Трагом једног чланка из «Политике»

Никола Н. Живковић

 

 

 

Трагом једног чланка из «Политике»

 

 

Пре неколико дана у најстаријем српском дневном листу прочитах један прилог који говори о митрополиту Амфилохију. Како је текст свакидашњи, који се, дакле, ни по чему не разликује од пропаганде Запада против српског народа, –  коју сам, успут да приметим, годинама из Берлина пратио као публициста немачких медија (а од 1990. до 2010. године и за «НИН»), – нисам уопште обратио пажњу на аутора тог чланка. Помислио сам да наш лист преноси неког познатог србофоба из Немачке, Сједињених Држава или Енглеске. А таквих сам буквално прочитао неколико стотина. Погреших. Чланак је потписао човек који носи српско име и презиме. Ево тог прилога:

„Митрополит и предводник милитантног крила Српске православне цркве, владика Амфилохије, поново је показао да не одустаје од световне политизације која не само да руши секуларне темеље државе већ у континуитету повлађује националистичкој десници, а Србију гура на пут колизије са суседима.“ (Бошко Јакшић: «Експлозивни молебан», („Политика“, 16 јан. 2017)

Зашто сам ипак узео перо у руке? Чланак ни по чему не заслужује пажњу! Нити је нешто ново речено, а нити је, по мени, добро написан. Једина његова заслуга састоји се у томе, да је аутор «из нашег сокака», како је Небојша Васовић духовито приметио, дајући такав  наслов једној својој књизи.

Шта смо у овом прилогу сазнали о Амфилохију?  Да је он «предводник милитантног крила СПЦ», да он «руши секуларне темеље државе», да «Србију гура на пут колизије са суседима,“ да је Амфилохије «владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште», а сем тога, «много тога што он каже приписује се српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом». Аутор замера Амфилхију да даје «политичке изјаве».

Када пажљиво прочитамо овај чланак, видимо да у њему има много озбиљних оптужби, делења жестоких етикета, – али никаквих доказа. И ја сам прочитао текстове и беседе владике Амфилохија, о којима пише споменути аутор «Политике». Но, ја нисам нигде могао да нађем реченицу, која би оправдавала оптужбу да се црногорски митрополит именује као «предводник милитантног крила СПЦ», да он «руши секуларне темеље државе», или да «Србију гура на пут колизије са суседима“. Интересантно да се ни чланкописац није потрудио да цитира било које спорно место, које би говорило у прилог његове тврдње. Уосталом, барем једном месечно Римски папа даје «политичке изјаве». Па шта? Сем тога, да ли уопште постоји нека неутрална, неполитичка изјава?

А када говори да «владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште», то мени делује неукусно и прљаво. Аркан више није жив и не може да се брани. Но, постоје Срби, а које сам и ја у Бјељини упознао, који су ме уверавали да је Аркан спасао Србе Семберије од геноцида, који не би ништа био мање страшан од онога из Другог светског рата, у доба Независне Држава Хрваске. Јер ако је тачно да је Аркан спасао Србе, онда не видим у томе ништа лоше да  је Амфилохије ту «дружину благословио». Истина, читао сам и друге, мање похвалне приче о Аркану, но то ме нимало не сме да спречи да прећутим и овај податак.

«Политикин» новинар показује и завидни ниво непознавања српског језика. Тако «српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом», оно «српској» и «црнорогорском» пише малим словима. А ђаци у петом разреду основне школе знају да треба да се те речи пишу великим словима.

Аутор «Политике» такође показује да не познаје елементарне ствари из историје цркве. Просто није тачно да је СПЦ у «сукобу са непризнатом црногорском црквом». Чињеница је, да «Црногорска» православна црква није призната нити од једне канонски православне цркве у свету. Чак је не признаје ни Ватикан. Правилно би, дакле, било казати да је «самопроглашена Црногоска православна црква» у сукобу са легитимним представницима православног света.

Како је Запад почео да бомбардује Србију, прво медијски, већ концем осамдесетих година прошлог века, а затим и војно, он се управо служио овим речником. А Србима нимало наклоњени Запад, чак не треба много ни да се труди, већ просто преписује шта такви аутори, ево, из Београда, већином из «невладиниг сектора», пишу о Србима.

Оно што је опасно у овој причи јесте чињеница да се излажу оптужбе, које су потпуно неосноване. Просто се већ деценијам говори да су Срби «криви за све». И онда пролази свако пљување по свему што је «српско», а да се нико не потруди да проверава истинотост изнетих тврдњи.

Није проблем аутор чланка. Јасно је, верујем, многим читаоцима да је његова логика, тако се мени чини, готово идентична са временом дивљања «скојеваца» из титоистичког времена, где је било сасвим слободно свог идеолошког противника не само осудити на затворске казне, већ и физички ликвидирати. Злочини режима Јосипа Броза против свештеника и монаха СПЦ последњих деценија доступни су и широј јавности. И то је управо она позадина о којој чланкописац «Политике» ћути. Колико је Удба Јосипа Броза убила свештеника СПЦ? А колико из редова римокатоличке цркве или муслимана муфтија и хоџа? Уместо да говори о страдању Срба и СПЦ у последњих неколико деценија, – јер без тога најзад није могуће разумети не само садашње стање у СПЦ, него ни данашњу политичку ситуацију у Србији, Црној Гори, Хрватској и Босни,  – он слика Србе као народ који представља «реметилачки фактор на Балкану». Зар нас није тако описивао Беч године 1914., Хитлер и Павелић године 1941?

Аутор чланка прећуткује о терору који власт последњих деценија у Црној Гори спроводи над Србима. А реч је о народу који по службеном попису чини једну трећину становника те државе! А претњу за мир у региону представља политика хрватске и црногорске владе, јер Србима не пружају елементарна права, која су загарантована и повељом УН. «Политикин» новинар говори о савезу СПЦ и власти у Србији. Да то није тачно говори податак, да српска влада ниједном није дигла глас протеста против угњетавња Срба у Црној Гори и у Федерацији БиХ. Напротив, потези председника српске владе сведоче нам о томе, да он подржава србофобични режим Мила Ђукановића и Бакира Изетбеговића.

Оно што забрињава, то није став аутора. О њему се, рецимо, може прочитати у извештајима Викиликса, а које је, колико се сећам, објавио Никола Врзић. Ту се име «Политикиног» аутора повлачи, ако ме сећање не вара, као «амерички шпијун», или као «агент CIA-је». Ако. То је његова лична одлука, а мотиви који су га привукли да се бави тим послом, то није моја тема. Али, ако је то тачно, како је онда могуће да страни агент буде колумниста једне «Политике»! Како је могуће да се у нашем најугледнијем листу штампа тако површан, лош, несолидан текст који је, ако хоћете, и школски пример «говора мржње»? Ако «Политика» објављује такве текстове, шта онда да очекујемо од остале наше штампе?

“Похвала несавремености” – рецензија

Никола Н. Живковић

 

 

 

Рецензија

Мило Ломпар: „Похвала несавремености“; издавач „Лагуна“, 2016 Београд, стр. 230

 

 

На последњем Београдском сајму, концем октобра 2016., бацио сам један или два кратка погледа ка штанду „Лагуне“. Запела ми ја за око једна књига. Како? Зашто? Једино моје објашњење јесте ово: јер је она једина била штамана на ћирилици: Мило Ломпар: „Похвала несавремености“.
Привукло ме тој књизи још нешто: наслов. У њему стоји „похвала“. Колико сам књига прочитао, које имају ту реч? Прво ми пада на памет „Похвала лудости“. О том есеју Ерасма Ротердамског, ако ме сећање не вара, расправљали смо на семинару код мог уваженог професора философије Бранка Бошњака. То мора да је било у Загребу, у летњем семестру 1973. године. Књига Ерасма објављена је 1511 године. Читао сам тада на енгеском преводу “In Praise of Folly“.
Још један есеј, коме такође у наслову стоји „похвала“, јесте књига енглеског математичара и философа Бертранда Расела; „У похвалу лењости“ (Bertrand Russell: „In Praise of Idleness“), а штампана је године 1935. Обе књиге у мојој библиоеци заузимају почасно место.
Године 1509., Ерасмо се враћао из Рима, разочаран, где је одбио бројне и привлачне понуде Римске курије. Уместо тога, решио је да се врати на север, у Енглеску, свом пријатељу Томасу Морусу и да са њим разговара о текућим проблемима религије, културе и политике. Његови верни пријатељи скретали су му пажњу да би то могли бити опасно за њега, јер напада утицајну иниституцију, као што је римокатоличка црква.На сва ова добронамерна упозорења Ерасмо одговара да је њему „увек било најмилије да каже све, што мисли, јер код „мене нема претварења. Сваки човек одмах код мене види, шта ја заиста мислим.“
Расел је због својих „несавремних ставова“ имао озбиљних проблема како са државним органима, тако и са владајућим моралом.
Чим сам стигао кући прочитао сам у једном даху првих педесетак страна. Установио сам да сличности српског аутора са споменутим есејима не ограничавају се само у наслову књиге, већ су и многе теме веома су сличне. Тако, без да спомиње Ерасма, сазнајемо од Ломпара, зашто такви људи одбијају примамљиве понуде и високе положаје. Јер Ерасмо је и пре пет векова био „несавремен“. Његови противници давали су предност материјалном, а он, Ерасмо, духовном. Заједничко Ерасму, Бертранду Раселу и Ломпаровим јунацима јесте чињеница да су сви они били „суверени“, јер су знали и имали храбрости да кажу „не“, а ту „лежи моћ“… Тек када кажемо „не“ себи, не материјалним изгледима и погодностима које нам свет пружа,.. ми смо слободни и суверени“, Ломпар, Похвала…, стр. 41.
А како стоји са слободом данас? “Слобода је изашла из моде, јер савременост од нас не тражи да будете оригинални и слободни, него ефикасни и успешни. Зато ми живимо у царству злих кловнова, којима се унапред аплаудира. Па су и монаси постали субверзивни, јер су против поретка и савремености, јер су окупљени у ћутању, молитви и самоћи, а савременост је апологетска”, Ломпар, Похвала,… стр. 72.
Српски есејиста размишља о неким појавама, о којима нису могли инелектуалци 16. или 19. века. О “селфију”(„selfie“) или “реалити шоу” (“reality show“), на пример. Оне су веома интересантне, поучне и аутентичне.
Док Ерасмо лагано јаши на коњу, године 1509., од Рима према Алпама, српски есејиста последњих неколико година лута улицама Лондона у потрази за Доситејем, Слободаном Јовановићем, Црњанским. У Чешкој тражи дух Гаврила Принципа. А у Берлину и Потсдаму посећује галерије и топосе, а нека од тих места су одлучивала о судбини милиони људи током Другог светског рата, као што је Ванзејска конференција из године 1942.

 

Читалац запажа богатство знања и интелектуалног искуства, које у себи носи Ломпар, Бројне асоцијације, блиставе као муња осветљују путању пажљивог читаоца. Сусрећемо се са изненађујућим мноштвом примера из живота појединих српских и европских личности, који заузимају разноврсна занимања: писци, дипломате, државници, шахисти.
Његова полемика је жучна, са финим тоновима ироније или  сарказма, но никада не прелази границе онога шо се зове бољи обичаји. Овим темама бавили су се и многи наши публицисти  и новинари, но мало њих је избегло замку да не буду површни, па и банални.
Ломпарови „јунаци“ су „зли кловнови“: „Банке организује скупове писаца, додељују стипендије писцима, да разговаају о духовној ситуацији  времена… Колико човек треба да буде блесав  да би повераовао, да такав писац је спреман на критику постојећег? Све су то менекени моћи, њихова агресивност као дозвољени чин“, Ломпар, Похвала…,  36 стр.

 

Аутор “Похвале несавремености” бави се појмом „скопљак“. Жижека, међутим, „скопљак асоцира на „кастриран“ јер скопити појављује се као „шкопити“. Ломпар наставља, без да спомиње Жижека, да тај „прослављени философ“ прећуткује, или просто не зна,  да „у српском језику асоцијативна путања води као топониму, а не ка кастирању: „Скопљак паша Сулејман“, јер Скопље постоји у „долини на горњем Врбасу код Травника“, а тако и код Требиња. А Његошев сабеседника, Скопљак  и његова породица потичу од Ускопља код Бугојна“, Ломпар, Похвала…,  стр. 37
А на следећој страни Ломпар наставља своју мисао: Закључци овог аутора „долазе из политичког предубеђења као најмилијег чеда савремености: треба створити сугестију по којој је у српском језику дубински порив за уништавање муслимана и то му служи да би подржао  актуалну политику Запада, чији је циљ да се Србија врати у „камено доба“, а Горски вијенац је нека врста уџбеника која поучава Србе како да данас делују.“ Ломпар овде цитира Жижека: „…још пре 1990, „Горски вијенац“ редовно употребљаван од националиста на овај начин: као текст који поучава Србе како да данас делују“, Ломпар,… стр. 37.

 

А одмах после тога следи критика на рачун словеначког аутора. Ломпар скреће пажњу заинтересованим, да Жижек не зна, да аутор спорних стихова: „Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“, није Његош, већ хрватски  песник Иван Мажуранић“ (Ломпар, Похвала…, стр. 38.)
Закључак:  „угледни философ“ са Запада одговара потребама времена и медија Запада и игра улогу „злог кловна: на таквом знању почива слава света. Жижек је „као да философ“, а није реч о томе да ли је талентован или не. Оно што је овде битно да се он „повија пред ветровима тренутка и он спремно преузима улогу кловна“, Ломпар, Похвала…, стр. 39

Савремена „хедонистика култура поседује радикализам који је симулиран“. Бит стваралачког човека, „почива на одрицању и аскези“.  Стваралачког човек заменио је „потрошачки човек, који је испуњен налогом задовољства“, Ломпар, Похвала…, стр. 44.

На јавној сцени сведоци смо ретких појава аутентичне мисли и осећаја. Све се симулира: од слободних избора и оригиналности, па до лудости и „згражавања над српским злочинима“.

Наш есејиста посетио је Бостонску библиотеку: Boston Public Library. И овде му одвлачи поглед „пут библиотечке фасаде, на којима су уклесана многа славна државничка, философска, музичка, песничка, сликарска имена…, само нема ниједног руског имена – ни словенског“, Ломпар, Похвала, … стр. 87.  Зар један Пушкин, Лобачевски, Чајковски, Достојевски, Менделев, Толстој, Тесла, Иља Репин, Панчић, Чехов, Црњански то нису заслужили? Да барем стоји једно од најбројених имена! Зар баш нико од њих?

На читаоцу је да сам одговор на ово питање. По мени, на делу је јасна манифестација расизма према словенским народима, кога већ вековима негује Запад, а пре свега англосаксонски, германски свет.

Аутор се увек враћа нашој стварности и открива нам, да зли кловни не постоје само у Европи. Тако је “нашој културној деконтаминаторки, која је добила 100 000 долара вредну награду због деценијског изговарања лажљивих речи на начин љутитог злог кловна“,   Ломпар, Похвала,… стр. 95.

Ломпар нам даје још један пример из „невладиног сектора“: „Петер Герлинигхоф, висок, плавих очију, крут, као потомак пруских племића, јункера, проф. Гернигхоф је стајао, готово сам пред Gedächtniskirche. Протестантно осећање дужности? Солидарност са Србима? Вршњак београдског адвоката, које је још 1993., смештен у Њујорку, тражио да се баце  бомбе на наше главе“, Ломпар, … 206 стр.

И аутор ове рецензије стајао је заједно са Петром Герлингофом на том истом месту, како мало пре описује Ломпар. Има још многа места у Берлину, које сам нашао у „Похвали несавремености“ и која су ми тако позната и драга. Рецимо, опис нашег посланства у времену, када је амбасадор Југославије у Немачкој био Иво Андрић. Та, у том граду живео сам тридесет и пет година! Ово додатно чини ту књигу мени тако важном и драгом.
Онда смо имали „случај Фишер“. Он је био уз Србе, када су нам скоро сви окренули леђа. А како смо се ми понели према приjaтељу? „Фишер није добио  азил у Јапану и чудио се зашто му Србија није понудила уточиште, јер није опазио да смо себе оставили на цедилу, јер шта после самоиздаје долази логично него издаја“, Ломпар,… стр. 174

 

На самом почетку књиге, тамо где стоји „садржај“, уз свако поглавље стоје неки чудни знакови, као хиероглифи или тајне шифре који, чини се, само упућени могу да разумеју. Код старих Грка, на пример, познати су по томе били Питагора и његови ученици. Поглавље „Доситеј у Лондону“, на пример, прати б3 е5, уз Црњански у Лондону стоји: Сд4 Лц5, – и тако редом. Па шта то треба да значи? Када се пажљиво чита књига, лако се долази до одговора на ову загонетку. Реч је просто о шаховској партији, а може да се нађе на 176. страни Ломпарове књиге. Садржај је подељен на седамнаест поглавља, тачно толико колико је трајала шаховска партија између Ларсена и Спаског.
Када сам прочитао последњу реченицу ове књиге, имао сам јасан осећај да се овде ради о једном изузетном делу. Ломпаров есеј није лак за читање. Ова књига захтева од читаоца не мали интелектуални напор. Но, за упорног радника труд ће се исплатити. Не верујем да много претерујем ако кажем да “Похвала несавремености” представља датум не само за српску есејицтику, већ и за њену културу у целини. У поплави информација она нам не даје готове рецепте и упутсва како да нађемо исправне одговоре, колико нам  помаже да умемо да поставимо права питања.