Сарајевски атентат

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ: Игор Макаров, Иван Пајовић: „Забрањена истина о Сарајевском атентату”

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ: Игора Макаров, Иван Пајовић: „Забрањена истина о Сарајевском атентату”

  • 03.11.2016.
  • На овогодишњем Београдском сајму књига препоручено ми је историјско дело једног руског аутора. Лако сам га пронашао на Сајму. Реч је о књизи аутора Игора Макарова и др Ивана Пајовића, под називом „Забрањена истина о Сарајевском атентату”, издата од стране издавачке куће „Укронија”, чији је уредник издања г-дин Срђан Фуртула.
  • Закључак. Игор је добар човек. Он је мој пријатељ.  Или, како рече грчки философ Платон: „Amicus est Socrates, magister meus, sed magis est amica veritas.“ Надам се, да ћемо остати  пријатељи и после овог мог писма. Но, као историчар он није положио испит. Он је просто написао пропагандни памфлет који покушава да оправда аустроугарску и немачку политику. А то није ништа ново. Бројни аустријски, мађарски и немачки аутори покушали су да докажу, како Беч и Берлин нису криви за Први светски рат, већ пре свега неодоговрни кругови у Београду, Петербургу и Лондону.
  • Постоји и битна разлика. Ти историчари-ревизионисти носе немачка имена, а аутор ове књига носи словенско, руско име. Но, та приватна чињеница ипак није довољна да се објективно и истинито расветле неки догађаји из Првог светског рата.

 

Никола Н. Живковић

 

 

 

Аутор, иначе мој пријатељ, послао ми је пре неких десет месеци и своје руско издање, које се, колико сам видео, у својим главним тезама нимало не разликује од овог српског. Једина разлика је та, да српско издање има два аутора: поред Игора Макарова, сада се појављује и Иван Пајовић.

Како су ме многи познаници и пријатељи замолили да кажем неколико речи о том делу, ја га, ево сада износим:

 

Пре отприлике осам месеци  послао сам моје мишљење о књизи и самом аутору Игору Макарову. Нарочито сам му скренуо пажњу на неке увредљиве примедбе на рачун мога народа. Макаров, круг близак Сарајевским атентаторима, описује као људе који су изманипулисани, приглупи, необразовани. Тако их, међутим, описује аустроугарска и немачка пропаганда. Овако их сада, ето, описује и руски публициста Игор Макаров. Но, ово просто није истина. У том ослободилачком српском покрету нису деловалие никакве неписмене будале, већ веома образовани и морални људи, који су својим делима показали да су спремни да се и жртвују, како би свом народу донели слободу. Нећу да говорим само о атентаторима. Само да споменем једног Иву Андрића.

 

Грешка Игора Макарова је та, да он унапред полази од тога, да су Немци хтели добро Русији и Србији. Његови закључци немају никакве везе са историјским чињеницама. Да је Игор германофил, да не цени Србе, па ни Русе, то је његово право. Упознао сам многе Русе и Србе, који просто не цене народ од кога су потекли. Но, већина српског и руског народа ипак воли своју земљу. Тако је то и код осталих народа Европе и света. Као што човек воли своје родитеље, тако је и природно да воли земљу у којој се родио и народ од кога је потекао.

 

Зашто је то код Макарова тако, који су то мотиви, то је његова приватна, лична ствар, коју он нама може да каже, или не. Но, објективна историја је сасвим нешто друго. Руси и Срби су се током последњих две стотина година показали да су далеко праведољубивији, поштенији, моралнији и «већи» од Немаца, од Енглеза, па и од Запада уопште.

 

Наслов књиге гласи  “Забрањена истина о Сарајевском атентату”. Аутор је остао дужан да одговори на просто питање: Ако је књига забрањена, како је онда могуће да се она објави и то прошле године на руском, а ево, на овогодишњем Сајму у Београду, у октобру 2016. године, и на српском? Где је ту логика? Аутор тврди једно, а његова књига друго. Стоји да је “забрањена”, а заинтеросавани читалац је, ево, држи у руци и нико му не брани да је купи.

 

Но, вратим осе теми књиге. Оно што не само Игор, већ и многи Руса не схватају јесте следеће: Запад, а нарочито Немци, не да мрзе, већ просто презиру Русе. У исправност овог мога суда дошао сам не само што сам прочитао стотине немачких мемоара из Првог и Другог светског рата (на немачком језику), већ и на основу тога, што сам преко тридесет година живео у Немачкој, са Немцима.

 

Од цара Никојала Другог преко Горбачова до Путина Руси се непрестано труде да докажу Западу, како је посреди само некакав неспоразум и сада Руси само треба да објасне неке ствари  и Запад ће их поново разумети и волети. Глупост! Такву грешку Руси су урадии уочи Кримског рата средином 19 века, године 1878. (за време Берлинског конгреса), током Анексионе кризе у Босни године 1908., или данас, око Украјине или Сирије. Запад воли само такву Русију,  када је њом владао, рецимо, Јелцин, када је Москва практично била колонија Вашингтона и Лондона, када је, дакле, Русија била на коленима. Само таква Русија у очима Запада је добра и прихватљива.

 

Закључак. Игор је добар човек. Он је мој пријатељ.  Или, како рече грчки философ Платон: „Amicus est Socrates, magister meus, sed magis est amica veritas.“ Надам се, да ћемо остати  пријатељи и после овог мог писма. Но, као историчар он није положио испит. Он је просто написао пропагандни памфлет који покушава да оправда аустроугарску и немачку политику. А то није ништа ново. Бројни аустријски, мађарски и немачки аутори покушали су да докажу, како Беч и Берлин нису криви за Први светски рат, већ пре свега неодоговрни кругови у Београду, Петербургу и Лондону. Постоји и битна разлика. Ти историчари-ревизионисти носе немачка имена, а аутор ове књига носи словенско, руско име. Но, та приватна чињеница ипак није довољна да се објективно и истинито расветле неки догађаји из Првог светског рата.

 

(ИЗВОР: Центар академске речи)