Никола Н. Живковић
Избори у Србији – Вучић у Москви
Поводом 2. априла појавио се не мали број чланака и анализа, који одлично описују стање у Србији. Зато ћу овде само укратко да поновим нека најважнија запажања и закључке. Суморна слика наше земље видљива је на сваком кораку: све већи број људи тражи храну по контејнерима, пластичне кесе виоре се по крошњама дрвећа београдских паркова, оронуле фасаде са зграда видљиве су и у самом центру српских градова. Сваке године има 30.000 умрлих више од живорођених. На тројицу запослених долази један пензионер. Потпуно делим мишљење оних, који тврде да у Србији великим делом влада корупција и криминал. О томе отворено и гласно причају незадовољни грађани у аутобусима и кафанама. Урушене су све државне институције: од здравства и школства, до тужилаштва и полиције. Приватни универзитети постали су сервис, у коме свако може да купи готово све врсте диплома. Само ако имате довољно новаца! А држава која не води рачуна о образовању и науци, она не може имати будућност. Или тачније, таква Србија може да буде само колонија технолошки напреднијих и боље организованих земаља. Верујем да један познати глумац много не претерује када каже, да «Србија нестаје ту, пред нашим очима»
Када чујемо неког министра који тврди о «драстичном смањењу броја незапослених у Србији за протеклих 5 година», онда можемо да одговоримо само са црним хумором: «Тачно, јер су сви незапослени отишли у Немачку, Норвешку, Италију, Енглеску, Америку, Аустралију, Јужну Африку, Нови Зеланд, Русију, Кину, Аргентину…»
Па ко остаје? Само чланови СНС! Само су за њих осигурана радна места. Нико их не пита да ли знају свој посао лекара, правника, аритекте, техничара, инжењера или економисте. Важно је да си «за Вучића».
Млади, образовани људи напуптају земљу, а њихов број нико, изгледа, тачно не зна. У штампи сам нашао разне податке, где се говори о цифри између десет и тридесет хиљада годишње. Они више не виде свој живот у Србији. Уморили су се од чекања, од бахатости власти. Одлазе. Већина од њих вероватно и заувек. Нико да израчуна колики је то губитак за Србију.
Како донети исправну одлуку? Основно је, наравно, прикупити информације. Одакле их прима највећи број бирача у нашој земљи? То су, нема сумње, телевизија и штампа. И шта нам она пружа?
Моја процена да ти медији 95% времена троше на «шта је казао премијер Вучић». Једном речју, таква врта информација нема неку велику вредност и то из простог разлога јер је једнострана.
Ништа другачије није ни са науком. Ако пишете докторски рад, а позивате се искључиво на један једини извор, онда ће сваки озбиљан универзитет света одбити да прихвати такав рад, јер ће га оквалификовати не као научни, већ као пропагандни памфлет. Тако је и са изборима. У нашем случају, сведоци смо огормне количине информација, али нема понуде, која се зове «богатство разноликости». А оваква понуда чини суштину како сваке научне истине, тако и слободне штампе.
Закључак. У Србији 2. априла 2017. нећемо имати ни близу нечега што бисмо могли да назовемо «демократски избори». А пошто није испуњен најосновнији услов да, дакле, опозиција има макар приближно исте услове у изборној кампањи, онда је јасно да на таквим изборима не треба учествовати. Ако под таквим условима ипак гласамо, онда смо дали легитимитет једној влади, која не поштујује ни најосновнија права својих грађана. Идеално би, по мени било, да на изборе изађе Александар Вучић са оних 650 људи, који су му дали подршку.
Но, за такав сценарио има мало вероватноће. У општој беди људи ће да изађу на биралишта, ако им се на тај дан понуди хонорар од, рецимо, двадесет евра, или да месец дана не морају да плаћају струју и остале комуналије. Кад је већ тако, онда позивам људе да ипак иду на гласање. Искључи телевизор, укључи мозак! Нека то буде наша девиза.
Примери из недавне прошлости показују, да су чуда могућа. Сви лидери водећих држава Запада и њихови главни медији, на пример, били су «за ЕУ» и «за «Хилари Клинтон». Бирачи се ипак нису дали обесхрабрити, изашли су и гласали «против тога да Британија остане у ЕУ» и «за Доналда Тампа». Да ли је могуће да тако и код нас победи, рецимо, Бошко Обрадовић или Милан Стаматовић. Нисам неутралан и не кријем да ми је њихов програм најближи.
Када већ говоримо о појму «неутралности», одмах да кажем, да неутралне земље не постоје. Често се спомиње пример Швјацарске или Шведске. Оне, међутим, уопште нису неутралне! Када пратите њихову политику за последњих пола века, видећете да су оне сасвим чврсто део Запада, како економски и политички, тако и културном и војном погледу.
Србији опстанак може да пружи никаква неутралност, већ само политички-војни савез са Русијом. То веома добро знају, на пример, Јермени. Они су се везали за Москву, премда велика и утицајна јерменска дијаспора живи у Америици и Франуској.
Судећи по нервози Александа Вучића, слутим, да он уопште није тако сигуран у своју победу, премда су уз њега Брисел, Вашингтон, а ево, на жалост, – и данашња Москва.
Успут да приметим: са стрепњом сам проучавао ту листу https://stanjestvari.com/2017/03/27/stanojcic-ko-danas-u-diple-svira/#more-36615 и на крају одахнуо. Овде нисам нашао ниједно име, за кога могу да кажем да је мој пријатељ, добар познаник, или да је личност из јавног живота кога ја поштујем. Словом, има 650 имена, но међу њима нема «ниједне личности», како би казао проф. Жарко Видовић.
Једина критика могла је да се чује у Скупштини. Данас чак ни то. Вучић је током изборне камапње просто забранио рад тог највишег политичког тела у земљи. Тако да сада нигде не можете да чујете критику на рачун владе када је у питању Косово, незапосленост, дискриминација Срба у Црној Гори и Хрватској, беда, изумирање српског народа, или Бриселски споразуми.
А што да кажемо за Вучића сада, када га је примио Путин? Прочитао сам многе коментаре на ту тему и видео, какву је пометњу изазвао тај московски сусрет. Вест да је Владимир Путин подржао Александра Вучића на председничким изборима је многе не само изненадила, него и разочарала. Руска амбасада у Београду одмах се пожурила са изјавом, како тиме не жели да се меша у унутрашње ствари Србије. Проруски, русофилски коментари већине српских публициста пожурило се да на овај или онај начин оправда потез Путина.
Ја, међути, видим то сасвим другачије. Нема никакве сумње да је Путин тиме дао подршку Вучићу. Зато делује сасвим неубедљиво став званичне Москве, да се неће мешати у унутрашње ствари Србије и да ће увек поштовати избор српског народа. Јер што то друго има да значи? Примити премијера Србије у Москви неколико дана пред изборе! Та, нисма деца!
Путин је тиме разочарао огромну већину Срба, коју се данас, као и вековима пре тога, уздају у Русију, «као једину силу која може да нас одбрани од крсташа са Запада». Зашто Москва није отворено стала иза Милана Стаматовића или Бошка Обрадовића? Они, по мени, изражавају истинске тежње већине Срба. Ваља истини погледати у очи. Само тако можемо да помогнемо и себи и Русима: Србију је 26 марта 2017 издала Путинова Русија, као што је то године 1999. урадила Јелцинова Русија.
Зашто Брисел и Вашингто отворено подржавају своје људе у Београду? А зашто то исто не би могла да уради и Москва? Када Кремљ прича да се неће мешати у предизборну кампању, то је исто, као да су казали: «Ми вас препуштамо на милост и немилост Немаца и Американаца.»
Зар у Кремљу не знају ко је Александар Вучић? Вучић, који води политику „ЕУ нема алтернативу“, онај ко с НАТО-ом склапа споразума, онај који би од Срба да направи «лутеране», ако већ не и «калвинисте», онај ко је посекао храст-запис стар 600 година. Та њега подржавају Брисел и Вашингтон, а у Србији људи попут Златибора Лончара, Петра Луковића, Николе Самарџића, Чеде Јовановића, Бебе Поповића.
Вучић у Москви – ова чињеница неће ништа да промени што се мишљења многих Срба тиче у односу на српског премијера и његову владу. Али нам зато баца ново светло на природу Путинове власти у Русији.
Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Ово су јасно показали и бројни чланци по слободним сајтовима. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.
О тој теми написао сам, на руском, два текста. Први је објављен 18. јуна 2014: http://novorus.info/news/analytics/23726-ukrainskaya-tragediya-ili-pochemu-rossiya-kapitulirovala.html, а други годину дана касније: http://novorus.info/news/analytics/36932-imenno-psevdo-mirotvorcy-iz-moskvy-utopili-donbass-v-krovi.html
Укратко, први је објављен, ето, скоро пре три године, а други пре две. Успут да споменем, без икакве лажне скромности, да је мој први прилог прочитало шеснаест хиљада, а други чак 39 000. Тако да је то, колико ми је познато, најчитанији текст кога сам икада до сада написао.
Ових двадесетак страна мог руског прилога покушаћу да препричам са свега неколико реченица.
Распадом Совјетског Савеза у најтежеом положају нашао се руски народ. Неких двадесет и седам милиона Руса, преко ноћи, постали су странци у својој земљи. Река Руса морала је да напушта своје домове у новооснованим државама бившег Совјетског Савеза, од Кавказа до Балтика. Руски народ често су третирали као окупаторски. Но, Руси су били протеривани и из саме Русије: из Чеченије, Татарстана, Дагестана. То је било време владавине Горбачова и Јелцина.
Све то ми, Срби, одлично резумемо, јер смо и сами прошли кроз ту голготу. Срби су деведесетих година протерани из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, из Славоније, Сарајева, Тузле, Мостара, а 1999 године са Космета.
Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових шеснаест годиан успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, Асад је и даље, уз руску помоћ, председник Сирије, руска армија за последњих десетак година постала је поново сила, коју уважава Запад.
Но, остали су многи проблеми, које Путин, очевидно, није могао да реши. Кључне положаје у привреди, медијима (СМИ), министарству финансија и Централној банци заузимају људи из старог Јелциновог режима. Реч је о необиларалном слоју друштва, „западњацима“, који су уско везани и зависе од финасијских центара у Њујорку и Лондону.
Руски народ, као и српски, веома су осетљиви на социјалну правду. Пљачкашка приватизација, која је извршена у време Јелцина, данас, у доба Путина, није поништена. А многи „експерти“, који су у тиму Јелцина радили на приватизацији, и данас заизимај високе положаје у руској држави. Социјалне разлике у Русији су огромне. Русија има велики број милијардера, али и око једне трећине становништва живи бедно.
У Донбасу свакодневно убијају руски народ и то већ неколико година. Када Путин није способан да обрани Русе у Украјини, како онда од њега да очекујемо да обрани Србе?
Неколико стотина хиљада руских избеглица из Украјине потражило је спас у Русији. А они су највећа срамота за Русију, јер говоре о немоћи или неспособности садашње власти да одбрани сопствени народ. Да би Кремљ прикрио ову срамоту, руски медији говоре често о «украинских беженцах» (украјинским избеглицама). Премда је сваком јасно да су то Руси, а не Украјинци. Путин је успео да одбрани Асадов режим, али није руски, у Доњецку и Луганску.
Велика слабост Русије јесте политика према Казахстану. Болшевици су Јужни Сибир припојили фантомској републици Казахсан, која никада раније није постојала. До тада на овом простору живело је отприлике пола Руса и пола Казахстанаца. Данас, због дискриминације против Руса и вишег нататлитета Казахсанаца, прети да ти крајеви, који су вековима били руски, потпуно изгубе руски карактер. Време и ту ради против Русије. Са неодлучном политиком Москве за десетак година Казахстан ће можда бити потпуно изгубљен за Русију.
Пратио сам неколико Путинових конфенернција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финасираних су од стране САД-а и ЕУ. То су „Ехо Москва“, „Дожд“ „Независне новине“, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић или Соња Бисерко.
Постоји устав Русије, кога су у доба Јелцина писали амерички саветници и он је и даље на снази. У њему се спомињу сви народи Русије, сем – руског. До Горбачова, на пример, у Грозном је живело једна трећина Руса. Данас их тамо живи мање од два процента. Казањ, Грозни и остали градови у Русии, где су муслимани у већини, дожувљавају прави грађевински бум. Руски градови, сем Москве, стагнирају. Једном речју, положај руског народа у Русији је понижавајући. Постоје републике унутар Русије и они поносно говоре о чеченском, дагестанском, башкирсом, татарском народу, но нико не говори о руском! Власт ко да се боји да употреби реч „руски“ и уместо тога непрестано говоре о „российский граждане“ („грађанима Руске Федерације“).
Није потребно да наглашавам, да сам ово написао јер ми није равнодушна судбина Русије и јер сам сигуран, да мој српски народ без подршке Русије нема великих изгеда да опстане у оваквом непријатељском окружењу, какву данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“ и када се држава неће звати „Руска Федерација“, већ просто – Русија.
(Овај текст настао је као резултат предавања, кога сам одржао средином марта ове године у Берлину)
nikolazivkovicblog 