Државни удар у држави Монтенегро

Никола Н. Живковић

Шта се Мило и његова дружина неће све да досете, само да остану на власти! Последња вест, а која је привукла пажњу и шире јавности, био је „руски државни удар“. Но, како јавља службена Подгорица, „благодарећи црногорској способној полицији“, Русима, ето, није пошло за руком да оборе режим Ђукановића! Да ли има неког, ко може да поверује у овакве бајке?

Прво су у Црној Гори реаговале америчке и британске амбасаде и оне су честитали Ђукановићу, поздрављајући осуђујућу пресуду двојици Руса и деветоро Срба. Послали су честитку одушевљења јер, ево, будност полиције «јача процес демократије у Црној Гори».

Оно што уапада у очи, јесте потпуно одсуство било какве реакције од стране државе Србије. А такво понашање је без преседана у међународној политици. Свака земља дужна је по дефиницији и на основу међународних уговора, да води рачуна о својим држављанима. Српска влада се понаша као да се то ње нимало не тиче. Шта то значи? Да српска влада и Вучић заправо подржавају Мила Ђукановића. Службени Београд, чини се, да верују да су Срби заиста покушали да извше државни удар. Чак и да је то истина, Србија је дужна да пружи својим држављанима правну у хуманитарну подршку. Српска влада не само да није пружила помоћ оптуженим Србима, већ их је чак и наговарала, преко службеника српске амбсаде у Подгорици, да признају кривицу!

И овај случај јасно нам открива прави карактер српске владе. Видели смо како Вучић брани српске интересе на Косову и Метохији. Све што су Шиптари тражили, он им је дао, а са друге стране Срби нису добили ништа. Чак и оно што су имали до године 2012., као постојање неких елеманета српске државе северно од Косовске Митровице, Вучић је, – на опште задовољство Тачија и Харадинаја, – укинуо.

Када је британској премијерки Терези Меј Брисел предложио своје услове, она је то одбила речима, “no deal is better than a bad deal” («боље је да немам никакав уговор, него да потпишем лош»). Зашто се тако није понашао и Александар Вучић? Зато што, очигледно, он не води рачуна о српским националним интересима, већ га много више интересује да добије аплауз од Ангеле Меркел, да прими похвале из Брисела, или од америчке или британске амбасаде.

Прочитао сам изјаве неких правника и они се слажу у томе, да је овде реч о монтираном процесу за аферу „државни удар“. Мени се чине најубедљиве објашање оних који тврде, да су «државни удар» организовале обавештајне службе Велике Британије и Сједињених Држава. Циљ им је да потисну Русе са Балкана.

Та политика Запада није нова. Она је стара две стотине година. Православно становиштво на Балкану у 18. и 19. веку у Русима је гледало једину наду, да ће их ослободити од вишевековног турског ропства. У борби Грка, Бугара и Срба за независност, Немци, Енглези, Французи и Аустријанси редовно су били на страни Отоманске империје.

Запад је данас, чини се, Русе потпуно потиснуо са Балкана. Бугарска и Грчка су део америчког војног савеза. И Црна Гора је члан НАТО-пакта. Но, Лондон и Вашингтон веома добро знају да велики део становништва не подржава политику Ђукановића. Зато је било потребно инсценирати «државни удар» и демонизовати Русе, као оне, који се противе «слободној и демократској Црној Гори».

Колико је Црна Гора заиста слободна, најбоље се види, када њихови министри журе у амбасаду САД, како би добили упутства шта мора да раде и какве законе морају спроводити. Укратко, у очима Енглеза, Американаца и Немаца Ђукановићева Црна Гора третира се као, рецимо, Бурудни, или Уганда. И једина вредност режима у Црној Гори састоји се у томе, да служи као «брана руског утицаја на Балкану». Но, вредност Црне Горе више није толико велика као у доба краља Николе. Руси данас имају две војне базе у Сирији, поморску и ваздухопловну. А генерал Халифа Хафтар нуди Русима војну поморску базу и у Либији. Тако да су Руси данас стигли до топлог Средозменог мора и без Црне Горе.

За све нас, који пратимо догађаје у Србији у њеном окружењу, ово не представља никакво изненађење. Оно што је реално, јесу пресуде људи на вишегодишње затворске казне. Ваља уложити све снаге да се ти људи што пре ослободе и да их вратимо у крило њихових породица. А то се може постићи само тако да се покрене јавност у земљама, чије владе су стварни организатори «руског државног удара», а то су Америка и Енглеска. Ђукановић је само послушни извршилац налога из Вашингтона и Лондона.

„9 Мая — праздник победителей“

Никола Н. Живковић

Намерно сам дао наслов овог текста онако, како се то пише на руском језику. Имам за то један озбиљан разлог. Преко двадесет и седам милиона грађана те земље положило је животе за ослобођење и то не само своје земље, већ и Европе, па дакле и Србије. Исто је тако чињеница, да су највећи део погинулих припадника Црвене армије били – Руси. На срећу, за Србе није потребно да преводим. Та, свако разуме руску реч „праздник победителей“.
Стајао сам у девет пре подне, верујем, као и многи Срби, и посматрао сам пренос војне параде са Црвеног трга. Током преноса мало сам „окретао“ и друге телевизијске станице: америчке, немачке, француске и енглеске. И какав је закључак? Или су медији Запада потпуно игнорисали овај догађај, или су извештавали кратко, површно, па и злонамерно.
Нешто сам се дуже задржао на ТВ-станици „Дојче Веле“. Она свој програм емитује на енглеском језику. Из Москве се јавио њихов дописник Миодраг Сорић. Казао је да је одржана парада, те да нису готово ни споменули велике жртве. Ништа није да каже позитивно, лепо о ом догађају.
Новинар, који ради за речену телевизију (а коју финасира немачка држава), просто је лагао. Жртве су споменуте током саме параде и то веома јасно и видљиво. Путин је већ на самом почетку замолио све присутне да минутом ћутању одају почаст милионским жртвама које је Црвена армија дала за ослобођење земље и Европе од нацизма. Затим се Путин, на крају параде, са највишим војним и државним руководиоцима упутио ка споменику Незнаном јунаку, где су се сви пристутни поклонили жртвма немачке агресије.
Судећи по његовом имену он је пореклом Србин. Немци су веома лукаво искористили чињеницу да са словенским, српским именом њихов новинар имаће, вероватно, бољи приступ информацијама. Ово је још једна поука за Русе, да није сваки Србин русофил. Има њих и русофоба. Истина они представљају незнатну мањину у српском наорду, али их има. Њих је веома прецизно набројао у својој одличној студији Дејан Мировић: „Русофобија код Срба 1878-2017“; издавач: „Catena Mundi“, 2017 Београд.
Већ ако је Миодраг Сорић решио да говори о пропустима организатора „9 маја – празник победника“, онда је то свакако прећуткивање да се именују имена починиоца злочина над руским цивилним становништвом. Дописник „Дојче Веле“ наравно да је пазио да не каже истину. Он ради за Немце и од њих прима плату.
Злочине су починили Немци и њихови савезници, а то су у првом реду румунски, украјински, балтички и хрватски војници. „Дојче Веле“ јесте телевизија коју финасира немачка држава и задатак јој је да врши пропаганду у корист Немачке. То је сасвим у реду. Све велике државе раде то исто. Но, када је већ дописник дописник „Дојче Веле“ из Москве говорио о пропустима, онда је требао да каже целу истину, – или да ћути.
Сасвим је разумљиво, да неке државе настоје да се заборави њихова улога, коју су играли током Другог светског рата. Зато ме и не чуди, да се старају да пажњу публике усредоточе на неке друге, споредне теме. Нема сумње да су Немци желели да физички униште руски народ. Но, уместо да говоре о томе, Запад 9. маја 2019. прича о „милитаризацији руског друштва“, о данашњем „недемократском систему у Русији“, о „Путиновој диктатуру“ и тако редом. Овакав приступ је просто неукусан, неприличан, па и одвратан.
Преко пола милиона руских војника, на пример, пало је за слободу Пољске. А како им се данашња пољска држава одужила? Уништавају булдождерима споменике Црвене армије. Наводно их они подсећају на „совјетску окупацију“. То исто данас ради и русофобска власт у Украјини и балтичким државама. Утолико више поштујем Мађаре, Словаке или Чехе, који нису уништавали споменике подигнуте у част Црвене армије и они и данас стоје у Будимпешти, Братислави и Прагу.
Зато ме и не чуди да Миодраг Сорић није споменуо ни „Бесмртни пук“ («Бессмертный полк»). Тај пук није ни Путинов, ни власнишво владајуће сранке, већ народни, руски. Коментари медија на Западу труде се свим силама да нагомилају што је могуће више гадости, како би повредили најсветлија осећања људи. Што је руском народу нешто ваније, то им је очевидно већи ужитак да то упрљају и опогане.
На моје запрепаштење, могао сам да прочитам да и у самом друшву у Русији постоји мали, али утицајан слој људи, како је лепо приметио један руски публициста, „који из дна душе мрзи Русију и њен народ“ („которые всем нутром своим ненавидят страну и её народ“). Уместо да се боре са негативним појавама и злом у Русији, – а која постоји у свакој земљи, – оне се боре против Русије као извором зла. Реч је о сајту и радију (Радио „Эхо Москвы“), листу «Коммерсантъ» и другим утицајним медијима. А што је најчудније и медији су на буџету руске државе, или их финасирају руске комапније као што је „Газпром“, који финансира „Ехо Москви“.
Све то постоји и у Србији. Како са тим злом изаћи на крај? Постоје медији, па чак и посланици у Скупштини који проповедају мржњу против српског народа. Шта да се ради са таквим појединцем? Пусти га да се удави у сопсвеној мржњи. Нека говори, али за свој рачун! А не да прима плату од државе. То просто за мене није нормално да су ти медији и такви појединци на буџету државе Србије, како јуче, тако и данас, у мају године 2019.
Шта смета Западу парада 9. маја у Русији? Одговор је колико кратак, толико и истинит. Зато што тај датум предстљвља победу, јер 9. мај јесте симбол поноса (это символ гордости) руског народа. Сви у тој огромној земљи веома добро знају да је план Немаца био ликвидација руског народа. Ми, Срби, ово одлично разумемо. План Независне Државе Хрватске био је исти: истребљење српског народа.
Руси то веома добро памте и зато никада не могу да се сложе са русофобима са Запада, да су они зло. Ствар је управо обрнута. Зло је снашло Русију и оно је дошла са Запада. Немци, Енглези и Американци су бесни, јер су Руси горди на своју историју и на подвиге својих предака. Зато их мрзе. Памте зло које им је дошло са Запада.
Из истог разлога неће успети никакви хашки трибунали, сорошевска штампа, а ни финасиране са Запада „невладине“ организације, које се старају да убеде српски народ да је „геноцидан“. Нема народа у Европи који је у последњих две стотине година више страдао од српског. А истовремено, српски народ јесте једини у свету који нема музеј, који би сведочио о нашој несрећи. Чини се, да ни ова влада нема интереса да се у блиској будућности изгради такав споменик. А и то много говори о нашој култури сећања и о карактеру људи који данас владају Србијом. Због тог је и данашња српска влада одговорна, да је на Западу распрострањена слика о Србима као о “геноцидном народу”.