Видовдан

Никола Н. Живковић

Пре подне, на РТС-у, овако су нас обавестили: „Данас је Видовдан, кога прославља Српска православна црква…“

А, ево, што стоји на сајту Јавног сервиса грађана Србије: „Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару, на Газиместану. То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа» (www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3572225/danas-je-vidovdan.html)

Дакле, на телевизији чујемо да је Видовдан, како нам је речено, само ствар «Српске православне цркве». На сајту, међутим, кога ипак прати далеко мањи број људи, пише да је 28. јун «важан датум у колективној свести српског народа». Исто тако се годинама понавља и са осталим великим празницима, као што су Божић или Ускрс, где понављају како те датуме «обележава СПЦ».

Шта нам то говори? Када би којим случајем вести РТС слушао неки странац, а који разуме српски, он би помислио да је то празник једне институције! Када је кроз више векова српски народ изгубио своју државност, онда је Српска православна црква била једина, која је сведочила и тешила наш народ, да смо некада имали своје краљеве, племство, Душанов закон, па чак и царство, те да ће једнога дана, ако сачувамо традицију и веру наших предака, бити могуће да он опет бити слободан.

Дакле, немамо овде посла са «неком институцијом», већ је СПЦ стуб једне нације, која ове године прославља осам векова аутокефалности!

На истом сајту РТС-а можемо такође да прочитамо: «Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи свe ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.»

А ја сам мислио да је северозападна Србија, рецимо, Сомбор или Апатин! А сада читам на Јавном сервису, да је Војводина једно, а Србија нешто друго. Замислите да неко слично изјави, на пример, да су обичаји «у Румунији и Трансилванији (Мађаи то зову «Ердељ»)…»? Наравно, неазмисливо, јер свако зна да је Трансилванија део Румуније.

Успут да споменем, да Мађара у Румунији има близу 2 000 000 и немају никакву територијалну или полиитчку аутономију. А Мађара у Србији има око 350 000 и уживају културну, територијалну и полиитчку аутономију, као највећа национална мањина у Србији.

Јасно је да је Јосип Броз «даровао» Србији две покрајине, од којих је једна, Косово, данас од већине земаља Запада призната као суверена и независна држава. Титу није пало на памет да у својој Хрватској створи такође, рецимо, Далмацију као аутономну јединицу. Премда Далмацију историјски има далеко већу традицију аутономије од Српске војводине. Тако да је Јосип Броз створио Војводину, укинуо назив «Српска» и данас она постоји као титоистичка воревина.

Докле год Србија није подељена, као и Хрватска, рецимо, на жупаније, већ по авнојско-титоистичком принципу, тако дуго нећемо бити сигурни да ће пре или касније Бачка, Банат и Срем доћи на ред да се једнога дана признају као нова држава Војводина. Интересанно да нико не говори о Барањи, премда је и она године 1848. припадала Српској војводини. Нико не говори ни о аутономији Истре.

Све нам то јасно говори да титоизам и титоисти данас владају Србијом и да процес распарчавња и уништавања Србије још није окончан. О овим, по мени битним стварима, нико у Скупштини Србије, ни од владајуће странке, ни од опозиције не говори. Ћути српска влада, али зато на том пројекту маљриво раде «невладине организације», које углавном финансира Вашингтон, Лондон и Берлин. Нарочито су активне “невладине организације, које финасира Немачка.

За разлику од садашњег председника Србије, српски народ веома добро зна да нам Немачка никада није у прошлости била пријатељ. А нити је то данас. Од немачке амбасаде до свих немачких фондација, све оне раде на штету Србије и српског народа и то како данас, године 2019., а тако ће бити и сутра.

Писмо из Грчке

Никола Н. Живковић

Јуче сам примио подробно писмо од мога пријатеља Манолиса. Са њим сам се у Берлину дружио преко три деценије. Проводи одмор у некада малом рибарском, а данас познатом туристичко месту, недалеко Кавале. У Немачку је стигао као млад човек и то са чврстом намером да остане „десетак година“, да заради нешто новаца и да се врати у своју земљу. То је једна од хиљаде гастарбајтерских прича. У Берлину, међутим, остао је, ево, преко педесет година, где и данас живи. У Грчку одлази редовно, једном годишње, на одмор. Зашто сада, као пензионер, не живи у Грчкој? Одговор је једноставан: „Ја сам стар човек. Имам преко осамдесет година. Са временом требаће ми сигурно све више лекарска нега, а коју у Грчкој не могу да добијем. Немачка још увек има добар здравствени систем. То је, ето, разлог, зашто и као пензинер живим у Берлину.“

И овог лета, читам, најомиљеније страна држава за српске туристе, поред Турске, остаје Грчка. Ево што ми Манолис пише о својим утисцима:
«Грчка трагедија није видљива на први поглед, а нарочито не за туриста, који проведе две или три недеље на одмору. Ово знају само људи који живе у земљи, или Грци, који познају језик и у Грчкој имају родбину и пријатеље. Животни стаднард грађана за последњих десетак година видно је опао. Богати, дакле, оних три до пет одсто становништа моје земље, наравно, да не осећају никакву кризу.»

Добра вест за Брисел јесте чињеница, да имамо посла са Грчком, која је и по броју становника и по својој привредној снази мала земља, или како пише немачки дневни лист «Франкфуртер Алгемајне», – да ЕУ има проблема «са једном пре маргиналном земљом» (“Probleme mit einem eher marginalen Land“). Далеко озбиљнији проблем за ЕУ био би, ако би криза захватила једну Шпанију, Италију или Француску.

Укратко, главни кривац за грчку трагедију јесте грчка финансијска и политичка елита. Да би добили изборе, политчке странке су својим бирачима обећавали веће плате и нова радна места. И када би освојили власт, политичари су се заиста старали да испунине своја предизборна обећања: повећали су плате и људе, који су били заслужни за победу на изборима, запошљавали су их у државним институцијама. И једно и друго нема, наравно, економског оправдања, и није на корист земље, већ се искључиво ради у интересу политичке странке која је на власти. Грчка се такође одликује и са изузетно великим процентом људи, који одлазе у пензију са педесет или педесет и пет година. Ово се постиже подмићивање лекара и корупцијом чиновника из пензионог осигурања. Веће плате, добијање запослења у државним службама и прерани одлазак у пензију, свим тим појава заједничко је то, да немају покрића у економији, већ у корупцији државног апарата. Постоје јасне бројке који нам говоре следеће: што у држави влада већа корупција, то је земља сиромашнија. Највише пате од таквог стања најсиромашнији слојеви становништва.

Већина Грка сада верују да не би дошли у тако безизлазну ситуацију, или прецизније, у право дужничко ропство, да је земља задржала националну валуту „драхму“. Националну валуту могу да контролишу националне банке. Наднационалну валуту, као што је случај са евром, на њену монетарну политику мале и слабе земље као што су Грчка, немају готово никаквог утицаја. Грчка просто није поштовала основне законе тржишта: не можеш да дижеш плате и пензије, или да отвараш нова радна места, ако немаш никаквог утицаја на валуту, са којом све то плаћаш.

Резултат такве катастрофалне политике јесте повећан број сиромашних и општи осећај безнађа и фрустрације. Грци се осећају пониженим. Странци, банке из Лондона, Њијорка и Берлина, али и Кинези, покуповали су највредније: руднике, аеродроме, хидроцентрале, поморске луке, аутопутове, па чак, како се шапуће, и нека грчка острва.
У јануару 2015. године Грци су бирали „левичарско-радикалну странку“ („Syriza“), на челу са „веселим момцима“ као Ципрас (Tsipras) и Варуфакис (Varufakis). Они не носе кравате, изгледају привлачни, нарочото за младе, и чини се да су нешто ново на политичкој сцени. Али, убрзо се показало да немају никаква знања, па ни озбиљности за вођења државних послова. Бирачи су убрзо схватили, као што је то чест случај, да су преварени. Изборе су добили са левичарским, националним паролама. Но, када су освојили власт, показали су се далеко послушнији према затевима Вашингтона и Брисела, него све пређашње грађанске странке.

Можда је најбоље решење за Грчку да прогласи државни банкрот, те да врати „драхму“ као националну валуту. Но, Брисел то неће Грчкој да дозволи. Само би „драхма“ могла да створи нова радна места и да привуче стране инвеститоре. Грцима би повратили национални понос. Како се може да жртвује неко за општу ствар, ко је изгубио елементарно људско достојанство? Таакв човек гледа само како да преживи. Изгледа да богаатим државама из ЕУ одговара овакво стање у Грчкој?

У најповољнијем случају, под условом да се држава више не задужује, прогноза гласи да ће Грчка дугове отплатити године 2070. Но, овде је реч о најповољнијој, теоретској варијанти, која, како финасијски екперти процењују, нема неку велику практичну вредност.

Кредите које је Грчка примила од Немачке, Француске и Америке нису, разуме се, били никакви поклони, а још мање солидарна помоћ из заједничке касе Европске уније. Грчка мора да их враћа са каматама, или прецизније, са каматама на камате. Највећи део тога новца уопште и не долази у Грчку, већ се слива у велике банке ЕУ и Сједињених Држава, које су дале кредите грчкој држави и служи им као нека врста гаранције ако Грчка, не дај Боже, прогласи банкрот, па да те банке онда не изгубе свој новац.

Не само да Брисел није солидаран са несрећним грчким народом, већ је пре свега Немачка, односно немачке банке, направиле су одличан. Брутална „Тројка из Брисела“ присилила је Грке, просто их уценила да пристану на све услове ЕУ. Немачке фирме добиле су концесију да управљају, на пример, четрдесет година са грчким аеродромима, њих четрнаест на броју.

Највећа штета Грчкој учињена је одласком великог броја младих, квалификованих људи у Немачку и остале високо развијене земље ЕУ, затим САД, Аустралију и у државе Перзијског залива. Реч је пре свега о лекарима, информатичарима, инжењерима, научницима. Рачуна се да школовање једног лекара стоји Грчку сто хиљада евра. Тројка из Брисела присила је грчку владу да смањи пензије за 45%. Данас Грци могу да иду у пензију тек са 67 година. Незапосленост износи 25%. Порастао је број народних кухиња, домографска ситуација је катастрофална. Годишње 40 000 људи више умире него што се рађа. Словом, у Бриселу и Вашингтони све више говоре о Грчкој као „пропалој држави, “failed state“.

И док сам припремио овај текст за српску публику, превео га и дотерао, учинили ми се, да Манолис овде не описује само Грчку, већ и Бугарску, Румунију, али и моју Србију. Једина разлика је у томе, да Србија нема евро већ динар. Сада видим, да је то једна велика предност да, ето, имамо сопствену нациналну валуту. Но, влада Србије уместо да искористи ту чињињеницу, да научи на искусву Грчке, она се понаша као да смо пуноравна чланица ЕУ, где Србија преузима само обавеза, а да немама никаквих права.

Читајући Манолисово писмо, паде ми на памет српска народна пословица: „Дужан као Грчка“. А чуо сам да неки кажу и „пропао као Грчка“. Као и све народне мудрости, и ова се сигурно основина на неком стварном, историјском искуству. Једина разлика јесте, да се ова изрека не односи само на неки догађај из далеке прошлости, већ је, ево, брутална стварност ове, нама блиске и пријатељске земље.