њихови савезници, а то су у првом реду румунски, украјински, балтички и хрватски војници. „Дојче Веле“ јесте телевизија коју финасира немачка држава и задатак јој је да врши пропаганду у корист Немачке. То је сасвим у реду. Све велике државе раде то исто. Но, када је већ дописник дописник „Дојче Веле“ из Москве говорио о пропустима, онда је требао да каже целу истину, – или да ћути.
Сасвим је разумљиво, да неке државе настоје да се заборави њихова улога, коју су играли током Другог светског рата. Зато ме и не чуди, да се старају да пажњу публике усредоточе на неке друге, споредне теме. Нема сумње да су Немци желели да физички униште руски народ. Но, уместо да говоре о томе, Запад 9. маја 2019. прича о „милитаризацији руског друштва“, о данашњем „недемократском систему у Русији“, о „Путиновој диктатуру“ и тако редом. Овакав приступ је просто неукусан, неприличан, па и одвратан.
Преко пола милиона руских војника, на пример, пало је за слободу Пољске. А како им се данашња пољска држава одужила? Уништавају булдождерима споменике Црвене армије. Наводно их они подсећају на „совјетску окупацију“. То исто данас ради и русофобска власт у Украјини и балтичким државама. Утолико више поштујем Мађаре, Словаке или Чехе, који нису уништавали споменике подигнуте у част Црвене армије и они и данас стоје у Будимпешти, Братислави и Прагу.
Зато ме и не чуди да Миодраг Сорић није споменуо ни „Бесмртни пук“ («Бессмертный полк»). Тај пук није ни Путинов, ни власнишво владајуће сранке, већ народни, руски. Коментари медија на Западу труде се свим силама да нагомилају што је могуће више гадости, како би повредили најсветлија осећања људи. Што је руском народу нешто ваније, то им је очевидно већи ужитак да то упрљају и опогане.
На моје запрепаштење, могао сам да прочитам да и у самом друшву у Русији постоји мали, али утицајан слој људи, како је лепо приметио један руски публициста, „који из дна душе мрзи Русију и њен народ“ („которые всем нутром своим ненавидят страну и её народ“). Уместо да се боре са негативним појавама и злом у Русији, – а која постоји у свакој земљи, – оне се боре против Русије као извором зла. Реч је о сајту и радију (Радио „Эхо Москвы“), листу «Коммерсантъ» и другим утицајним медијима. А што је најчудније и медији су на буџету руске државе, или их финасирају руске комапније као што је „Газпром“, који финансира „Ехо Москви“.
Све то постоји и у Србији. Како са тим злом изаћи на крај? Постоје медији, па чак и посланици у Скупштини који проповедају мржњу против српског народа. Шта да се ради са таквим појединцем? Пусти га да се удави у сопсвеној мржњи. Нека говори, али за свој рачун! А не да прима плату од државе. То просто за мене није нормално да су ти медији и такви појединци на буџету државе Србије, како јуче, тако и данас, у мају године 2019.
Шта смета Западу парада 9. маја у Русији? Одговор је колико кратак, толико и истинит. Зато што тај датум предстљвља победу, јер 9. мај јесте симбол поноса (это символ гордости) руског народа. Сви у тој огромној земљи веома добро знају да је план Немаца био ликвидација руског народа. Ми, Срби, ово одлично разумемо. План Независне Државе Хрватске био је исти: истребљење српског народа.
Руси то веома добро памте и зато никада не могу да се сложе са русофобима са Запада, да су они зло. Ствар је управо обрнута. Зло је снашло Русију и оно је дошла са Запада. Немци, Енглези и Американци су бесни, јер су Руси горди на своју историју и на подвиге својих предака. Зато их мрзе. Памте зло које им је дошло са Запада.
Из истог разлога неће успети никакви хашки трибунали, сорошевска штампа, а ни финасиране са Запада „невладине“ организације, које се старају да убеде српски народ да је „геноцидан“. Нема народа у Европи који је у последњих две стотине година више страдао од српског. А истовремено, српски народ јесте једини у свету који нема музеј, који би сведочио о нашој несрећи. Чини се, да ни ова влада нема интереса да се у блиској будућности изгради такав споменик. А и то много говори о нашој култури сећања и о карактеру људи који данас владају Србијом. Због тог је и данашња српска влада одговорна, да је на Западу распрострањена слика о Србима као о “геноцидном народу”.

Писмо из Берлина – зашто Вијетнам а не Србија

Никола Н. Живковић

Сви у Европи говоре о „озбиљној економској кризи“. Италија је, ево, пре неколико дана, демонстративно, без усаглашавања са Бриселом, потписала веома важан уговор са Кином, који треба овој медитеранској земљи да донесе толико потребан „свеж новац“ и инвестиције и то у вредности од неколико милијарди евра.

Немачка је једна од ретких земаља ЕУ, која не познаје реч „криза“. Њена индустрија бележи већ неколико година за редом рекордан извоз. Криза коју најјачу привредну земљу Европе погађа јесте сасвим друге природе. Немачкој хронично недостаје радна снага.

То је главни разлог зашто су Немци решили да приме толики број избеглица из Сирије, Авганистана и Ирака. Шефови великих немачких фирми буквално су се растрчали по земаљској кугли у потрази за висококвалификованим стручњацима. О тој теми је 25. марта 2019. писао и најугледнији немачки лист за трговину и финансије „Ханделсблат“.

Те новине су извештавале о недавној посети Немачког министра за привреду Петра Алтмајера – Вијетнаму. Берлин ће се потрудити да Брисел пружи повољан третман Ханоју, кад је у питању вијетнамски извоз у Европску унију. Немачка овим уговором очекује да ће ЕУ имати велике користи. Отвара се ново, значајно тржиште за немачку робу. У делегацији је било и неколико менаџера великих немачких компанија: „Siemens“, „SAP“ и „Schaeffler“.

Реакција немачких фирми била је брза и кратка: „Немачка привреда у Азији не мисли само на Кину“, казао је секретар Немачке индустријске и трговинске коморе Ванслебен (Martin Wansleben) и додао: „Вијетнам доживљава брз раст средњег слоја становништва и бележи динамични развој привреде”.

Немачка истовремено води преговоре са вијетнамском владом око увоза одређених профила радника, како би решила хронични проблем недостaтка радне снаге у самој Немачкој.

Неки верују да Вијетнам има потенцијал, са близу сто милиона становника, да постане „друга Кина“ („zweites China“). Већ пет година за редом Вијетнам бележи привредни раст од шест процената, а то представља један од највећих у свету.

Лист даје неколико конкретних примера. Тако у Шангају минимална месечна плата индустријског радника износи око 320 евра, а у Вијетнаму, у Хо-Ши-Мину – 160 евра. Бројне немачке фабрике већ годинама успешно производе одећу у Вијетнаму, као фабрика у Ханоју, изграђена од концерна из Менхенгладбаха (Mönchengladbach), а запошљава пет стотина радника и производи кошуље. И многе друге немачке фирме изградиле су своја постројења у Вијетнаму: „Бош“ („Bosch“), произвођач медицинске опреме „Фрезениус“ и текстилна фирма „Зајденштикер“ („Seidensticker“). Сименс гради и метро у Хо Ши Мину.

Јавио сам се немачкој индустријској и трговинској комори у Диселдорфу. Поставио сам кратко питање: „Нисам финансијски експерт, али ме мучи једно просто питање: Како то да се једној немачкој фирми исплати да изгради фабрику у Вијетнаму, која је неких 9000 км удаљена од Франкфурта? Зашто не у Србији? Између Берлина и Београда удаљеност износи равно 1200 километара.“

Господин Ванслебен (Martin Wansleben) тренутно није био доступан, па сам разговарао са његовим помоћником. Као и увек и таквим приликама мој немачки саговорник је био љубазан. Ево његовог одговора: „Вијетнам има близу сто милиона становника, а Србија свега седам. Не треба човек да је велики економски стручњак, па да види које је тржиште за нас важније. Друго: Вијетнам нуди далеко боље услове за инвестицију од Србије. Динар је прецењен у односу на евро. Реалан курс требало би да износи око 180 динара за један евро. Шта то значи? Кошуља коју би немачка фирма произвела у Србији, 70% је скупља него у Вијетнаму. Зашто је динар прецењен? За то нема никакве економске оправданости. Претпостављам да је то везано са српским увозним фирмама, које су вероватно уско повезане са структурама власти у Вашој земљи. Они сигурно зарађују велики новац, но, то иде на штету српске државе и ваших грађана.“

Мој немачки саговорник говорио је веома дипломатским језиком. Говорећи просто српски, изгледа да је тачно, на шта већ годинама упозоравају многи српски економисти: увозна мафија у Србији уништава домаћу, српску производњу и нереалним курсом динара спречава српски извоз, али зато је она једна од ретких која се од таквог стања богати.

Немачка је примила велики број имиграната, и то пре свега из исламског света, јер, као и већина држава у Европи, има проблема са демографијом. Већ деценијама у Немачкој морталитет је већи од наталитета.

Исти немачки саговорник ми је казао да ће са подручја Балкана, дакле и из Србије, Немачка морати да годишње увезе неколико хиљада радника и то пре свега инжењера, грађевинаца, медицинских сестара за болнице и старачке домове, лекара и програмера. Немачке фабрике раде пуном паром, а да се тај тренд настави, потребно је осигурати радну снагу. Тако ће изгледе да се запосле добити и људи из оних земаља, који нису држављани Европске уније.

Један од главних људи у „Мерцедесу“ задужен за вођење кадровске политике Порт (Wilfried Porth) изјавио је да је Немачка спремна да плати младим радницима у његовој фирми, укључујући и у Србији, курсеве немачког језика и да их после чека радно место у фабрици „Мерцедес“, ако се покаже да желе и знају да раде.

Слична је ситуација и са аутомобилским гигантом BMW. Треба им за ову годину најмање нових пет стотина радника.

Укратко, у интересу је немачке индустрије да сви они који желе да раде, да што пре добију потребне папире и да се бирократски поступак око добијања радне дозволе убрза.

Због лоше демографске ситуације прогноза гласи да ће Немачкој до 2025. године недостајати шест милиона квалификованих радника. Мишљења је немачке индустрије да влада треба још више да се постара око „Willkommenskultur“, (културе добродошлице) дакле да јасно каже странцима да су добродошли у Немачку. Ако Немачка не реши проблем са увозом радне снаге, довешће у питање животни стандард самих Немаца.

Највећи европски недељник „Шпигел“ од 12. фебруара 2019. пише да ће Немачка у следећих 40 година морати да прими годишње најмање 260 000 имиграната.

Задужбина Бертелсман (Bertelsmann-Stiftung) направила је студију, на основу које произлази да ће Немачка до 2060. године морати сваке године да увезе 114.000 имигранта са подручја ЕУ и 146.000 имиграната из земаља које нису чланице ЕУ, како би задовољили минималне потребе немачке привреде.

Шта то оно беше пре двадесет година у земљи Србији?

Никола Н. Живковић

Можда сам овај текст исто тако могао да насловим: „Срби и култура сећања“? Погледајмо само како Русија обележава годишњицу пробоја блокаде Лењинграда! Или капитулацију Немачке, односно, Дан победе! Јермени 24. април, дан када је, године 1915. почео геноцид над Јерменима од стране Турске, или прецизније, од стране Отоманске империје. Или Јевреји како обележавају дан ослобођења Аушвица. У сва три случаја те годишњице се обележавају као догађај од прворазредног државног значаја.

А шта је са нама? Није непознато да нашем, српском друштво није баш много изражена „култура сећања“. Она се просто не негује. Ова критика још у већој мери се односи на српску државу. А шта можемо да очекујемо када садашњи председник Србије непрестано понавља, да „историја није толико важна“, те да „треба да се окренемо будућности“! Док озбиљне државе и нације виде у историји извор и наду за будућност, за Александра Вучића је, очигледно, историја терет, кога треба да се што пре ослободимо. Да историја представља проблем, рецимо, за Немце, то могу да разумем. Та држава започела је и Први и Други светски рат. А зашто би историја требала да представља терет за нас Србе? Да ли постоји неки народ на кугли земаљској који је толико страдао као српски? Тешко. Сем тога, стара је истина да без историје ми не можемо да разумемо садашњост, или, како исто то, само на енглескоме, рече један философ, „Studying history is important because it allows us to understand our present.“ Он упозорава оне, да много греше када тврде да историја није важна већ само будућност („that it doesn’t matter what has happened in the past, it’s the future that is important, then you are mistaken“). Или, како рече један Рус, Михаил Ломоносов: „Народ не знающий своего прошлого, не имеет будущего.“ И заита је тако: Народ који не познају своју прошлост, он нема будућност.

Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалосна мајка.“ (Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316: „Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Да ли се наша држава сетила да обележи Косовску битку, или да године 2013. прослави две стотине година рођења највећег српског песника Његоша; или 28. јул 1914. – почетак аустроугарске казнене експедиције против Србије; 10. арила 1941 основана НДХ, а свега неколико дана касније започели су Хрвати да врше прва масовна убијања српских цивила, односно, то је био почетак геноцида над Србима у НДХ. Новијег су датума страдања Срба у лето 1995, “Олуји”, када је хрватска војска извршила стравичне злочине над српским цивилним становништвом. Ништа од тога српске власти нису урадиле. А ако и јесу, онда је то пре било организовано лоше и далеко од нивоа које би овакви датуми заслужили.

24. марта обележићемо двадесет година од почетка НАТО агресије против Србије. Како ће се то обележити службено, на државном новоу, то ја не знам. Но, како је то било претходних година, слутим, да ће се српска влада потрудити да и ова годишњица прође што је могуће неприметније и „тише“.

Када већ неће наша држава, онда ће то да ураде Немци. Или, прецизије један месечник. Име му је „Компакт“. Тај лист залаже се за Уједињену Европу нација, противи се неконтролисаном приливу странаца у Немачку, те тражи да Сједињене Државе евакуишу своје војне базе из Немачке и Европе.

Ево што тај месечник („Compact Spezial“ – „Der Krieg der Grünen – Bomben für den Islam“, März 2019) пише о 24. марту 1999. Уводни чланак написао је главни уредник Јирген Елзесер (Jürgen Elsässer):

„Сви медији и огромна већина немачке јавности подржала је рат против Београда. Није их сметало ни то да је немачка војска погазила сопствени устав, који јој изричито забрањује да води рат ван граница Немачке. Србија није напала Немачку, па према томе, Немачка није имала разлога да нападне Србију. Сем тога, НАТО је напао Србију без одобрења Савета безбедности УН.

Када су Американци, године 1991. и 2003., са својим војним савезницима, напали Ирак, били смо сведоци масовних демонстрација од неколико стотина хиљада у Берлину и другим градовима. Ништа се слично није догодило, када је извршена војна агресија против Србије. Неколико стотина Срба и десетак Немаца протестовало је у Берлину.

Та политичка странка имала је некада свој главни програм у две тачке: екологија и пацифизам. Нови председник Зеленик Фишер (Joschka Fischer) потпуно је издао партијски програм његових оснивача. Канцелар Шредер (Gerhard Schröder) учестовао је у овом рату са мало одушевљења. Фишер и његова партија настојала је да прикаже убијање недужних српских цивила као „легитимна антифашистичка борба против српске агресије“. Немачка води рат, тако су аргументовали Зелени, против „српског Хитлера“ („gegen den serbischen Hitler“), а његово име је Слободан Милошевић. НАТО има хуманитарни задатак да спречи један Аушвиц на Косову („und ein Auschwitz im Kosovo verhindern“).

Тако је нађен модел за оправдање свих америчких и НАТО ратова против непослушних народа и режима. Ко се против политици Зелених, тај добија етикету „нацисте“ и „новог Хитлера“. Такође су у овоме рату у пуној мери дошли до изражаја пропаганда, која ако и нема доказе за своје тврдње, нимало се не узбуђује, јер то надокнађује „моралним згражавањем“ и претеривањем. Тако су већ у првим данима НАТО рата против Србије, нарочито Зелени почели да говоре „о стотинама хиљада убијених Албанаца“. Они малобројни, који су се усудили да питају за доказе и за изворе таквих вести (“diese Fake News“), били су одмах утишани са оптужбама да су саучесници „у геноциду над Албанцима“.

Грађански рат на тлу бивше Југославије показао нам је шему, на основу које САД и НАТО организују ратове и на другим континентима:

Правило број један. У име људских права крши се повеља УН и међународно право. Инсценира се масакар, управо као у неком холивудском студију, а потом га објаве све најутицајније ТВ-станице на Западу

Правило број два. Ко први изговори реч „Аушвиц“, тај је победио. Све сорошеве и остале „невладине организације“ у један глас почињу да вриште: „Никада више Аушвиц!“. Ко после тога сме да каже да треба поштовати повељу УН? Убрзо ступа на сцену америчке першинг-ракете и бомбе са осирумашеним уранијумом, које „помажу да се поново поштују људска и мањинска права“. Поред речи „Аушвиц“, веома је ефикасно оптужити противника и као „новог Хитлера“. Ту етикету добили су Милошевић, Садам Хусеин и Гадафи. Ко сме да устане у одбрану „Хитлера 21. века“?

Правило број три. Важно је имати машту и измишљти франкенштјнове методе мучења. Рецимо, српски војници су „бајонетама пробушиле трудним Албанкама стомаке, а бебе су пекли на ражњу!“

У месечнику „Компакт“ немачкој јавности представили су манипулације медија Запада око „масакра у Сарајеву“, Сребренице, Рачка, а истовремено су показали да су српске жртве потпуно остале заборављене. Најубедљивији пример: 200 000 Срба је протерано из Хрватске, а то је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата (“in Europa nach dem Zweiten Weltkrieg“). Ове српске жртве у Вашингтону, Лондону, Паризу и Берлину нико не спомиње.

Разлог је прост. Пропаганда медија на Западу овако је радила: са једне стране имамо добре Хрвате и муслимане (“gute Kroaten und Muslime“), а са друге „зле Србе“ (“böse Serben“).

Први човек на Западу који је почео да говори о „српском геноциду на Косову“ био је немачки министар одбране Шарпинг (Rudolf Scharping). Он је о томе писао већ три дана после почетка НАТО агресије против Србије.

Организација „Human Rights Watch“, која је блиска америчкој влади, међутим, тврди да постоје појединачна убијања на Косову, но да се не може да говори о масакру или геноциду .

Најтиражније немачке дневне новине „B.Z.“ 1 априла 1999 објавиле су на насловној страни сензационалну вест: „Српска војска тера албанске цивиле у концентрационе логоре. Свакодневни живот на Косову постаје реалност конецентрационог логора.“ (am 1. April, Bild erschien am selben Tag mit der Riesenschlagzeile «…sie treiben sie ins KZ»)

Фотографија која треба да докаже истинитост ове тврдње заправо показује албанске цивиле који беже са Косова у Македонију, како би се спасили, али не од српске војске, већ од америчких бомби!

„Компакт“ темељно истражује све „српске злочине“ од почетка југословенског грађанског рата, а нарочито оне, које су године 1999. довеле до бомбардовања Београда и Србије. 15 јанаура 1999 „догодио се Рачак“. Новинари тог месечног немачког листа свестрано су истражили све релеватне немачке и остале изворе са Запада и дошло су до закључка, да и у овоме случају имамо на делу лаж, која „сто пута поновљена постаје истина“ Детаљно се описује улога главних фалсификатора Рачка, од Вокера (William Walker), преко Олбрајтове (Madeleine Albright) до Фишера (Joseph Fischer).

Било би за нас веома важно да у целини преведемо овај материјал, који јасно говори да су главне жртве догађаја од 24. марта 1999., па до конца америчког бомбардовања, били управо Срби.

„Компакт“ је немачку јавност убедљиво и подробно упознао са антисрпском пропагандом која је године 1999. године у огромној мери преовладавала у немачим медијима, али и у штампи Запада. Но, споменули су, – истина ретке изузетке, – како међу немачким новинарима и политичарима, тако и у другим западноевропским земљама и Америци, који су и у тој општој анисрпској хистерији наставили да раде свој посао професионално, односно, извештавали су само о оним стварима, за које су имали проверене информације. Могу да се, као човек и Србин, захвалим овом немачком месечнику да је толико простора посветио бомбардовању Србије и да није заборавио српске жртве.

Још једном о Правосудову – или – да ли аутор треба да одговара на коментаре?

Никола Н. Живковић:

О тексту, о којем говорим, ја нисам аутор, већ преводилац. Главни уредник сајта «Стање ствари» пре неколико дана замолио ме да га «посрбим». http://www.samovar-news.com/2019/02/22/serbiya-i-turetskij-potok/ Аутор се зове Сергей Правосудов и он је «директор Института национальной энергетики». Радо сам се одазвао том позиву. Као директор тако значајног Института, њему су отворена врата за најутцајније медије у Русији. А да је то тачно, довољно је да укуцате, «гуглујете», његово име и видећете да моја тврдња није погрешна.

Сем тога, он ми није непознат. Неки Правосудови чланци преведени су и на српски, а о њему су, веома критички писали многи наши публицисти. И ја сам написао текст «Правосудов други пут међу Србима…», а објављен је 12. децембра 2014. на сајту «Стање ствари». Текст који је Правосудов тада написао, у својим главним тврдњама идентичан је са овим, кога сам пре неколико дана превео.

Прво упада у очи да је Правосудов некоректан. Како може да поистовећује Београд и Софију? Чак и више, он тврди да је Бугарска поузданији партнер од Србије. Ни то није неко изненађење за Србе. Знамо, да је у Русији у последњих сто педесет година увек било бугарофила. Дакле, да је Правосудоф србофоб, то је његова лична одлука и приватни став. Проблем настаје тада, када он наступа у јавности и то као представник тако угледног руског института.

Ваља казати, јасно и гласно, неколико чињеница: Бугарска је увела санкције Русији, Србија није. Софија је у оба светска рата била непријатељ Москве, а Београд савезник. Бугарска је члан војног НАТО пакта, који у Русији види свог највећег непријатеља. Србија није члан НАТО пакта и надам се да то никада неће ни бити. Једном речју, Срби су после неколико чланака Правосудова, могли да упознају глас Русије који се прилично ретко чује у нашим медијима, а који, у то сам убеђен, не представља аутентични глас руског народа.

Не замерам Правосудову што је критичан према српским властима. То сам и ја. Уосталом, ако се човек бави овим послом, подразумева се да буде критичан. Замерам му што није поштен, правдољубив и искрен.

Правосудов пише да је „садашња политичка елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са «обавештајним службама САД, Велике Британије“. То је тачно. Али што друго очекује од земље која се у пролеће 1999. године готово 80 дана сама борила против Америке и њених НАТО-савезника? Где је тада била Русија? САД су у октобру 2000. године извршиле државни удар и од тог времена Србијом влада квислиншки режим. Да је Москва у пролеће 1999. помогла Београду, данас би имали другачију ситуацију не само на Балкану, него, вероватно, и у Европи.

Тамо где Правосудов говори «Руководители Сербии любят говорить о том, как они любят Россию», то ја не знам. Вероватно је он о томе боље обавештен од мене. Или је сам Правосудов директно учестовао у преговорима са нашим минстрима, или су му руски представници «Газпрома» то испричали. Ако. Но, он такође пише «Сербы постоянно говорят о том, как они любят Россию.»

Намерно нисам превео ову реченицу. Прво зато што верујем да сваки Србин може да је разуме. Поред тога, неки коментари су ми замерили, да нисам био коректан, јер Правосудов говори наводно само о «Руководиоцима Србије». Ако ми не верују, имају руски сајт, па нека провере.

Тако сам дошао и до другог дела могла наслова: Да ли треба одговарати на коментаре? Мој одговор је кратак – треба. Изузеци су наравно они, анонимни, злонамерни људи, који су понашају нецивилиовано, неваспитано. Где се, дакле, не критикује неки текст са аргументима, већ се вређа сам аутор. Када сам полагао испит из философије, код мог уваженог професора Гаје Петровића, та логичка грешка се зове „argumentum ad hominem.“

Једнм словом, не одговарам на писма која су ван правила доброг понашања, простачка, већ само на она која се баве критиком самог текста, дакле, тамо где нема ничег личног. Тако ми један критичар замера да нисам добро обавештен из руске економије. Слажем се. Нисам економиста. Но, када нешто не знам, онда се информишем код оних који то знају. У конкретном случају, ја сам прочитао текстове неколико водећих руских економиста. Ево њихова имена:

Сергей Глазьев, советник президента РФ, член Национального финансового совета Банка России, доктор экономических наук, академик Российской академии наук; Михаил Делягин, доктор экономических наук, государственный советник Российской Федерации, член научного совета при Совете безопасности РФ; Валентин Юрьевич Катасонов, доктор экономических наук, профессор кафедры международных финансов МГИМО.

У њиховим бројним економским анализама пронашао сам и одговор на питање: Коме у Русији заправо припадају највеће комапније?
За оне који читају на руском, предлажем да укуцају «yandex.ru» (или да то исто покушају на гуглу) и то са питањем: «Кому на самом деле принадлежит газпром и роснефть?»

Ускоро ће добити стотине сајтова, који ће свакоме ко жели да сазна, казати, прецизно, ко је власник највећих фирми. Навешћу прва два сајта, које сам добио преко «јандекса»:

https://finobzor.ru/72058-komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html; и http://russkievesti.ru/novosti/ekonomika/komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html, 16.12.2018.

Ево што ту стоји: Руски медији нас непрестано уверавају о томе, да најкрупније нафтне и газне компаније у потпуности припадају држави. Исти извори, међутим, кажу да то просто није истина: Русија је власник 50, 23 % акција (РФ владеет 50,23% акций «Газпрома»); власник АДП: 25,20%. АДР – это Американская Депозитарная Расписка (ADR – American Depositary Receipt). А овде је реч о «The Bank of New York Mellon» и она контролише једну четвртину акција. Америчка страна влада блокирајућим пакетом акција «националног дотојанства Русије» и потенцијално може да уложи вето на одлуке Савета директора Газпрома». (25,2% акций Газпрома де-факто контролируются The Bank Of New York Mellon. Американская сторона обладает блокирующим пакетом акций «национального достояния» и потенциально может накладывать вето на решения Совета директоров Газпром.)

Тврди се, да САД одлично зарађују на «Газпрому» (США отлично зарабатывают на «Газпроме»). Ещё 24,57% владеют некие частные лица, физические и юридические.
Остала зарегистрована приватна лица као власниси чине: 24,57%. Глава компаније Милер добио је високо одликовање (Однако главе компании Алексею Миллеру это не помешало получить орден «За заслуги перед Отечеством» Первой степени).

Како стоји са «Роснефть»? Акционари су: «Роснефтегаз»: 50%+1 акция; затим 19,75% BP (Роснефти принадлежит Британской BP), а 18,93% продано катарскому инвестиционному дому. Около 10% находится в собственности у разнообразных физических и юридических лиц).

И за «Роснефтгаз» се у медијима тврди да је она 100% у власништву државе Русије. Но ни то, као што видимо, није тачно. Информације «Роснефтгаз» на њеном сајту не постоје. А то је чудно, зар не? (своего сайта у компании нет. Странно, не правда ли?). Највиши државни чиновници признају да су беспомоћни пред «Роснефтегазом». Ко је свемогући покровитељ те компаније? Куда одлазе многе милијарде профита? А незнамо ни оно најважније: кому стварно припадају «Газпром» и «Роснефть» («Сами чиновники признают свое бессилие перед «Роснефтегазом». Что за всемогущие покровители у этой Компании? Куда уходят многомиллиардные прибыли?» И самое главное: кому все-таки реально принадлежат «Газпром» и «Роснефть?»)

Укратко. Водеће државно-приватне компаније Русије припадају руској држави: («ведущие государственно-частные компании России – Газпром, Роснефть и Сбербанк, принадлежат нашей стране лишь частично) – Газпром – 50,0075%, Роснефть – 50% + 1 акция, Сбербанк – 50% + 1 акция. Те велике компаније су формално руске, но правно и фактички Русији припада сам половина. Коме припада друга половина? («Формально да, Газпром – «национальное достояние», Роснефть – «благо России», Сбербанк – госбанк, но юридически и фактически Российской Федерации принадлежит лишь половина собственности. Кому же принадлежит другая половина спросите?»)

Сбербанк 45,64% припада иностраним компанијама и грађанима, а то је државна банка број 1 у Русији, а припада наводно поптуно руској држави («45,64% акций якобы государственного банка №1 принадлежит иностранным компаниям и гражданам.) Греф је председник Сбербанке и ради као члан управе америчке банке «JP Morgan Chase» («Герман Греф совмещает председательство Сбербанком с работой членом правления в JP Morgan Chase).

Веома богате компаније су «Сургутнефтегаз», «Норильский никель», «Новолипецкий металлургический комбинат», «ЮКОС», «Сибнефть». Њихова вредност процењује се на стотине милiјарди америчких долара. У погледу власништва, и код споменутих компаније ситуације такође није ништа повољњнија за Русију.

Бавим се писањем преко 40 година. Прво што сам научио, то је када сам писао дипломаски рад, – како из философије, тако и из историје, – да за сваку тврдњу наведем извор. Проблем код многих људи, који критикује ауторске текстове, – а у овом случају и моје, – јесте веома прост. Многи од њих, – под претпоствком да су добронамерни, – имају информације само из масовних средстава информација. А овде веома често имамо посла са владином, “ngo” (“невалдиним сектором”, које у већини случајева финансира Вашингтон), или чак, партијском пропагандом. И њихови закључци су, логично, веома далеко од темељне научне и академске расправе. Одатле, ето, и код мојих текстова долазе често непоразуми са мојим критичарима. Ако је човек, електричар, водоинсталатер, инжењер, лекар, столар, адвокат,- њему просто остаје веома мало времена да се бави са неким озбиљнијим радом, који се тиче општих државних, економских или политичких питања наше земље, Европе и света.

Коментари поводом мојих текстова

Никола Н. Живковић

Веома сам се обрадовао, када сам поводом моја два текста (о београдским ватерополистима у Сплиту и о наступу Милоша Јовановића на РТС-у), објављена на мом блогу у фебруару 2019, примио двадесетак писама-коментара. Издвајам следеће:

„13:01; четвртак, 14. фебруар 2019. Драги Никола, жао ми је што ту национално индиферентну спортску олош нису претукли у Сплиту. Да су свесни били где иду и шта тамо траже , то им се не би десило. Нека их Хрвати-Усташе уче памети, када сами неће, а у Србији ни родитељи нису хтели. Поздрав Златомир“

Друго писмо сам примио 21. фебруара 2019. и то од Др. Миодрага Кулића:

„Гледао сам РТС-емисију „Упитник“, од 19. фебруара 2019. Шокирао сам се колико је Милош Јовановић био неконтролисан, односно, на нивоу карикакатуралног Марка Ђурића. Уместо да ћути када интелектуални балван М.Ђ. говори, он се понаша идентично Марку Ђурићу и упада саговорницима у реч! То је потпуно неприкладно понашање и на нивоу СНС-а, чији чланови увек упадају у реч саговорнику. На тај начин он дискредитује и своје ставове, који са несумњиво тачни, али и све нас који са пуним правом критикујемо власт Александра Вучића. Ако саговорник упада у реч брутално као МЂ, тада га је требало упозорити да ће напустити дискусију! С поштовањем, Др. Миодраг Кулић

Остала писма су краћа и углавном садрже питања, као: „Зашто Милош Јовановић није упозорио водитеља ТВ-емисије, да је његов задатак да му омогући да и он слободно и неометано може да каже своје мишљење?“

Из овога видим, да се моја критика, – коју сам написао буквално одмах после речене емисије, – у потпуности слаже са већином ових писама, а вероватно и са већином публике, односно, да сам погодио осећања народа, или, како би стари Римљани казали „vox popoli“ («глас народа»).

Два београдска дана

Никола Н. Живковић

Два београдска дана

Први догађај био је у понедељак. Придружујем се оним учесницима који оцењују наше јучерашње (18. фебруара 2019.) окупљање као успешно. С обзиром на општи бојкот медија, – како од стране власти, тако и опозиције, – бојао сам се да нас на Трг Николе Пашића дође, рецимо, мање од три стотине. Чули сте за процене. Полиција говори да нас је било око две хиљаде.

Мој други коментар односи се вечерашњи наступ Милоша Јовановића на РТС-у (уторак, 19 фебруар 2019, од 21.00). Све је текло, како сам и претпостављао. А верујем, и за већину људи такво понашање Вучићевих људи не представља изненађење. Све честитке Милошу Јовановићу. Борио се као лав. Два лоша ипак не убише Милоша.

С обзиром да имам прилично искуство са медијем као што је телевизија (истина, на немачкој ТВ и то у времену од године 1990. до 2000.), овде бих приметио следеће: Милош Јовановић је ћутке саслушао излагање Вучићевих људи. Када је, међутим, Милош Јовановић добио реч, Ђурић му просто није дозволио да говори, тиме што му је стално упадао у реч, прекидао га, вређао. Чак је, барем на почетку емисије, млада новинарка скренула пажњу Ђурићу, да не прекида Јовановића. То је за мене представљало пријатно изненађење. Но, после овог храброг почетка као да се водитељка уплашила сопствене одважности, престала је да опомиње Ђурића.

Шта бих ја урадио? Водитељки бих скренуо пажњу на чињеницу, да је Ђурић неометано и слободно могао да говори, али то исто право Ђурић не жели да пружи свом неистомишљенику. Ако водитељка није у стању да Милошу Јовановићу омогући равноправни третман, „ја, Милош Јовановић овог тренутка напуштам ТВ-студио“.

Могуће да би се власт више уплашила оваквог исхода, а истинска опозиција више добила? Зашто да Вучићу дозвољавамо да му будемо декор за његово схватање демократије и слободних медија? Какав је то Јавно сервис, када двојица представника власти наступају против једног представника опозиције који, како се мени чини, вероватно представља интересе и већине српског народа?