Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Никола Н. Живковић:

Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Распричао се српски јерарх Григорије пред немачким „Дојче веле“ – а реч је о медију који је на буџету немачке државе – о братству и јединству у Босни, о томе како се на тим просторима увек лепо живело, у слози са другим верама и обичајима. Тако је, рецимо, око 1965. године говорио неки титоистички омладински функционер! Да не препричавам, чини ми се да је најкоректније да га цитирам:

„Будућност Босне и Херцеговине видим у ономе у чему је била најљепша њена прошлост. То је поштовање комшије, другог човјека. Поштовање Бајрама, једнако као и Божића. То је звање комшије на Бајрам, на Ускрс или Васкрс. То је била Босна и Херцеговина увијек. То је тамо рађало велике писце као што су Иво Андрић и Меша Селимовић. Богатство у различитости је то рађало… Сјећам се из детињства, у БиХ се раније никада нисмо дијелили на Србе, Хрвате и Бошњаке као данас. У новије вријеме је дошло до национализма, али отприлике јер тамо каснимо за сто или 150 година. Оно што се у Европи дешавало у 19. вијеку, то се у Босни дешавало у наше дане.“ („Дојче веле“, 4. 10. 2019)

Не могу да верујем да у тих неколико речи човек изговори толико површних тврдњи и историјских неистина. Као прво, национализам није појава тек „у новије вријеме“. А о томе сведоче управо писци које владика спомиње. Иво Андрић, на пример, у свом чувеном есеју, спомиње писмо свог пријатеља Макса Левенфелда, Јеврејина из Босне. То је било у марту 1920. Он ту говори о Босни као о „земљи мржње и страха“. Морам да признам да сам ја од оних који пре верује Иви Андрићу него епископу Григорију.

А шта тек да се каже о „Травничкој хроници“, где се хируршком прецизношћу описује мучење Срба од стране муслимана, набијање на колац или данак у крви. А да не спомињемо геноцид над Србима, које су починили муслимани и римокатолици током аустроугарске окупације од 1914. до 1918, те хрватских и муслиманских злочина током Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године!

Сем тога, у Европи су се дешавале ствари, у не тако давној прошлости, које нису биле нимало безазлене и не могу да нам служе као пример. Овде не мислим само на нацизам у Немачкој од 1933. до 1945. године. Зашто све то епископ прећуткује? Из незнања! Или је посреди нешто друго?!

Немачка је, поред Ватикана, прва признала сепаратистичке покрете у Словеније и Хрватској и тиме, према оценама самих немачких савезника са Запада, изазвала грађански рат у Југославији.

Владика описује свој рад у Немачкој, где је стигао пре годину дана:

„Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо: Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност, на свеопшти живот.“

И ово је једна потпуно неозбиљна тврдња. Не може се упоредити положај СПЦ са црквама у Немачкој. Наш народ и његова Црква били су вековима затирани, током Првог и Другог светског рата, а нарочито за време владавине Хрвата Јосипа Броза. Тада је, према неким проценама, страдало много свештеника СПЦ, а неки верују чак и више него у доба страховладе НДХ.

Титоистички режим је одузео имовину СПЦ и она је просто остала без икаквих могућности да има „организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност“.

За разлику од владике, који је тек стигао у Немачку, дакле, он је још увек у мојим очима нека врста туристе, ја сам у тој земљи провео преко три деценије. Далеко боље знам од епископа Григорија – то могу да кажем са великом сигурношћу – каква је стварна политичка ситуација у земљи. Топло му препоручујем да прочита моју књигу „Слика Срба у немачким медијима 1990–2000“, издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003.

Многи католици, а нарочито протестанти Немачке подржали су Хитлера. Ово је чињеница. Када говори о тим стварима, онда ваља да се не говори половично, већ да се каже цела истина.

И када се томе дода да је та особа „епископ СПЦ“, онда цео случај добије једну нову, другу димензију. Како је могуће да Григорије буде изабран за владику? То је по мени кључно питање. Са тако скромним знањем, а истовремено са великом медијском подршком неолибералних кругова, он није, нажалост, једини владика СПЦ, који данас ужива глас „отвореног, модерног и храброг јерарха СПЦ“.

Један од могућих одговора јесте управо у невероватном страдању српског народа и његове Цркве. Биолошки губитак јесте толико велик, да су данас на површину испливали они који у доба, на пример, једног патријарха Варнаве, владике Николаја, архимандрита Аве Јустина или владике Валеријана Стефановића не би никада могли да добију тако високи чин. Прво би далеко дуже времена морали да буду искушеници, па монаси, па тек онда игумани. По мени, боље да имамо мање монаха и свештеника, али да су то личности – како је волео да каже Жарко Видовић.

А шта имамо данас? Велики број свештеника и владика постали су доктори теолошких наука. Колико вреде те дипломе и ти докторати? Онолико, колико и оне докторске титуле, које су стечене на бројним приватним универзитетима у Србији и са њима данас машу и диче се многи министри у влади Ане Брнабић. Дакле, ништа. И новац, када се штампа у огромним количинама, постаје само безвредна хартија. А шта је тиме добила СПЦ и њен народ?

Није крив ни сам јерарх Григорије – колико они који су га изабрали. Како је могуће да неко буде изабран за епископа, а да је претходно само шест или седам година био монах, а да се ту приброји и „стаж“ искушеника? Владика Григорије се године 2005. „прославио“ тиме што је позвао Караџића и Младића да се предају Хагу. А његов став стоји супротно осећањима огромне већине Срба и свештеника СПЦ.

Не познајем ни владику Григорија, нити, дакле, могу да имам нешто против њега лично. Но, није ми свеједно шта се догађа са „нашом најстаријом институцијом“. Нити патријарх, а ни владике нису СПЦ, већ сви ми који нисмо равнодушни према судбини наше Цркве. Стање у СПЦ није добро. А овај случај само је један од примера озбиљне кризе у којој се она налази.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/29/nikola-n-zivkovic-kako-je-moguce-da-grigorije-bude-izabran-za-vladiku/

„Касапин, кољач и комуниста“

Никола Н. Живковић:

„Касапин, кољач и комуниста“

О књизи финског аутора Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин, кољач и комуниста“; издавач: „Пешић и синови“, 2019, Београд, с. 297

У уторак, 22. октобра 2019, у књижари „Папирна крила“, у здању САНУ (Кнез Михајлова 35) у Београду, у 19 часова, одржала се промоција књиге чији поднаслов гласи: „Маршал Манерхајм, Кулерво Манер и Ратко Младић“. Укратко, то дело говори о три национална хероја, двојица су из финске историје, а један из српске.

Две личности из далеке нам Скандинавије, претпостављам, нашој јавности познате су само уском кругу људи. Премда једна од њих, Карл Манерхајм (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ако ништа друго – није стран оним историчарима који су се бавили историјом 20. века. Он је био генерал царске Русије и као особа уживао је поверење руског цара Николаја Другог. После стицања независности Финске, Манерхајм је 1939. водио рат са Совјетским Савезом. У историјским уџбеницима ушла је његова доктрина одбране као „Манерхајмова линија“.

Проведена је репрезентативна анкета у земљи, која је довела до, за многе, неочекиваног резултата: Манерхајм је убедљиво победио и проглашен је за најзнаменитију личност финског народа. О другој личности из финске историје, а име му је Кулерво Манерва, верујем да је мало ко у Србији и чуо.

Оваком личном исповешћу почео је своје излагање и један од говорника на овој промоцији, Горан Петронијевић, нашој јавности познат као адвокат из тима одбране председника Радована Караџића. Из своје богате адвокатске праксе и искуства са Хашким судом испричао је неколико интересантних података, који ретко могу да се прочитају у штампи. Тако је навео примере, и то из прве руке, имајући контакт са људима који су били спремни да сведоче у Хагу. Нису у питању само Срби, који су желели да помогну Младићу, већ и осталим оптуженима. Како се „Међународни суд“ односио према њима? Урадио је све да их застраши, да им отворено прети: „Желите да помогнете Младићу? Добро. Али ми о Вама имамо податке да сте у време Сребреничке операције заузимали такав положај, где би могли да подигнемо оптужбу и против Вас.“

Поводом ове теме један глас из публике поставио је следеће питање: „Како је могло да деси да наша држава, Србија, знајући карактер Хашког трибунала, није учинила све да заштити Србе? Она не само да их није заштитила, већ је помогла хашким истражним органима да лове Србе као да су на неком сафарију на дивље звери у Африци. Пред историјом остаће вечна срамота над тим политичарима Србије, који су у то време доносили такве одлуке, којих треба да се стиди свака нација која има и мало осећаја самопоштовања и достојанства.“

Могу са овим само да се сложим. Прошлост не можемо да променимо, но зато нам је дужност да запишемо имена тих политичара, као и људи из „невладиних организација“ Србије, углавном финансираних од Сороса и сличних „филантропа“, који су урадили све да се демонизује и униште српски народ. Ако немамо моћ и новац да их доведемо на оптуженичку клупу, можемо ипак да забележимо њихова имена.

Веома интересантно и емоционално било је излагање др Пирко Турпеинен-Сари. Овом књигом нашој публици биће омогућено да се, преко лика ових финских личности, упозна са историјом Финске 20. века. Ауторка жели да каже колике су невероватне сличности у судбинама Финске и Србије, нарочито у 19. и 20. веку! Зато је и написала ову књигу. И једни и други припадају малобројним народима чије судбине су одређивале велике државе. И код Финаца и код Срба нарочито је била фатална улога Немаца, али и Енглеза, а после Другог светског рата и Сједињених Држава.

Она је нагласила да не говори како би бранила генерала Ратка Младића, већ јој је главни мотив био да сведочи истину о човеку који је био тако срамно демонизован од стране светских моћника и њихових медија. Као психијатар, да би што боље описала лик нашег генерала, она је отишла и у његово родно место у Херцеговину, у Калиновик. Тамо се сусрела са мештанима, који су причали не само о Младићу, већ о страдању Срба тог краја током Другог светском рату. О томе може да се нађе на 287. страни њене књиге

Нашој јавности познати су углавном многи детаљи из живота генерала. Зато ми се чини непотребно да овде цитирам и понављам та, опште позната, места. Но, аутор бележи и страдања не само генерала Младића, већ Срба у Босни и то не само током грађанског рата, већ и после. Нарочито ми је остало у памћењу њен опис убиства Срба после Дејтонског споразума. Она је све то описала са свега неколико речи, сувих чињеница. Зато и делује тако убедљиво:

„Симо Дрљача седео је пред својом кућом, у купаћим гаћама, уживајући са својом породицом и пријатељима у јутарњој кафи. Одједном су се појавили наоружани људи, припадници СФОР-а, два Американца и два Британца. Одјекнула су два пуцња. Симо није био позван на суд, већ је био убијен на прагу своје куће“.
Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин,… стр 274.

На тај начин ликвидирано је неколико Срба, без суда, чак пред очима породице. Такво понашање личи на каубојске филмове или на мафијашка убиства из времена Ал Капонеа. Но, мафија је била поштена, јер нису крили да служе организацији „Cosa nostra“ („нашој ствари“). Према правничкој дефиницији, ти припадници СФОР-а су „џелати, који тероришу један народ и за то никоме не одговарају“, јер се те убице крију под заштитом „међународне организације“ и УН. Срби су у штампи Сједињених Држава, Немачке, Енглеске и Француске били до те мере сатанизовани, да чак ни оваква подла – у буквалном смислу гангстерска – убиства нису у јавности Запада изазвала никаква питања: животи тих Срба нису сматрани вредним пажње, те их нису споменули нити једном реченицом.

Када се све ово зна, просто занемимо пред неморалношћу, цинизмом и бешћутношћу једног Зорана Ђинђића или Бориса Тадића, који су се са пред телевизијским камерама чак хвалили да су ухапсили српске вође и отпремили их у Хаг. А исто су се, нажалост, понашали и неки епископи СПЦ. Владика Григорије, рецимо, својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу.

Све њих и многе друге, очекује правичан суд историје. А пред њим неће их моћи оправдати ни Вашингтон и Хаг, а нити Берлин и Сорос. А Ђинђића ни то да је убијен и да једна улица у Београду носи његово име. Колико сам ја упућен у ту ствар, вероватно су га убили „његови“. Показивао је знакове непослушности према газдама у Вашингтону и Лондону и, вероватно, зато је и ликвидиран.

Ауторка др Пирко Турпеинен изразила је жаљење да српски издавач „Пешић и синови“ није објавио предговор за ово српско издање и изразила наду да ће тај пропуст исправити у другом издању те књиге. Да је књига тако добро написана заслуге има Стефан Каргановић, који јој је, како рече Пирко Турпеинен, „помогао да разјасним тај босански рат и спољно мешање у њега“.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/25/nikola-n-zivkovic-kasapin-koljac-i-komunista/

„Добили смо Нобелову награду“

Никола Н. Живковић:

„Добили смо Нобелову награду“ – поводом доделе значајног признања Петеру Хандкеу

Чим су светски медији објавили вест из Шведске, у кратком временском размаку телефонирало ми неколико Срба, како из иностранства, тако и из Србије. Сви су ми они „преко жице“ јавили радосну вест и то готово истим речима: „Добили смо Нобелову награду.“ Толико од мојих добрих познаника и пријатеља.

Шта кажу водећи медији света? „Њујорк тајмс“ („The New York Times“, Oct. 10, 2019) подсећа своје читаоце да је Хандке био критикован јер је подржао Слободана Милошевића, који је од многих био виђен као ратни криминалац“ („Mr. Handke has been criticized for his support of Slobodan Milosevic, who was widely seen as a war criminal“). Исти лист замера Хандкеу да је одржао похвалну беседу на Милошевићевој сахрани („delivered a eulogy at his funeral“).

Литерарно удружење из Сједињених Држава „PEN America“, односно, председник тог удружења Џенифер Еган (Jennifer Egan) дала је следећу изјаву: „Занемели смо да је изабран писац, који је подржао Милошевића и Караџића, дакле, људе, који су спроводили геноцид.“ Еган своју изјаву закључује: „Дубоко жалимо избор Нобеловог комитета за литературу“ („We deeply regret the Nobel Committee on Literature’s choice”).

Добитница Нобелове награде за протеклу годину, пољска књижевица Токарчук (Olga Tokarczuk), међутим, за исти лист каже: „Ја сам веома срећна да је Петер Хандке примио награду. Ја га веома много ценим“ („I am very happy that Peter Handke has received the award, I value him very much”).

Многи памте да је године 2006. Петеру Хандку додељена најпрестижнија немачка награда „Хајнрих Хајне“ („Heinrich Heine Prize“). Но, подигла се толика галама од стране најмоћнијих људи у политици и медијима, да је жири морао да повуче своју одлуку.

Један од најутицајнијих листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ од 10. октобра 2019. каже: „На велико изненађење Нобелова награда додељена је Петеру Хандкеу. Литерарна страна није спорна, али политичка…, када је показао симпатије за ратне злочинце („ist literarisch eine unumstrittene Wahl, politisch hingegen ganz und gar nicht… als er mit Kriegsverbrechern sympathisierte“).

Но – исти лист даље наставља – сви познаваоци ове уметности признају Хадкеу, да су његове књиге у „рангу светске литературе“ („von weltliterarischem Rang“). Чак и неки Хандкеови верни читаоци нису, међутим, могли да разумеју његову „безусловну подршку Србији“ („seine unbedingte Parteinahme für Serbien“).
У гледаној телевизијској емисији на Првом пограму немачке телевизије један је критичар утврдио је да Хандке већ годинама „савршен објекат мржње немачке штампе“ („Ein perfektes Haßobjekt der deutschen Presse“).

А то је логично када човек познаје како функционишу медији на Западу. Ако се неко дрзне да изјави нешто што се сматра као неприкосновена чињеница, или, у конкретном случају, на пример како Срби нису тако зли како их представљају Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или „Њујорк тајмс“ – онда према таквом појединцу нема милости, па чак ни онда када добије Нобелову награду. Зашто је демонизован најбоље објашњава сам Хандке: „У Хагу се судило највишим руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. То је велика трагедија за Србију. У Југославији је вођен грађански и верски рат, жртава је подједнако било и на хрватској, и на муслиманској, и на српској страни.“ Наравно, овакво тумачење стоји у потпуној супротности од агресивно наметнуте истине, какву нам сервира Запад и од Вашингтона створен Хашки трибунал.

За разлику од готово свих утицајних и масовних медија, један пише сасвим другачије од преосталих медија немачког и светског естаблишмента. Реч је о „Шпигелу“, најутицајнијем немачком листу и најтиражнијем недељнику у Европи. Аутор Фолкер Вајдерман (Volker Weidermann) јесте и сам писац, и то веома добар. Он пише следеће:

Петер Хандке примио је Нобелову награду за 2019. годину, упркос бројним противницима. Он је награду заслужио. Честитамо. Петер Хандке пише преко 50 година. Током конфликта у југословенском рату он је одлучно стао на страну Срба. Чинило се да се тиме супротставио целом западном свету. Хандке им је поставио питање: „Ви верујете, шта је истина?“, одговорио је новинарима. Како се могло да догоди да Нобелова академија ипак додели награду писцу, после свих скандала које су пратили аутора? Да ли су они у Академији полудели? Хандке је био најоштрији литерарни критичар такозваних „лажних вести“, „фејк њуз“, протеклих десет година. Писац се увек залагао да се о свему пише отворено и без предрасуда Хандке је колос, који је написао близу сто књига и који је награду заслужио.[1]

Аутор „Шпигела“ нас подсећа, да је Хандке већ на самом почетку своје каријере, када није имао ни тридесет година, присутне на једном скупу комплетног литерарног естаблишмента Западне Немачке изазвао речима да су они „слаби мушкарци, који пишу слабе текстове“. Много су били огорчени. Али, Хандке им је исто тако, смиреним тоном, кратко одговорио: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“).

И заиста, морамо се сложити са Хандкеом када пише: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“). Ко су били његови противници, прогонитељи. Погледао сам, рецимо, текстове Џенифер Еган. Она је слаб писац, а саставља солидне политички коректне чланке. А ово важи и за остале њене истомишљенике. Нико од Хандкеових критичара не припада нити солидном просеку европске или светске литературе. Сви су они били или новинари, или чланови неких „невладиних организација“, те били плаћени да пишу срамне текстове против овог великог уметника. Или су унапређени као „писци“, а једина њихова заслуга лежала је у томе што су писали, или боље казати, пљували, у форми новинарских чланака, против личности као што су Хенрик Ибзен, Фердинад Селин, Александар Солжењицин, Харолд Пинтер или Петер Хандке.

Наша јавност познаје неколико особа из Србије који су се прославили тако што су постојано и бесомучно нападали Хандкеа. Текстове тих аутора, разуме се, веома су радо штампали велики листови на Западу. Како и не би?! Ја их зовем ратним профитерима. Јер, ако немаш талента и немаш шта да кажеш у уметности, онда ти преостаје да постанеш србофоб. То је постала професија И тако, ево, и такав тип људи добио је прилику да изађе, макар за тренутак, из анонимности. Па чак и да приме неке „соросове“ и сличне награде „невладиног“, натовског сектора.

Веома је слична појава са русофобима у Русији. Светлана Алексијевич (Алексеевич) примила је, рецимо, 2015. године Нобелову награду за литературу, премда она није писац већ „ангажована новинарка“ и истакнути русофоб. Она патолошки мрзи руски народ. Изгледа да је та квалитета довољна да се прими признање на Западу. Њен језик мржње није спречио медије Запада да је прогласе за „истакнутог борца за слободу“.

Један анонимни коментар на мом блогу овако је описао ту ситуацију: „Хандке је изазвао гнев посебно код оних, који су се родили у српском народу и који никада не пропуштају прилику да потврде мржњу према народу од кога су потекли.“

Други коментар кога сам нашао на једном нашем сајту гласи овако: „За инат окупаторима са Запада и њиховим домаћим, српским компрадорским помоћницима, модерним јаничарима, драги Хандке треба да знаш, да те слободарска, већинска, прећутана Србија цени и воли.“

А трећи: „Други српски Нобеловац за књижевност (није Србин језиком али је срцем)! Ово нас у Србији посебно радује, зато што је Хандке велики пријатељ Србије. То своје пријатељство је исказао у тешким временима за нашу земљу, што само потврђује народну изреку, да се прави пријатељ познаје у невољи.“

А ко је био за Хандкеа? Ко је подржао српски народ, када му је било најтеже. Није их било много, али зато много више вреде јер се ради о личностима, него дивизија плаћених пера. Ево само нека имена: Александар Солжењицин, Ноам Чомски, Харолд Пинтер, Петер Хандке. Сигурно постоји још двадесетак других, чија имена нису тако позната, но који су били са нама у најтежим тренуцима: Јирген Елзесер, Петер Герлингхоф, Вили Вимер, Карлхајнц Дешнер, адмирал Шмелинг, последњи источнонемачки амбасадор у Београду Ралф Хартман, Хари Шлајхер, Волфганг Порт, Мануел Оксенрајтер, Волфганг Рихтер.

Вредно је, по мени, да се забележи подршка коју је Хандке примио из редова „обичног“, српског света. Тако смо могли још пре више од десет година да прочитамо следеће: „Поздрављам одлуку Драгана Пјевића, да у насељу Рајчевина поклони плац књижевнику Петеру Хандкеу. По својој одлучности, доследности и упорности, и то у најтежем могућем времену, кад се моћна аждаја надвила над Србијом, Срби вероватно нису имали таквог пријатеља, а свет таквог (нажалост, усамљеног) праведника. На примеру Србина који је на свом имању, у знак захвалности, одлучио да подигне кућу Петеру Хандкеу учиће се правди његови потомци“ (Петар Сарић, „Српска кућа за Хандкеа“, «НИН», 10 април 2008).

Нисмо заборавили посете Хандкеа Србији, а нарочито ону априла 1999. године, током америчког бомбардовања. Диван је опис аутора, када га на рецепцији хотела „Москва“ дочекује особље и радују се, а неки су и заплакали, ганути његовом гестом, да је ипак стигао један гост и то странац.

У Грачаници, на Косову и Метохији, Петеру Хандкеу (1942), аустријском писцу, уручена је награда „Златни крст кнеза Лазара”. Из Грачанице Хандке је дошао у Велику Хочу, своје омиљено место на Косову и Метохији. Овој српској варошици у којој постоји тринаест православних цркава (неке су из 14. века), Хандке је поклонио својевремено 50.000 евра („Политика“, 18. 10. 2009).

Зашто је Србија толико оклеветана и медијски сатанизована? Ево Хандкеовог одговора:

„Када се води рат, неко мора да буде зао момак. И када се за злог момка прогласи добар момак, медији на Западу никада неће признати грешку“ („Политика“, 17. септембар 2019).

Реакција из Русије поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу има веома мало. Ово представља велико разочарење за многе Србе. Веровали су да ће руска штампа далеко подробније обавестити своју јавност ко је овогодишњи лауреат највише литерарне премије, односно, да је он, Хандке, храбро стао на страну једног малобројног словенског народа са Балкана и то у тренутку када се чинило, да се цео свет окренуо против њих. И када су чак и многи одговорни политичари из Москве показали приличну равнодушност за српску судбину.

[1] „Peter Handke bekommt den Literaturnobelpreis 2019, trotz aller Gegner. Er hat ihn sich verdient. Eine Gratulation. Peter Handke, seit über 50 Jahren schreibt. Während der Jugoslawienkriege, als er sich entschlossen auf die Seite der Serben stellte, hat er es, so schien es, mit der ganzen westlichen Welt aufgenommen, „Ihr alle glaubt zu wissen, was die Wahrheit ist?“, schrieb er den Berichterstattern entgegen. Wie kommt die Nobel-Akademie dazu, so jemandem ihren Preis zu verleihen? Und das nach all den Skandalen im Umfeld der Akademie, die sogar dazu führten, dass der Preis ein Jahr lang gar nicht vergeben wurde. Sind die verrückt? Peter Handke, der schärfste literarische Kritiker sogenannter Fake News der vergangenen Jahrzehnte gewesen ist. Er sei für das Offene. Für den Versuch zumindest, offen und urteilsfrei zu schreiben… diesem Koloss aus annähernd hundert Büchern, verdient hat.“) https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-2019-fuer-peter-handke-der-bessere-feind-a-1290913.html Donnerstag, 10.10.2019 Von Literaturnobelpreis 2019 für Peter Handke: Der bessere Feind

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/14/nikola-n-zivkovic-handke/

Косово и Немци

Никола Н. Живковић: Косово и Немци

Дана 2. октобра 2019. гледаоци немачке државне телевизије „Дојче веле“, сателитског програма, могли су да виде прилог са Косова и Метохија. Ево укратко што су приказали. Реч је о једном малом селу, где се жене-удовице удружиле и основале сеоску задругу. На тај начин оне су у стању да се брину о себи и својој породици. Како су те жене, њих сто на броју, постале удовице?

Ево како су то објаснили новинари „Дојче веле“: „Током рата за ослобођење Косова, године 1999, српске паравојне јединице окружиле су то албанско село, ухапсиле су сто мушкараца и стрељали их.“

Пошто је немачка телевизија дала назив места, како су га данас преименовали на албанском језику, не могу да тачно одредим то место на Космету. Но, пошто сам у то време био у Приштини, сећам се добро једног таквог случаја, јер сам чуо за то од друге, српске стране. Било је то почетком априла 1999. године, амерички авиони управо су погодили један војни објекат, где је страдало неколико српских војника и цивила. Наше војне власти су претпостављале да су Американцима и њеним НАТО-савезницима информације о српским положајима морали да пруже Шиптари, чије се село налазили сасвим близу тих српских положаја. Наше јединице ушле су у то место са релативно малим бројем војника. Када су се приближили селу, из неколико кућа Шиптари су отворили ватру и на месту убили три наша војника, а пет тешко ранили. Нашим војницима ускоро је стигло појачање и шиптарски терористи били су убрзо „неутралисани“. Укупно је убијено дванаест Шиптара, а остали су успели да побегну.

Новинари, онако како се некада учио тај занат, дужни су да наведу верзију једне и друге стране. Немачки новинари цитирали су само шиптарске изворе. Српске су прећутали. Тако да овде више немамо посла са новинарством, него са пропагандом. У овом случају није реч о пропаганди једне приватне телевизије, већ немачке државне, сателитске телевизије, која се емитује на енглеском језику и може да се види на свих пет континената.

Никада та телевизија није приказала емисију где би се говорило о српским жртвама. За Немце српске жртве не постоје ни у Хрватској и Херцеговини, као ни у Босни и на Космету.

Док председник Србије прича да нам је Немачка „пријатељ и стратешки партнер“, немачка државна телевизија, ево, наставља да демонизује Србију и српски народ и то од године 1990, па до данас, до октобра 2019.

Написао сам књигу „Срби у немачким медијима од 1990. до 2000„ (издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003). Од тада ништа се није променило. Немци су нам и данас, као што су било пре три деценије, или пре сто година, непријатељска земља. У споменутој књизи сам споменуо и имена оних малобројних часних Немаца, који су се побунили против сатанизације српског народа. Са њима ваља сарађивати и ако треба, да им се додели и признање наше државе. Но, немачка држава је непријатељска Србији и то вековима.

Ево што о томе каже један од најобразованијих Срба с краја 18. века: „Размишљам, како су нас Немци наградили, што смо их од Турака и Маџара бранили и видим да донде, док је сабља у руци била, нешто нам је и дато; како сабља у цагрије, тако су заборавили наше доброчинство и што нам је дато – опет је узето. Немац нас само за нос вуче. Немцу не треба веровати, јер има сто година како нас вара”, Сава Поповић Текелија, 19. фебруара 1796, „Дневник“.

Свако ко то не види, а бави се одговорним државним пословима, може да нанесе велике штете нашој земљи, јер не полази од реалности већ од добрих намера и илузија.

Ко се бави политиком, основно што мора да зна – ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Немци су наши непријатељи. Ако је председник Србије, како тврди, пријатељ са Ангелом Меркел, то је њихова приватна ствар. Но, Србија од тог пријатељства нема ништа. У свим кључним ситуацијама, Немци су били на страни наших непријатеља. Први су, уз Ватикан, признали сецесионисте из Словеније и Хрватске, а такође су били међу најгласнијима, који су лобирали за независност Косова.

Шта смо све доживели од Немаца, а нарочито у Првом и Другом светском рату! Да чујемо, рецимо, сведочење Јевросиме Игњатовић о трагедији у Селевцу (Село недалеко Смедеревске Паланке):

„Тако су сачувани од заборава детаљи који говоре о трагедији 21. октобра 1915. када је у масовној егзекуцији недужних стрељано 89 људи, деце, жена и стараца. Најмлађа жртва, девојчица Милосава Савић, имала је 10 година, а најстарија жртва био је Живан Властић који је имао 88 година, каже др Вацић. Српска војска је тог дана била у повлачењу. Надирали су, међутим, немачки војници, припуцали су а српски војници су одговорили на паљбу, али су морали да се повуку. Сељани су се тада разбежали својим кућама, али у њима нису нашли спас. Немци су их извукли напоље и у групама стављали пред стрељачки вод. Јевросима је једина преживела крваву одмазду“, 19. октобар 2015, „Политика“.

Већ само због оваквих прича о Немцима, било би добро да је „Дојче веле“ мало опрезнији, када и 2019. године воде немилосрдни, прљави пропагандни рат против Срба. Добро. Можемо да кажемо, да је данашња Србија економски слаба и да нема много пријатеља у Европској унији, па Немци могу некажњено да се иживљавају да нашом слабом земљом. Но, недавно смо са том телевизијом видели и понашање када је у питању Русија. „Дојче веле“ позвао је пре неколико дана демонстранте у Москви да наставе своју борбу против Путина и његовог режима. Одговор Руске думе био је одлучан. Немачким новинарима „Дојче веле“, који раде у земљи, треба одмах одузети право да извештавају из Русије. Да ли ће председник Србије да крене путем свог пријатеља Путина и да, на пример, затражи од Скупштине, да се „Дојче веле“ ускрате акредитиви, јер деценијама, ево, све до октобра 2019, води недостојну и одвратну кампању против наше државе и српског народа?

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/03/kosovo-i-nemci/