Путин – адвокат државе Израела?

Никола Н. Живковић

Путин – адвокат државе Израела?

или

Ко је убио петнаест руских војника!

Више мање сада је слика догађаја готово потпуно реконструисана, па није потребна да је подробно понављам. Само кратко: четири израелса војна авиона 18. септембра 2018. бомбаровали су сиријску територију око града Латакије. При тиме су се послужили «лукавством» и да би заварали сиријску протуваздушну одбрану, они су се позади привукли руском авиону Ил-20. Тај руски авион иначе има задатак да сакупља обавештајне податке из ваздуха, јер је снабдевен са најсавременијом електронском опремом. Руски извори пишу да је овај догађај довео до «к гибели 15 высококлассных военных специалистов и потере самолета с суперсекретным оборудованием».

Но, ти авиони, типа Иљушин, су спори и њихова максимална брзина износи мање од 800 км на час. Дакле, неких три пута је спорији од израелских авиона, који су се сакрили иза репа руског авиона. Сиријски радари лоцирали су већи, спорији објекат и испалили ракету. Тако су оборили авион њима пријатељске земље.
Далеко је интересантније питање: Како је могло да дође до ове трагедије? Могло је да дође зато, што је Русија сувише дуго затварала очи пред чињеницом, да Израел мање више редовно бомбардује Сирију. Из једног руског извора сам прочитао, да је Израел за последња 24 месеца чак две стотине пута бомбардовао ту арапску земљу. Дакле, оваква трагедија пре или касније морала је да се догоди. Свет се просто навикао да Израел некажњено, већ годинама бомбардује суседне арпаске земље и да је то «суверено право Тел Авива». Израелска влада просто се влада на следећи начин: «Нама се не допада ова или она суседна арпаска земља, дакле, не преостаје нам друго већ да је бомбардујемо. Тел Авив има у тој политици подршку Вашингтона, јер то најзад раде и Сједињене Државе само у далеко већем стилу, дакле, по читавој земаској кугли.

Лицемери са Запада, Евопски парламент, Брисел, «слободна штампа» Запада, «невладине хуманитарне оганизације», «борци за слободу и демократију», сви мудро ћуте. Маске су деинитивно пале и Запад је показо своје право, ружно лице. Вашингтон, Лондон и Брисел нису ништа друго него банални лажови, бандити и криминалци, који желе да се сакрију под плаштем «хуманитарних акција» и као «борци за слободу, демократију и људска права». Погедајте само америчку телевизију «Сиенен» или британску «Бибиси»! Или прелистајте «Њујорк Тајмс», «Ле Монд», Франкфуртер Алгемајне» или лондонски «Тајмс». Веома брзо ћете се уверити, да сам у мојој оцени био чак и сувише обазрив и благ. А некада су новинари споменутих листова важили у свету као симболом објективног новинарства!
Израел на окупираним арапским територијама већ годинама уништава палестинска села и на њима подиже јеврејска насеља, која опасује високим зидом и бодљикавом жицом. На тај начин окупирана арапска подручја веома личе на концентрациионе логоре само мало у «хуманијој форми». Тако та држава, која је своје морално право на постојање аргументовала са Аушвицом, сада тај исти народ, јеврејски, то ради са Палестинима. Разуме се, да Израел тиме нарушава међународно право и устав УН.

Запад, па и свет, о свему томе деценијама лицемерно ћути, са изузетком неколико скандинавских земаља и, разуме се, и исламске државе. Част јеврејског народа спасавају и стотињак јевресјких интелектуалаца, који такође гласно протестују против овакве политике Израела. Мени најпознатији је Ноам Чомски.
Зашто свет гласније не протестује на очевидну неправду која држава Израел готово свакодневно наноси палестинском сановништву? Да ли је страх да ће добити етикету «антисемите» у свету заиста толико велики, да је већина ипак решила да се прави као да је живот у том делу арапског света потпуно нормалан?

Али и Москва ћути. Сада је Израел казнио руску неодлучност. То делује депримирајуће, да, управо понижавајуће на руски народ. Ово закључујем на основу бројних руских блогова и коментара.

Руско министрство одбране, међутим, овај пута брзо је реаговало и оптужило Израел да је крив за убиство петнаест руских војника, или, како стоји на рускоме службеном сајту: «вина за сбитый российский самолет и гибель экипажа полностью лежит на израильской стороне».

Русија је могла после ове трагедије, рецимо, да снизи ниво свог дипломатског представништва у Израелу и да опозове амбасадора у Москву, «на консултације», како је уобичајна пракса у свету када се тако нешто догоди. Пошто се Израел показао као непријатељска држава према Русији, Москва би могла да укине безвизни режим за израелске грађане. Такве и сличне мере повисиле би углед Русије не само у свету, већ би пре свега позитивно деловало на руски народ и његову гордост.
Службена Москва, међутим, сем озбиљне «забринутсти» («озабоченность»), чини се, ништа озбиљније није подузела. А то «партнери» Русије веома добро знају.

Понижењу, – или како на руским блоговима могу да читам «унижения», – којему их излаже руска влада, чини се, нема конца. Кремљ је био такође силно забринут, када је Кијев почео да бомбардује руске градове и села око Доњецка и Луганска. Становништво рускога града Харкова, који се налази на истоку Украјине, недалеко руске границе, живи као у време, на пример, немачке окупације. Путин, после почетног таласа «руског пролећа» 2014 године, и одушевљења које је зхватило руски народ и то не само на Криму, већ и у самој Русији, све је урадио да «смири ситуацију» и да ћути о неправди која се чини према рускоме народу у Украјини.

Зар онда некога може да чуди, да је Москва тако олако прешла преко убиства рускога амбасадора у Турској. А њега је убио, да успут споменем, човек из обезбеђења Ердогана. Током покушаја државног удара, Ердогана је спасила руска обавештајна служба. И каква је благодарност Анкаре? Турска је оборила над територијем Сирије руски авион Су-24. То је било 24 новембра 2015. Том приликом погинула су два руска пилота. И како је завршена и ова забринутост («озабоченность») Москве? Путин и његови министри кратко после тога дозволи су Турској да поново извози парадајз у Русију, направили су уговор о гасоводу, коју треба да иде испод Црног мора и споји Русију са једним турским градом на Црноме мору.

После свога што сам изложио, изгледа да је константна политика Москве и то од времена Јелцина, а сада и Путина, у томе да непрестано желе да се допадну «својим партнерима», без обзира да ли је реч о Анкари, Вашингтону, Бриселу или Тел Авиву. Држава која се из свих сила труди да буде пријатељ са другим земљама, наилази са љубазне осмехе «партнера», а у пракси сви ти партнери знају да могу да искористе Москву за своје себичне интересе. Словом, о неком уважавању Русије од стране Запада не може бити ни говора. Цене се они који воде рачуна о свом народу и интересима своје државе. Човек који жели да се допадне свима, на крају га сви замрзе. Тако је и са државама.

Неколико часова после изјаве руског министра одбране, да је Израел крив, јавио се Путин и, заправо, оспорио мишљење свога министра одбране Сергеја Шојгу. Индиректно је Путин заправо оправдао Израел за убиство петнаест руских војника. Реакија руске јавности после овакве изјаве била је предвидива. Тако је пензионисани генерал Леонид Ивашов изјавио да је Путин себе прозвао «израильским адвокатом». Путин је објаснио обарање Ил-20 као «ланац трагичних случајних околности» («цепью трагических случайных обстоятельств»). Нема сумње да је шеф руске државе тиме одбацио оптужбе да је Израел одговоран за тај догађај, или како рече генерал Ивашов, «прикрыл от ответственности Израиль» и додао да се Москва односи према Тел Авиву као према «какому-то шефу».

Једном речју, популарност Путина је достигла најнижу тачку од времена када је постао шеф државе године 2000. Такво понашање Путина, то је лако предвидиво, донешће у будућности Русији нове поразе и понижења.

Нисам пророк и не могу да предвидим, какве ће последице имати такво понашање за самог Путина, односно, на унутрашњој, руској и спољнополитичкој сцени. Но, једно је сигурно. Његова популарност је на силазној путањи. Путин још може да задржи популарност у неким деловима света који су традиционално русофилски, а коју нису добро информисани о стварној ситуацији у самој Русији. Овде на првоме месту убрајам Србију и српски народ.

Овај догађај јасно је показо свету да је у Русији на делу борба између либералних, прозападних струја, а она контролишу руске финансије, медије и културу, а са друге стране стоји огормна већина руског народа, који се залаже да се пре свега води рачуна о националним, руским интересима. Њих, изгледа, пре свега подржава војска.

Пратио сам војне коментаре израелских, руских, америчких и британских извора и на основу њих дошао сам до закључка, да су решавајућу улогу у очувању суверенитета Сирије одиграле руска и иранска војна интервенција. Не мали број војних експерата верује да је улога Ирана чак значајнија и од руске војне помоћи Дамаску.

Израелски медији већ месецима воде кампању против Техерана, покушавајући да наговоре Вашингтон да војно интервенише против Ирана. Зашто Тел Авив толико жели рат против Техерана? Очевидно зато, јер Израел једино ту државу сматра за свог озбиљног супарника. То је показала и недавна прошлост. У марту 2007. године израелској армији пошло је за руком, – после жестоког отпора исламске милиције Хезболах и не малих израелских губитака, – заузме свега неких петнаест километара либанске територије. Хезболах подржава Техеран. Тако је по први пут од постојања јеврејске државе уздрман мит о непобедивости израелске војске. А та чињеница веома је важна за исламски свет, јер им је Иран вратио веру, да ипак могу да се чак и војно успешно супроставе Израелу!

Руски војни обавештајни извори су већ недељама извештавали, да Лондон и Вашингтон спремају «холивудску представу» у Идлибу. Ту се се енглески и амерички агенти, – преобучени у телевизијске снимателе који носе «беле шлемове» и наводно су безазлени чланови једне од «незавнских, хуманитарних невладиних организација», – већ данима спремали да свету поново пошаљу слике «ужасног хемијског напада Асадовог режима против мирног цивилног становништва». Овај пута «бели шлемови» већ су одабрали и децу, који су спремили да побију, као жртвене јагањце, како би њихов филм деловао што убедљивије.

Тај смо филм ми Срби већ гледали, када су муслимани Алије Изетбеговића побили један број својих људи, како би уверили Вашингтон у неопходнсот да поведе рат против «злих Срба».

А онда је дошло до споразума Ердогана и Путина и тиме је пропао план Вашингтона, Лондона и Тел Авива, да се бомбрдује не само Сирија, већ можда и Иран. Када је већ пропао сценариј око «бојних отрова» у Идлибу, онда се дан или два после тога Израел пожурио да заоштри ситуацију и да бомбрдује Латакију.

Вашингтон уз помоћ својих вазала из НАТО-пакта, Брисела, Израела, «неутралне» Швајцарске, – а у ту кампању укључила се и Црна Гора Миле Ђукановића, као и Ципрасова Грчка, – врши незапамћени притисак све у покушају да баци Русију на колена. Или, како сами руски коментари кажу, да «поставить на колени Россию».
Постоје бројни докази да Сједињене Државе, Енглеска, Немачка, Француска, Турска, а нарочито Израел, мање више отворено подржвају исламске теророристе «ИГИЛ».

На крају, нека то буде као нека врста закључка, не могу а да се не сложим са Едуардом Лимоновим, руским писцем и значајном руском политичком личношћу, када каже, да је Израел починио огромну грешку» («огромная ошибка»). Исти аутор подсећа да је «то мала држава, а налази се у непријатељском окружењу («маленькое государство во враждебном окружении»).

Просто је невероватна, да у тој ситуацији, земља окружена неприајтељским арапским, исламским становништвом, сада себи ствара новог непријатеља и то у Русији, у држави, која је једна најзаслужнијих да је после Другог светског рата основана држава Израел.

Да ли ће нам Руси помоћи?

Никола Н. Живковић

Утисци са једне београдске трибине посвећена питању Космета
или
Да ли ће нам Руси помоћи?

У седам увече, 1. септембра 2018., био сам у Свечаној сали београдске општине Стари град (Македонска 42). Присуствовао сам трибини посвећеној будућности Космета. Сала може да прими четири стотине људи и била је готово попуњена. То је за мене било прво пријатно изненађење. Организатори скупа јавили су о том догађају свега два дана раније. Сем тога, дан је био веома топао, па сам се и из тих разлога прибојавао, да можда сала неће бити добро посећена.

На трибини под називом „Против издаје! За Косово и Метохију у Србији!“, говорили су: Марко Јакшић, проф. др Александар Ћорац, проф. др. Слободан Самарџић, проф. др. Слободан Антонић, проф. др. Милош Ковић и Звоннко Михајловић.
Први се скупу обратио професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић. „По пом мишљењу идемо у највећу издају у историји српског народа. Наша историја је пребогата издајницима, конвертитима. Ово је невиђено, то ће остати као љага на нашим поколењима, ако нешто не предузмемо.“

Некадашњи министар за КиМ, професор Факултета политичких наука у Београду Слободан Самарџић је изјавио да се од 2008. па од 2012. године КиМ предају “парче по парче”, а да је све убрзано пре пет година потписивањем Бриселског споразума. Самарџић је рекао да се председник Србије Александар Вучић и цела његова гарнитура не боји ниједне речи која долази од опозиције, али су се забринули када су црквени великодостојници почели да говоре о Косову и Метохији.

Звонко Михајловић рекао је да се Србима на КиМ “прети да морају да дођу на Вучићев митинг 9. септембра 2018” и да се “страх увукао у људе на тим просторима”. Последњи председник општине Штрпце у српском систему он је такође је упозорио да је дошло време када треба да се народу саопшти истина, а истина је да је нека уцењена српска глава добила задатак да преда вековну српску територију Косово и Метохију нашим вековним непријатељима Албанцима. Он је додао да је тим порукама Србима на Косову и Метохији послат јасан сигнал да «немају државу», док је Албанцима послата порука да могу да «раде са Србима шта год желе јер нема ко да их заштити».

Професор Филозофског факултета Слободан Антонић подсетио је да је Вучић положио председничку заклетву на Мирослављевом јеванђељу и навео да је Вучић ту заклетву погазио. “Председник који погази своју заклетву престаје да буде легитимни председник. Помиње се реч издаја.Када неко коначно стави потпис на дробљење Србије он тиме излази из круга кога чинимо ми, наши преци, наши потомци. Он сам себе искључује из тог круга“, рекао је Антонић, закључивши да је Александар Вучић највећи издајник и албански лобиста у Србији.

„Александар Вучић се понаша као господар живота и смрти, хвалећи се подршком 80% Срба на КиМ, коју је задобио владајући над српским народом на Космету као нацисти над логорашима у Аушвицу”, рекао је као последњи говорник на трибини Марко Јакшћи, један од лидера Народног покрета „Отаџбина”, који окупља Србе на Косову. Јакшић је такође подвукао, да нису тачне Вучићеве процене о бројчаној снази Албанаца: «Они доживљавају демогафски суноврат, који је већи од српскога. А то потврђују и многе међнародне организације, које се баве питањима демографије. Реалне процене говоре, да Албанаца на Космету нема више од 800 000.»

Скуп је трајао око један час и ја сам, овде дао само у кратким цртама, оно што ми се чинило најважније. Потпунији извештај може да се нађе на неколико српских сајтова, а сем тога постоји и пуни видео снимак са те трибине.
Неколико говорника такође је истакло важну улогу, која Русија има у решавању косметског проблема. Мој текст ће се зато пре свега бавити управо тим питањем: Да ли нам Русија Владимира Путина може и жели да помогне? Или, како је Милош Ковић, на крају ове трибине казао: «Ако Путин у новембру ове године дође у Србију и пружи подршку Вучићевом плану за Косово, биће то озбиљан ударац за све нас, за цео српски народ.»

Да бих одговорио на питање, хоће ли Путин дати подршку Вучићу, потребно је проблему прићи не «навијачки», галамом, са фразама као «Путин је цар», или «Руси су нас увек издали», већ да трезвено размотримо и анализирамо реалну ситација у тој земљи. Покушаћу да одговорим на неколико питања: Каква је данас природа власти у Русији? Колико је Путин стварно популаран у својој земљи? Каква је ситуација у самом Русији? Какав је однос службене Москве према Вучићу и срспкој влади?

Сви памтимо фотографију, на којој се види како се Путин рукује са Вучићем и то уочи последњих срспких избора. Вучић у Москви – ова чињеница неће ништа да промени што се мишљења већина Срба тиче у односу на српског премијера и његову владу. Али нам зато баца ново светло на природу Путинове власти у Русији. Била је то јасна порука српским бирачима, да је Кремљ на страни Вучића и шамар, верујем, већинској Србији, која Вучића држе да је издајица српског народа, који, то се јасно види, даанс ужива пуну подршку Вашингтона и Запада. Да ли и службене Москве?

Многи Срби се у чуду питају: Зар Путин не зна, ко је Вучић? Због чега Москва до сада даје подршку Вучићу? Да ли ће тако бити и сутра?
Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Ово су јасно показали и бројни чланци по слободним сајтовима. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.

У руским медијима непрестано се истиче да је Вучић русофил, добро говори руски, те да не подржава санкције против Русије. Био је на прослави Дана Победе, поред израелског председника Натањахуа. Сем тога, Вучић је изјавио, – јасно и гласно, – да је навијао за руску репрезентацију у утакмици против Хрватске на Светском првенству у фудбалу (За разлику од «националног идола», тенисера Новака Ђоковића, који је јасно казао, да навија за хрватске фудбалере).

А са друге стране, ми, који живимо у Србији, видимо, да је Србија окупирана земља, и да амерички и британски «саветници» седе у свим кључним српским министарствима. Медији, финасије, полиција су потпуно под контролом америчке и британске амбасаде, односно, «невладиног сектора», кога Запад контролише. Или, како сам на коментару једног блога прочитао: “Србија је окупирана земља, а РТС је не јавни сервис, него јавна кућа америчких окупатора и домаћих издајника”.
Преко 80 одсто испитаника у Србији, на репрезентативном узорку, одбија улазак у ЕУ ако је услов за то српско одрицање од Косова и Метохије. Насупрот ономе у шта нас убеђују медији окупационог распамећивања народа, такав став има и чак 85 одсто српске омладине.

Зар те информације нема Москва? Шта онда ради руска амбасада у Београду? Укратко, на прво питање, да ли ће нам Руси помоћи, одговарам – да. Или, тачније, да се руски народ пита, он би нам сигурно, као и увек до сада у прошлости, помогао.

Живећи преко три деценије на Западу, схватио сам да је српски народ егзисенцијално угорожен, да се и данас, као и пре сто или две стотине година поставља питање самог опстанка нашег народа. Запад, а пре свега Енглеска, Немачка, Француска и Сједињене Државе показале су се и доказале као заклети напријатељи Срба, како у прошлости, тако и данас. У свим кључним историјским тренуцима у последњих два века, те државе су увек биле на страни наших непријатеља: од Првог српског устанка године 1804,, преко Берлинског конгреса године 1878., Босанске кризе из 1908., до 1941-1945, када су Енглези инсталирали Хрвата Јосипа Броз да постане дикатотор Југославије (са доминацијом Хрвата и Словенаца), па све до данас, до америчког Хашког трибунала (где, на пример, нико није осуђен за злочине над Србима), до године 1999., до бомбародовања Србије са крилатим ракетама, касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Као и у прошлости, једина наша нада јесте – Москва. Руски народ, међутим, не одлучује о Косову, већ службена Москва. Зато морамо да променимо питање: Да ли ће нам помоћи Путин и његова влада?
Нема никакве сумње да је Путин веома популаран у Србији. А колико је он заиста популаран у самој Русији?

Мој одовор ће многе да зачуди. Путин није ни приближно толико популаран у рускоме народу? Одакле ми та информација? Помно пратим руску штампу и имам неколико добрих познаника, Руса, који живе у Москви и провинцији.

Основни неспоразум лежи у томе, да људи често мешају «власт» и «народ». Често сам од Руса чуо ову реченицу: «Мы любим сербский народ». Ово се у потпуности поклапа и са утисцима бројних српских путника, који су у прошлости боравили и живели неко време у тој, нама тако блиској и драгој земљи. И ја сам два пута посетио Русију. Носим веома пријатне утиске о Русији и њеним људима. Један таксиста у Москви, када је чуо одакле долазим, почео је буквално да плаче: «Вас је дивљи Запад бомбардовао, а моја земља вам није помогла. Стидим се због тога. Једно ипак мора да знате. У то време на власти је био ненародни режим Бориса Јелцина. Да се питао руски народ, Београд никада не би био бомбардован.»
Сумњам да је икада нешто слично могао да доживи неки наш човек, рецимо, у Лондону, Паризу, Берлину или Вашингтону. Укратко, тамо је народ према Србима у најбољем случају равнодушан. Веома слично и већина Срба осећа према Русима. То се види и на спортским такмичењима. Српска публика, када нема наше екипе, редовно и бучно навија за Русе.

А шта је са службеном Москвом? Навешћу само неколико, по мени, карактеристичних примера. Први пример јесте скандал око учешћа руских спортиста на Зимским олимпијским играма у фебруару 2018. године у Јужној Кореји. Руски медији су пренели, да «Владимир Путин поддерживает решение Олимпийского собрания по поводу отправки российских атлетов на Олимпиаду в следующем году под нейтральным флагом.» Намерно сам све оставио на рускоме, јер верујем да сваки Србин то разуме без превода. А за оне, који упорно тврде да ништа не разумеју руски, поновићу укратко: «Руска екипа на Олимпијаду иде и наступаће под неутралном заставом. Такво решење одобрио је и Путин.» Олимпијада јесте политика и њен је задатак да спортиста прослави своју земљу, заставу и државну химну. Ако је Русија пристала да наступа под «неутралним барјаком» то значи да је признала да је крива.

Тако и на овоме примеру видимо, да су последице фаталне владавине Горбачова и Јелцина још увек и данас веома присутне у Русије. Све оптужбе против руских спортиста од стране Свет. антидоп. агенције су неосноване. Русија је добила шамар и доживела потпуно понижење. И што је најтужније, за то је одговорна и сама службена Москва. Руски спортски функционери хтели би да се жале. Коме? Они који су руске спортисте ставили на оптужиничку клупу, они су истовремено и судије и тужиоци. Потез руских спортских функционера за све нас који верујемо о волимо Русију представља велико разочарење. Стара латинска пословица „Vox pópuli – vox Déi» («глас народа — глас Божији») спортски функционери, спортисти и службена Москва изгледа да су поптуно заборавили. Према испитивању јавног мнења између 75% и 95% руског народа противи се томе да Русија под тим понижавајућим условима учествује на Олимпијади у Јужној Кореји. Речју, за Кремљ глас руског наорда, чини се, савршео је неважан. Па како ће онда Путин да уважи глас српскога народа, када му је, ево, савршено свеједно, како осећа његов, руски народ!

Како никоме од оних руских спортиста којима је дозвољено да се такмиче под «белом заставом» није пало на памет да се солидарише са колегама који су дисквалификовани? Чини се да ни Путин и његови министри не разумеју природу америчке политике. Када би познавали Запад, не би се толико трудили да му се допадну.

Ево још један пример који много говори о политичком стању у земљи. Када сам био у Русији, запањио сам се да има и данас назива улица и тргова, који носе називе убица и терориста. На пример, постоји у Москви метро станица «Войковская». Добила је име по човеку који је учестовао у убијању царске породице. Име му је Петр Лазаревич Войков. Право име Пинхус Лазаревич Вайнер. За оне који не знају: Ноћу од 16. на 17. јул 1918. зверски су убијени сви чланове руске царске породице, а међу њима жене и деца. Затим, постоји улица «Розалии Землячки». А она је лично одговорна за смрт хиљаде заробљених војника и офицера «беле армије». Бројни Лењинови споменици и данас стоје по читавој Русији. Лењин, по мени, немачки је плаћени агент, русофоб и масовни убица.

У Русији је и даље на снази устав, који је донесен у време Јелцина. У њему се, на пример, спомињу субјекти Руске федерације: Татари, Чеченци, Ингушети, Башкирци, Чуваши, Бурјати и тако редом. Једино у Уставу Русије се не спомиње један народ – руски. Стиче се утисак да се власт боји руског питања. То питање често сам чуо од у Русији: «Почему власть боится русского вопроса?» Ни Путин није почео да решава тај проблем. Многи верују да је то најважније питање. Проблем је и у томе, што власт нема идеологију, а без идеологије држава нема будућности.

Ко ће данас да се жртвује, када види да неправда царује највише међу онима који би требали да су пример осталима, јер од друштва и примају највеће привилегије. Руски и српски народ вапе за правдом. О томе говоре и српске народне песме и древни руски летописи, где се редовно слави истина и правда Сви ти примери говоре нам само једно: партија која је на власти у Русији представља пре свега интересе богатих људи. Веома је лоша ситуација на пољу здравства, а пензије су за велики део грађана тако бедне, да буквално многи стари људи морају да гладују.

Пре неколико дана Путин је био приморан да се појави на телевизијском екрану и да објасни гледаоцима, у чему се састоји «реформа пензионог система». Како «решить проблему с дефицитом Пенсионного фонда»? Дискусија је изазвала толике буре да је, ето, и председник морао да се обрати нацији. Гледао сам његову изјаву. И није ми деловао нимало самоуверено и убедљиво.

Огромна већина становника су разочарани. Зашто? Јер по њиховом схватању Путинов систем штити богате олигархе, а од бедног народа узима и последњу копејку. Или, како сам у коментару једног угледног сајта нашао следеће: «Кремль отнимет у бедных, чтобы не обидеть олигархов.» У споменутом обраћању нацији ниједном, на пример, није критиковао огромну разлику која постоји између оних 1%, који поседују 99% богатства земље и оних других. Негде сам прочитао да око 90 породица у Русији држи чак 70% богатства земље. И од тих деведесет породица, само су две по националности – руске.

За разлику од Сједњиених Држава и Кине, руска економије је далеко слабија и у великој мери зависи од цене нафте и гаса. Када је пре османаест година Путин преузео власт од Јелцина, цена нафте била је око сто $ по барелу. Прошле године пала је на 40, а ове године достигла је око 70 ам. долара по барелу. Тако руска економија зависи у великој мери од коњуктуре цене нафте и гаса на светском тржишту.

Многи Руси се у чуду питају: Како је то могуће, тако богата земља, а народ да живи тако бедно? Овај последњи председнички рок неће бити нимало лак за Путина. Руски народ је веровао у њега, да ће он зауставити пљачку, или, како Руси кажу «остановит грабеж», да ће приватизацију, проведена у врме Јелцина, прогласити нелегалном и многе кључне објекте поново национализовати. Он је по свим тим питањима разочарао. Садашњу власт мишљење народа, изгледа, уопште не интересује. Одједном, последњих недеља, то е примећује и по реакцији становника, нагло се изменио однос Руса према власти. До јуче су многи веровали да је Путин ипак «последним народным заступником», те да је у суштини био «хорошим царем». На примеру реформе пензионог система јасно је казао да је на страни олигарха, који су толико омрзнути у народу. Нема сумње да су људи разочарани не само пензијском реформом, већ и са самом природом Путина и његове власти.

Многи руски коментари и добри познаваоци политичких прилика тврде, како у «коридорах власти» има још увек сувише много «западников». Остали су још из времена Јелцина, када су владали Русијом. Они верују да могу да се врате «добра стара времена», када су се дружили са Западом. Таквих има нарочито много у министарству финасија, економоије, Централне банке, те у медијима. Путин се недавно похвалио, да «Центробанк» не стоји под контролом владе и да је «это очень хорошо». Централну банку многи руски аналитичаи држе да предстљвља једна од кључних органа пете колоне, јер је она инструменат, који служи интересима Вашингтона. Најбољи пример Јелцина и његове владавине представља Козирјев (Андрей Козырев). Он је од 1990 до 1996 био је министар иностраних дела. Које државе? Многи су га звали да је био помоћнк министра иностраних дела САД-а. Уживао је све привилегије и у време Путина. Нико га није дирао. Ричард Никсон је једном питао Козирјева, какве интересе следи Русија. На запрепашћење америчког председника, Корзирјев је одговорио, да то нека му одреди Америка. О томе у својим мемоарима пише и Јевгених Примаков. Године 2012. заувек је напустио Русију заједно са женом и децом и од тада живи у Америци, на Флориди. Питање: Како је могуће да носилац државне тајне године 2012. напусти Русију? Козирјев се залагао да Русија прихвати предлог Вашингтона, да се Србији уведу санкције.
Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових осамнаест година успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, Асад је и даље, уз руску помоћ, – али, не треба заборавити, и иранску подршку, – председник Сирије, руска армија за последњих десетак година постала је поново сила, коју уважава Запад.

Но, остали су многи проблеми, како сам их мало пре споменуо, које Путин, очевидно, није могао да реши. Пратио сам неколико Путинових конфенернција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финасираних су од стране САД-а и ЕУ. То су „Ехо Москва“, „Дожд“ „Независне новине“, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић, Филип Давид, Соња Лихт или Соња Бисерко.

Руски народ изашао је на референдум у многим украјнским градовима, јер су веровали да ће Харков и Одеса такође постати део Русије. Преварили су се. Путин их није подржао. Путин прича да је у Украјини дошло до државног удара, да је власт Порошенка нелегитимна, а ипак признаје Порошенка. Тако Москва ни по питању Украјине нема јасну политику. Руси у балтичким државама немају основна људска права и Москва, очевидно, нема снаге, а можда ни воље да помогне својим земљацима. Руски народ украјински сепаратисти свакодневно убијају у Доњецку. Ових дана управо смо чули да је убијен и глава Доњецке републике Александар Захарченко.

Како ће Русија да брани Србију, када, ево, она нема снаге да одбрани ни сопствени, руски народ у Харкову, Одеси, или Луганску? Сем тога, тренутно у америчким затворима чами десетак руских грађана. Већина њих робијају, без суда и доказа, већ неколико година. Последњи пример јесте млада Марина Бутина. Добила је америчку стипендију, а кратко после тога ухапшена је као руски шпијун. Русија, сем «оштрих протеста», није у стању да заштити своје грађане.

Није потребно да наглашавам, да сам ово написао јер ми није равнодушна судбина Русије и јер сам сигуран, да мој, српски народ без подршке Русије нема великих изгеда да опстане у оваквом непријатељском окружењу, каквo данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“. Зато нисам нимало сигуран да ће Путинова Русија да помогне Србији. Пре неколико дана испод једног блога нађох следећи коментар: «Путин ради исто што и Вучић. Скупља поене код Руса на рачун ове напаћене Србије.» На жалост, у овом закључку, – то је моје мишљење, – има много истине.