Неколико речи о Доналду Трампу

Никола Н. Живковић

 

 

Амерички избори су завршени и резултат је познат. Трамп је постао 45. председник Сједињених Држава. Једини пут када сам запараво показао интерес за ту тему, било је давно, у време Кенедија. Када је он убијен, имао сам тринаест година. Тада сам, као и многи, са узбуђењем пратио тај догађај, – та, био сам дете!, – јер је страдао један млад човек, који је иза себе оставио лепу жену и малу децу.

По први пут, међутим, да сам свесно пратио америчке изборе били су, ево, ови последњи избори. Зашто? Све досадашње изборне кампање, по мени, носиле су једну те исту ноту: биле су досадне. Две главне политичке странке толико личе једна на другу, да страном посматрачу није никако јасно због чега медији праве тако ужасну буку, када бирачи заправо и немају никакав избор. Бирају се два кандидата, а имају исти програм! Па какви су то избори? Једина разлика је у томе, да представник демокарата, рецимо, више воли да носи жуте боје кошуље, а републиканац плаве. А и када би се у трци и појавила интересантна личност, неки „чудак“, он је редовно био брзо елиминисан. Ако не у осмини финала, онда најкасније у полуфиналу, да се изразим речником спортских коментатора. Истеблишент би му брзо пронашао неки материјал који га у довољјој мери компромитује да одустане од трке. Наравно, да најмоћнији људи у Сједињеним Државама веома добро знају праву природу избора. Па зато и праве спектакл, како би у најширим слојевима становништва створили привид, да бирачи заиста имају моћ да изаберу председника државе и то по свом укусу.

Ово су једини избори које сам гледао од самог почетка. Одједном се појавио један необичан кандидат и то код Републиканаца, а име му је Доналд Трамп. Моћни медији давали су му најмање изгледе на победу. Он је истеблишемнту више служио као кловн, коме свако може некажњено да се руга, да га се исмејава и понизује. Инстиктивно сам осетио да се у овим изборима догађа нешто несвакидашње. Сви богати и моћни су против Трампа, а он у предизборној кампањи ипак побеђује своје противнике! Па ко је за њега? Амерички народ! Тако кратко, наиме, одговорио је на конференцији за штампу један од његових саветника. Против њега су били и сви најзначајнији политичари из Европе.

Оно што је Трамп говорио било је, међутим, нешто сасвим ново. Навијао сам за њега и стрепио. Чак сам се бојао да га не убију. Трамп је већ на самом почетку кампање изјавио следеће: да жели да амерички народ, а пре свега средња класа која је и створила ову нацију, – а последњих пола века била је потпуно маргинализована, – треба поново да постане мотор друштва. Сједињене Државе више ништа не производе. Све увози из Кине, Јапана, Немачке, Кореје, Мексика, Бразила. Обећао је да ће поново да врати фабрике у земљу, у којој ће бити запослени амерички радници. Није се толико бавио спољном политиком.

Супротно свим прогнозама „Њујорк Тајмса“ „Сиенена“ („CNN“), („BBC“) и осталих медија који заступају интересе истеблишемтна, он није само победио све своје конкуренте у Републиканској странци, већ и у завршној трци. Пред изборе најутицајније телевизијске станице полазиле су од 60 према 40 за Хилари Клинтон, а неки у чак прогнозирали да ће Доналд Трамп добити максимално 30 одсто гласова.

Пре четири недеље Трамп је и службено преузео дужност председника државе. Но, напади на њега не престају. То је незапамћено у историји Америке и Запада. Обично се сваком председнику пружа првих сто дана „поштеде“. Постоји, најзад, закон и о ловостају на дивљач. Но, против Тампа не важи ни тај закон. Чак ни дипломате, политички аналитичари и шефови спољнополитичких редакција у свету не могу да се довољно начуде, што се то заиста догађа у Вашингтону.

Тек када сам у касним вечерњим часовима, 16. фебруара, од самог почетка почео да пратим конференцију за штампу Доналда Трампа, многе ствари постале су ми јасније. Био сам срећан да га нису убили, али зато нису престали да му проналазе све више компромитирајућег материјала. У предизборној кампањи то су биле наводно његове изјаве којима он показује нетолеантност, па и презир, према женама, муслиманима и хомосексуалцима. Сада су у првим план избиле његове „опасне руске везе“. Последњих дана сведоци смо како најјачи медији свакодневно откривају све нове и нове доказе о тајним везама Трампа и његових најважнијих саветника са „Путином и Русима“.

Пре него што су новинари почели да постављају питања, Трамп се преко присутних медија диретно обратио америчком народу. То је урадио у једном агресивном, блиставом, снажном, делом, – то се јасно видело и осетило, – у емоционалном тону. Деловао је самоуверено, свеже и суверено. И поред тога што демократска странка и медији чине све да успоре, па чак и онемогуће рад његове администрације, она ради одлично. Присутне америчке медије оптужује је да извештавају “непоштено“ (“dishonest”), те да су они главни лиферанти и произвођачи дезинформација („purveyors of fake news”.). Оптужио је представнике штампе да намерно доводе америчку јавност у заблуду тиме што непрестано извешатавју о наводоним везама „моје админидтрација са Русијом“ („my administration’s ties to Russia“). Овако медије Запада није никада тако оштро напао, па чак ни Путин.

Највеће интересовање изазвало је наравно случај оставке Мајкла Флина (Michael Flynn), саветника за националну безбедност. Трумп је и овде био убедљив. Казао је да је Флин доиста водио разговор са руским амбасадором и да је он само радио свој посао (“doing his job”), као што то чине и други чланове његове владе. Но, то су сасвим нормални разговори, које воде сви дипломате света. И наставио: „Премда сам га замолио да да оставку, ја о Флину и даље имам најбоље мишљење.“

Није проблем у информацији, него у дезинформацији, јер медији то представљају као да је реч о неком важном открићу. Проблем је у томе, да су на положајима у обавештајним структурама и даље људи из старе Обамине администрације и преко њих цуре информације до „Њујорк Тајмса“ и „Сиенена“, „Бибисија“ и сличних медија, премда оне представљају државну тајну. Но, „та нечасна работа ускоро ће да престане, чим ја на чело обавештајних служби поставим своје људе“.

Сада је јасно, да богати и моћни људи Сједињених Држава желе да толико искомпромитују Трампа, да он на крају да оставку. Ето, први успех су постигли. Његов човек од највећег поверења Флин, морао је да оде. Приче о наводним руским везама Трампа нису циљ, већ само средство до дођу до тога, да оборе Трампа. „Руска карта“ само је најефикасније оружје да се компромитује Трамп. Многим богатима Американцима, као што је Сорош, Трамп смета не због „руских веза“, већ просто мрзе његову унутрашњу политику. Трамп жели да ради не само у интересу 1% Американаца, него жели да користи од нове администрације има што је могуће већи број грађана. Када истеблишменту није пошло за руком да га заустави изборима, надају се да ће им то успети сада, преко дезинформација. Но, после ове Трампове конференције за штампу, убеђен сам да су изгледи антитрамповског лобија да га оборе много мањи, него што су били до, рецимо, пре два дана.

Ми, Срби, овакву хајку и мобинг познајемо само из времена Слободана Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића. Ко би још јуче могао да помисли да Запад може да показује толику количину мржње и према „своме човеку“ и то још према ономе, ко је добио подршку америчких бирача!

Сада да неко не би помислио да сам ја навијач Трампа. Наравно да нисам. Шта ће он да донесе Србима или Русима, то тек треба да видимо. Али бар сада постоји нека нада! Једина моја намера била је да покажем на неке ружне црте у америчком политичком систему, у коме, ето, најмоћнији не презају да се послуже и најпрљвијим средствма, само да постигну свој циљ. Пошто су најмоћнији медији сувише лицемерни да нападају народ, онда су сву своју агресивну мржњу усмерили потив човека, кога су Американци изабрали да их у следеће четири године води и представља у свету и код куће.

 

Хрватски новинар и Срби из Загреба

Никола Н. Живковић

 

Хрватски новинар и Срби из Загреба

 

 

Морам признати да хрватске сајтове и штампу не пратим, сем ако, са време на време, не примим неки прилог као овај, од једног мог пријатеља из Загреба. Скренуо ми је пажњу на текст, који је објављен на сајту: http://www.portalnovosti.com/meso-i-kultura , а објављен је 31. децембра 2016. Чланак је написао Виктор Иванчић.

 

Ево што тај новинар пише о делу Миле Ломпара: «Југoслaвeнскa зajeдницa знaчилa je прeстaнaк рaдa нa српскoм културнoм интeгрaлизму. Koмунистички кoнцeпт зaдao je смртни удaрaц српскoj културнoj идejи. Koмунизaм je oдњeгoвao пoсeбaн тип ‘пoстхришћaнскoг’ чoвjeкa, чoвjeкa бeз сaвjeсти. Aмeрикaнизaм и eурoпejствo, будући дa тeжe ‘унификaциjи jaвнe свeсти’, уствaри су интeрнaциoнaлнe вaриjaнтe кoмунистичкoгa титoизмa. Хрвaтскa културa je трaдициoнaлнo нeприjaтeљскa прeмa Србимa и српскoj култури. Суживoт Хрвaтa и Србa у oснoви je нeмoгућ, a учињeн je oчиглeднo нeмoгућим нaкoн Jaсeнoвцa.»

 

Тако почиње новинар свој текст, верујућу да је овиме дао суштину мисли Миле Ломпара. Пошто сам прочитао «Дух самопорицања», одмах ми је постало јасно да Иванчић пише неку врсту рецензије те књиге, а да ју уопште није прочитао. Или је није разумео. Но, пошто ништа од цитираног не може да се нађе у «Духу самопорицања», онда једино моје објашње гласи, да је хрватски новинар злонамерно кривотворио основне мисли аутора из Београда. Ништа, наиме, од овога што је новинар www.portalnovosti.com цитирао нема у Ломпаровој књизи. Словом, новинар је просто фалсификатор.

 

И сада, као да Иванчићу није довољно што није коректно пренео цитате из «Духа самопорицања», он тријумфално закључује следеће: «To су сaмo нeкe oд бaнaлних нaциoнaлистичких jaдикoвки штo их je Mилo Лoмпaр, прoфeсoр нa Филoлoшкoм фaкултeту у Бeoгрaду… и свaкaкo нa рубу дoбрoгa укусa нa њих сe oсвртaти – пa тo oвдje чиним с мрзoвoљним eнтузиjaзмoм нeкoгa ткo дугим штaпoм чисти дрeк с ђoнa oд ципeлe у кojoj je, eтo, принуђeн дaљe хoдaти – jeр их тaj двoглaви пaпaгaj у oрлoвскoмe гниjeзду вeћ гoдинaмa нeумoрнo пoнaвљa, joш oткaкo je сaстaвиo свojу књигу ‘Дух сaмoпoрицaњa’ и oткриo пoгубни учинaк ‘дeнaциoнaлизaциje’ нa српску културу.»

 

После ових речи, човек који је лепо васпитан и просто поштује основна правила цивилизованог понашњања, не преостаје друго, него да споменути чланак са сајта www.portalnovosti.com баци тамо, где му је и једино место: у корпу за отпатке. Или, како чланкописац сам предлаже, да читалац «дугим штaпoм чисти дрeк с ђoнa oд ципeлe“. Јер овом хрватском новинару не пада на памет, да бујицу увредљивих речи које је он упутио на адресу универзитетског професора, могу да се преокрену против њега самог, против Иванчића?

 

Ко је Мило Ломпар? Он је не само професор Београдског универзитета, већ аутор бројних књига и студија, која се баве питањима српске и европске литературе. Он у свету важи као један од најбољих познавала две велика српска песника и писца: Његоша и Црњанског. Написао је и неколико веома интересантних есеја и путописа.

 

А ко је Виктор Иванчић? Морам признати да сам за ово име први пут чуо тек данас, читајући овај члнак. А после ових неколико реченица што сам прочитао, признајем, нема неку велику жељу да се подробније упознам са његовим новинарским опусом. Ово ми је сасвим довољно. Или, како Ломпар у једној другој књизи каже, да је реч о „самозаљубљеним злим кловновима“. Овај опис блиставо одговара и лику овог хрватског новинара. Он срамно бежи да се суочи са аутентичном мисли, како је изложена у „Духу самопорицања“. За читање потребан је, најзад, известан интелектуални напор и истрајност. Иванчић ове квалитете очевидно не поседује.

 

«Дух самопорицања» има седам стотина страна, и није лако да се чита, но вреди бити упоран. Речју, по мом скромном мишљењу, то је можда најважнија српска књига, односно те врсте литерарно-политичког есеја, која се у последњих, рецимо, десет година штампала на српском језику. Зато ме не изненађује да је књига за тако кратко време доживела шест издања.

Овај мој прилог написао сам, разуме се, не да браним Мила Ломпара. Њега најбоље бране, ево, шест издања «Духа самопорицања». Пишем превасходно због тога, јер је објављен у листу, у коме стоји:

Издaвaч: Нoвoсти. Зa издaвaчa др. Mилoрaд Пупoвaц. Глaвни урeдник Никoлa Бajтo. Tjeдник Нoвoсти: Издaвaч: Српскo нaрoднo виjeћe. Aдрeсa: Људeвитa Гaja 7, Зaгрeб, Хрвaтскa.

 

Узех перо у руке, наравно, не због тог хрватског новинара, већ због Срба у Загребу, – а зато и дадох овом мом тексту и тај наслов, – и питам се: Како је могуће да овај чланак, – који се, како сам показао, једино одликује простаклуком и примитивношћу, – буде објављен на сајту, у коме стоји да је издaвaч: Српскo нaрoднo виjeћe из Загреба? Да ли се тиме желело да се компромитују људи који воде овај сајт, Пуповац и Бајто, али и само С.Н.В? Или је главни уредник просто са „неког високог места“ у Загребу примио диективу, да мора објавити чланак овог хрватског новинара?