„Касапин, кољач и комуниста“

Никола Н. Живковић:

„Касапин, кољач и комуниста“

О књизи финског аутора Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин, кољач и комуниста“; издавач: „Пешић и синови“, 2019, Београд, с. 297

У уторак, 22. октобра 2019, у књижари „Папирна крила“, у здању САНУ (Кнез Михајлова 35) у Београду, у 19 часова, одржала се промоција књиге чији поднаслов гласи: „Маршал Манерхајм, Кулерво Манер и Ратко Младић“. Укратко, то дело говори о три национална хероја, двојица су из финске историје, а један из српске.

Две личности из далеке нам Скандинавије, претпостављам, нашој јавности познате су само уском кругу људи. Премда једна од њих, Карл Манерхајм (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ако ништа друго – није стран оним историчарима који су се бавили историјом 20. века. Он је био генерал царске Русије и као особа уживао је поверење руског цара Николаја Другог. После стицања независности Финске, Манерхајм је 1939. водио рат са Совјетским Савезом. У историјским уџбеницима ушла је његова доктрина одбране као „Манерхајмова линија“.

Проведена је репрезентативна анкета у земљи, која је довела до, за многе, неочекиваног резултата: Манерхајм је убедљиво победио и проглашен је за најзнаменитију личност финског народа. О другој личности из финске историје, а име му је Кулерво Манерва, верујем да је мало ко у Србији и чуо.

Оваком личном исповешћу почео је своје излагање и један од говорника на овој промоцији, Горан Петронијевић, нашој јавности познат као адвокат из тима одбране председника Радована Караџића. Из своје богате адвокатске праксе и искуства са Хашким судом испричао је неколико интересантних података, који ретко могу да се прочитају у штампи. Тако је навео примере, и то из прве руке, имајући контакт са људима који су били спремни да сведоче у Хагу. Нису у питању само Срби, који су желели да помогну Младићу, већ и осталим оптуженима. Како се „Међународни суд“ односио према њима? Урадио је све да их застраши, да им отворено прети: „Желите да помогнете Младићу? Добро. Али ми о Вама имамо податке да сте у време Сребреничке операције заузимали такав положај, где би могли да подигнемо оптужбу и против Вас.“

Поводом ове теме један глас из публике поставио је следеће питање: „Како је могло да деси да наша држава, Србија, знајући карактер Хашког трибунала, није учинила све да заштити Србе? Она не само да их није заштитила, већ је помогла хашким истражним органима да лове Србе као да су на неком сафарију на дивље звери у Африци. Пред историјом остаће вечна срамота над тим политичарима Србије, који су у то време доносили такве одлуке, којих треба да се стиди свака нација која има и мало осећаја самопоштовања и достојанства.“

Могу са овим само да се сложим. Прошлост не можемо да променимо, но зато нам је дужност да запишемо имена тих политичара, као и људи из „невладиних организација“ Србије, углавном финансираних од Сороса и сличних „филантропа“, који су урадили све да се демонизује и униште српски народ. Ако немамо моћ и новац да их доведемо на оптуженичку клупу, можемо ипак да забележимо њихова имена.

Веома интересантно и емоционално било је излагање др Пирко Турпеинен-Сари. Овом књигом нашој публици биће омогућено да се, преко лика ових финских личности, упозна са историјом Финске 20. века. Ауторка жели да каже колике су невероватне сличности у судбинама Финске и Србије, нарочито у 19. и 20. веку! Зато је и написала ову књигу. И једни и други припадају малобројним народима чије судбине су одређивале велике државе. И код Финаца и код Срба нарочито је била фатална улога Немаца, али и Енглеза, а после Другог светског рата и Сједињених Држава.

Она је нагласила да не говори како би бранила генерала Ратка Младића, већ јој је главни мотив био да сведочи истину о човеку који је био тако срамно демонизован од стране светских моћника и њихових медија. Као психијатар, да би што боље описала лик нашег генерала, она је отишла и у његово родно место у Херцеговину, у Калиновик. Тамо се сусрела са мештанима, који су причали не само о Младићу, већ о страдању Срба тог краја током Другог светском рату. О томе може да се нађе на 287. страни њене књиге

Нашој јавности познати су углавном многи детаљи из живота генерала. Зато ми се чини непотребно да овде цитирам и понављам та, опште позната, места. Но, аутор бележи и страдања не само генерала Младића, већ Срба у Босни и то не само током грађанског рата, већ и после. Нарочито ми је остало у памћењу њен опис убиства Срба после Дејтонског споразума. Она је све то описала са свега неколико речи, сувих чињеница. Зато и делује тако убедљиво:

„Симо Дрљача седео је пред својом кућом, у купаћим гаћама, уживајући са својом породицом и пријатељима у јутарњој кафи. Одједном су се појавили наоружани људи, припадници СФОР-а, два Американца и два Британца. Одјекнула су два пуцња. Симо није био позван на суд, већ је био убијен на прагу своје куће“.
Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин,… стр 274.

На тај начин ликвидирано је неколико Срба, без суда, чак пред очима породице. Такво понашање личи на каубојске филмове или на мафијашка убиства из времена Ал Капонеа. Но, мафија је била поштена, јер нису крили да служе организацији „Cosa nostra“ („нашој ствари“). Према правничкој дефиницији, ти припадници СФОР-а су „џелати, који тероришу један народ и за то никоме не одговарају“, јер се те убице крију под заштитом „међународне организације“ и УН. Срби су у штампи Сједињених Држава, Немачке, Енглеске и Француске били до те мере сатанизовани, да чак ни оваква подла – у буквалном смислу гангстерска – убиства нису у јавности Запада изазвала никаква питања: животи тих Срба нису сматрани вредним пажње, те их нису споменули нити једном реченицом.

Када се све ово зна, просто занемимо пред неморалношћу, цинизмом и бешћутношћу једног Зорана Ђинђића или Бориса Тадића, који су се са пред телевизијским камерама чак хвалили да су ухапсили српске вође и отпремили их у Хаг. А исто су се, нажалост, понашали и неки епископи СПЦ. Владика Григорије, рецимо, својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу.

Све њих и многе друге, очекује правичан суд историје. А пред њим неће их моћи оправдати ни Вашингтон и Хаг, а нити Берлин и Сорос. А Ђинђића ни то да је убијен и да једна улица у Београду носи његово име. Колико сам ја упућен у ту ствар, вероватно су га убили „његови“. Показивао је знакове непослушности према газдама у Вашингтону и Лондону и, вероватно, зато је и ликвидиран.

Ауторка др Пирко Турпеинен изразила је жаљење да српски издавач „Пешић и синови“ није објавио предговор за ово српско издање и изразила наду да ће тај пропуст исправити у другом издању те књиге. Да је књига тако добро написана заслуге има Стефан Каргановић, који јој је, како рече Пирко Турпеинен, „помогао да разјасним тај босански рат и спољно мешање у њега“.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/25/nikola-n-zivkovic-kasapin-koljac-i-komunista/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s