Берлинска беседа

July 30, 2018 /

Никола Н. Живковић

Берлинска беседа

Уважена публико, драги пријатељи!

Ове године навршава се равно четири деценије, када сам крајем давне 1978. године стигао у Немачку, у тада Западни Берлин. У публици видим неколико лица које познајем од самог мог доласка у ту земљу. Пре три године сам постао немачки пензионер и решио сам да остатак мога живота проведем у Србији. Живим у Београду

О политичкој ситуацији у Србији нећу вам много причати, јер наши људи знају, како је стварно стање у Србији и то без обзира, да ли живе у Јужној Африци, Канади, на Новом Зеланду, Русији или, ево, Немачкој. Свако од вас, драги моји земљаци, има некога од родбине или пријатеља у Србији, па сте тако подробно инфомисани. Сем тога, постоје и бројни сајтови, које не контролишу ни режимски медији, а ни сорошевска или слична штампа финансирана са Запада, чији је задатак да раде против Србије и српског народа.

Када гледате «Вучићеву телевизију», – а то су готово сви телевизијски канали, – имате утисак да камере сликају неку другу државу, на пример, Норвешку или Холандију, а не земљу, у којој ја живим. Слике са «РТС»-а и стварни живот у Србији немају неке велике сличности. То су два различита света. Пет процената становништва, укључујући Вичића и његов скупи и неефикасан државни апарат живе на некој другој планети, а ми, нас 95% становника ове земље, живимо на територији између Суботице и Врања онако, сналазимо се, а многи живе веома тешко, на граници беде.

Кажем «територија», а не држава, јер ова власт не зна да народу каже, где су границе данашње Србије. Наш председник, на пример, тврди да ми данас на Космету немамо ништа, да па да је, према томе, добро, ако Србија добије у овим завршним Бриселским преговима и један метар те територије.

Како ради српска влада, о томе можете свакодневно да читате. Мени је интересантније следеће питање: Шта ми можемо да урадимо?

Када кажем «ми», онда мислим на свакога, ко није равнодушам према судбини српског народа и наше земље, без обзира да ли живите у Новом Саду, Нишу, Бања Луци, Херцег Новом, Кептауну, Москви, Бечу, Сиднеју, Торонту или Берлину.

Први пример. Пре кратког времена упознао сам младог математичара, Стевана, родом из околине Пожаревца. Прошле године завшио је гимназију са блиставим оценама. Родитељи су сељаци, имају пет хектара под кукурузом и исто толико пшенице, пет крава, двадесетак оваца. А од тога, разуме се, не могу да школују своје обдарено дете. Син им је на пријему добио најбоље оцене. А када је дошао на факултет по резултате, доживео је шок. Није примљен као «студент на буџету», већ родитељи морају да му плаћају студије. После је чуо, да су примљени неки, «преко реда», а очеви су им високи функционери и владајућој странци. Родитељи немају тих пара, да им син буде «самофинасирајући». Обратили су се министарству за образовање. Нису се удостојили чак ни негативног одговора.

Син зна добро енглески, барата одлично лаптопом и пронашао је да Немци и Канађани траже младе студенте математике и информатике. Пријавио се на оба конкукрса. И после шока са Београдским универзитетом, доживео је радост од стране немачког, хајделбершког и канадског, монтреалског унивезитета. Примљен је на оба. Но, како је веома везан за родитеље и браћу, решио је ипак да остане у Европи. Завршио је прву годину и веома је задовољан студијем у Хајделбергу. Он потиче из добре домаћинске, српске породице, чији преци су се борили за Србију и свим ратовима од године 1912. до данас.

Стеван по завршетку студија жели да се врати у Србију. Нада се, да ће до тада доћи да владају земљом неки други, бољи људи, који ће умети да цене знање и рад. Шта би ми Срби могли да урадимо за Стевана? Па да сакупимо за њега почетни капитал, са којом би могао да отвори фирму, где би он онда могао да запосли младе Србе, који би радили, на пример, као инжењери, или, како се то данас зове “software engineer“.

Други пример. У Београду постоји, колико ми је познато, само једна српска национална књижара – «Традиционална књига». Смештена је недалеко од Храма Светог Саве (улица Крушедолска 1б). Има одличан избор књига из области српске националне историје. Власник не тражи милостињу, већ само да људи који воле ту врсте литературе, купи књигу код њега и тиме би придонели да књижара опстане, да може да плати кирију и да «како тако» прехрани породицу. Дакле, када дођете у Београд, а намервате да купите неку књигу, посетите «Традиционалну књигу».

Треће. Док, ево, боравим овде, у Берлину, прочитах следећу информацију: «Драги читаоци, драги пријатељи, обраћамо вам се са не малом нелагодом, али смо принуђени да затражимо озбиљнију финансијску помоћ не би ли ваш и наш сајт остао у животу. Мишљења смо да је поштеније рећи како ствари стоје а не само нестати без образложења. Наиме, чудним сплетом околности – а не бисмо искључили ни могућност да су умешани прсти система/режима – „Стање ствари“ је остало без икаквих финансијских прихода на месечном нивоу. Сада смо дошли у ситуацију да морамо да набавимо новац за месечно функционисање тражећи од оних који једино гарантују да ћемо остати (као што смо и до сада били) независни – а то сте ви, посетиоци и поштоваоци сајта. (види: https://stanjestvari.com/2018/07/24/pomoc-za-ss/)

Што се тиче споменутог сајта, могу да кажем, да у њему сарађују наши најбољи интелектуалци. За оне, који нису до сада чули за овај сајт, предлажем им да погледају и провере, да ли је моја тврдња тачна.

Ова три примера, – а могао сам да набројим још најмање десетак оваквих случајева, – желео сам само да кажем следеће. Стање у Србији (и српским земљама, а овде пре свега мислим на Републику Српску и Црну Гору), јесте такво какво јесте. Или, како су кратко и јасно написали двојица аутора: «Истинска власт и моћ у Србији само на први поглед припадају онима који се стално појављују у медијима, и који причају час о Европској Унији, а час о томе да нашом земљом неће управљати туђа рука. Као што смо већ одавно схватили, права власт у Србији припада туђину, који дубински делује преко својих људи и невладиних организација, разарајући изнутра наше друштво и намећући му туђински, нихилистички поглед на свет.» (види: http://borbazaveru.info/content/view/10494/1/ 27 март 2018. З. Човоровић, В. Димитријевић).

Председник, премијерка и министри у влади Србије непрестнао понављају: „Инвестирајте у Србију, у земљи квалитетних а јефтиних радника.“ Само што не кажу и другу реченицу: «А у слободно време, ви, странци, добро плаћени представници страних фирми у Србији можете да уживате у квалитетним и јевтиним проституткама.»

Но, свако од нас може нешто да уради за нашу многонапаћену и окупирану земљу. Не мали број то и чини. Многи Срби из расејања, рецимо, редовно шаљу новац у Србију. Режим готово потпуно игнорише значај српске дијаспоре за економију наше земље. Вероватно се плаше да признају, да без наших гастарбајтера, Србија би морала одавно да објави банкрот.

Поред чекова из расејања, шта заиста да се ради? Моје кратко излагање завршићу одговором, кога је дао један наш аутора, а који, ето, не цмиздри и не кукумаче, већ улива наду и веру:

«Треба бити спреман, радити на себи и повезивати се. Да се када дође тренутак, ствар једноставно обави. Преображај ће доћи пре него што се мисли, јер доћи мора. Он ће бити постепен, јер подразумева постепено преузимање послова од оних који знају да их раде, јер неко мора да ради. Нови људи ће дођи и неће их спајати толико идеологија, колико структура личности. Који су много радили, учили, који знају како функционише систем, а који су остајали на маргини. У већини не громогласна, бурна, медијски излизана имена. Људи који имају вољу, и они који нису похлепни. Изабран сам, доведен сам – како год – да служим држави и народу», у: https://stanjestvari.com/2018/07/27/vladimir-kolaric-sta-da-se-radi/#more-54322 27. јула 2018. Владимир Коларић.

(Ову беседу одржао сам у Берлину, концем јула 2018. године, групи Срба који живе на подручју Берлина и покрајине Бранденбург)

Недић и окупирана Србија

Никола Н. Живковић

Недић и окупирана Србија

Дневни лист «Политика» (26. јул 2018.), објавио је следећу вест: «Виши суд у Београду одбио је као неоснован захтев за рехабилитацију Милана Недића… У захтеву је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништавно решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31.01.1946. године.”

Исте новине пренеле су изјаву историчара Предрага Марковића: „Тиме је избегнута једна од највећих срамота која је могла да се деси, а то је да будемо први који су рехабилитовали колаборационисту. Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву”, рекао је Марковић.

Човек просто да не поверује, да један историчар може да у неколико речи каже толико нетачних тврдњи. Прво. Срамота је да историчар из Србије тврди да је Недић био «колаборациониста». И друго. Како је Недић могао да кажњава злочинце за масакар у Крагујевцу? Да позове на одговорност Хитлера? Зна се да су макакар испровоцирали партизани-титовци, за који је следеила казна сто српских цивила за једног убијеног Немца. Овде, дакле, имамо посла, или са незнањем историчара, или злонамерним извртањем чињеница.
Историчар Бојан Димитријевић рекао је да је одлука суда донета под великим медијским притиском и хајком која се водила против Недића. „Лично сам се залагао да се у јавности схвате тешкоће у којима је Недић прихватио да буде шеф те назови Владе. Мислим да је у јавности преовладала негативна слика оркестрирана из појединих медија”, рекао је Димитријевић.

Са Димитријевићем наравно могу само да се сложим и додам, да је могао да нађем много јаче, убедљивије аргументе у одбрани Недића. Ево један пример:
„Никакви антијеврејски закони нису били донесени од стране Недићевог режима, никаквих логора смрти и никаквих убијања са његове стране није било. Све је било учињено од стране немачке војске, полиције и СС, који су уништили скоро целу јеврејску заједницу, мада је неколико стотина Јевреја било сакривено код српских пријатеља… Недића се непрестано оптужује због «Апела», објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. Апел је потписало 408 српских интелектуалаца, и то није био позив на сарадњу са окупатором, већ за помоћ српским властима у борби против комуниста, „злотвора српског народа и његове будућности”. Потписали су га три епископа, председник САНУ, низ академика, 82 професора универзитета, 18 бивших министара и исто толико помоћника, 12 директора гимназија или управитеља школа, генерали, 16 лекара, уметници, писци итд. Неоспорна чињеница је да је мала и окупирана Недићева Србија примила у своје окриље преко пола милиона избеглица, 86.000 српске сирочади. Затим, избављено је од смрти на Бањици 1.270 припадника СКОЈ-а и Партије, да је спасено 30.000 логораша са Старог сајмишта, да се водила брига о ратним заробљеницима у логорима, да је прихватила десетине хиљада Словенаца. Зато, када се каже Недићева Србија, са поносом се öovek сећа те покорене, напаћене, мале Србије, заиста великог срца. (Бранислав А. Жорж, Београд. НИН, 31 јануар 2008)

Медији су такође нагласили, како је поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао «негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац.» Ово «негодовање у јавности» увек се појављујује у тоталитарним, једнопартијским државама, где један сатрап, – да ли Лењин, Хитлер, Анте Павелић или Јосип Броз, – гушење критике сопственог режима оправдавају «негодовање у јавности».

Сви који и данас нападају Недића упорно се труде да прећуте Недићеве заслуге, а које сам мало пре споменуо, цитирајући Бранислава Жоржа.
А како то раде цивилизоване земље? Нико се не пита шта мисли «један део грађана», већ се отвори дускусија о одређеној теми, позову се угледни људи из историје, ако је у питању неко питање из прошлости. И онда се, после дуге и исцрпне дискусије, донесе одлука.
А шта је ту истина? Немци су били окрутан и немилосрдан окупатор, који је тражио да српски народ изабере човека, који би се стао на челу такве, окупиране и обесправљене Србије и који би пред њима, окупатроима, био одговоран за ред. То је била велика жртва човека, Милана Недића, који је ставио опште националне, државне интересе изнад својих, породичних, личних. Да се он није прихватио те улоге, Немци су размишљали чак и о томе, да и овај остатак Србије поделе између Немаца и својих савезника, при чему би највећи део, вероватно, пао под управо хрватских и бугарских власти. Између два зла, Недић се жртвовао, ставио на чело те окипиране Срвије и тиме, можда спасао српски народ од потпуног истребљења. То су чињенице, које потврђују и немачки извори. Само да споменем «Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта» и мемоаре главног немачког дипломату за Балкан, Хермана Нојбахера (Hermann Neubacher: „Sonderauftrag Südost 1940 1945“). Оба сам превео на српски.
Читаоци ће ми опростити ако укратко цитирам Нојбахера: «Недић је на један храбар начин покушао да говори о неправди која је учињена Србима. Поставио је читав низ захтева, како би се побољшао положај Срба. Недић је између осталог тражио да се нека подручја Босне и Херцеговине, која су етнички чисто српска, а која припадају НДХ, припоје Србији. Недић је тражио и да Косово припадне Србији. Рибентроп је одбио Недићеве захтеве.» (у: Нојбахер, “Специјални задатак Балкан”, стр. 74)
У Србији су Броз и његови крвници од октобра 1944. до децембра 1945, без суда, убили, према минималним проценама, 150 000 невиних људи (Срђан Цветковић је дошао до бројке од неких 80 000, пописао жртве са именом и презименом). Убијени су, очевидно, само зато јер су били Срби и јер су најчешће припадали елити свога народа. Тај човек, Броз, који је свакако један од најмоструознијих убица 20. века, има гроб у најелитнијем делу Београда, кому се клањају и многи из редова садашње власти. А стотине хиљаде невино убијених Срба, њима се и не зна гроб. Па, ево, ни Дражи и Недићу.
Закључак. Ова срамна одлука суда само говори да је Србија и данас окупирана, односно, да је у нашој земљи и даље на власти титоизам, дакле, једна србофобска, злочиначка идеологија. А она ни данас, 2018. године, не дозвољава српскоем народу да каже ко су његови истински мученици и јунаци, а ко његови непријатељи и џелати.
О правом карактеру титоистичког југославенства на неколико стотина страна дао је блиставу анализу и оцену Мило Ломпар у књизи «Дух самопорицања». Колико ми је познато, књига је за кратко време доживела већ шест издања. И то упрокос чињенице да огромна већина медија, – а она су под контролом режима, или су спонзорисана од стране Запада, – игнорише «Дух самопорицања». Убеђен сам, када се српски народ ослободи идеологије титоизма, тада ће своје заслужено место добити и Дража и Недић. И уместо улице, на пример, Џорџа Вашингтона и Рузвелтове, те београдске улице зваће се улица Милана Недића и Драже Михаиловића. По мом скромном мишљшењу, њих двојицу убрајам међу највеће Србе 20. века.

Да ли је овде реч само о спорту?

Никола Н. Живковић

Прочитао сам неколико чланака, на руским и српским сајтовима, поводом светског шампионата у фудбалу. Слажем се у осуди понашања играча, који су били противници Русије. Но, ја у тој афери видим и неку користи и то пре свега за Србију.
Да будем сасвим јасан, да имам пара, платио бих неког играча из хрватске репрезентације, да узвикује, рецимо, пароле: „Слава Украјини“, „Београде, гори“, „Смрт Москви“, или, „За дом спремни“. Јер шта више може да штети слики Хрватске и то не само у руској јавности, него управо такво понашање. Само дебили немају појма, да Руси кажу „Киев – мать городов русских“. Или, да заборављају чињеницу да су се у Украјини године 1993. године 65% становништва изјасини да им је руски језик – материњи.
И гле чуда! Неки играчи у „црним дресовима“ управо су извикивали овакве пароле, а да ја, – нормални грађанин Европе и света, који, дакле, воли своју земљу, свој народ, – нисам потрошио ни паре.
Уочи шампионата, руски медији посветили су много простора свакој земљи која учествује на фудбалском шампионату. Тако су и лепо писали о Хрватској, а пре свега о туризму у Истри и Далмацији. Примамљиви туристички спотови о Опатији и Дубровнику просто су позивали руске туиристе да проведу одмор на Јадрану. И сада, ево, пукне сканадал због хрватских „ногометаша“! Сјајно за српску ствар! Јер, ево, и Лимонов пише: Ви рачунате, да је данашња Хрватска безбедна туристичка република с мирним становништвом. Ви сте уверени. Ја – не. Што су имали у глави другови –Хрвати када су играли против нас? Сада је јасно, да нису нам желели ништа добро. Ми смо сувише добри. („Вы считаете, что сегодня Хорватия — безобидная туристическая республика с мирным населением? А вы уверены? Я — нет… Что было у него и его товарищей-хорватов в голове, когда они играли против нас? Выясняется, что ничего хорошего. Мы слишком добрые.“)
Просто нам је помогла глупост српских непријатеља. И шта друго да кажем, него да се захвалим том хрватском фудбалеру да је урадио велику штету Хрватској. Хрватска политичка и црвена (римокатоличка) елита већ преко сто и педесет година чини све да нанесе што више зла српском народу. Она је то радила у прошлости, она то ради данас и она ће то, нимало не сумњам, чинити и сутра.
Јер шта је спорт него политика, дакле, рат са другим средствима. Да то није тако, онда не би богате земље, – као што су Немачка, Сједињене Државе, Велика Британија, Француска, Кина, Русија, Јапан, Јужна Кореја, – трошиле толико новаца на олимпијске игре и светске шампионате, без обзира да ли је реч о атлетици, пливању, веслању или фудбалу. Укратко, приче да не треба мешати спорт са политиком, само су за, или веома наивне, или за веште манипулаторе, а њих има не само међу спортским функционерима и политичарима. Велики руски писац и пријатељ Срба Эдуард Лимонов, када је коментарисао победу руске фудбалске репрезентације над Шпанијом, нимало ми се не чини да претерује, када пише да су Руси победили „као војници, као у Стаљинграду. Тако смо победили и Швабе у 2. свет. рату. Показали смо свету оно најбоље руско.“ („как солдаты, как в Сталинграде. Именно так мы и войну с фрицами выиграли. Показали лучшее русское“).
Једна фудбалска утакмица открила је свету, не само каква је хрватска репрезентација, већ и „ко је ко у Србији“. Читам, неки Милојко Пантић прича, да ће за Хрватску да навија „грађанска а за Русију клерофашистичка Србија“. Тврде, да је то мишљење и „наших другосрбијанаца“.
Пре свега мора да се разјасни једна термнолошка збрка. Друга Србија, по мом схвтању, јесте она која чини већини стаовништа. Прва Србија, то је политика коју води влада Србије. А мишљење „наших другосрбијанаца“ подржава незнатна мањина становништва, рецимо, максимално 3 до 8%. Ако је моја тврдња тачна, а јесте, онда је сасвим неумесно да се њима даје толико привлачно и лепо име. Ваља их назвати оно што они заиста и јесу „десетосрбијанци“ или, на пример, „шестпроцентна Србија“.
Друга Србија је она, која тврди да је Косово део Србије, као што су то Банат, Бачка и Срем, која воли своју земљу и свој народ, као што то осећају и већина народа у свету, па били они Немци, Јапанци, Мексиканци, или – Срби.
Ако неко изјави, како навијање за српску репрезентацију представља „националистички примитивизам“, онда мора то да каже и за све остале. Значи, Ангела Меркел је нациоанлистички примитивац, јер је током светског шампионата у футбалу, долетела 2010. год. у Јужну Африку, како би навијала за национални тим своје земље. А онда је и Мануле Макрон клерофашиста, јер је долетео у Русију, да 10. јула 2018. навија за „триколоре“.
Данас се игра полуфинале. Но, победник се већ зна. То је „российская власть“, а она није руска. Ја сам гледао свега две или три утакмице и то само друго полувреме. Ја волим спорт, сам сам играо фудбал и мислим да нисам био лош. Но, врхунски спорт, олимпјаде, то за мене нема везе са спортом, већ са фармацеутском индустријом и новцем. Ко има монопол у фармацеутској индустрији, тај осваја и највише знатних медаља на олимпијадама.
У Русији такође има много проблема. Највећи је тај, да је огромно богатство сакупљењно у рукама малог броја олигарха и високих државних функционера, а да приличан део руског народа живи лоше, а 30%, према службеној статисци, бедно. Социјалне разлике у Русији су далеко веће него у Немачкој или у некој скандинавској земљи. Добро, ако се помиримо са чињеницом да нисмо сви исти, односно, да је у свакој држави увек било и сиромашних и оних који сумилијардери. Али и тада не може да се избегну нека питања: зашто, рецимо, од десет најбогатијих људи у Русији, ниједан није руске националности? Да ли је то нормално, да Руси, који чине 80% становништва, немају макар једног свог представника у том „елитном друштву“?

Такви спектакли, као светски шампионат, имају функцију да пажњу јавности одвуку од битних проблема друштва. То, уосталом ради свака власт и то већ две хиљаде година. Или, како су стари Римњани говорили, народу треба „panem et circenses“, хлеба и игара.
Огромна већина Срба јесте била за Русе. „Другосрбијанци“, или како ја мислим да је далеко правилније, „десетосрбијанци“, читам, ево, да су били за Хрватску.
И шта нам то открива? Да ти „петпроцентнисрбијаци“ нису само бивши титоисти, а данас натоисти, – дакле, које финансирају Американци и Запад преко „невладиних организација“, преко „ngo“ – већ да они навијају за „црнокошуљаше“. Јер не само да су фудбалери Хрватске наступали у црним дресовима, који нас неодољиво подсећају на НХД, већ да многи Хрвати подржавају и украјинске нацисте. Не треба заборавити, да су међу најгорим садистима немачких концентрационих логора управо били унијати и римокатолици из западне Украјине. Тако су се Милојко Пантић и његово распевано друштво нашло у заиста „елитном“ клубу.
Чак и они руски критичари Светског шампионата 2018., кажу, „чемпионат мира по футболу объединил всю страну”. Просто постоје моменти, када ваља да сиђемо са високог интелектуалног постоља, те да са својим народом поделимо успех (или неуспех) државне репрезентације. Зар тако није и у рату? Било је српских социјалиста у Првом светском рату, па и пацифиста, који су били против рата и ратних кредита, али су се, када је објављен рат Србији, одазвали мобилизацији, а не мали број њих је и погинуо „за краља и отечество“.
А они, који поступају другачије, било је и таквих, истина, веома мали број, у Првом светском рату, њих може човек само да сажаљева. Њима просто недостаје укус и морал. Ништа им не помаже што се разбацују крупним речима, на пример, да су они представници „боље“, „слободне“, „грађанске“ или „демократске“ Србије. А ко вам је казао да сте ви то, за што сте се сами прогласили, за што желите да вас већина народа држи? За то имате подршку само од оних, који су окупирали Србију, медијски и економски. Но, што није зарађено поштено, што није морално, неће вас од осуде јавности, историје и потомства спасити никакве награде које вам редовно додељују амбасаде Сједињених Држава, Француске или Велике Британије. Ви живите у Србије, али ви нисте „наши“. Ви сте оно, што и дефиниција „невладиног сектора“ и стоји: агенти страног утицаја у Србији.

Док су Солунци још говорили

рецензија

Владета Р. Кошутић, Док су Солунци још говорили; издавач: «Чигоја», 2011 Београд, стр. 116.

Реч је о збирци казивања, које је професор Владете Кошутића почео да прикупља 1972. године, прво из сокобањског, а годину дана касније и из сврљишког краја.

Најбоље да препустим реч самим српским ратницима. Владета Кошутић посетио је 1972. године Драгутина Јанковића из Читлука, сокобањска општина, рођен 1890. Ево његове приче: «Проврвео сам свуда, и кроз Албанију, и Крв, и Француску и Солун. Рањен прву пут у Мачви 1914, а други пут 1916, на Кајмакчалану… Преко Малте се враћамо за Солун, сунце ујутро изађе из воду, увече зађе у воду.»

Веома је интересантна судбина Јеремије Мијајловића, из Читлука (сокобањска општина), рођен 1895.: «У рат сам ступио 1912, па до 1919. Ишао сам на Једрене и на Цер, и на Крв, и на Кајмакчалан. Ниједанпут нисам био рањаван. Пред сваки јуриш ја се прекрстим: Еј, света Петко и света Недељо, Боже милостиви, сачувај ме од сва рђавства.“ И Бог ме сачувао… Ако се пљачка погинул војник, ће те бију и меци и баксуз… У Албанију нема ништа. За десет дана леба није било да се нађе. Стигосмо на Крв. Ту останем шес месеци. И дојдоше Јенглези и Французи и дадоше нам ракију, вино, леба. Изгојисмо се. И кад на Кајмакчалан примимо положај, ми смо крабри за Србију, и гурај напред, Бугари беже и однанде стигнемо до Бајине Баште», Кошутић,… 19-21 стр.
Collapse

Драгомир Ивановић, из Мужинца, село у сокобањској општини, рођен 1890., оставио је овај запис: «У лето 1914. ја сам био ђак у Ђевђелији, недалеко бугарске границе… Само из наше село изгинуло је преко стотину, од Лазе Миљковића три сина, од Лазе Цветковића три сина: Живојин, Ћивко, Живан», Кошутић,… 33-34 стр.

Велимир Ивановић, из Читлука (сокобањска општина), рођен 1894., прича: «Заробили нас Бугари, дошли смо у Сливен. Био је један Бугарин, каплар, он је био за Срби: Каже својим војницима: «Ако им не дате леба, немој и тучете.« А мени рече: «Ја волим Србина.»

Ево што је аутору казао Живојин Николић, из Бурдима (село у сврљишкој општини), рођен 1891.: «Поред Крфа, острво Вид, беше малечно, а пуно с мртваци, па и бацају у море. Вежу им железо за гушу, па и врље у море… Узмемо после да играмо коло, да бацамо камен. Вранцуз не може наш камен да подигне до груди, а ми га фрлимо по два, три метра», Кошутић,… 69-70 стр.

Године 1972 професор Кошутић посетио је Видоја Михајловића из Нишевца (село у сврљишкој општини). Ево записа о том сусрету: «Осамдесет и седам година имам. У младости сам ватал вола од шесто кила за рогове. Кој ми је допао до руке, у свађу, одма га цапнем туј, за гушу – ете га под мен, а нећу да га бијем. Само се ритка. Мене мајка дојила три године… Када смо одступили из Србије, па кренули кроз Црну Гору, српска војска се довија сама. …Једну Црногорку молим за леба, нудим јој сребро: «Дај ми, сестро, парче леба, седам дана не једем!». А она: „Не, чоче, не дам. Извадићу ливор, да те убијем сред чела, шта мислиш, цркни!» (Кошутић,… 76-77 стр.)

Драгољуб Анђелковћи из Белог Потока, код Књажевца, рођен 1896., каза: «Када смо 1915. пошли у рат, у мојој јединици било је пет хиљада, а када смо на Нову годину 1916. стигли у Бизерт, било нас је пет стотина», Кошутић,… 79 стр.

Видоје Младеновић – Брка из Белог Потока, код Књажевца, рођен 1893., прича: «Најтеже је било на Кајмакчалану, смрт од Бугара, али и кроз Албанију, од нејело… Једном излете пред нас срна. Нисам хтео да је убијем. Греота је убит оно што само пасе траву и пије воду», Кошутић,… 84-85 стр.

Међу комитима била је и једна жена, Вона Милетић из Лабукова (село између Сврљига и Соко Бање), рођена 1897.: «Право ми име Јевросима, ал ме зову Вона. Сада имам седамдесет и пет. С мојим мужем Љубом отишла сам у комите, када је пропала наша држава, године 1915. Три године сам била у шуму. Бугари нас оптицали, борбе смо водили, јатаци нам леб давали… Било по тешко у шуму, за три године. И трпели смо. После смо се скупили дванаес комита: из Лабукова, Љуба и ја, из Лалинца сврљишког тројица, из Давидовци четворица… Био један јатак у Преконози, Гаврил, али није био веран и издаде нас Бугарима… Ми смо рекли, ако неког ране или ухвате, да се убије, јер ће му траже да ода другови. И он извади пиштољ, па у груди. Убије се сам.. Лисица извела лисичићи, па око њу, па преко њу, играју. Лисица нашла кокошку, ухватила је за главу. Наши је тели гађају. „Ма не дирај, то је она понела да рани мали!“ (Кошутић,.. 96-98 стр.)

Крста Марковић из Попшице, село у сврљишкој општини, рођен 1893., присећа се: «Али, кад тедоше да ми даду обућу, што су скинули са мртвог турског војника, ја реко: „Слушајте, када сам пошал од куће, мој деда је казао мене: „Крсто, у рату не смеш да узмеш од мртвога ништа. Оди гол, оди бос, не смеш да узмеш. То ми је казал, и ја нећу.“… Питам ја једног: „Бре, чичо, шта се оно на море шета како буре, како чабар?“ А он одовори: „Тој су морске лађе.“… Не гађам ја никог, него гледам да се сакријем ако могу, а не да стекнем на краља орден, нека му стекне други», Кошутић,… 103-105 стр.

Веома кратак и леп поговор написао је Недељко Богдановић: «Над записима разговора проф. др Владете Р. Кошутића са старим ратницима. Као Лоркин преводилац путовао је у Шпанију, да осети мирис родног краја Лорке, како би, као преводилац, што боље превео на српски. Професор Кошутић је је велики познавалац душе народне, његове вере, културе и историје. Пропешачио је Стару планину, Ртањ, Озрен да чује оне за које је, у тим годинама, већ слабо ко марио. Са тих путовања оставио нам је сјајне записе. Располажемо казивањима двадесетак људи из околине Сврљига, Књажевца и Сокобање, а та казивања су објављена: За јесен 1972 „Расковник“; „Градина“ бр. 4 за 1988 и „Расковник“ зима 1987-88. Занимала га је људска истина, а не званична, лични доживаљаји, страхови и наде комита и војника, лукавство с којим се живело и преживело. Кошутић се одушевљавао неком мудром изјавом српског војника, ненаученом, исконском истином, а верно је записао говор краја из источне Србије. Од Брке Младоновића из Белог Потока чуо је следеће: „Албанија је просејала све што је било нездраво и урокљиво (уречено, зле коби, прим. Н. Ж.)!“ Такву истину можемо читати не из уџбеника историје, него само кроз лични доживљај.»

Тако из ових записа сазнајем да Срби су Први балкански рат 1912 звали «турски», Други балкански рат 1913. Био је за њих «бугарски», а Први светски рат 1914-1918 звали су «швапски». Исто тако види се на бројним примерима, колико је дубоко била усађена традиција и морал српскога војника. Рецимо, да је боље бити бос, него да се са мртвога непријатељског војника скине чизма. Укратко, овде читамо истиниту причу српских војника. У њима се, на пример, види, да нити су сви Бугари били окрутни, а нити су сви у Црној Гори дочекали изгледнеле српске војнике као своју браћу.

Ко је био др Владета Кошутић, (Београд, 4. 1. 1926 – Београд, 21. 1. 2005)? Ако укуцате његово име и покушате преко претраживача, рецимо преко гугла, готово ништа нећете моћи да сазнате. Нема га ни у «Википедији».

Може само да се нађе у «Таблоиду», како је његов син Радмило написао: «Moj deda Radovan J. Košutić bio je čuveni slavista, ruski akademik, pisac čuvene ruske i poljske gramatike, jedan od osnivača Katedre za slavistiku na Beogradskom univerzitetu… Država pod sloganom „Smrt fašizmu – sloboda narodu”, 1946. godine, oduzela mojim precima, istovremeno kada je oduzela i penziju mom dedi Radovanu Košutiću, koji je tih godina umro u bedi u jednom selu pored Beograda. Moj otac Vladeta R. Košutić bio je čuveni profesor svetske književnosti na Filološkom fakultetu, pisac udžbenika za studente i velikog broja antologija svetske lirike.» (види: http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=352&cl=29)

Међу ретким стварима,које могу да се нађу преко интернета, јесте и овај цитат: ”Когод од нас пише латиницом, чини смртни грех према Српству, или даје доказа да га се одриче,” Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988).

И тако, док су многи срспки аутори издавали књиге о делу и лику Јосипа Броза, српски политичари се трудили да што више хрватских речи и латинице буду присутни у Новом Саду, Нишу и Београду, а српски историчари проучавали «генијалну стратегију Тита» на Сутјески и Неретви, дотле се један усамљени београдски професор 1972. године упутио у села сврљишке и књажевачке општине са намером да потражи малобројне преживеле српске ратнике и да забележи њихова сећања. Тада не само да то готово никога није интересовало, већ је могло бити и опасно. Веома лако могло да се деси, да га је неки титоистички партијски секретар оптужи, како својим записима шири «великосрпски национализам», или, да разговори Кошутића са српским солунским ратницима представљају «напад на титоизам као и на братство и јединство југословеснких народа».

Благодарни смо аутору да је својим теренским радом и записима отргнуо од заборава и оживео време тешког страдања српског народа између 1912. и 1918 године. Како му се Србија одужила? Ниједна улица у српским градовима не носи име ни његова оца Радована, а ни Владете Кошутића. Премда су и један и други многу задужили српску културу. А погледајте ко све има улице у Београду и Земуну. Почнемо са словом «А»: Абебе Бикила, Анка Матић, Анке Франк, Антон Ашкерц, Аугуст Цесарец, Аугуст Шеноа. Зар споменута имена имају веће заслуге за Србију од Кошутића, или од имена српских солунских ратника, које је професор отргнуо од заборава и објавио у књизи «Док су Солунци још говорили»? А каквих све имена нема, када дођете до последњег пописа улица, са словом «Ш»? Нећу да замарам читаоце, јер, најзад, свако лако сам може да провери попис улица.

Књига Владете Р. Кошутића можда и не би била штампана да се, како сазнајемо из поговора, није појавио доброчинитељ у лику проф. Слободана Реметића и просто платио да се књига објави. Када наш народ нема државе, онда је то, чини се, једини начин да се нешто уради за српску културу.