Немачка дан после избора
или
Неколико слова о нама и српској штампи

Резултати избора су познати, стотину пута понављани и у нашим медијима, па зато ово уопште и није тема овога текста. На мом блогу: https://nikolazivkovicblog.wordpress.com/ od 19. септембра 2017. објавио сам прилог „Немачка уочи избора“. Мој чланак пренели су, колико ми је познато, два наша сајта: carsa.rs и stanjestvari.com

Укратко да поновим моју основну мисао, коју сам изложио у споменутом тексту: најинтересантније на овим изворима уопште није, ко ће добити највише гласова, већ како ће да прође Алтернатива за Немачку (AfD). Добије ли она преко десет одсто гласова, то ће представљати пораз не само за владајућу странку, већ и за политичку елиту земље. И то се управо и догодило.

Неколико недеља пре избора прогнозе су гласиле да ће Меркелова партија добити око 38%, Мартин Шулц 30 одсто, а АфД око 7 процената. Тек последњих седам дана прогнозе су незнанто кориговали. Укратко, Меркеловој су прогнозе дале пет процената више, а АфД пет одсто мање.

То није ништа ново. Агенције које прогнозирају резулате избора на Западу су углавном у служби истеблишмента, па тако редовно више процената додељују свом кандидату. Сетимо се само примера са Брегзитом. Или са последњим америчким изборима, када су прогнозе уочи избора гласиле, да ће Хилари Клинтон победтит са 60%!

Када се упореде резултати избора од пре четири године, онда се види да је Меркелова странка изгубила близу 9%, а Социјалдемократи 5 процената.

Но, главна тема мог текста су наши медији. Разуме се, да сам пред немачке изборе погледао шта каже РТС и наши најутицајни листови, од „Политике“ и „Новости“ до „НИН“-а и „Недељника“. Био сам разочаран. Нисам успео да нађем ниједан прилог, који био говорио о значењу могућег изборног успеха АфД, рецимо, да пређе цензус од 5% (Нека ми буде опроштено, ако се такав чланак ипак негде појавио, а да га нисам запазио). Писали су, или боље казали, преписивали из немачке штампе, са којом странком ће Ангела Меркел да формира владу, да ли ће да дође до „јамајка коалиције“ и слично. Дакле, раправљали су о небитним стварима. Био сам непријанто изненађен, колико наши новинари слабо познају Немачку. Зашто је то тако? Да ли зато што су наши новинари слабо плаћени. Или и зато што само читају агенцијеске вести? Не познају језик? Ии нешто пето? Не знам.

А погледајмо шта дан после пише немачка штампа. Привредни гласник Немачке у наслову текста каже: Владајуће „народне странке – згажене. Историјски пораз великих народних партија“ (Volksparteien zertrümmert – Die historischen Niederlagen der großen Volksparteien“, https://deutsche-wirtschafts-nachrichten.de/2017/09/25/volksparteien-zertruemmert-deutschland-fast-unregierbar/)

На истом сајту се тврди, да је за успех АфД одговрна и сама Меркел, јер их је подценила (“Merkel dürfte die AfD unterschätzt haben.“). Лист такође подвлачи да су неки од најбољих људи из Хришћанско-демократске странке (CDU) напустили Меркел и прешли у АфД. Најбољи пример јесте Гауланд (Alexander Gauland), кога многи држе да је међу најзаслужнијима за успех АфД (AfD).

Телевизија, радио и штампа говори о „Пировој победи Ангеле Меркел“, о „земљотресу у Немачкој“, те да је „стварни победник ових избора, – то стоји ван саке сумње – АФД“. Колико су успеху АфД допринели и само најутицајнији медији, када су плашили бираче са паролом: „Добије ли АфД преко 5%, то је исто као да уђе Хитлер у Парламент“ („Hitler im Parlament“, http://www.faz.net/aktuell/politik/bundestagswahl/internationale-reaktionen-auf-die-bundestagswahl-15216062.html).

Неке немачке бираче оваква агресивна кампања против АфД, чини се, као да је још више охрабрила да свој глас дају управо овој странци.

Немачка уочи избора

Никола Н. Живковић

Писмо из Берлина – Немачка уочи избора

Пре неколико дана публика је имала прилике да прати телевизијски двобој између Ангеле Меркел и Мартина Шулца. Реч је о два главна кандидата за место будућег канцелара. Процењује се, да је ту емисију гледало рекордни број људи – око двадесет милиона. У једном су готово све анкете међу публиком говориле следеће: био је то један од најдосаднијих предизборних дуела које је Немачка икада доживела. Зашто? Зато јер у битним питањима готово да и нема разлике између њих. Гледаоци су стекли утисак да су позвани на изборе, а где заиста немају никакав избор. И Меркел и Шулц су готово по свим питањима имали мање или више веома сличне, па чак и идентичне одговоре. Сем тога, тема која, – поред безбедности и социјалне сигурности, – највише заокупља бираче, јесте неконтролисани улазак избеглица у земљу. А тај проблем, питање претежно мислиманских емиграната, уопште и није стајало у центру споменуте телевизијске дебате. Чудно. Премда сва испитивања показује, да је управо то један од три кључња питања, које заокупља јавност.
Мало статистике. Највећи број избеглица долази из Сирије, затим Афганистана, Сомалије, Судана и Еритреје. Мигранти су неједнако распоређени по земљама Европске уније. Европска унија има 28 држава чланица, а „за годину 2015. подаци говоре да је немачка примила 35, 2 одсто свих молби за азил, а то значи, да преко једна трећина азиланата жели да живи у Немачкој.“ (Види: Ungleiche Verteilung der Flüchtlinge über die EU – Auf Deutschland entfielen im Jahr der Asylerstanträge 2015 – 35,2 Prozent. Види: 20. März 2016. Institut für Arbeitsmarkt und Berufsforschung Nr. 19/2016, http://doku.iab.de/aktuell/2016/aktueller_bericht_1619.pdf)

Последњих три године у немачкој штампи било је много говора о појави криманала код миграната. То је многе Немце највише разбесинло: „Пружили смо им утошиште, хранимо их, дајемо новац, а они краду, силују наше девојке и убијају момке који желе да их одбране од таквих криминалаца и силеџија.“
У априлу ове године Министар унутрашњих дела Немачке, предао је јавност извештај криминалне статистике за годину 2016. Извештај показује да постоји директна веза између безакоња које влада у појединим деловима Немачке и одлуке канцелара Ангеле Меркел, да дозволи неконтролисани улазак преко једног милиона избеглица, углавном муслимана и то младих, из Африке, Азије и Блиског истока. Премда странци чине десет одсто становништа Немачке, они су године 2016. извршили 30% криминалних преступа. За годину 2016. статистика каже, да су мигранти силовали 2512 жена, а то долази око седам силовања дневно. По етничкој припадности највише таквих злочина починили су Сиријци, а следе их Афганистанци, Ирачани, Пакистанци, Иранци, Алжирци, Мароканци, Еритрејци, Нигеријанци и Албанци. Немачке власти често је јавност критиковала, да због политичких обзира нису у потпуности извешатавли о правом обиму извршених силовања. Странци који живе у Немачкој године 2016. починили су 56252 криминалне радње и нанели жртвама опасне телесне повреде. По етничкој припадности ову неславну листу предводе Сиријци, а следе их Афганистанци, Ирачани, Иранци, Мароканци, Алжирци, Сомалијци Алабанци, Еритрејци и Пакистанци.“ („Der Bericht zeigt zudem einen direkten Zusammenhang zwischen der in Deutschland herrschenden Gesetzlosigkeit und der Entscheidung von Bundeskanzlerin Angela Merkel, mehr als eine Million zumeist männlicher Migranten aus Afrika, Asien und dem Nahen Osten ins Land zu lassen. Der Bericht – die Polizeiliche Kriminalstatistik (PKS) – wurde vom Bundeskriminalamt (BKA) erstellt und am 24. April 2017 von Bundesinnenminister Thomas de Maizière in Berlin vorgestellt. Obwohl Nichtdeutsche zehn Prozent der Gesamtbevölkerung ausmachen, machten sie 2016 30,5 Prozent aller Strafverdächtigen aus… Nichtdeutsche Verdächtige verübten 2016 in Deutschland 2.512 Vergewaltigungen und sexuelle Nötigungen – im Durchschnitt sieben pro Tag. Syrer waren die Haupttäter, gefolgt von Afghanen, Irakern, Pakistanern, Iranern, Algeriern, Marokkanern, Eritreern, Nigerianern und Albanern. Den deutschen Behörden wurde immer wieder vorgeworfen, aus politischen Gründen das wahre Ausmaß der von Migranten verübten Vergewaltigungen nicht vollständig abzubilden. Nichtdeutsche Verdächtige verübten 2016 in Deutschland 56.252 schwere und gefährliche Körperverletzungen – im Durchschnitt 154 pro Tag. Syrer waren die häufigsten Täter, gefolgt von Afghanen, Irakern, Iranern, Marokkanern, Algeriern, Somaliern, Albanern, Eritreern und Pakistanern.“ Види: https://de.gatestoneinstitute.org/10315/migranten-kriminalitaet-deutschland).

Аутор текста Керн на крају закључује да упркос ове статистике, 25 септембра 2017. године бирачи ће највише поверења дати Ангели Меркел и то 37%, Мартин Шулц добиће око 29 одсто, а Алтернатива за Немачку могла би да добије 8 одсто. („Nichts von alldem scheint einen Einfluss auf die Bundestagswahlen zu haben, die am 24. September 2017 stattfinden werden. Umfragen zeigen, dass, fänden heute Wahlen statt, Angela Merkel, die einen großen Teil der Verantwortung für die Migrationskrise trägt, mit 37 Prozent der Stimmen wiedergewählt würde. Der Sozialdemokrat Martin Schulz, der versprochen hat, die Zuwanderung nach Deutschland sogar noch stärker zu erhöhen, würde auf 29 Prozent der Stimmen kommen, die Anti-Einwanderungs-Partei AfD auf 8 Prozent. (https://de.gatestoneinstitute.org/10315/migranten-kriminalitaet-deutschland 7. Mai 2017, von Soeren Kern: Deutschland: Migrantenkriminalität erreichte 2016 neuen Höchststand).

Како то објаснити? Уобичајн новинарски текстови сугурно нису у стању да образложе јавности овај заиста наизглед необичан феномен. Просто је природа професије журнализма таква да морају пратити безброј информација, па немају времена да читају озбиљне студије и књиге које се баве стварним узроцима емигрантске кризе. Покушаћу ово да урадим у једном од мојих следећих текстова или рецензија. За сада задовољући се само са неким општим примедбама. За овакво стање одговорни су, – или заслужни, већ према томе, како човек гледа на овај проблем, – најутицајнији медији у земљи. Рецимо и овај извештај Министарства унутрашњих послова није добио заслужени публицитет у немачкој штампи. Серен Керн је сам споменуо једну појаву: да немачке власти не извештавају подробно о силовањима које чине странци, како статистике каже, претежно муслимани. Када млади Мароканац, Ирачанин или Афганистанац избоде ножем недужне пролазнике, путнике у возу, или силује младе девојке, редовно стоји, да се „још не знају мотиви“, да је „особа вероватно психички поремећена“, или да је „недело починио млад човек, који је ужасно трауматизиран грађанским ратом“, рецимо у Ираку или Сирији. Тако се одговорност пребацује на на појединца, већ на друштво, на „велику политику“, у којој злочинац, ето, постаје жртва. А истинску жртву, на пример, силовану жену, нико више и не спомиње.
Извесни Мартин Гернер, на пример, са много патоса пише о проблемима једне фамилије из Афганистана и цитира глву те породице, чије је име Обаид: “Желе да ме врате у Афганистан. Али у Афганистану има много проблема. Тероризам. Талибан… Госпођо Меркел. Ја не могу да спавам. Ја се бојим…“ (Obaid: “Zurück nach Afghanistan. Aber in Afghanistan viele Probleme. Terrorismus. Taliban. Frau Merkel. Ich kann nicht schlafen. Ich …” (http://www.deutschlandfunk.de/abschiebung-nach-afghanistan-erzwungene-rueckkehr.1773.de.html?dram:article_id=3734278 dez 2016 Von Martin Gerner)

Па шта се тај Гернер не запита, како живе Афганистанци у Афганистану. Можда ни они не могу да спавају. Зар и они не живе у страху? Како им помоћи? Да цео Афганистан пређе „преко седам брда и седам мора“ и стигне у Немачку? Ако стигну у Немачку сви Афганистанци, што да Меркел после тога не прими и све Ирачане! А зар да заборавимо јадне избеглице из Судана или Сирије? Гернер и многи његови колеге изгледа да заговарају управо овај сценарио. Од политичких странака управо ово траже Зелени.

Постоје бројне анализе и нагађања о могућем резултату избора у Немачкој. Неке од тих чланака пренела је и српска штампа. Говори се, рецимо, да је могућа велика коалиција између Меркелове и Шулцове странке. Или између владајуће Хришћанско демокатске странке, Слободних демократа и странке Зелених. И тако редом. Но, то су по мени сасвим споредне, небитне ствари. Све те политичке партије имају мање или више исти програм када су у питању важне одлуке у спољној или унутрашњој политици државе. Једина истинска опозциција јесте заправо „Алтернатива за Немачку“ („АфД“) и донекле и „Левица“ („Die Linke“). И једна и друга противе се политици владе, да се уведу санкције Русији. А „Афд“ јесте једина која се категорички залаже, да се спроведе строга контрола у погледу избеглица, а нарочито оних, који долазе из исламских држава. „Афд“ и „Левица“ имају слабе карте, а за то су одговорна два фактора. Сви утицајни медији су против њих. Нарочито на удару истеблишмента стоји „АфД“. И друго – Немци добро живе. Од свих европских економија, Немачка стоји најбоље. Тако се бирачи налазе пред овим избором: Што да мењамо владу, када живимо добро?
Нада „АфД“ (“AfD“) ипак постоји. Пример јесте Брексит. Сви најутицајнији кругови у земљи и свету били су против изласка Велике Британије из Европске Уније: Цео финансијски сектор на челу са „Сити оф Лондон“ (“The City of London”). Чак је и председник Сједињених Држава био против Брексита! Па ипак, народ је гласао против очекивања богатих и моћних. У случају немачких избора то преведено значи следеће: добије ли Алтернатива за Немачку више од десет одсто гласова, биће то пирова победа Меркелове и озбиљан удар за истеблишемнт. Словом, једино што је неизвесно на изборима од 25 септембра 2017. године јесте следеће: Да ли ће „АфД“ добити 10%? Или чак и преко тога? Јер прогнозе истеблишемнта дају тој странци не више од осам процената. Све остало је већ познато и пре избора.

Пут од Београда до Берлина

Никола Н. Живковић
Берлин

Пут од Београда до Берлина

Већ годинама, – или да будем прецизнији, – преко три деценије путујем на линији Берлин – Београд. За сво то време већином сам летео ЈАТ-овим машинама, а у последње време и „Air Serbia“. Пре неколико дана изненада сам морао да отпутујем у главни град Немачке. Све авионске карте су за следећа три дана биле распродане, тако да ми је једино преостало да путујем аутобусом. Воз није дошао у обзир, јер, као што је свакоме добро познато, српске железнице не само да су најспорије у Европи, већ и најмање безбедне. Речено ми је да је најбоље да путујем преко Беча. Аутобуси из Београда возе свакодневно до аустријског главног града и то у осам ујутро, у четири после подне и у девет увече. Цене карте по особи износе око 35 евра.
Добро сам урадио да сам путовао аутобусом, јер је пут довољно дуг да човек предахне, да размишља о себи, о свету, али и да упозна људе који путује са њим. Лет авионом сувише кратко траје, свега деведесет минута и, вероватно, зато и нисам до сада написао ниједан текст који био говорио о лету између Берлин и Београда.
Наш аутобус кренуо је тачно како је било предвиђено – у девет увече. Сво време имали смо бежичну везу, а машина је била прилично нова и чиста. Возач ми рече да је у аутобусу било нешто мање од педесет путника. Око поноћи били смо на српско-мађарској граници. Добра вест: још никоме није пало на памет да гранични прелаз поред Суботице назове „војвођанско-мађарски“. Државна телевизија „РТС“, рецимо, – али и остали београдски медији, – непрестано говоре о временској прогнози „за Србију и Војводину“. Словом, држава се не одриче само Косова, него, ево, постепено, за сада само преко временске прогнозе, такође Бачке, Баната и Срема.
Зачудио сам се да се нисмо дуго задржали на граници, јер, најзад, то није само међудржавна граница, већ она дели Европску унију од осталог света, коме у Европи, као што је познато, припада, – поред Србије, – Македонија, Албанија, Црна Гора и Босна.
Неких тридесетак километара после границе стали смо поред једног ресторана. Мађарска послуга говори одлично српски. Главне муштерије су им Срби, Турци, Грци и Бугари. Упознао сам неколико путника из нашег аутобуса. Двојица су из околине Крагујевца, а по један из Ниша и Београда. Најстарији има тридесет и осам година, а најмлађи двадесет и три. Ова двојица млађих су студенти. Један од њих, Јован, дипломираће за најкасније три месеца елктротехнички факултет. Одличан је студент. Па ипак, нема никаквих изгледа да у Србији добије посао. Зашто?
„Нисам члан владајуће странке. Веома сам брзо схватио да је то заправо једини услов да се запослиш. Знање у Србији, очевидно, никога и не интересује. Моји родитељи су дуго живели у илузији, да ће се нешто променити, да ће у земљи ускоро бити боље. После Слобе смењивали су се на власти разне политичке странке, но све је бивало горе. Мој отац, ето, предаје математику на једној средњој школи у Нишу. Плате просветних радника су просто понижавајуће бедне. Последњих три године присиљен је да једном недељно одлази на бувљу пијацу. Ту има тезгу и она нам помаже да преживимо. Да ли је било лако донети одлуку да напусти свој родни град и земљу? Наравно да није. Чак и његови родитељи, који су до још пре неколик година били жестоко против одласка, сада су ми сами казали, да идем. Преко интернета сам пронашао да се траже програмери у Канади и Јужној Африци. Сада идем на разговор у њихове амбасаде. У џепу имам гаранције од две њихове фирме. Како сам дошао до адреса тих фирми? Једноставно, преко интернета. Човек само треба да зна енглески, да је упоран и да уме да се служи лаптопом.“
Његов млађи колега Александар, рођени Београђанин, студент треће године медицине, пратио је његово излагање са одобравањем и само је додао: „Прича мог колеге веома је слична мојој. Половина мојих другара са којима сам матурирао, после завршеног студија намерава да напусти Србију. Мој је утисак да земљу напуштају највреднији и најспособнији. Буде ли у Србији само мало боље, без размиљања вратићу се међу првима. Но, како сада ствари стоје, не верујем да ће до тога доћи тако брзо. Поготово, ако се овај режим и даље одржи на власти. Ја користим туристичку визу, да посетим две аустријске болнице, које траже младе лекаре и то интернисте. Постоји могућност да ће ми они платити специјализацију. Мој београдски професор је веома задовољан са мном, но проблем је у политици. Нисам члан владајуће политичке странке и тиме немам никаквих изгледа да добијем стипендије неке здравствене установе. Мој професор је одличан лекар, али није члан ниједне политичке странке. Просто нема времена да седи на састанцима политичких странака, већ се сасвим посветио свом послу. Дакле, ни он нема никаквог политипчког утицаја и не може да ми пмогне. Сем тога, довољно је да погледате биографију данашњег Министра здравља, па да вам постане јасно у којој држави живите.“
Милан и Драган седели су до нашег стола. Милан је старији, ради као електричар већ десет година у Аустрији и поседује уредно дозволу за рад. Његова деца иду у школу, и боље говоре немачки него српски, а и жена му је запослена. Задовољан је. Драган је његов брат од тетке, има тридесет и четири године, „зна све занате“, а код Милана долази годинама и остаје по три месеца, колико му дозвољава туристичка виза. Њихово село удаљено је неких десетак киломеара од Пожаревца.
Милан је на крају додао: „Наш председник тврди, да смо ми Срби лењ народ. Ми, Срби- гастарбајтери, најбољи мо пример да то није тачно. Истина, он је донекле у право. Заиста има лењих, но то су пре свега његови партијски другови, који једино што знају јесте следеће: да рекетирају вредне и способне Србе. Толико их глобе, да једини излаз многи виде да побегну од те лење и криминалне мафије. И мене су отерали из Србије. Исти људи, који су у мом крају жарили и палили у „јулу“, сада су главни код „напредњака“. Избора после 2000 године било је у Србији много, но ништа се није променило. На власти су увек исти људи.“
У Бечу сам стигао у шест ујутро. Аутобус до Берлина креће у осам и тридесет. Видео сам да се шофери нашег аутобуса сели поред киоска где може да се попије кафа. Сео сам се са њима за сто. Причају, да је тако сваки дан. Аутобуси су пуни нашег свега, половина су класични гастарбајтери, а остали долазе са туристичким визама и за тих три месеца покушавају да нађу посао „на црно“, а некима, малобројнима, полази за руком да нађу стални посао. И они примећују, а нарочито последњих три године, да земљу заувек напуштају млади, образовани људи. Често су сведоци, да преко половина путника су млађи од тридесет и пет година: „На жалост, Беч им је често само полазна станица. Пре неки дан, рецимо, њих десет из околине Краљева преко Беча отпутовали су на Нови Зеланд. Они се, вероватно, никада више неће да врате у Србију.
Тачно у пола девет ујутро немачки аутобус кренуо је из Беча. Стали смо само по петнаестак минута у Прагу и Дрездену. Шофер је непрестано понављао: „Правимо паузу петнаест минута. Ко продужи само минут више, тај више неће да ме нађе.“ Да немачки возач аутобуса озбиљно мисли, уверио сам се, када смо кренули са аутобуске станице из Прага. Један путник махао је жустро рукама, дајући очајнички знак да му аутобус стане. Шофер га је потпуно игнорисао и само промрљао: „Тај је добио лекцију за цео живот. Када кажем петнаест минута, онда то значи петнаест, а не шеснаест.“ По изгледу, чини ми, се да би могао да буде Румун. У Берлин смо стигли у шест увече.
Дуго сам размишљао о овом путу, а пре свега о нашој емиграцији. По немачким службеним подацима, само у тој земљи живи пола милиона Срба. Ако ме сећање не вара, у „Политици“ сам пре неколико месеци прочитао да је само прошле године пет стотине лекара отишли да ради у Немачку. Колико један лекар стоји државу да га школује? Сем тога, ако су ти лекари добри за Немачлу, зашто они нису добри за Србију. Зашто се наша власт не труди да их задржи. Разговарао сам са некима од њих. Није једини, а често ни главни разлог да људи одлазе, јер желе више пара.
Да ли неко зна колико Срба живи ван Србије? Република Српска броји око један и по милион. У Црној Гори живи, према службеној статистици, преко две стотине хиљада Срба. Неки говоре да око четири милион нашег народа живи ван Србије. Ако су те бројке само приближно тачне, то значи да готово половина нашег народа живи ван Србије. Ко води рачуна о њима? Држава се сети свог народа само преко лета, када редовно, вештачки, подигне вредност курса динара, како би, са очевидном намером, од Срба из дијапосре узела што више новаца.
Има толико успешних Срба који живе на свим континентима. Зашто држава не води о њима рачуна? Познајем лично младог човека из Швајцарске. Има четрдесет година и један је од водећих научника у свету на пољу проналаска лека против алцхајмера. Вољан је да помогне Србији. Нико из Министарства здравља Србије, са Београдског универзитета, или из САНУ, до сада није контактирао са њима. А таквих примера сигурно има десетак. А можда и стотињак? Они би толико могли да помогну осиромашеној, апатичној, уништеној земљи. Зашто Србија и одговарајуће државне институције не показују нимало интереса да сарађују са тим успешним Србима? Боје се њиховог знања? Сем тога, опште је познато да свака емиграција, па и српска, у великој је већини патриотска. Данашњи режим у Србији, међутим, води рачуна о свима, само не о српским интересима.
И још један интересантан податак: на изборима српска емиграција убедљиво најмање иде да бира у својим дипломатским представништвима: мање од три одсто! Што нам то говори? Очевидно само ово: да наша дијаспора нема поверење у демократске институције земље, а ни у владајућу странку. Зато режим и скрива те податке. У хрватској штампи сам прочитао да преко једне трећине Хрвата користе своје бирачко право. Сличан проценат је и код Словенаца, Грка и Италијана.
И на крају још једно сасвим оправдано питање: Зашто се толико мало пише о Србима из расејања?