Мој одговор критичарима

Никола Н. Живковић:

«Мој одговор критичарима»

На сајту „Стање ствари“. 10. јануара 2019. објављен је мој текст – Никола Н. Живковић: „Вучић је Путин без атомске бомбе.“ Одјек на мој прилог превазишао је сва моја очекивања. Седам дана после објављивања мога прилога, нашао сам преко сто коментара. Разуме се да нисам у могућности да одговорима на сва писма. А и кад бих то урадио, тиме не би нимало унапредио дискусију о заданој теми. Сем тога, многи коментари се понављају, тако да ми и то олакашава посао. Зато ћу се ограничити на оне критике које, како ми се чине, су каратеристичне и као такве доприносе појашњењу проблема и отклањању неспоразума. Изузетак су, наравно, они коментари који злонамерно у моја уста стављају речи, које ја нисам никада ни казао, а ни написао.

Пријатно сам изненађен да велики број коментара долази из Русије. Разуме се, ласкаво је када читам да највећи број руских писама добро, па чак и похвално говоре о моме тексту. Полазим од тога да, ваљда, Руси боље знају, како се данас живи у Русији, него ја, или моји српски критичари. Или, како један Рус то лепо каже „дорогие братья – сербы», ви сте прво били одушевљени Путином и његовом владом. Но, како време одмиче, он ипак код многих Срба није «испунио ваша очекивања, па се зато осећате обманутим». И на крају поставља сасвим оправдао питање: Ко је крив? Да ли Путин? Или ви, Срби, јер не познајете какво је реално стање у Русији?

Други, Ј. Д., похално говори о мом тексту и на крају закључује: «Чуди ме да се на тај текст (још?) нису бесно обрушили ватрени (пост)совјетофили, (псеудо)русофили, путинофили».

Пошто се Ј. Д. јавио на почетку коментара, могу да га умирим, јер су се његове прогнозе заиста и обистиниле. Убрзо после његових реченица, заиста су се неки «бесно обрушили» на мој прилог.

Наводим овај пример. ЗГРАНУТ: «Из свега се да закључити да је дуг боравак у Немачкој г. Николу Живковића „узео под своје“. Свака част Немачкој на технолошком напретку, животном стандарду, војничкој дисциплини народа, демократији… она је ипак држава која је, на правди Бога, побила милионе људи! Не бих се поносио да живим у таквој земљи.»

Да подсетим. У Немачкој, заједно са Аустријом и немачким делом Швјацарске живи око један милион Срба. Да ли се они поносе што живе у Берлину, Бечу, Минхену или Базелу? Вероватно ће одговори бити «и овакви и онакви». Да ли је тих милион Срба Немачка «узела под своје»? И шта то уопште значи? Написао сам књигу «Срби у немачким медијима од 1990. до 2000. године», издавач: «Прометеј», Нови Сад. У њој можете да нађете имена Немаца, који су ризиковали много. Неки су чак изгубили и посао. Зашто? Само зато што су бранили Србе од одвратне сатанизације које је владала (и још и данас царује) у немачким медијима и уопште у штампи Запада. Часна имена тих Немаца можете наћи у овој мојој књизи. Исто тако позната су нам имена, на пример, највиших предсавника руске политичке елите, као Козирјев или Черномирдин, који су долазили у Београд и представљали се «као браћа Руси», а дан после тога, договорила су се са америчким политичарима, како да сломе отпор Срба.

Бранко: «Похвале г. Живковићу на чланку који је очигледно отворио живу расправу, са прилозима који у великом броју откривају искрени напор да се сагледа руско a преко њега и српско стање онаквим какво је, без погубног улепшавања. Погодио је нерв, вероватно без такве намере; сасвим сигурно није имао велике претензије за овај приказ, тако да су неки негативни коментари форме чланка и детаља промашили тему. Велико хвала руској браћи, поготово Сергеју, на сведочењу истине, на труду уложеном у коментаре и на трпељивости према неким аргументима изражених буком и увредом, у недостатку правих аргумената.»

И ја сам благодаран руском критичару Сергеју и зато ми, надам се читаоци мног замерити, ако подробније цитирам његове коментаре: «Ваша неподношљива путинофилија озбиљно вређа интелигенцију. Ви појма немате какво системски урушавање иде у свакој сфери у Русији. И 100 % у праву Павел Тихомиров и Никола Живковић… О ви нама ту, још смете да причате бајки о Путину. Престаните! У Русији колониална политика се спроводи. Немојте још ви, човек са улице, нама ту објашњавати за шта ми морамо да будемо захвални власти. За уништавање здравља деце у школама, за сиромаштво испод нивоа достојанства? Ви видели како живе народ 10 км од Москве? И ако видели – настављате своју причу? Онда ко сте ви? Шта ви знате иначе? И још смете нешта да говорите „ја знам“! Не, не знате. И обманујњте српску јавност голом јефтином пропагандом. Сви иоле крупне фирме ради у офшорима. Па онда узмите образовање, медицину. Између осталог, ја сам и доктор наука, и дуго сам радио у Србији. озбиљно ме је изнервирала Драгана Трифковић. Ето вама мој глас из Русије, не српски из иностранства и… свако незадовољство руском влашћу аутоматски сврставате у ред издајника. Социална економска ситуација у РФ много гора него у Србији! Ви једноставно не желите да чујете шта вама озбиљни Руси кажу. Такви као Драгана Трифковић путиномани објективно ради у истом правцу са либералима. Да ли су нама потребне такве српске патриоте, који нама паметују о политици Путина? Нису.»
Сергеј је, колико сам могао да видим из његовог писања, предавач на једном руском универзитету. Вероватно је лингвиста, слависта, јер, ево, пише и на српскоме. Како ми се Сергејев допринос дискусије чини важним, преостали део његових коментара оставио сам у фусности овог текста (1)

Уредник руског сајта Анатолиј Степанов јесте међу ретким руским критичарима, који је незадовољан. Ево како он брани Путина: «…зарплаты, повышены пенсии; все пока плохо, но по сравнению с 90-ми…». Дакле, признаје да су «плате и пензије још увек лоше, но када се упореди са деведесетим годинама, онда је данас много боље». Каква је то наопака логика! Путин влада од 2000 године! Зар ћемо и 2040 говорити: «Али данас још увек боље живимо него 1990! Или него 1945!»
И замислите А. С. Јесте главни уредник руског сајта, који за себе тврди да је монархиста и православни! Игорь Макаров пише: «Ваш шеф Степанов – это худшее воплощение сервилизма и холуйской покорности, карикатура на русский патриотизм». И на крају Макаров каже: «Ја сам Рус, живим у Русији и зато могу да кажем, да све критике које је аутор Живковић упутио на рачун Путина и његовог режима су 100% тачне.»

Најбољи пример такве ружне карикатуре пружа текст «Путин, један поглед из Србије или Што је за Немца добро, за Руса је погубно». Објављено на сајту «Стање ствари», 24. јануара 2019, а аутор је Ранко Гојковић. А поднаслов: Поводом текста Николе Н. Живковића „Вучић је Путин без атомске бомбе“, Стање ствари, 10. јануар 2019. Аутор почиње са тврдњом, да њему «није нимало лако, имајући у виду и моје лично дугогодишње познанство са Николом, имајући у виду да су његови преводи са немачког језика, без икакве сумње, од великог националног значаја. После овог текста о Путину, могу да кажем само да би било боље да се задржао на писању о средини коју добро познаје. Очито, Русију Никола веома слабо познаје.»
Мој коментар: «Веома је лоше када неко приватно меша са, рецимо, јавном дискусијом. То што он хвали моје немачке преводе, хвала му, но то просто није наша тема. А што се тиче «добронамерног савета» Р. Г., «да би било боље да се задржао на писању о средини коју добро познаје. Очито, Русију Никола веома слабо познаје», то довољно говори о интелектуалним и моралним квалитетима аутора. Ко је Р. Г. да дели оцене, ко добро познаје Русији, а ко не? По ономе, што је написао, могу само да кажем, да је он овим текстом показао, да управо он слабо познаје Русију. То нисам казао само ја. Довољно је да прочитате његов текст, као и руске коментаре.

Р. Г. се упушта у дубока теолошка разматрања као «да је Господ као Творац свега видљивог и невидљивог». Да би најзад претећи закључио: «Рационалистичким схватањем како историје тако и садашњости, неки тадашњи Николе Живковићи писали су текстове и против Цара Николаја. Излагали су неке конкретне факте са којима се тешко спорити, као што их излаже и Никола. Но, потом су горко жалили и плакали због својих заблуда.»
Прочитао сам ове реченице три пута и просто не могу да верујем, о чему то Р. Г. пише. Све је то лепо и добро. Но, бојим се, да то никаквих веза нема са мојим текстом.
И онда ово: «Жао ми је што је мој пријатељ Никола Живковић стао на њено чело, вероватно се несвесно на тај начин придруживши најамничкој либералној булументи којој је Путин крив и за суше и за поплаве у сваком делићу земљиног шара…»
Прво, Р. Г. није мој пријатељ. А после овог текста, сигурно је да то неће ни бити. Ја имам десетак пријатеља, а верујем да је то случај и код већине људи. Имам и тридесетак добрих познаника и стотињак познаника. Р. Г. је могао да буде само ово последње. Никако пријатељ. Остаје загонетка, како је аутор нашао да ме доведе у везу са «најамничком либералном булументом». Истина, и овде сам добро прошао, јер аутор одмах после тога налази за мене олакшавајућу околност: «вероватно несвесно».
На велико разочарење Р. Г. и ја ћу му, нимало нескромно да кажем, да и из овог мало што сам казао имам пуно право са се убројим међу „Србе који познају Русију“, ако то уопште неко може да каже. На крају овог текста, у библиографији, навешћу део мојих радова који су објављени на рускоме, у руским медијима.
Аутор се жали: «Нисам консултован од стране Николе уочи писања текста.» Не консултујем се са никим када пишем текст. Када бих то радио, онда не бих био аутор, већ коаутор, или нека врста партијског радника, који ради по задатку. Но, када имам неко питање, свакако нисам никада ни помишљао да се обратим за савет Р.Г. Познајем ја, на срећу, неколико људи, пријатеља, у чији укус и оцене имам поверење и тада бих се свакако њима обратио.

Аутор се поверава, како познаје велики број «мишљења о Владимиру Владимировичу Путину», а затим додаје, да се она «прилично разликује од мишљења како либералног олоша, тако и екстремних ура-патриота са деснице, чија штива, очигледно, наш пријатељ Никола чита са великим жаром.»

Како аутор зна, кога и шта читам «са великим жаром»? Када бих ја сада заиста навео, шта ја на руском читам, то би изашло из оквира ове дискусије и претворило би се у инфантилно надметање типа: Ко од нас више познаје руске писце, историчаре и уметнике? То је као кад деца учествују на ТВ-квизу!
И када сам већ помислио да ће ме строги «Велики инквизитори» осудити на најгоре муке, одједном се Р. Г. показао милостив, јер рече: «Ја те људе не осуђујем, лично сам правио исту грешку када сам пре двадесетак година…» Дакле, не простаје ми друго, него да чекам двадесетак година, па да се и мени просветли ум!

Наша јавност је упозната да су Р. Г., «као српском госту указали су ми част да се обратим скупу и ја сам том приликом предао Митрополиту Омском Владимиру икону светог владике Николаја на поклон. Уследила је здравица за српски народ…» Поново постављам питање: Шта то има везе са овом нашом дискусијом?

Аутор се најзад на крају враћа теми: «Имајући то у виду, зар је могуће нападати и Путина и Вучића због сусрета који ипак значи зближавање наше две државе и наша два народа… Ако Вучић јача везе са Русијом… ја ћу то подржати, нећу пљувати. Заиста ми није јасан став појединих Срба који због своје мржње према Вучићу, замерају Путину што је посетио Србију. Па ваљда би требало да будемо срећни ако је Путин успео да га бар мало отргне из смртоносног загрљаја Запада. Филозофија – ја не волим Вучића и љут сам на Путина што га подржава, прилично је детињаста, да не кажем наивна.»

Све што је овде Р. Г. изнео, ништа није тачно. Сусрет Вучића и Путина није нимало допринео «зближавање наша два народа». Путин и руска амбасада у Београду разговарају само са Вучићем и српском владом. Русија овде прави исту грешку, као што је урадила са Украјином. Амбасадор Русије у Украјини Черномирдин није неговао никаве контакте са милионским руским народом у Украјини, већ је искључиво одржавао контакте са олигарсима, са тим истима, који су године 2014. уз помоћ Американаца извршили пуч у Кијеву. И уместо да одговара, Черномирдин је био најграђен највишим државним одликовањем. Сетимо се само «славног» Черномирниновог посредништва године 1999. током бомбардовања Србије. Био је обична марионета Запада. Уосталом, као и бивши министар спољних послова Русије Козирјев, који данас живи на Флориди. Данас, године 2019., најновији руски ледоломац носи име «Виктор Черномырдин».

Ја сам јасно казао, да у мојим критици нема ничег личног, па, разуме се, нема места ни мржњи. Друго. Од «смртоносног загрљаја Запада» ни после ове посете ми се нисмо нимало одмакли. И даље смо тамо, где смо и јуче били. Дакле, «ја не волим Вучића и љут сам на Путина», не може да се нађе у моме тексту, већ то аутор проналази сам, јер му просто, чини се, тако лепше звучи.
Р. Г. наставља: Све ове ствари «довољне су да истински српски и руски патриоти не иду ђоном на Владимира Владимировича Путина». А ко су то «истински патриоти»? Где је то место у тексту, где моји истомишљеници и ја «иду ђоном на Владимира Владимировича Путина».

И на крају Р. Г. закључује: «То свакако не значи да не долази у обзир конструктивна критика Владимира Путина, она је чак пожељна. Међутим, текст Николе Живковића, на моје велико разочарaње, далеко је од конструктивне критике.»

Сергеј у коментару кратко и блиставо одговара: Зато, одмах да кажем да се не слажем са овом оценом г-на Гојковића: “Текст Николе Живковића далеко је од конструктивне критике…“ Не знам зашто, али „конструктивна критика“ (баш као и „поштена интелигенција“) ме неодољиво подсећа на мрачна времена после 1944 г. Уопште узев, “конструктивна критика“ је contradictio in terminis, јер свака критика је конструктивна, а ако то није – онда је то клевета. Да ли је, можда, то г-дин Гојковић желео да имплицира о тексту г-на Живковића?»

Моју пажњу привукао је и коментар Деда Ђоле: «Хвала Никола и хвала СС, за овај лепо написан и врло документован текст који је изазвао ватромет реакција. Нама је Русија увек била велики брат а њен цар заштитник. Међутим, небо је високо а Русија далеко. О Путину ми мало знамо. О животу руских грађана такође. Много сам научио из богато документованих коментара Дубињина, Макарова, Сергеја, Тихмориова. Добро би било да нам неко од путинофила (на пр Драгана, Порфирије, Донкихот) објасни доделу ордена г Вучићу у тренутку кад хиљаде и хиљаде незадовољника траже правду на улицама Србије. И оповргну овде изнете чињенице о свакодневном животу руских грађана… Захваљујем аутору за овај чланак који је изазвао дебату и конфронтацију какву одавно нисмо видели. Не познајем стање у Русији те сам захвалан Сергеју који га је убедљиво описао и који се одлично одбранио од ниских и неаргументованих напада. У већим градовима Србије грађани су и вечерас на улицама. Протествују против Вучића. Шта ли Путин доноси Србији осим ордена Вучићу? Један добар одговор на ово питање већ је дао Никола Живковић на крају свога чланка. Паметни људи које помиљеш нису насели. Напротив! Углавном су лепо оценили и Николин чланак и коментаре Сергеја и Дубињина. Пре свега зато што су и тај чланак и ти коментари озбиљни и препуни доказа, аргумената, чињеница. Приметили су и твоје коментаре (под разним именима) као и коментаре Донкихота и Порфирија који су садржали нападе на личност, увреде и оптужбе. Без аргумената, без доказа».

На крају. Вучић је погазио устав земље, поставио чврсту границу између Северне Митровице и Србије, протерао српску државу из дела Косова, који се налази северно од реке Ибра, уништио српску привреду, а српске националне интересе потпуно је подредио интересима Запада (пре свега Америке). Тиме се Путин јасно стао на страни мањине у српскоме народу, на страни СНС странке, који су очигледно равнодушни према судбини Србије и српског народа.
Све смо то већ видели на примеру Украјине. Како се могло да догоди да Кијев», «мајка руских градова», постане русофобски? Из истор разлога, као што данас многи Срби, разочарани у руску политику, постају русофоби. Како је дошло до тога, да многи Руси, данас држављани Украјине, огорчено и храбро се боре, па и гину у борби «за слободну Украјину»? Ево како. Харков, 95% руски град, дигао се године 2014. на ноге, када и Крим. Удаљен је мање од педесет километра од руске границе. И шта ради Путин и његова влада? Остављају тај руски народ на цедилу и потписују Мински договр, којим Москва признаје да Доњецк и Луганск припадају Украјини. Зар Путин није могао да каже јасно и гласно руском народу и свету, рецимо, следеће: «Украјина је Крајина руског народа на крајњем западу наше велике земље. Провешћемо референдум и они делови Украјине који желе да припадну Русији, њих ћемо да подржимо, баш као што смо улинили и са Кримом. Републичке границе које су бољшевици повукли не одговарају ни етничким ни историјским границама. Ми ћемо бранити руски народ и то не само у Украјини, него и у другим бившим совјетским републикама, где се данас врши терор над људима и то само зато што су Руси.»

Над Србима извршен је геноцид у Другом светском рату и зато Београд није могао да пристане на Авнојске границе, које је правио србофоб Јосип Броз. Милошевић није имао атомску бомбу, па није имао ни војне снаге да тако радикално постави то кључно питање. Путин има војну моћ. Зашто је није употребио? Зато што код њега и код већине његових најближих сарадника не царује руски дух, већ совјетски. И шта сад вреди Путину да је одбранио режим у Сирији, када није одбранио руски народ ни у Украјини, а ни у Казахстану. Просто је невероватно каква се дискримнација врши према Русима у балтичким државама. А Москва је мање више пасивна и немоћна. До године 1990. Казахстанаца је у тој држави било свега 50%. Данас их има већ близу 70%. Руско питање, и то не само у Казахстану, решиће се «природним» путем. Руси изумиру.

Да Путина хвале, за то постоји довољан број медија, које плаћа руска држава од „Russia Today“ до Спутњика. Ако. То раде све државе света. Зашто не би и Русија?

Ја се не бавим делењима етикета, већ покушавам да анализирам зашто су огромна већина руског народа незадовољна Путином. То је чињеница. Редововно пратим писање руских медија. Сем тога, имам велики број познаника и пријатеља у Русији и, верујем, да сам добро обавештен о томе, како се заиста живи у тој земљи.
Политика се не састоји у томе, да се неко воли или не воли. Интелектуалци не треба да се деле да ли су „за“ или „против“. То је посао навијача. Интелектуалци треба да анализирају и постављају питања. Рецимо: Зашто је Путин одликовао Стипу Месића? Због чега тако велики број Руса живи тако бедно? Зашто тако мали број руских грађана поседује толико управо неукусно огромно богатство? Зашто је положај руског народа у Русији тако понижавајући? А Путин на ова питања, колико видим, ни после деветнаест година владавине, није нашао одговор. На крају, најтоплије се захваљујем на коментарима, као и многобројним е-писмима подршке, које сам до сада примио.

Фусноте:
(1) И онда чиме сте ви незадовољни са руском политиком? Она ради исто – не постоји проблем Срба, постоји само материјални интерес сарадњи са Вучићем. Они кажу да je за 48 сати могуће решити све проблеме од диловања дроге, националне мафије до пропагандистичких издајника. Ко последњих 19 година прописује порезе? Медведев, Кудрин, Греф, Чубајс, Авен и сви остали – то је путинова влада. Ови људи су уништавали Русију у доба Јелцина. Настављају и сада… Текст Н.Живковића је веома прецизна и веома деликатна анализа реалног стања. Него реалност је много гора него што он је рекао. Ви, Срби, због своје засљеплености упали сте у замку своје фантазије која није везана са реалношћу. Реалност нам је ту, оваква: Путин – није почетак него завршетак главних негативних процеса. 1. Ради се о уништењу Руса као Руса (постоји „россијане“, не Руси). За 100 година сатанистичког експеримента руски дух је уништен. 2. Сваки народ у РФ живи боље него Руси, који одбачени већ деценијама на нивоу неподношљивог сиромаштва. Уђете у Татарстан, Чеченију,тамо влада благостање. У Уставу је забрана Русије да има државну идеологију. Хвала, браћо, на добрим речима. Руски народ је УВЕК уз Српски народ. Али недамо себе замајавати никоме. Какву намеру има или нема Путин лично никог не интересује. Битне су само чињењеце. Ко је за вас важнији? Руска влада или руски народ? Зато ми верујемо да је била грешка да Путин одликује Вучића. Председник Србије, то је у Србији ваљда свима јасно, извршио је најтежи облик кривичног дела: велеиздају државе. З Сада ситуација озбиљнСо се мења на горе. Ви то не разумете ситуацију каква је стварно у Русији данас. Поред тога, ви сте толико неваспитани да нашу оправдану критику против руске владе, ви оцењујете да смо ми „ пета колона“. И онда када ви слепо хвалите Путина, морате да знате шта у овом тренутку мисли сваки Рус. Ја говорим о чињеницама, а ви, моји критичари једино што умете то је да лепите етикете. Како се само усудите да мене, Руса, православца, именујете као русофоба! Сем тога, убеђен сам да о Русији више знам него моји српски критичари, који не желе да виде колико руски народ данас тешко живи. Уместо тога ви сте решили да браните Путина, а не руски народ. И много више од вас знам и историју сопствене замље и како стоји ствари. Али не желите да станите на руски страну, да гледате и нашим очима, да поделите нашу бол. Не!!! Нас окривљујете, плујете, хвалите власт. Онда ви и јесте прави русофоб, улизица власти. Зашто, на пример, мошти Љенина и даље су ту, на Црвеном тргу? Ово је чисти окултизам, леш човека који је нанео велико зло Русији и руском народу.»

Библиографија:
http://novorus.info/news/analytics/36932-imenno-psevdo-mirotvorcy-iz-moskvy-utopili-donbass-v-krovi.html 16. июнь 2015
https://od-novorossia.livejournal.com/837591.html 15. июнь 2015
http://allbel.org/nikola-zhivkovich-rossiya-glazami-inostranca-chto-proisxodit-segodnya-v-rossii-ch-1 (18. июнь 2015.)
https://runo-lj.livejournal.com/1978859.html 15. июнь 2015
http://novorus.info/news/analytics/23726-ukrainskaya-tragediya-ili-pochemu-rossiya-kapitulirovala.html)
http://novorus.info/news/analytics/50702-pismo-iz-belgrada-russkiy-pod-neytralnym-flagom.html 15 декабря 2017
http://rusnext.ru/recent_opinions/1513329708 15 декабря 2017
http://ruskline.ru/opp/2018/sentyabr/13/narody_pomnyawie_o_svoej_istoricheskoj_missii_ne_ischezayut/
http://rusvesna.su/news/1543088719 25 ноября 2018. „Русская весна“. Никола Н. Живкович.

Путин и Сербия

Никола Николаевич Живкович

Я по-прежнему твердо убежден в том, что сербский народ без поддержки России вряд ли сможет выжить в XXI веке. Одним словом я остаюсь, в целом и подавляющем большинстве сербов, «непоколебимыйм русофилом». Но режим Путина, теперь ясно, возможно, является гарантией выживания правительства Вучича, но не Сербии. Или, чтобы быть еще короче: Путин не Россия.

Путин у власти здесь почти 19 лет. У него было достаточно времени, чтобы изменить некоторые плохие вещи, которые он унаследовал от более раннего режима Ельцина. И это не так. Что это значит? Путин не способен осуществить необходимые радикальные изменения? Или путинский режим по-прежнему олицетворяет преемственность ельцинских властей? Для того чтобы это последнее было правдой, факт также показывает, что со времен Ельцина было захвачено несколько ключевых людей, о которых население помнило только зло. И, прежде всего, система Ельцина оставалась более или менее нетронутой.

Мы исходим из того, почему россияне наиболее раздражены Путиным и его правительством. В стране огромные социальные различия. Менее 5% жителей России владеют более 95% богатства страны. Даже 60% людей живут за чертой бедности. Это все данные, которые каждый может получить из российских СМИ.

Во время последних выборов люди ожидали, что Путин соберет новых, свежих “неиспользованных” людей, которые проявили себя в своей работе и способностях. Кстати, Павел Грудинин, единственный настоящий протукандидат в президенты Путина, получил около 25% голосов по некоторым неофициальным оценкам. Но «официальные результаты» говорят, что он получил 11%.

После выборов Дмитрий Медведев, один из самых непопулярный людей в стране, снова стал премьер-министр. Он «прославил» многие высказывания. Я отмечаю следующее: «Если у учителей низкая заработная плата, пусть они найдут другую, дополнительную работу!»

Ведущие места в стране – люди, которые, как известно, тесно связаны с транснациональными корпорациями и финансовыми центрами, расположенными в Лондоне, Нью-Йорке или Франкфурте. Они владеют квартирами и виллами на Французской Ривьере, Кипре или во Флориде. Их дети получают образование в Кембрде, Гарварде или Оксфорде. Это и Ельцин, и сегодня, и путинская экономическая и политическая элита совершенно безразличны к судьбе России. Вот наиболее часто упоминаемые ненавистные имена: Набиуллина (Эльвира Набиуллина), Миллер (Алекс Миллер), Александр Новак, Владислав Сурков, Гайдар (Гайдар), Чубайс (Чубайс), Кудрин, Сечин.

Ельцинская конституция все еще в силе. Упоминается много народов, живущих на земле. Там нет слово о русских. Ельцинская конституция, как известно, была написана американскими советниками. Путин, видимо, считает, что он настолько совершенен, что даже не пытался его изменить.

Поэтому неудивительно, что многие из выхода с этой унизительной позиции русского народа увидели, что Российская Республика («Республика Россия») была основана в составе Российской Федерации.
Русские люди составляют около 84% населения. И если сравнивать с другими странами Европы, то Россия, безусловно, одна из самых хомогених стран. Если, скажем, Франция, Эстония, Швейцария, Нидерланды или Литва могут сказать, что национальные государства французы (эстонцы, швейцарцы и т. Д.), Хотя процент французов составляет менее 84%, то логичным является вопрос: почему не мог сказать русским в россии? Видимо, этого я не могу, потому что государство по-прежнему управляется советской идеологией, на основе которой оно правильно, дискриминировать русский народ. От большевиков до Путина правительство неоднократно повторяет, что Россия является «многонациональным государством». Ну и что? И Германия тоже многонациональное государство! Тем не менее, конституция страны гласит, что это государство немецкого народа. Тот же случай с Францией. По какой логике Кремль запрещает называть Россию “русским народом и многими другими этническими группами и гражданами”? Кто может это оскорбить?

Большевистская идеология рухнула, и она создала много искусственных наций, в том числе и украинскую. Русский народ мало представлен в структурах законодательной власти, в самых влиятельных СМИ, в культуре и особенно в самых богатых людях, олигархах, где русские имеют менее пяти процентов.

Истинная элита нации – это та, которая служит примером своих человеческих и моральных способностей, и за ней следует большинство наций. Элита формирует основу любого общества не на основе принуждения, а на основе характера вещей, его репутации и личного примера.
Дочь пресс-секретаря президента, Лиза Пескова, живет во Франции. Доч министра иностранных дел Сергея Лаврова, Екатерина, живет и учится в США. Медведев имеет сына Илью Медведева. И он в публичном интервью сказал что продолжит обучение в Масачусетском университете США. Три дочери вице-спикера ГД Сергея Железняка, «патриота», учатся за границей. Екатерина – в элитной швейцарской школе, Анастасия – в Лондоне, в университете, а самая младшая, Лиза, тоже проживает в Лондоне. Семья депутата госдумы А.Ремезкова от фракции «Единая Россия»: Старший сын Ремезкова, Степан, недавно закончил милитер-колледж Вэлли Фордж в Пенсильвании, Стёпа поступил в частный университет Хофстра в Хемпстеде, штат Нью-Йорк, средний сын депутата, Николай, c 2008 г. учится в Великобритании, а младшая дочь живёт в Вене. Семья депуата В.Фетисова: дочь Анастасия, выросла и выучилась в США, а писать и читать по-русски Настя так и не научилась. Член КПРФ Александр Якунин, депутата гос.думы жена Юлия своим местом жительства назвала Ниццу, сын Михаил пишет, что живёт в Онтарио, а дочка живёт с мамой и указывает своим основным языком английский. Дочь коммуниста и члена гос. думы Воронцова, Анна, проживает в Италии. Сам Воронцов клеймит Запад, а между делом платит сотни тысяч евро за обучение дочки в Милане. Бывший министр образования Андрей Фурсенко, его сын Александр живёт на постоянной основе в США.
Это только самый короткий список, на деле количество детей и внуков от российских политиков живущих на Западе идёт на тысячи и тысячи. В списке тоже собраны наиболее «патриоты» и «враги Запада. Их дети живут на Западе, их более ничего не связывает с Россией.Такой путь для них выбрали их родители. Их родители: премьер, министры, менеджеры крупных компаний, депутаты и т.д. Они презирают Россию и её народ. Ввидят будущее своих детей и своё на Западе. С такой лицемерной властью у России нет будущего. Советская элита и сегодняшняя путинская, их семьи имеют одного или двух детей.

В 1961 году в СССР был установлен мировой рекорд, когда врачи сделали шесть миллионов абортов. И наибольшее количество нерожденных, убитых детей были русские. Когда дело доходит до «советских достижений» и полета Гагарина в космос 1961 года, эту информацию тоже нельзя забывать. Должен признать, что я бы предпочел, чтобы в 1961 году Гагарин не полетел в космос, и именно поэтому родилось шесть миллионов русских детей.
Всем известно, что источник бедствия русского народа в событиях 1917 года, когда большевистские террористы с помощью западных денег из Америки (Яков Шиф) и Германии (немецкая разведка) завоевали власть в России. Первое, что сделал Ленин – он привел законы, разрушающие традиционную семью. Демонстрации голых комсомоликов под лозунгом «Долой стид!».
Есть те, кто говорит, что русские люди были пассивны, что они не сопротивлялись лучше. Это то, что те, кто не знает истории. С самого начала русский народ поднял восстание против “красных” террористов. Еще в 1918 году в августе вспыхнуло Ижевско-Воткинское восстание. В течение трех месяцев поселенцы оказывали сопротивление технической и численно превосходящей Красной армии.

Каковы заслуги Путина? Этот Крым опять русский? Он даже не мечтал об этом. Государствени переворот Порошенко и самоорганизация русских в Крыму не оставили Путину другого выбора.

В Екатеринбурге есть центр Ельцина. Никита Михалков и около 50 российских художников и ученых отправили недавно открытое письмо в Центр с требованием прекратить свою преступную деятельность в России.
В 2012 году в Москве был открыт «Еврейский музей и Центр толерантности. Занимает Путин и президент Израиля были на открытии.
К сожалению, «православный президент» не планирует строить русский музей Холокоста. Некоторые истолковали это со страхом перед Путиным, потому что посетители должны были видеть много еврейских (тоже и литовских, польских и эстонских) имен, которые были террористами и палачами, как участники геноцида против русского народа.

Великий русский ученый Менделев подсчитал, что в 1950 году в России будет около 400 миллионов жителей. Сегодня в России насчитывается всего 145 миллионов. И такая ослабленная, израненная Россия разделена примерно на десять национальных республик и «федераций федераций». Есть Карелия, хотя русские составляют 70% населения, как и в Мордовии. Есть еврейская республика, хотя там проживает менее трех процентов евреев.

Люди не могут понять, что страна такая богатая, а люди живут так плохо. Россия продолжает продавать свое сырье: газ, лес, нефть, драгоценные металлы. Это особенно интенсивно от Брежнева до Путина. Кто дает право современной политической элите лишить будущие поколения русского народа этого богатства? Так ведет себя африканская страна. В конце концов, мне кажется, что Путин – идеальный президент за Запад. Словом, Путин и его правительство симулируют патриотизм.
В заключение. Политика Путина в отношении России разрушительна. Имена Ленина и других большевистских террористов до сих пор украшены улицами и площадями от Калингада до Владивостока. Существующая элита в стране в значительной части — компрадорская. Россиом управляет компрадорски класс. Нигде в мире нет высших руководителей государства, в таком большом количестве, которые не видят своего будущего в родной стран.

В 1999 году Сербия была одна, когда Американцы бомбили Белград. Москва «яростно». протестовала, но «братскому, словенскому, православному сербскому народу» она не помогла. Элита, которая сейчас управляет Россию, как я убедительно показал, она нет только совершенно безразлична к судьбе сербского народа, но, в первую очередь, к русскому народу.

Путин и Вучић

Никола Н. Живковић

У последњих пола године написах неколико текстова о данашњој политичкој ситуацији у Русији. У њима сам, не емоционално, већ, како се мени чини, разложно, на основу чињеница, писао веома критички о Путину и природи његове власти.

За оне које то интересује, могу да моје прилоге прочитају овде: https://stanjestvari.com/2018/09/22/putin-advokat-izraela/
https://stanjestvari.com/2018/11/22/zivkovic-stid/ 22 нов 2018; https://www.in4s.net/razlicite-reakcije-rusije-i-kine-na-hapsenje-njihovih-drzavljana-u-americi/ 22 дец. 2018

Због тога сам, у многим српским коментарима био нападнут, а не ретко су на мој рачун биле упућене и погрдне речи. Могу само укратко да одговорим. Ја и даље остајем при моме чврстом уверењу, да српски народ, без подршке Русије, тешко може да опстане у 21. веку. Једним словом, остајем, као уосталом и огромна већина Срба, „непоправиљиви русофил.“ Но, Путинов режим, сада је јасно, јесте можда гарант за опстанак Вучићеве владе, али не и Србије. Или, да будем још краћи: Путин није Русија.

Са друге стране, моји текстови су се појавили и у руским медијима. Овде сам доживео веома позитивне критике, па и похвале. То исто сам чуо и од Срба који познају Русију. Све ово ме охрабрило, да наставим са овим послом.

Путин је на власти, ево, скоро већ 19 година. Имао је довољно времена да промени неке ствари лоше, коју је наследио од ранијег, Јелциновог режима. А није. Шта то значи? Путин није способан да спроведе преко потребне радикалне промене? Или Путинов режим ипак предствља континуитет Јелцинове власти? Да би ово последње могло бити тачно, показује и чињеница, да је из времена Јелцина преузео неколико кључних људи, које је становништво запамтило само по злу. А пре свега сам Јелцинов систем остао је мање или више нетакнут.

Пођемо од онога, због чега су Руси највише огорчени на Путина и његову владу. У земљи владају огромне социјалне разлике. Мање од пет одсто становника Русије поседује преко 95% богатства земље. Чак 60% људи живи на граници сиромаштва. Ово су све подаци, које свако може да добије из руских медија.

Људи су приликом последњих избора очекивали, да ће Путин да доведе нове, свеже «нептрошене» људе, који су се доказали својим радом и способностима. Успут речено, Павел Грудинин, једини истински протукандидат Путину, према неким неслужбеним проценама добио је око 25% гласова. Но, «службени резултати» говоре, да је добио 11%.

После избора, за председника владе поново је, на опште разочарење грађана, именован Димитрије Медведев, један од најормзнутијих људи у држави. Он се «прославио» многим изјавам. Издвајам следећу: «Ако учитељи имају бедне плате, па нека онда нађу још један, додатан посао!»

На водећим местима у држави су људи, за које се зна, да су уско повезани са мултинационалним корпорацијама и финасијским центрима, који се налазе у Лондону, Њујорку или Франкфурту. Поседују станове и виле на Француској ривијери, Кипру или Флориди. Њихова деца школују се у Кеммбрџу, Харварду или Оксофрду. Та Јелцинова, а данас и Путинова економска и политичка елита савршено су равнодушни према судбине Русије. Ево омрзнута имена која се најчешће спомињу: Набиулина (Эльвира Набиуллина), Милер (Алексей Миллер), Александр Новак, Владислав Сурков, Гајдар (Гайдар), Чубајис (Чубайс), Кудрин, Сечин…

Јелцинов устав је и даље на снази. У њему се спомињу многи народи, који живе у земљи. Семо нема ни слова о – руском народу. Јелцинов устав као што је познато, писали су амерички саветници. Путин, очевидно, верује да је он толико савршен, да није ни покушао да га промени.

Зато није чудо, да су многи излаз из оваквог понижавајуће положаја руског народа видели у томе, да се унутар Руске федерације оснује и «Руска република» (“Республику Русь”). Најистакнутији руски интелекталци јавно говоре, да најзад треба уважавати права и интересе државотворног руског народа («требование уважать права и интересы державообразующего русского народа»).

Руски народ чини око 84 % становништва. А ако се упореди са осталим државама у Европи, онда је Русија свакако једна од најхомогенијих држава. Ако, рецимо, Француска, Естонија, Швајцарска, Холандија или Литванија могу да кажу да су националне државе Француза (Естонаца, Швајцараца, и тако редом), премда проценат Француза износи мање од 84%, поставља се логично питање: Зашто то не би могли да кажу Руси у Русији? Очевидно, да не могу зато, јер државом још увек влада совјетска идеологија, на основу које јесте правилно, да се врши дискриминација према рускоме народу. Од бољшевика до Путина власт непрестано понавља, да је Русија «многонациональное государство». Па шта? И Немачка је такође многонационална држава! Па ипак, у уставу земље пише да је то држава немачког народа. исти случј је и са Француском. По којој логици Кремљ забрањује да се Русија зове држава «руског народа и многих других етничких група и грађана»? Кога то може да вређа?

Пропала бољшевистичка идеологија јесте и створила многе вештачке нације, па тако и украјинску. У време Совјетског Савеза Украјини су припојени крајеви, у којима је живело незнатан број Украјинаца, као што су Одеса, Харков, Доњецк или Крим.
Руски народ процентуално је мало заступљен у структурама законодавне власти, у најутицајним медијима, у култури, а нарочито је то видљиво код најбогатијих људи, олигарха, где Руса има мање од пет одсто.

Дискриминација руског народа и у наше време јесте присутна у свим секторима друштва. Било је неколико покушаја самоорганизације Руса од времена Стаљина па до Путина. Но сва таква настојања власт је угушила силом. Кремљ, изгледа, панично се боји најбројнијег народа. Необузнадани, стихијски устанци руских сељака, које је 1670. године водио Степан Тимофеевич Разин, а неких сто година касније Пугачев (Емельян Иванович) као да и данас плаше владајућу политичку елиту.

Етничке мафије из Татарстан просто купе представнике руске политичке елите (без обзира да ли је реч о Татарстану, Чеченији или Дагистану). Тако етничке мафије тих република, уз помоћ Путинових руских чиновника потискују руски народ из «братских република». То исто се догађало у време Совјетског Савеза, на пример, у Казахстану, Азербејџану или Грузији.

Практични државна идеологија Путинове власти ослања се на идеологији мондијализма. Они је називају либерално-демократска идеологија, где слободно тржиште регулише све секторе друштвеног живота и где се традиционалне вредности добра и зла сматрају превазиђене. Тако у јавном и културном простору царује цинизам и «сведозвољеност» («вседозволенность»), разуме се, под условом да имаш новаца и да си близак власти. То је заправо «државна идеологија» («государственная идеология»), коју предводи слој олигарха («олигархический слой»). А међу њима нема ни 8% Руса, премда они чине преко 80% становништва земље. Ја сматрам да то није ни нормално ни праведно.

У руској (а тако је и у српској) култури дубоко је укорењено схватање правде («справедливости»). У криминалној пљачки државне својине («грабеж государственной собственности»), која се спроводила у време Јелцина и то под неутралним именом «приватизација», Руси нису учествовали ни са 5%. Многи се сећају имена као Гусински (Гусинский), Фридман, Березовски (Березовский), Ходорковски (Ходорковский), Абрамович, Гајдар, Чубајис – и тако редом.

Познато је да је појам “русского” од 1920 до 1930 године било идентично с термином «контрареволуционарно». А и касније, па све до наших дана било је покушаја денационализације «русского», да се замени са “советского человека”, а данас са «грађанином Русије».

Само за време кратког периода током Другог свеског рата Стаљин је рехабилитовао «русское национальное чувство». Но, то је била само привремена тактичка мера, као уступак војном патриотском блоку, који је једини био у стању да победи Хителра. Ово исто видимо и данас, када Путин, са времена на време, из тактичких разлога, привидно даје уступке руским осећањима. Рецимо, у Сирији, када треба да се гине «за родину». Слово «руски» (“русский”) практично је забрањено. Чује се само када се говори о «русском языке».

У Москви је 2012 године отворен Јеврејски музеј (“Еврейский музей и центр толерантности”). Заузима површино од 8500 квадратних метара. На отварању су били Путин и председник Израела. На жалост, “православный президент” не планира да изгради Музеј Русского холокоста. Неки су то протумачили страхом Путина, јер би тамо посетиоци морали да виде многа јеврејска, литванска, пољска и естонска имена, који су били терористи и џелати као учесници геноцида над руским народом, о чему је уосталом писао и Солжењицин, руски писац и добитник Нобелове награде, у својој књизи «Две стотине година заједно».

У Јекатеринбургу постоји Јелцинов центар. Никита Михалков и педесетак инстакнутих руских уметника и научника упутили су недавно отоврено писмо Центру, у коме се захтева да престану са својом криминалном русофобском делатношћу.

Када слушам Путина и његове чиновнике, јасно ми је одмах да имам посла са људима, који нису Руси већ Совјети. Зато ме и не зачуђује да они немају проблем да данас просто замене појам “советский” са појмом “российский”. Важно је да не кажу «руски».

У време Гобачова и Јелцина, од 1990 до 1995 године из Чеченије («из Ичкерии») протерано је 300 000 Руса. Некољико хиљада је убијено. Путин ниједном није поставио питање одговорности за тај геноцид над руским народом, нити да се убице пронађу и казне. Када ће да стигне правда за стотине хиљада Руса, који су протерани са Кавказа, са Балтика и Казахстана?

Треба да видите улице Москве, када је празник курбан-бајрам. Одјекују крици “Аллах акбар!” Верници су запосели све улице центра града. Саобраћај је заустављен. Путина и његове људе то не погађа. Они на радно место долазе хеикоптером.

Русијом влада компрадорска класа у сарадњи са «партнерима са Запада», како то често непрестано понављају и Путин и његови министри.

Истинска елита једног народа јесте она, која служи за пример по својим људским и моралним способностима и коју следи већина народа. Елита чини основу сваког друштва и то не на основу присиле, већ по природи ствари, својим угледом и личним примером.

Совјетска елита и данас Путинова, њихове породице имају једно до два детета. Путин има једно дете, Медведев једно, Матвиенко – једно, Лавров – једно, Рогозин једно – тако редом. Године 1961. СССР је поставио светски рекорд, када су лекари извршини шест милиона абортуса. А највећи број те нерођене, убијене деце била су руска. Када се говори о “советских достижений” и Гагариновог лета у космос године 1961., не треба да се заборави ни тај податак. Мора да признам, да бих ја више волео да 1961. године Гагарин није полетео у космос, а да је зато рођено шест милиона руске деце.

Многи руски родољуби, који указују на проблем демографије, бивају жигосани као «руски националисти», седе у затворима или су присиљени да беже из земље. Јасно је да само руска националан држава може да заустави пропаст рускога народа.
Сви знају да је извор несреће руског народа у догађајима из године 1917., када су терористи-бољшевици, уз помоћ новца са Запада, из Америке и Немачке, освојили власт у Русији. Прво што је Лењин урадио – донео је законе, којима се уништава традиционална породица. Познате су демонстрације голих комсомолаца под паролом «Доле стид!» («Долой стыд!»).

Но, да се руски народ уопште сачувао до године 2019., то има да поблагодаримо не Лењину, Стаљину, Горбачову, Јелцину или Путину, већ отпору руског народа.
Има оних који причају да је руски народ био пасиван, да није пружао отпор бољшљвицима. То говоре они, који не познају историју. Руски народ је од самог почетка дизао устанке против «црвених» терориста. Тако је већ године 1918, у августу букнуо Ижевско-Воткински устанак (Ижевско-Воткинского восстания). Устаници су пуна три месеца одољевали технички и бројчано далеко надмоћнијој Црвеној армији. Устанак је било и у време Стаљина и Хрушчова.

Које су заслуге Путина? Да је Крим поново руски? Њему ни у сну није било до тога. Државни пуч Порошенка и самоорганизација Руса на Криму није оставила Путину други избор.

Било је руских родољуба, који су се од 1991. постојано борили да се Крим врати у састав Русије. Исто то важи и за Јужни Сибир, који сада припада Казахстану. То су на пример Едуард Лимонов и његова организација. Многи су због тога годинама седели у украјинским и казахстанским затворима. Ни Јелцин, а ни Путин нису много учинили да се побољша положај руског народа у Украјини, балтичким земљама или Казахстану.

Да закључим. Путинова политика за Русију је погубна. Русофобска идеологија, која царује руским медијима треба да се прогласи злочиначкома. Имена Лењина и осталих бољшевистичких теророриста и даље красе улице и тргове од Каљинграда до Владивостока.

Велики руски научник Мендељев рачунао је да ће Русија године 1950. имати око 400 милиона становника. Данас Русија броји свега 145 милиона. И таква умањена, осакачена Русија подељена је на десетак националних република и “субъектов федерации”. Постоји Карелија, премда Руси чине 70% становника, слична ситуације је и са Мордовијом. Постоји Јеврејска република, премда тамо Јевреја има мање од три одсто.

Руси не могу да разумеју, да је земља тако богата, а народ да живи тако бедно. Како то, рецимо, да Чеси примају четири пута веће пензије од Руса, а они немају ни гаса, ни нафте, а ни дргоцених метала? Путин ни о томе ни слова.

Русија наставља да у бесцење распродаје своје сировине: гас, шуме, нафту, драгоцене метале. Ово се ради нарочито интензцно од Брежњева па до Путина. Ко даје право данашњој политичкој елити да тако лишава будуће генерације руског народа овог богатства? Тако се не понаша ни најбеднија афричка држава.

Путин зна да цитира Достојевског или Иљина (Ивана Ильина). Но, својом политиком он ради све супротно него што су говорили Достојоевски или Иљин. После свега, мени се све више чини, да је Путин идеалан председник и по жељи пре свега самога Вашингтона и Лондона. Путин и његова власт симулира патриотизам, како би на још неко време продужила своју власт над руским народом.

Све што сам казао за Путина, може буквално да се каже и за «нашег Ацу». Ако бих морао да кажем кратко, која је разлика између њих, можда не бих много погрешио, да је разлика само у величини државе, у придорним богатсвима, те да је Вучић заправо Путин, само без атомске бомбе.

Путин је одликовао Вучићева и то пре свега из пропагандних разлога. Његова популарност међу руским народом никада није била тако ниска као данас. Зато је овим потезом желео да каже да он помаже «братски, словенски, православни српски народ». Из истих побуда је Вучићу био потребан тај потез Путина, јер «иза мене, ево, стоји цар Путин, дакле, ја сам ипак српски патриота, а не дикататор и издајица, како желе да ме прикажу пет милиона српских демонстраната».

Маске су пале. Верујем, да овај потез неће помоћи ни Путину, а ни Вучићу. Један и други су крајње непопуларни и било би добро и за руски и за српски народ да њихова места што пре заузму одважни, способни храбри политичари, који су истински одани и искрени пред својим бирачима.