Писмо из Берлина – зашто Вијетнам а не Србија

Никола Н. Живковић

Сви у Европи говоре о „озбиљној економској кризи“. Италија је, ево, пре неколико дана, демонстративно, без усаглашавања са Бриселом, потписала веома важан уговор са Кином, који треба овој медитеранској земљи да донесе толико потребан „свеж новац“ и инвестиције и то у вредности од неколико милијарди евра.

Немачка је једна од ретких земаља ЕУ, која не познаје реч „криза“. Њена индустрија бележи већ неколико година за редом рекордан извоз. Криза коју најјачу привредну земљу Европе погађа јесте сасвим друге природе. Немачкој хронично недостаје радна снага.

То је главни разлог зашто су Немци решили да приме толики број избеглица из Сирије, Авганистана и Ирака. Шефови великих немачких фирми буквално су се растрчали по земаљској кугли у потрази за висококвалификованим стручњацима. О тој теми је 25. марта 2019. писао и најугледнији немачки лист за трговину и финансије „Ханделсблат“.

Те новине су извештавале о недавној посети Немачког министра за привреду Петра Алтмајера – Вијетнаму. Берлин ће се потрудити да Брисел пружи повољан третман Ханоју, кад је у питању вијетнамски извоз у Европску унију. Немачка овим уговором очекује да ће ЕУ имати велике користи. Отвара се ново, значајно тржиште за немачку робу. У делегацији је било и неколико менаџера великих немачких компанија: „Siemens“, „SAP“ и „Schaeffler“.

Реакција немачких фирми била је брза и кратка: „Немачка привреда у Азији не мисли само на Кину“, казао је секретар Немачке индустријске и трговинске коморе Ванслебен (Martin Wansleben) и додао: „Вијетнам доживљава брз раст средњег слоја становништва и бележи динамични развој привреде”.

Немачка истовремено води преговоре са вијетнамском владом око увоза одређених профила радника, како би решила хронични проблем недостaтка радне снаге у самој Немачкој.

Неки верују да Вијетнам има потенцијал, са близу сто милиона становника, да постане „друга Кина“ („zweites China“). Већ пет година за редом Вијетнам бележи привредни раст од шест процената, а то представља један од највећих у свету.

Лист даје неколико конкретних примера. Тако у Шангају минимална месечна плата индустријског радника износи око 320 евра, а у Вијетнаму, у Хо-Ши-Мину – 160 евра. Бројне немачке фабрике већ годинама успешно производе одећу у Вијетнаму, као фабрика у Ханоју, изграђена од концерна из Менхенгладбаха (Mönchengladbach), а запошљава пет стотина радника и производи кошуље. И многе друге немачке фирме изградиле су своја постројења у Вијетнаму: „Бош“ („Bosch“), произвођач медицинске опреме „Фрезениус“ и текстилна фирма „Зајденштикер“ („Seidensticker“). Сименс гради и метро у Хо Ши Мину.

Јавио сам се немачкој индустријској и трговинској комори у Диселдорфу. Поставио сам кратко питање: „Нисам финансијски експерт, али ме мучи једно просто питање: Како то да се једној немачкој фирми исплати да изгради фабрику у Вијетнаму, која је неких 9000 км удаљена од Франкфурта? Зашто не у Србији? Између Берлина и Београда удаљеност износи равно 1200 километара.“

Господин Ванслебен (Martin Wansleben) тренутно није био доступан, па сам разговарао са његовим помоћником. Као и увек и таквим приликама мој немачки саговорник је био љубазан. Ево његовог одговора: „Вијетнам има близу сто милиона становника, а Србија свега седам. Не треба човек да је велики економски стручњак, па да види које је тржиште за нас важније. Друго: Вијетнам нуди далеко боље услове за инвестицију од Србије. Динар је прецењен у односу на евро. Реалан курс требало би да износи око 180 динара за један евро. Шта то значи? Кошуља коју би немачка фирма произвела у Србији, 70% је скупља него у Вијетнаму. Зашто је динар прецењен? За то нема никакве економске оправданости. Претпостављам да је то везано са српским увозним фирмама, које су вероватно уско повезане са структурама власти у Вашој земљи. Они сигурно зарађују велики новац, но, то иде на штету српске државе и ваших грађана.“

Мој немачки саговорник говорио је веома дипломатским језиком. Говорећи просто српски, изгледа да је тачно, на шта већ годинама упозоравају многи српски економисти: увозна мафија у Србији уништава домаћу, српску производњу и нереалним курсом динара спречава српски извоз, али зато је она једна од ретких која се од таквог стања богати.

Немачка је примила велики број имиграната, и то пре свега из исламског света, јер, као и већина држава у Европи, има проблема са демографијом. Већ деценијама у Немачкој морталитет је већи од наталитета.

Исти немачки саговорник ми је казао да ће са подручја Балкана, дакле и из Србије, Немачка морати да годишње увезе неколико хиљада радника и то пре свега инжењера, грађевинаца, медицинских сестара за болнице и старачке домове, лекара и програмера. Немачке фабрике раде пуном паром, а да се тај тренд настави, потребно је осигурати радну снагу. Тако ће изгледе да се запосле добити и људи из оних земаља, који нису држављани Европске уније.

Један од главних људи у „Мерцедесу“ задужен за вођење кадровске политике Порт (Wilfried Porth) изјавио је да је Немачка спремна да плати младим радницима у његовој фирми, укључујући и у Србији, курсеве немачког језика и да их после чека радно место у фабрици „Мерцедес“, ако се покаже да желе и знају да раде.

Слична је ситуација и са аутомобилским гигантом BMW. Треба им за ову годину најмање нових пет стотина радника.

Укратко, у интересу је немачке индустрије да сви они који желе да раде, да што пре добију потребне папире и да се бирократски поступак око добијања радне дозволе убрза.

Због лоше демографске ситуације прогноза гласи да ће Немачкој до 2025. године недостајати шест милиона квалификованих радника. Мишљења је немачке индустрије да влада треба још више да се постара око „Willkommenskultur“, (културе добродошлице) дакле да јасно каже странцима да су добродошли у Немачку. Ако Немачка не реши проблем са увозом радне снаге, довешће у питање животни стандард самих Немаца.

Највећи европски недељник „Шпигел“ од 12. фебруара 2019. пише да ће Немачка у следећих 40 година морати да прими годишње најмање 260 000 имиграната.

Задужбина Бертелсман (Bertelsmann-Stiftung) направила је студију, на основу које произлази да ће Немачка до 2060. године морати сваке године да увезе 114.000 имигранта са подручја ЕУ и 146.000 имиграната из земаља које нису чланице ЕУ, како би задовољили минималне потребе немачке привреде.

Шта то оно беше пре двадесет година у земљи Србији?

Никола Н. Живковић

Можда сам овај текст исто тако могао да насловим: „Срби и култура сећања“? Погледајмо само како Русија обележава годишњицу пробоја блокаде Лењинграда! Или капитулацију Немачке, односно, Дан победе! Јермени 24. април, дан када је, године 1915. почео геноцид над Јерменима од стране Турске, или прецизније, од стране Отоманске империје. Или Јевреји како обележавају дан ослобођења Аушвица. У сва три случаја те годишњице се обележавају као догађај од прворазредног државног значаја.

А шта је са нама? Није непознато да нашем, српском друштво није баш много изражена „култура сећања“. Она се просто не негује. Ова критика још у већој мери се односи на српску државу. А шта можемо да очекујемо када садашњи председник Србије непрестано понавља, да „историја није толико важна“, те да „треба да се окренемо будућности“! Док озбиљне државе и нације виде у историји извор и наду за будућност, за Александра Вучића је, очигледно, историја терет, кога треба да се што пре ослободимо. Да историја представља проблем, рецимо, за Немце, то могу да разумем. Та држава започела је и Први и Други светски рат. А зашто би историја требала да представља терет за нас Србе? Да ли постоји неки народ на кугли земаљској који је толико страдао као српски? Тешко. Сем тога, стара је истина да без историје ми не можемо да разумемо садашњост, или, како исто то, само на енглескоме, рече један философ, „Studying history is important because it allows us to understand our present.“ Он упозорава оне, да много греше када тврде да историја није важна већ само будућност („that it doesn’t matter what has happened in the past, it’s the future that is important, then you are mistaken“). Или, како рече један Рус, Михаил Ломоносов: „Народ не знающий своего прошлого, не имеет будущего.“ И заита је тако: Народ који не познају своју прошлост, он нема будућност.

Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалосна мајка.“ (Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316: „Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Да ли се наша држава сетила да обележи Косовску битку, или да године 2013. прослави две стотине година рођења највећег српског песника Његоша; или 28. јул 1914. – почетак аустроугарске казнене експедиције против Србије; 10. арила 1941 основана НДХ, а свега неколико дана касније започели су Хрвати да врше прва масовна убијања српских цивила, односно, то је био почетак геноцида над Србима у НДХ. Новијег су датума страдања Срба у лето 1995, “Олуји”, када је хрватска војска извршила стравичне злочине над српским цивилним становништвом. Ништа од тога српске власти нису урадиле. А ако и јесу, онда је то пре било организовано лоше и далеко од нивоа које би овакви датуми заслужили.

24. марта обележићемо двадесет година од почетка НАТО агресије против Србије. Како ће се то обележити службено, на државном новоу, то ја не знам. Но, како је то било претходних година, слутим, да ће се српска влада потрудити да и ова годишњица прође што је могуће неприметније и „тише“.

Када већ неће наша држава, онда ће то да ураде Немци. Или, прецизије један месечник. Име му је „Компакт“. Тај лист залаже се за Уједињену Европу нација, противи се неконтролисаном приливу странаца у Немачку, те тражи да Сједињене Државе евакуишу своје војне базе из Немачке и Европе.

Ево што тај месечник („Compact Spezial“ – „Der Krieg der Grünen – Bomben für den Islam“, März 2019) пише о 24. марту 1999. Уводни чланак написао је главни уредник Јирген Елзесер (Jürgen Elsässer):

„Сви медији и огромна већина немачке јавности подржала је рат против Београда. Није их сметало ни то да је немачка војска погазила сопствени устав, који јој изричито забрањује да води рат ван граница Немачке. Србија није напала Немачку, па према томе, Немачка није имала разлога да нападне Србију. Сем тога, НАТО је напао Србију без одобрења Савета безбедности УН.

Када су Американци, године 1991. и 2003., са својим војним савезницима, напали Ирак, били смо сведоци масовних демонстрација од неколико стотина хиљада у Берлину и другим градовима. Ништа се слично није догодило, када је извршена војна агресија против Србије. Неколико стотина Срба и десетак Немаца протестовало је у Берлину.

Та политичка странка имала је некада свој главни програм у две тачке: екологија и пацифизам. Нови председник Зеленик Фишер (Joschka Fischer) потпуно је издао партијски програм његових оснивача. Канцелар Шредер (Gerhard Schröder) учестовао је у овом рату са мало одушевљења. Фишер и његова партија настојала је да прикаже убијање недужних српских цивила као „легитимна антифашистичка борба против српске агресије“. Немачка води рат, тако су аргументовали Зелени, против „српског Хитлера“ („gegen den serbischen Hitler“), а његово име је Слободан Милошевић. НАТО има хуманитарни задатак да спречи један Аушвиц на Косову („und ein Auschwitz im Kosovo verhindern“).

Тако је нађен модел за оправдање свих америчких и НАТО ратова против непослушних народа и режима. Ко се против политици Зелених, тај добија етикету „нацисте“ и „новог Хитлера“. Такође су у овоме рату у пуној мери дошли до изражаја пропаганда, која ако и нема доказе за своје тврдње, нимало се не узбуђује, јер то надокнађује „моралним згражавањем“ и претеривањем. Тако су већ у првим данима НАТО рата против Србије, нарочито Зелени почели да говоре „о стотинама хиљада убијених Албанаца“. Они малобројни, који су се усудили да питају за доказе и за изворе таквих вести (“diese Fake News“), били су одмах утишани са оптужбама да су саучесници „у геноциду над Албанцима“.

Грађански рат на тлу бивше Југославије показао нам је шему, на основу које САД и НАТО организују ратове и на другим континентима:

Правило број један. У име људских права крши се повеља УН и међународно право. Инсценира се масакар, управо као у неком холивудском студију, а потом га објаве све најутицајније ТВ-станице на Западу

Правило број два. Ко први изговори реч „Аушвиц“, тај је победио. Све сорошеве и остале „невладине организације“ у један глас почињу да вриште: „Никада више Аушвиц!“. Ко после тога сме да каже да треба поштовати повељу УН? Убрзо ступа на сцену америчке першинг-ракете и бомбе са осирумашеним уранијумом, које „помажу да се поново поштују људска и мањинска права“. Поред речи „Аушвиц“, веома је ефикасно оптужити противника и као „новог Хитлера“. Ту етикету добили су Милошевић, Садам Хусеин и Гадафи. Ко сме да устане у одбрану „Хитлера 21. века“?

Правило број три. Важно је имати машту и измишљти франкенштјнове методе мучења. Рецимо, српски војници су „бајонетама пробушиле трудним Албанкама стомаке, а бебе су пекли на ражњу!“

У месечнику „Компакт“ немачкој јавности представили су манипулације медија Запада око „масакра у Сарајеву“, Сребренице, Рачка, а истовремено су показали да су српске жртве потпуно остале заборављене. Најубедљивији пример: 200 000 Срба је протерано из Хрватске, а то је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата (“in Europa nach dem Zweiten Weltkrieg“). Ове српске жртве у Вашингтону, Лондону, Паризу и Берлину нико не спомиње.

Разлог је прост. Пропаганда медија на Западу овако је радила: са једне стране имамо добре Хрвате и муслимане (“gute Kroaten und Muslime“), а са друге „зле Србе“ (“böse Serben“).

Први човек на Западу који је почео да говори о „српском геноциду на Косову“ био је немачки министар одбране Шарпинг (Rudolf Scharping). Он је о томе писао већ три дана после почетка НАТО агресије против Србије.

Организација „Human Rights Watch“, која је блиска америчкој влади, међутим, тврди да постоје појединачна убијања на Косову, но да се не може да говори о масакру или геноциду .

Најтиражније немачке дневне новине „B.Z.“ 1 априла 1999 објавиле су на насловној страни сензационалну вест: „Српска војска тера албанске цивиле у концентрационе логоре. Свакодневни живот на Косову постаје реалност конецентрационог логора.“ (am 1. April, Bild erschien am selben Tag mit der Riesenschlagzeile «…sie treiben sie ins KZ»)

Фотографија која треба да докаже истинитост ове тврдње заправо показује албанске цивиле који беже са Косова у Македонију, како би се спасили, али не од српске војске, већ од америчких бомби!

„Компакт“ темељно истражује све „српске злочине“ од почетка југословенског грађанског рата, а нарочито оне, које су године 1999. довеле до бомбардовања Београда и Србије. 15 јанаура 1999 „догодио се Рачак“. Новинари тог месечног немачког листа свестрано су истражили све релеватне немачке и остале изворе са Запада и дошло су до закључка, да и у овоме случају имамо на делу лаж, која „сто пута поновљена постаје истина“ Детаљно се описује улога главних фалсификатора Рачка, од Вокера (William Walker), преко Олбрајтове (Madeleine Albright) до Фишера (Joseph Fischer).

Било би за нас веома важно да у целини преведемо овај материјал, који јасно говори да су главне жртве догађаја од 24. марта 1999., па до конца америчког бомбардовања, били управо Срби.

„Компакт“ је немачку јавност убедљиво и подробно упознао са антисрпском пропагандом која је године 1999. године у огромној мери преовладавала у немачим медијима, али и у штампи Запада. Но, споменули су, – истина ретке изузетке, – како међу немачким новинарима и политичарима, тако и у другим западноевропским земљама и Америци, који су и у тој општој анисрпској хистерији наставили да раде свој посао професионално, односно, извештавали су само о оним стварима, за које су имали проверене информације. Могу да се, као човек и Србин, захвалим овом немачком месечнику да је толико простора посветио бомбардовању Србије и да није заборавио српске жртве.