Неонациста“ у возу или Случај једног службеника немачке железнице

Никола Н. Живковић

Догађај се збио у првој половини јула ове године и то у брзом возу, који саобраћа између Минхена и Франкфурта. Наслови булеварске штампе гласили су отприлике овако: Нацистичка најава у брзом возу шокирала путнике“ („Nazi-Durchsage im ICE von München nach Frankfurt schockt Reisende“).

А шта се заиста догодило? Прошле недеље, у источном делу града Франкфурта пронађена је бомба. И машиновођа преко разгласа казао је следеће: „Драги путници, наш воз за сада 45 минута касни, јер се морала одстранити бомба, коју су западни савезници бацали на недужно становништво Франкфурта” („…die Westalliierten auf die unschuldige Bevölkerung Frankfurts abgeworfen haben.“)
Путници су навикли на такве и сличне најаве особља воза, и, како је чест случај, већина није ништа видела о чему би човек требао да обрати нарочито пажњу. А неки од њих, сигуран сам, чак нису ни слушали, јер су вероватно били заузети игрицама на својим модерним мобилним телефонима. Нико, сем једне особе, која је у медијима означена као „Julietta F.“.

Чим је стигла на своје одредиште, она, „Жилијета Ф.“, покренула је небо и земљу да се та вест што пре рашири по друштвеним мрежама. Написала је да је била „крајње згранута“ када је чула шта возач говори путницима преко разгласа.
Но, вероватно, на чуђење госпође „Жилијета Ф.“, у року неколико часова испод њеног текста, на њеној страници Фејсбука (Facebook), појавило се неколико стотина коментара и преко 95% дало је подршку машиновођи. Крај приче, међутим, сасвим је неочекиван. Премда је особље воза добило подршку од огромне већине људи, железница га је преместила на друго радно место, „где више неће моћи да дође у контакт са клијентима железнице“.

Шта се заиста збило са градом, у коме се данас налази и централа Европске банке? Током Другог светског рата Американци и Енглези бомбардовали су Франкфурт седамдесет пута. Највеће разарање претрпио је град током бомбардовања у марту 1944. Тада су Американци и Енглези бацили 2300 бомби, од којих пет стотина су биле најтежег калибра: свака је тежила близу две тоне. У разарању су се нарочито истакли енглески бомбардери, који су током ноћног бомбардовања потпуно уништи строги центар града.

Из коментара „госпође Ф.“ јасно се види да је она нарочито била „ужаснута“ јер је машиновођа у свом разгласу путницима казао да су Енглези и Американци бомбардовали „недужно цивилно становништво“. Током ноћних бомбардовања Англосаксонаца страдало је вероватно веома мало немачких војника, али су зато убијени цивили – од старца до бебе у колевци.
Женевска и Хашка конвенција одређују да напади на цивилно становништво и насељена места представљају ратни злочин, те да народ не може да буде одговоран за недела које је починила њена влада и њој потчињене војне и полицијске снаге.

Бомбардовање немачких градова тепих системом и бесмислено уништавање градова – као што је Дрезден уништен 13. фебруара 1945, када се слом Немачке већ јасно назирао – дуго је била табу тема немачких медија и историчара. А ако су и стидљиво говорили о томе, нису се усудили да британско и америчко бомбардовање означе као „ратни злочин“.

Као што видимо и до данас, године 2019, постоје многи прећутани факти. Али не само у Немачкој! Дакле, драги историчари, не треба да бринете. И следеће генерације младих истраживача имаће довољно посла да нам откривају потиснуте, забрањене истине.

За нас је ово поучно јер јасно показује шта Србију чека, ако се будемо понашали као Немци после Другог светског рата. Да се, дакле, уз помоћ америчких „невладиних организација“ над нама спроведе процес „преваспитавања“ и „денацификације”, као што је то урађено са Немачком од године 1945.
Сличан покушај врши се и над српским народом. Овде кључну улогу треба да одигра „геноцид у Сребреници“. Зашто? Па зато, да би Американци – али и њихови главни савезници, дакле Енглези, заједно са Французима и Немцима – прикрили и оправдали злочин који су извршили над српским народом године 1999, када су готово осамдесет дана подвргавали терором читаво становништво, а истовремено починили и огромну материјалну штету. Зато су им, ето, потребни „поштени и разумни Срби“ из невладиног сектора!

Од октобра 2000. године до данас сведоци смо стотине покушаја од стране „невладиних организација“, финансираних од стране Запада, да се Срби оптуже као главни кривци за сва зла које су погодила Балкан за последњих неколико векова.
Последњи такав случај забележен је пре три дана у Задужбини Илије Коларца. Дакле, у самом центру Београда извођена је представа под називом „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“.

Водећи српски интелектуалци већ деценијама вапе да се подигне одговарајући спомен комплекс који би говорио о страдању Срба, рецимо, од године 1912. до данас. Тада би постало јасно, да се Срби свакако са пуним правом убрајају у најстрдалнији народ у Европи и свету.

Тиме би и ова представа „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“ постала само по себи излишна, неубедљива и смешна, јер она промовише тврдњу да су Срби „у Сребреници извршили геноцид“ и да су Срби „геноцидни народ“.

Како је један безазлени случај преко разгласа у немачком возу постао случај? Па тако, да један путник, очевидно припада привилегованој групи људи, дакле, једној „невладиној организацији“, која је толико утицајна, да од тога направи „случај“.
Тако је и са споменутом београдском представом на Коларцу. Нико не пориче да је у Сребреници био злочин, али сам сигуран да се не може дефинисати као геноцид. Премда нисам правник, довољно сам о томе читао да тако нешто са великом сигурношћу могу да изјавим.

Истовремено српска се јавност пита: Зашто нико не спомиње злочине над Србима и то од Првог светског рата, па до данас. Рецимо од логора у Добоју и Араду године 1916, па преко злочина над Србима у Другом светском рату: од Јасеновца, Глине, Пребиловаца, Јадовна, Крагујевца, преко америчког и енглеског бомбардовања Београда и других српских градова на Ускрс 1944. године, до злочина титоистичких војних и полицијских снага над српским цивилима октобар 1944–децембар 1945, где је према неким проценама убијено између 150 000 и 250 000 невиних људи. Дакле, Срби не желе само парцијално, да се подиже споменик жртвама, на пример, у Земуну, или Јасеновцу! То би било изругивање и умањивање осталих српских жртва. Зар су српска деца на Сремском фронту мање важне жртве? Или они Срби убијени од Хрвата на острву Пагу? Или, она српска деца из концентрационог логора Јастребарског?

Хрватска о томе ћути. Али, нажалост, и српска држава није ништа урадила да ти злочини Хрвата над српским становништвом постану познати. Зашто ниједна српска влада до сада није озбиљно размишљала о томе да подигне централни споменик српским жртвама, по угледу на Јермене, у Јеревану, или Јевреје и њихов „Јад Вашем“ у Јерусалиму? Одговор је кратак. Зато што је Србија окупирана и окупатора не дозвољава да се тако нешто уради. Јер када би Србија подигла такав величанствен споменик – у којима би биле исписане именом и презименом неколико стотина хиљада српских жртава – онда би „осам хиљада муслиманских жртава“ у Сребреници просто изгледале као неубедљиве и неупотребљиве да се и даље уцењује српска држава и српски народ.

Означити Сребреницу као „геноцид“ има за циљ да онемогући било какав разговор о тој теми. Једнако тако Немцима се забрањује да размишљају, тиме што им се током разговора о тој теми изговори чаробна реч „Аушвиц“. После тога настаје мук.
У том перформансу „невладиних организација“, колико сам читао, било је свега тридесетак особа. А ипак медији су посветили њима више пажње него сличним, далеко бројнијим, скуповима, али на којима Срби позивају да се пронађу и казне хрватске, муслиманске у албанске убице, који су побиле Србе у Олуји, у Сарајеву или по Косову и Метохији. До данас нико због тога није одговарао. Не заборавимо чињеницу да у последњем грађанском рату на тлу бивше Југославије српске жртве чине отприлике трећину свих убијених. Хашки трибунал, међутим, никога није осудио због злочина над Србима.

На примеру Коларца охрабрује то што се спонтано окупила група младих српских родољуба, која је протестовала против ове представе. Они су то урадили на најбољи могући начин: цивилизованим и мирним протестом. Тражили су разговор са организаторима представе „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“. Све моје симпатије су на страни тих младих Срба. Реакција је била предвидљива. Те младе људе, „невладина“ штампа из Београда и Србије прогласила је за „десничарске хулигане“ и слично. За утеху, као што сам већ на почетку казао, боље није прошло ни особље воза на линији Минхен–Франкфурт.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s