Русская Мария Бутина и китаянка Манг Ваньчжоу

Никола Николаевич Живкович,
сербский писатель

Русская Мария Бутина и китаянка Манг Ваньчжоу

20. декабря 2018. года Путин провел традиционную ежегодную пресс-конференцию. Я по российскому телевидению смотрю это событие от начала до конца. И разговор Путина с журналистом длился три часа сорок минут. Самое большое впечатление оставило меня на два журналистских вопроса, оба из которых были связаны с делом русской студентки Марии Бутиной.

Все больше людей становятся жертвами русофобии, которая в последние месяцы или, в частности, в последние годы, пережила ренессанс на Западе. Это особенно широко распространено в англосаксонских странах. И хотя роман с российским химиком Скрипалом и его дочерью Юлией (Скрипал) еще не полностью забыл, американские и британские СМИ пытались найти новый скандал, связанный со «злыми русскими».

Молодая женщина из российской провинции Мария Бутина, студентка, получила обычную визу для обучения в американском университете. Неожиданно служба спасения США арестовала Бутен в июле этого года и приказала ей работать «на Путина». Все это прекрасно вписывается в антиистерическую ненависть, отвергнутую американским народом, недовольную тем, что их кандидат Хилари Клинтон не победил, а Бродяга.

Таким образом, этот молодой русский, уроженец городов центральной России, стал жертвой внутренней политики Соединенных Штатов. Последние новости с этого фронта: Бутина частично признала себя виновной в американском суде. Объявление с самой высокой точки в Москве было однозначным: «Бутина признала свою вину, потому что они не оставили ей другого выбора.

Каким был ответ президента России? Путин сказал, что Бутина не имеет ничего общего ни с российской спецслужбой, ни с каким-либо другим государственным учреждением из России. Затем он добавил то, что ранее было написано многими другими российскими политиками и правительственными чиновниками. Поэтому признанию Марии Бутиной, скорее всего, предшествовала беспрецедентная психологическая пытка, которая проводилась против молодой россиянки в последние несколько недель.

Российский политик Леонид Слуцкий (Leonid Slucky) сравнил суд над Бутиной с испанской инквизицией. Все обвинения против Бутины запутаны («Все обвинения перепутаны»). Поэтому неудивительно, что Бутина согласилась признать свою вину. Менее, чем то же самое, просто на слово «мягкий» Путин ответил также дипломатическим языком.

Китайский пример.

Один из самых важных менеджеров китайской корпорации Huawei (Huawei) был недавно арестован американским судом в аэропорту Ванкувер. Ее зовут Мэн Ваньчжоу, и она является дочерью основателя этой мобильной компании, которая по количеству продаж телефонов и технологических инноваций занимает второе место в мире сразу после южнокорейской компании Samsung.

Вопрос двух российских журналистов был почти одинаковым: «Почему Россия не отвечает американцам, как Китай это делает?»

Путин ответил примерно следующее: это не русский способ решения проблемы, потому что «нам не приходит в голову охотиться на людей в России сейчас, сажать их в тюрьмы и держать их в заложниках, обменивать их с нашими гражданами, которые невиновны в американские тюрьмы “.
Как известно, ответ Китая не заставил себя долго ждать. Первый был арестован в Китае канадским гражданином, бывшим канадским дипломатом Ковригом (Michael Kovrig), а затем другим канадским бизнесменом Майклом Спавором. Оба обвиняются в угрозе национальной безопасности Китая. При этом Пекин более чем ясно дал понять Вашингтону, что он не потерпит американского произвола.

И каков был ответ России? Лавров и Захарова от имени российского МИДа сообщили журналистам, что они “обеспокоены” из-за процедуры США.

Вопрос, который российский журналист поставил перед российским президентом вполне логичен. Почему в таких случаях Россия удовлетворена выражением «беспокойства» и «резких дипломатических протестов», и это не кажется, например, китайцам или предпринимать какие-либо ощутимые, решительные шаги?

Любой, кто занимается политическими проблемами, сталкивается с той же дилеммой. Один из возможных ответов таков: Пекин силен, уверен в себе и поэтому может позволить себе более острое отношение. С другой стороны, Москва слаба, и поэтому нет другого выбора, кроме как наболтать и страдать. Вторая возможность состоит в том, что российская правящая элита не понимает Запад и считает, что все проблемы могут быть решены с помощью диалога. Третье: российская элита в значительной степени либеральна, прозападна и ужасно обеспокоена тем, что Нью-Йорк, Лондон и Париж принимают их как часть своего мира.

Многие американские патриоты, которые не являются русофобами, неоднократно обращали внимание Кремля на то, что «единственный язык, который понимает Вашингтон, – это прочность, жесткость» („The only language Washington understands is toughness“). Они просто молятся за то, чтобы Россия заняла более решительную позицию по многим вопросам, потому что это отвечает интересам самих граждан США. На выборах в США всегда стоит кандидат, представляющий интересы 1% граждан этой страны, которым принадлежит 99% американского богатства. Но на последних выборах Трамп был победителем, богатым человеком и, очевидно, не мог купить Трампа. Вот почему Уолл-стрит и самые богатые не могут ему простить, что на выборах победила воля народа, а не банкиров.

Многие благие намерения на Западе предупреждают Москву о том, что «расслабляющие», успокаивающие, пацифистские тона – не лучший способ удовлетворить аппетиты Вашингтона и Лондона. Они контрпродуктивны и ведут к поражению.

Англосаксы ясно показывает, что Россия является врагом, а Путин продолжает говорить о «наших партнерах на Западе». Россия хороша для Америки только тогда, когда ею правят люди типа Горбачева-Елцина, то есть когда они соглашаются быть вассальными, такими как Эстония, Хорватия, Черногория или Румыния.
В американских тюрьмах есть несколько граждан России. Некоторые из них были в казаматах в течение многих лет. Ни «неправительственной», ни «гуманитарной» организации, ни «Врачей без границ», ни слова для участия в этих несчастных людей.
Твердая реакция Китая на провокации США, очевидно, является единственным языком, который Вашингтон понимает, который на протяжении десятилетий привык быть мирским жандармом и слушать его свободно. Мир в 2018 году не такой, как, скажем, в 1998 году.

При этом Россия не только на Западе, но и перед остальным миром, который возлагал большие надежды на Путина, показала, что это не та страна, которая могла бы оправдать ожидания Африки, Азии, Южной Америки, то есть людей, которые хотят свободно решать о твоей судьбе, без диктатуры Вашингтона.

Здесь, на мой взгляд, это не просто случай, а намного больше. Исходя из ответа Путина, можно сделать вывод, что за правительство в России. В отличие от китайской элиты, которая в лучшем смысле слова патриотична, олигархи из России, безусловно, не являются. Их дети получают образование в Соединенном Королевстве или в Соединенных Штатах. Менеджеры российских компаний покупают квартиры в Лодноне, виллы на Лазурном берегу или во Флориде. А китайские олигархи вкладывают свои деньги в Китай, прежде всего в технологии XXI. века. Олигархи из России являются паразитами, которые были обогащены за счет разграбления государственной собственности, осуществляемого под добрым названием «приватизация» во времена Ельцина. Среди самых богатых людей в России нет ни одного русского.

Самые богатые люди Китая – китайцы, и они приобрели собственность благодаря своим способностям и усилиям. Китайская элита и китайский народ преследуют одну и ту же цель: обеспечить благосостояние как можно большего количества жителей, как в самой густонаселенной стране. Правящая экономическая и политическая элита России преследует совершенно иные цели, чем русский народ. Ее интересы тесно связаны с интересами банков и транснациональных компаний, штаб-квартира которых находится в Лондоне и Нью-Йорке. Одним словом, русский народ и правящая элита России стоят по разные стороны баррикад.

Рускиња Марија Бутина и Кинескиња Мен Ванчжоу

Никола Н. Живковић

Рускиња Марија Бутина и Кинескиња Мен Ванчжоу (Meng Wanzhou)

Путин је јуче, 20. децембра 2018., одржао већ традиционалну годишњу конференцију за штампу. Пријавило се рекордан број учесника. Чак хиљади и седам стотина представника руских и иностраних медија акредитовало се за овај догађај. Ја сам на руској телевизији пратио овај догађај од почетка до краја. А разговор Путина и новинара трајао је три часа и четрдесет минута. На мене су највећи утисак оставила два новинарска питања, а оба су се односила на случај Рускиње Марије Бутине.

Све већи број људи постају жртва русофобије, које последњих месеци, или тачније последњих година, на Западу доживљава ренесансу. Она је нарочито раширена у англосаксонским земљама. И док афера са руским хемичарем Скрипаљем и његовом ћерком Јулијом (Скрипаль) још није сасвим пала у заборав, већ су се амерички и британски медији потрудили да пронађу нови скандал везан са „злим Русима“.

Једна млада жена из руске провинције, Марија Бутина, студент, добила је редовну визу да може да студира на једном америчком универзитету. Одједном је америчка обевештајна служба у јулу ове године ухапсила Бутину и отпужила је да ради „за Путина“. Све се то савршено уклапа у антируску хистерију, коју подгрејава амерички истеблишмент, незадовољан да није победио њихов кандидат Хилари Клинтон, већ – Трамп. Зато „Сиенен“, „Њујорк Тајмс“ и други најутицајни медији Сједињених Држава из дана у дан откривају нове афере Трампа са „компромитирјућим руским везама“.

Тако је и ова млада Рускиња, родом из градића у централној Русији, ни крива ни дужна, постала жртва унутрашње политике Сједињених Држава. Најновија вест са тог фронта: Бутина је пред америчким судом делом признала своју кривицу. Реaкција са највишег места у Москви била је недвосмислена: „Бутина је признала кривицу, јер јој нису оставили другог избора („не оставили иного выбора“).

Какав је био одговор председника Русије. Путин је казао, да Бутина нема никакве везе са руском обавештајном службом, нити са било којом другом државном институцијом из Русије. Затим је додао оно, што су претходно писали и многи други руски политичари и предствници власти. Дакле, да је признању Марије Бутине, највероватније, претходила невиђена психолошка тортура, која је последњих недеља спрововођена против младе Рускиње.

Rуски политичар Леонид Слуцкиј (Леонид Слуцкий) упоредио је процес против Бутине са шпанском инквизицојом. Све оптужбе против Бутине су исфабриковане (“Обвинения все сфабрикованы”). Слуцкиј верује да су је амерички инквизитори уцењивали и претили јој најгорим мучењем, па чак и доживотном робијом. Зато и не чуди да је Бутина пристала да призна кривицу. Њени адвокати су је наговорили, да је то једини начин да се извуче робије. Мање више то исто, само речено „мекше“, дипломатским језиком одговорио је и Путин.

Кинески случај.

Један од најглавнијих менеџера кинеске корпорације Хуавеи (Huawei) недавно је, на захтев америчког суда, ухапшена на ванкуверском аеродрому. Име јој је Мэн Ваньчжоу (Meng Wanzhou), а она је ћерка оснивача те мобилне компаније, која је по количини продајних телефона и технолошким иновација заузима друго место у свету, одмах иза јужнокорејске компаније „Самсунг“.

Питање два руска новинара била су готово иста: „Почему Россия не отвечает американцам, как это делает Китай?“ (Зашто Русија не одговара Американцима као што, ево, раде Кинези?)

Пuтин је одговорио отприлике следеће: да то није руски начин решавања проблема, јер „нама не пада на памет да сада по Русији ловимо људе и да их стрпамо у затвор и држимо као таоце, како би их разменили са нашим грађанима, који невино седе у америчким затворима.“

Као што је познато, на кинески одговор није се морало дуго чекати. Прво су у Кини ухапсили једног канадског грађанина, бившег канадског дипломату Коврига (Michael Kovrig), а потом још једног, канадског бизнисмеа Спејвора (Michael Spavor). Обојица су оптужени да су угрожавали националну безбедност Кине. Овиме је Пекинг више него јасно послао сигнал Вашингтону, да неће толерисати америчку самовољу.

А какав је био руски одговор? Лавров и Захарова у име Руског министарства иностраних дела, изјавили су новинарима да су „озабоченны“ („забринути“) и „обеспокоенный“ због поступка САД-а.

Питање који су председнику Русије поставили руски новинари је сасвим природно и логично. Зашто се Русија у таквим случајевима задовољава са изражавањем „забринутисти“ и „оштрог дипломатског протеста“, а не угледа се, рецимо, на Кинезе, односно, да предузме и неке опипљиве, конкретне кораке?

Свако ко се бави друштвеним и политичким питањеима, стоји пред истом дилемом. Један од могућих одговора јесте следећи: Пекинг је јак, самоуверен, те стога може себи да дозволи оштрији став. Са друге стране, Москва је слаба, и зато нема другог избора, већ да галами и трпи. Друга могућност гласи, да руска владајућа елита не разуме Запад и верује, да се са дијалогом могу да реше сви проблеми. Трећа: Руска елита је у великој већини либерална, прозападна и страшно им је стало до тога, да их Њујорк, Лондон и Париз прихвате да су део њиховог света.

Многи амерички родољуби, а који нису русофоби, скренули су у више наврата пажњу Кремљу, да „једини језик кога Вашингтон разуме јесте чврстина, жилавост“ („The only language Washington understands is toughness“). Они просто моле Русији да по многим питањима заузме одлучнији став, јер је то и у интересу самих грађана Сједињених Држава. У америчким изборима увек побеђује кандидат који заступа интересе 1% грађана те земље, а који поседују 99% богатства Америке. Но, на последњим изборима победио је Трамп, човек који је богат и кога истеблишмент, очигледно, није могао да купи. Зато му Вол Стрит и најбогатији не могу да опросте, да је на изборима победила воља грађана, а не банкара. Чине све, да га што више оцрне. А на услузи им стоје све полуге власти, укучујући и Њујорк Тајма, Сиенен, дакле, већина «новианара-проституки» („presstitutes“), како их често, зову обични грађани.

Многи добронамерни на Западу упозоравају Москву да „appeasement“, помирљиви, пацифистички тонови нису најбољи начин да се задовоље апетити Вашингтона и Лондона. Они су контрапродуктивни и воде ка сигурном поразу.

Англосаксонци, њихов истеблишмент јасно говори да им је Русија непријатељ, а Путин и даље прича о „нашим партнерима на Западу“. Русија је за Америку добра само када њоме руководе људи типа Горбачова и Јелцина, дакле, када пристану да буду вазали, као што су, на пример Естонија, Хрватска, Црна Гора или Румунија.
У америчким затворима налазе се неколико руских грађана. Неки од њих су већ годинама у казаматама. Ниједна „невладина“ и „хуманитарна“ организација, па ни „Лекари без граница“ ни словом да се заузму за те несрећне људе.

Кинески чврсти одговор на америчке провокације, очигледно, јесте једини језик кога Вашингтон разуме, који је деценијама био навикао да га се, као светског жандарма, беспоговорно слушају. Свет у години 2018. није исти као, рецимо, године 1998.

Русија је и на овоме примеру не само пред Западом, већ и пред осталим светом,- који је полагао велике наде у Путина, – показала да ипак није држава која може да испуни очекивања Африке, Азије, Јужне Америке, дакле, народа који желе да слободно одлучују о својој судбини, без диктата из Вашингтона.

Овде, како ја то видим, није реч само о једном случају, већ много више. На основу одговора Путина, може се закључити и каква је природа власти у Русији. За разлику од кинеске елите, која је патриотска у најбољем смислу те речи, олигарски из Русије свакако то нису. Њихова деца се школују у Великој Британији или Сједњињеним Државама. Менеџери руских компанија купују станове у Лондону, виле на Азурној обали или Флориди. А кинески олигарси улажу свој новац у Кини, пре свега у технологију 21. века. Једним словом, олигарски из Русије су паразити, коју су се обогатили на рачун пљачке државне имовине, која је извршена под лепим именом као „приватизација“ у време Јелцина. И још нешто. Међу најбогатијим људима у Русији, ниједан није руске националности.

Најбогатији људи Кине су Кинези, а стекли су имовину захваљујући својим способностима и труду. Кинеска елита и кинески народ имају исти циљ: благостање за што већи број становника те многољудне земље. Владајућа економска и политичка елита Русије има сасвим друге циљеве од руског народа. Њени интереси су уско повезани са интересима банака и мултинационалних компанија, која имају седиште у Лондону и Њујорку. Једном речју, руски народ и владајућа елита Русије стоје на супротним странама барикада.