Још једном о Правосудову – или – да ли аутор треба да одговара на коментаре?

Никола Н. Живковић:

О тексту, о којем говорим, ја нисам аутор, већ преводилац. Главни уредник сајта «Стање ствари» пре неколико дана замолио ме да га «посрбим». http://www.samovar-news.com/2019/02/22/serbiya-i-turetskij-potok/ Аутор се зове Сергей Правосудов и он је «директор Института национальной энергетики». Радо сам се одазвао том позиву. Као директор тако значајног Института, њему су отворена врата за најутцајније медије у Русији. А да је то тачно, довољно је да укуцате, «гуглујете», његово име и видећете да моја тврдња није погрешна.

Сем тога, он ми није непознат. Неки Правосудови чланци преведени су и на српски, а о њему су, веома критички писали многи наши публицисти. И ја сам написао текст «Правосудов други пут међу Србима…», а објављен је 12. децембра 2014. на сајту «Стање ствари». Текст који је Правосудов тада написао, у својим главним тврдњама идентичан је са овим, кога сам пре неколико дана превео.

Прво упада у очи да је Правосудов некоректан. Како може да поистовећује Београд и Софију? Чак и више, он тврди да је Бугарска поузданији партнер од Србије. Ни то није неко изненађење за Србе. Знамо, да је у Русији у последњих сто педесет година увек било бугарофила. Дакле, да је Правосудоф србофоб, то је његова лична одлука и приватни став. Проблем настаје тада, када он наступа у јавности и то као представник тако угледног руског института.

Ваља казати, јасно и гласно, неколико чињеница: Бугарска је увела санкције Русији, Србија није. Софија је у оба светска рата била непријатељ Москве, а Београд савезник. Бугарска је члан војног НАТО пакта, који у Русији види свог највећег непријатеља. Србија није члан НАТО пакта и надам се да то никада неће ни бити. Једном речју, Срби су после неколико чланака Правосудова, могли да упознају глас Русије који се прилично ретко чује у нашим медијима, а који, у то сам убеђен, не представља аутентични глас руског народа.

Не замерам Правосудову што је критичан према српским властима. То сам и ја. Уосталом, ако се човек бави овим послом, подразумева се да буде критичан. Замерам му што није поштен, правдољубив и искрен.

Правосудов пише да је „садашња политичка елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са «обавештајним службама САД, Велике Британије“. То је тачно. Али што друго очекује од земље која се у пролеће 1999. године готово 80 дана сама борила против Америке и њених НАТО-савезника? Где је тада била Русија? САД су у октобру 2000. године извршиле државни удар и од тог времена Србијом влада квислиншки режим. Да је Москва у пролеће 1999. помогла Београду, данас би имали другачију ситуацију не само на Балкану, него, вероватно, и у Европи.

Тамо где Правосудов говори «Руководители Сербии любят говорить о том, как они любят Россию», то ја не знам. Вероватно је он о томе боље обавештен од мене. Или је сам Правосудов директно учестовао у преговорима са нашим минстрима, или су му руски представници «Газпрома» то испричали. Ако. Но, он такође пише «Сербы постоянно говорят о том, как они любят Россию.»

Намерно нисам превео ову реченицу. Прво зато што верујем да сваки Србин може да је разуме. Поред тога, неки коментари су ми замерили, да нисам био коректан, јер Правосудов говори наводно само о «Руководиоцима Србије». Ако ми не верују, имају руски сајт, па нека провере.

Тако сам дошао и до другог дела могла наслова: Да ли треба одговарати на коментаре? Мој одговор је кратак – треба. Изузеци су наравно они, анонимни, злонамерни људи, који су понашају нецивилиовано, неваспитано. Где се, дакле, не критикује неки текст са аргументима, већ се вређа сам аутор. Када сам полагао испит из философије, код мог уваженог професора Гаје Петровића, та логичка грешка се зове „argumentum ad hominem.“

Једнм словом, не одговарам на писма која су ван правила доброг понашања, простачка, већ само на она која се баве критиком самог текста, дакле, тамо где нема ничег личног. Тако ми један критичар замера да нисам добро обавештен из руске економије. Слажем се. Нисам економиста. Но, када нешто не знам, онда се информишем код оних који то знају. У конкретном случају, ја сам прочитао текстове неколико водећих руских економиста. Ево њихова имена:

Сергей Глазьев, советник президента РФ, член Национального финансового совета Банка России, доктор экономических наук, академик Российской академии наук; Михаил Делягин, доктор экономических наук, государственный советник Российской Федерации, член научного совета при Совете безопасности РФ; Валентин Юрьевич Катасонов, доктор экономических наук, профессор кафедры международных финансов МГИМО.

У њиховим бројним економским анализама пронашао сам и одговор на питање: Коме у Русији заправо припадају највеће комапније?
За оне који читају на руском, предлажем да укуцају «yandex.ru» (или да то исто покушају на гуглу) и то са питањем: «Кому на самом деле принадлежит газпром и роснефть?»

Ускоро ће добити стотине сајтова, који ће свакоме ко жели да сазна, казати, прецизно, ко је власник највећих фирми. Навешћу прва два сајта, које сам добио преко «јандекса»:

https://finobzor.ru/72058-komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html; и http://russkievesti.ru/novosti/ekonomika/komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html, 16.12.2018.

Ево што ту стоји: Руски медији нас непрестано уверавају о томе, да најкрупније нафтне и газне компаније у потпуности припадају држави. Исти извори, међутим, кажу да то просто није истина: Русија је власник 50, 23 % акција (РФ владеет 50,23% акций «Газпрома»); власник АДП: 25,20%. АДР – это Американская Депозитарная Расписка (ADR – American Depositary Receipt). А овде је реч о «The Bank of New York Mellon» и она контролише једну четвртину акција. Америчка страна влада блокирајућим пакетом акција «националног дотојанства Русије» и потенцијално може да уложи вето на одлуке Савета директора Газпрома». (25,2% акций Газпрома де-факто контролируются The Bank Of New York Mellon. Американская сторона обладает блокирующим пакетом акций «национального достояния» и потенциально может накладывать вето на решения Совета директоров Газпром.)

Тврди се, да САД одлично зарађују на «Газпрому» (США отлично зарабатывают на «Газпроме»). Ещё 24,57% владеют некие частные лица, физические и юридические.
Остала зарегистрована приватна лица као власниси чине: 24,57%. Глава компаније Милер добио је високо одликовање (Однако главе компании Алексею Миллеру это не помешало получить орден «За заслуги перед Отечеством» Первой степени).

Како стоји са «Роснефть»? Акционари су: «Роснефтегаз»: 50%+1 акция; затим 19,75% BP (Роснефти принадлежит Британской BP), а 18,93% продано катарскому инвестиционному дому. Около 10% находится в собственности у разнообразных физических и юридических лиц).

И за «Роснефтгаз» се у медијима тврди да је она 100% у власништву државе Русије. Но ни то, као што видимо, није тачно. Информације «Роснефтгаз» на њеном сајту не постоје. А то је чудно, зар не? (своего сайта у компании нет. Странно, не правда ли?). Највиши државни чиновници признају да су беспомоћни пред «Роснефтегазом». Ко је свемогући покровитељ те компаније? Куда одлазе многе милијарде профита? А незнамо ни оно најважније: кому стварно припадају «Газпром» и «Роснефть» («Сами чиновники признают свое бессилие перед «Роснефтегазом». Что за всемогущие покровители у этой Компании? Куда уходят многомиллиардные прибыли?» И самое главное: кому все-таки реально принадлежат «Газпром» и «Роснефть?»)

Укратко. Водеће државно-приватне компаније Русије припадају руској држави: («ведущие государственно-частные компании России – Газпром, Роснефть и Сбербанк, принадлежат нашей стране лишь частично) – Газпром – 50,0075%, Роснефть – 50% + 1 акция, Сбербанк – 50% + 1 акция. Те велике компаније су формално руске, но правно и фактички Русији припада сам половина. Коме припада друга половина? («Формально да, Газпром – «национальное достояние», Роснефть – «благо России», Сбербанк – госбанк, но юридически и фактически Российской Федерации принадлежит лишь половина собственности. Кому же принадлежит другая половина спросите?»)

Сбербанк 45,64% припада иностраним компанијама и грађанима, а то је државна банка број 1 у Русији, а припада наводно поптуно руској држави («45,64% акций якобы государственного банка №1 принадлежит иностранным компаниям и гражданам.) Греф је председник Сбербанке и ради као члан управе америчке банке «JP Morgan Chase» («Герман Греф совмещает председательство Сбербанком с работой членом правления в JP Morgan Chase).

Веома богате компаније су «Сургутнефтегаз», «Норильский никель», «Новолипецкий металлургический комбинат», «ЮКОС», «Сибнефть». Њихова вредност процењује се на стотине милiјарди америчких долара. У погледу власништва, и код споменутих компаније ситуације такође није ништа повољњнија за Русију.

Бавим се писањем преко 40 година. Прво што сам научио, то је када сам писао дипломаски рад, – како из философије, тако и из историје, – да за сваку тврдњу наведем извор. Проблем код многих људи, који критикује ауторске текстове, – а у овом случају и моје, – јесте веома прост. Многи од њих, – под претпоствком да су добронамерни, – имају информације само из масовних средстава информација. А овде веома често имамо посла са владином, “ngo” (“невалдиним сектором”, које у већини случајева финансира Вашингтон), или чак, партијском пропагандом. И њихови закључци су, логично, веома далеко од темељне научне и академске расправе. Одатле, ето, и код мојих текстова долазе често непоразуми са мојим критичарима. Ако је човек, електричар, водоинсталатер, инжењер, лекар, столар, адвокат,- њему просто остаје веома мало времена да се бави са неким озбиљнијим радом, који се тиче општих државних, економских или политичких питања наше земље, Европе и света.

Коментари поводом мојих текстова

Никола Н. Живковић

Веома сам се обрадовао, када сам поводом моја два текста (о београдским ватерополистима у Сплиту и о наступу Милоша Јовановића на РТС-у), објављена на мом блогу у фебруару 2019, примио двадесетак писама-коментара. Издвајам следеће:

„13:01; четвртак, 14. фебруар 2019. Драги Никола, жао ми је што ту национално индиферентну спортску олош нису претукли у Сплиту. Да су свесни били где иду и шта тамо траже , то им се не би десило. Нека их Хрвати-Усташе уче памети, када сами неће, а у Србији ни родитељи нису хтели. Поздрав Златомир“

Друго писмо сам примио 21. фебруара 2019. и то од Др. Миодрага Кулића:

„Гледао сам РТС-емисију „Упитник“, од 19. фебруара 2019. Шокирао сам се колико је Милош Јовановић био неконтролисан, односно, на нивоу карикакатуралног Марка Ђурића. Уместо да ћути када интелектуални балван М.Ђ. говори, он се понаша идентично Марку Ђурићу и упада саговорницима у реч! То је потпуно неприкладно понашање и на нивоу СНС-а, чији чланови увек упадају у реч саговорнику. На тај начин он дискредитује и своје ставове, који са несумњиво тачни, али и све нас који са пуним правом критикујемо власт Александра Вучића. Ако саговорник упада у реч брутално као МЂ, тада га је требало упозорити да ће напустити дискусију! С поштовањем, Др. Миодраг Кулић

Остала писма су краћа и углавном садрже питања, као: „Зашто Милош Јовановић није упозорио водитеља ТВ-емисије, да је његов задатак да му омогући да и он слободно и неометано може да каже своје мишљење?“

Из овога видим, да се моја критика, – коју сам написао буквално одмах после речене емисије, – у потпуности слаже са већином ових писама, а вероватно и са већином публике, односно, да сам погодио осећања народа, или, како би стари Римљани казали „vox popoli“ («глас народа»).

Два београдска дана

Никола Н. Живковић

Два београдска дана

Први догађај био је у понедељак. Придружујем се оним учесницима који оцењују наше јучерашње (18. фебруара 2019.) окупљање као успешно. С обзиром на општи бојкот медија, – како од стране власти, тако и опозиције, – бојао сам се да нас на Трг Николе Пашића дође, рецимо, мање од три стотине. Чули сте за процене. Полиција говори да нас је било око две хиљаде.

Мој други коментар односи се вечерашњи наступ Милоша Јовановића на РТС-у (уторак, 19 фебруар 2019, од 21.00). Све је текло, како сам и претпостављао. А верујем, и за већину људи такво понашање Вучићевих људи не представља изненађење. Све честитке Милошу Јовановићу. Борио се као лав. Два лоша ипак не убише Милоша.

С обзиром да имам прилично искуство са медијем као што је телевизија (истина, на немачкој ТВ и то у времену од године 1990. до 2000.), овде бих приметио следеће: Милош Јовановић је ћутке саслушао излагање Вучићевих људи. Када је, међутим, Милош Јовановић добио реч, Ђурић му просто није дозволио да говори, тиме што му је стално упадао у реч, прекидао га, вређао. Чак је, барем на почетку емисије, млада новинарка скренула пажњу Ђурићу, да не прекида Јовановића. То је за мене представљало пријатно изненађење. Но, после овог храброг почетка као да се водитељка уплашила сопствене одважности, престала је да опомиње Ђурића.

Шта бих ја урадио? Водитељки бих скренуо пажњу на чињеницу, да је Ђурић неометано и слободно могао да говори, али то исто право Ђурић не жели да пружи свом неистомишљенику. Ако водитељка није у стању да Милошу Јовановићу омогући равноправни третман, „ја, Милош Јовановић овог тренутка напуштам ТВ-студио“.

Могуће да би се власт више уплашила оваквог исхода, а истинска опозиција више добила? Зашто да Вучићу дозвољавамо да му будемо декор за његово схватање демократије и слободних медија? Какав је то Јавно сервис, када двојица представника власти наступају против једног представника опозиције који, како се мени чини, вероватно представља интересе и већине српског народа?

Српски спорташи у Хрватској

Никола Н. Живковић

Српски спорташи у Хрватској

Последњих дана наша штампа много говори о ватерполистима београдске „Црвене звезде“. У раним послеподневним часовима, 12 фебруара 2019 године, – само да кратко поновим, – седели су млади српски спорташи у једном кафићу на сплитској „риви“ и, вероватно су ћаскали о предстојећој спортској утакмици. Одједном су њима са, очевидно, нимало пријатељским намерама, пришли неки зли момци из Сплита. Тројица Београђана одмах су схватили да им је једини спас у брзим ногама. Четврти играч „Звезде“ излаз из те нимало пријатне ситуације видео је у мору. Да није скочио у хладан Јадран, можда би био и убијен, како је после изјавила сама жртва, иначе „Звездин“ голман.

Њихова једина кривица била је да су – Срби. Сплићани су их препознали по томе, јер су носили тренерке са обележјем београдског спортског клуба.

Ово није ништа ново. Барем не за нас, који смо рођени у Луци, Босни, Славонији, на Банији, Кордуну, Хереговини или Далмацији. Нас то нимало не изненађује. Зато сви моји пријатељи, а нарочито они који су рођени у Хрватској, летују на мору, али не на Јадранском, већ – Егејском.

Покушај неких коментара на «РТС»-у, или штампе блиска Вашингтону или Бриселу, да догађај, ако већ не игнорише, онда макар да му умањи значај, као, «не треба претеривати», или, «то су ипак само појединачни случајеви». И то смо већ видели. Први човек Хрватске у доба Јосипа Броза, Владимир Бакарић, на сличан је начин објаснио хрватске злочине над Србима током Другог светског рата: «Злодела су починили мала група Хрвата, који су стигли из Италије и то са три камиона.» Цитирам по сећању. Наравно, он се није упуштао у детаље. Није се, на пример, питао: Како је било могуће побити 750 000 Срба, – како тврди немачки дипломата Херман Нојбахер, – ако су злочине починили Хрвати који су стали у само три камиона?

Постоје, међутим, бројни докуметни и мемоари, пре свега странаца, који су волели Хрватску. Имамо сведока тог времена, Глеза фон Хорстенауа, немачког генерала у Загребу, на пример. Он нам је описао прогоне Срба у Загребу године 1941. Он је видео не три камиона, већ каже да је то била политика једне државе – Независне Државе Хрватске. Многи знају и за уништавање српске имовине у Загребу године 1903. и у јуну 1914. године. За оне кој желе да се подробније информишу о тој теми, препоручујем књигу академика Василија Крестића: «Геноцидом до Велике Хрватске».

А годину 1971. већ многи памте. Имамо запис једног Београђанина, који је тада имао девет година: «Тако – у прелиставању старих новина, под датумом од 6. августа 1971. године – наилазимо на извештај са припремне утакмице Хајдук – Црвена звезда, одигране у Сплиту… Летовање на Јадранском мору – у то наизглед неузбуркано и привидно срећно време титоистичке Југославије, које све више бива идеализовано у сећањима носталгичара… Утакмица је временом ишчезла из сећања, остала је само мутна представа о близини терена и трибина, да би заувек остао упамећен тренутак у којем играчи у црвено-белим дресовима почињу да беже са терена: погрдни повици, предмети који лете према њима, изненада откривена самоћа – од које се хладе прсти – у наизглед пријатељском окружењу. Остало је нејасно: одакле све то? Одакле толико прецизне мржње према нама који смо стигли – вођени изнудицом или избором – тамо где су нас позивали: са места са којих су нас опомињали да не крећемо пут других страна? Тренутно распрскивање службених лажи и породичних прећуткивања, сасвим непосредно и готово опипљиво сазнање о томе да смо туђинци на „нашем мору“, сирова и сасвим животна врелина мржње: опипљива, као тело, густа и загушујућа, као магла, безразложна и безусловна… До свега је дошло зато што су црвено-бели дресови – у том рају титиоистичке толеранције – представљали српску заставу. Једна метонимија претворила се у једну метафору. Нису то, дакле, били никакви неодговорни навијачи, него читав стадион. Била је то непатворена и усредсређена мржња.» (одломак из књиге Миле Ломпара: „Дух самопорицања“)

Јавила се и Ведрана Рудан, хрватски публициста, веома усамљен, али драгоцен глас. Ево њеног коментара: «Неколико дјечака из Србије дошло је у мој град да игра ватерполо утакмицу. Нису схватили, нико им није објаснио, да не смију да прошетају до Риве у дресу своје екипе јер би неко због тога могао шипком да им развали главу. Дјечацима из Србије то можемо “опростити” јер су млади, што они знају? Бих ли ја, овако стара, да ми је то неко рекао, могла у то да повјерујем? Бих. И рекла бих тој дјеци, још у Београду, не одлазите, ако одете можете остати без главе. И да, морамо бит фер према грађанима и грађанкама Сплита. Ово је могло да се догоди у било ком хрватском граду. Тренутна хрватска власт нам поручује, у мржњи је спас.»

Тако имамо сећање која говоре о прогонима Срба не само из архивске грађе, из далеке прошлости, већ, ево, живих људи. Одмах после овог догађаја причао сам са једним мојим добрим познаником. Његов коментар био је кратак: «Срби ће и ово да забораве.»

Мени овде прво што пада на памет, то су речи америчког философа Сантајане (George Santayana): “Those who cannot remember the past are condemned to repeat it.” („Они, који не могу да се сете прошлости, осуђени су да је поново.“)

Сигуран сам да Срби из Мостара, Книна, Приједора, Коренице, Пребиловаца, Глине, Пакраца, Шида, Гацка, Руме или Ирига немају ни мало жеље да понове оно што се догодило са њиховим најближима током Другог светског рата. А то значи, најблаже речено, да неће морати да, на пример, у фебруару скачу у ледено Јадранско море.

Упркос свему: Прича о селу Сростки

Никола Н. Живковић

Данас сам на руској телевизији гледао документарни филм посвећен селу Сростки. Да ли сте икада чули за то село? Вероватно, нисте. Ни ја. Тај део Русије зове се Алтајски крај (Алтайский край). Аутор филма је Шаргунов (Сергей Шаргунов), рођен у Москви год. 1980. Он је руски писац, публициста и посланик Руске думе. Да би стигао до тог села, Шаргунов је од Москве морао да пређе три хиљаде и сто километара. Како би наш човек добио јаснију представу, довољно је да кажем да удаљеност од Београда до Берлина износи око хиљаду километара. Главни центар краја зове се Бијск (Бийск), има две стотине хиљада становника, а удаљен је 35 километара од Сростки.

Шта је довело младог човека из Москве да превали толики пут и направи репортажу о Сростки, о селу које броји три хиљаде становника? У том селу је рођен познату руски писац, режисер и глумац Василий Макарович Шукшин. Но, Шаргунов је филм посветио пре свега самом селу и њеним становницима. Његова емисија зове се «Дванаест минута». За то кратко време њему је пошло за руком да прикаже природне лепоте села и Алтајског краја, интервјуисао је старије људе, који су познавали Шукшина, а највећи део времена посветио је разговарима са ђацима из основне и средње школе.

Оно, због чега сам решио да напишем неколико слова о том филму била је чињеница, да су многи млади људи решили, да остану верни родном крају. Шаргунов је дао кратак увод у познату невеселу причу: «После распада Совјетксог Савеза, када је нестала не само једна моћна држава, већ је готово потпуно уништена привреда, многи људи, а пре свега млади, напустили су Алтајски краји, отишли су у веће градове, па чак и у иностранство. Но, овде сам срео младе људи који су решили, да «упркос свему», не напусте своје село.» Или, како рече, једна ученица стара око петнаест година, «овде су се родили моји родитељи, моји преци, ово је руска земља и ја такође желим да овде живим.»

Оно што охрабрује, да је овај филм, – далек од сваке «велике политике», – приказан на руској државној телевизији. А сем тога, паде ми на памет спонатана мисао, да би се можда и наша телевизија, РТС, као јавни сервис грађана, могла да угледа на Шаргунова, те да и она направи кратку документарну серију филмова о Србији. Пре свега о младим људима, који су решили, «упркос свему», да остану у својој земљи, на својој родној груди. Живот није лак ни у селу Сростки. Док ово пишем, видим да је данас тамо темепратура минус тридесет испод нуле. Па пак, велики број младих решио је, колико сам из филма могао да видим, да остане да живи у свом селу. Немам ништа против да се прикажу млади српски лекари и медицинске сестре, како марљиво уче немачки или норвешки, јер желе да оду из Србије пошто овде, очиглено, не виде никакву будућност за себе и своју породицу. Но, исто тако могла би да се сними и она друга прича. А она постоји не само у Русији, у селу Сростки већ, убеђен сам, и у нашој Србији.