Упркос свему: Прича о селу Сростки

Никола Н. Живковић

Данас сам на руској телевизији гледао документарни филм посвећен селу Сростки. Да ли сте икада чули за то село? Вероватно, нисте. Ни ја. Тај део Русије зове се Алтајски крај (Алтайский край). Аутор филма је Шаргунов (Сергей Шаргунов), рођен у Москви год. 1980. Он је руски писац, публициста и посланик Руске думе. Да би стигао до тог села, Шаргунов је од Москве морао да пређе три хиљаде и сто километара. Како би наш човек добио јаснију представу, довољно је да кажем да удаљеност од Београда до Берлина износи око хиљаду километара. Главни центар краја зове се Бијск (Бийск), има две стотине хиљада становника, а удаљен је 35 километара од Сростки.

Шта је довело младог човека из Москве да превали толики пут и направи репортажу о Сростки, о селу које броји три хиљаде становника? У том селу је рођен познату руски писац, режисер и глумац Василий Макарович Шукшин. Но, Шаргунов је филм посветио пре свега самом селу и њеним становницима. Његова емисија зове се «Дванаест минута». За то кратко време њему је пошло за руком да прикаже природне лепоте села и Алтајског краја, интервјуисао је старије људе, који су познавали Шукшина, а највећи део времена посветио је разговарима са ђацима из основне и средње школе.

Оно, због чега сам решио да напишем неколико слова о том филму била је чињеница, да су многи млади људи решили, да остану верни родном крају. Шаргунов је дао кратак увод у познату невеселу причу: «После распада Совјетксог Савеза, када је нестала не само једна моћна држава, већ је готово потпуно уништена привреда, многи људи, а пре свега млади, напустили су Алтајски краји, отишли су у веће градове, па чак и у иностранство. Но, овде сам срео младе људи који су решили, да «упркос свему», не напусте своје село.» Или, како рече, једна ученица стара око петнаест година, «овде су се родили моји родитељи, моји преци, ово је руска земља и ја такође желим да овде живим.»

Оно што охрабрује, да је овај филм, – далек од сваке «велике политике», – приказан на руској државној телевизији. А сем тога, паде ми на памет спонатана мисао, да би се можда и наша телевизија, РТС, као јавни сервис грађана, могла да угледа на Шаргунова, те да и она направи кратку документарну серију филмова о Србији. Пре свега о младим људима, који су решили, «упркос свему», да остану у својој земљи, на својој родној груди. Живот није лак ни у селу Сростки. Док ово пишем, видим да је данас тамо темепратура минус тридесет испод нуле. Па пак, велики број младих решио је, колико сам из филма могао да видим, да остане да живи у свом селу. Немам ништа против да се прикажу млади српски лекари и медицинске сестре, како марљиво уче немачки или норвешки, јер желе да оду из Србије пошто овде, очиглено, не виде никакву будућност за себе и своју породицу. Но, исто тако могла би да се сними и она друга прича. А она постоји не само у Русији, у селу Сростки већ, убеђен сам, и у нашој Србији.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s