Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Никола Н. Живковић

Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)

Аутор није непознат српској јавности. Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик ЦДУ странке у Бундестагу, лета 2000. године био је присутан на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави. На њој је одлучено да Србија буде трајно искључена из Европе. Или, речено, јасним српским језиком, закључено је да наш народ буде изопштен из заједнице европских народа, као када су се некада, у давна времена, на пример, изоловали они појединци који су боловали од куге или колере. Закључак те конференције био је недвосмислен: циљ Вашингтона јесте да се Русија заувек, са читавог Балкана, протера. Уништавање српског народа имало је за циљ да се Русији у том делу Европе зада озбиљан геополитички пораз. Вимер је одмах о томе обавестио тадашњег канцелара Герхард Шредера, а ја сам, те исте године, Вимерово писмо (видети на крају овог текста) за недељник „НИН“ превео на српски.

Вимер расправља о Макиндеру (John Halford Mackinder, 1861–1947). Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“.

Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“.

Извор: azquotes.com

Велика Британија се нашла пред новим изазовима. Почетком 20. века САД и Немачка су по својој економској снази и индустријској производњи престигле Енглеску, а Русија се полако опорављала од Кримског пораза и такође је бележеила значајан привредни успон. Све је то предстљвљало озбиљан изазов Великој Британији.

Одговорни политичари у Лондону стајали су пред једноставним питањем: Како да то острво задржи своју доминантну политичку и финансијску улогу? Године 1819, на Бечком конгресу, објављен је руско-аустријски предлог, који би водио рачуна о дугорочној колективној европској безбедности. Лондон је тај план, због својих себичних интереса, торпедирао. Тиме је Британија обезбедила за много година своју доминацију у свету (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…“, стр. 8).

Због чега Вимер види Макиндерово предавање толико важним? Немачки аутор је убеђен да је Макиндерово излагање из године 1904. представља датум када је неко први пут формулисао нову модерну науку, коју данас зовемо „геополитика“ (види: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…, стр. 9).

Тријумф Енглеске на Бечком конгресу године 1819. догодио се пре два века. Шта учинити да „City of London“ и даље задржи финансијски примат у свету? То су питања која године 1904. заокупљају државнике Велике Британије. Лондону не преостаје друго већ да се ослони на себе и на свој англосаксонски свет. Ово је јасно већ 1904. године видео Макиндер. (Вимер,… стр. 10).

Извор: pravda-tv.com

Широј јавности мало је познато да Удружење англосаксонског света постоји, и то веома успешно, већ преко седамдесет година. Позната је под именом „The Five Eyes“, или скраћемо „FVEY“. Реч је о савезништву англофонских обавештајних служби (an anglophone intelligence alliance), основано је 1946. године, а чланице су Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Велика Британија и САД. Вимер је убеђен да „FVEY“ већ деценијама представља један од битних стубова „у сврху глобалне доминације англосаксонских нација“ („für die globale Dominanz der angelsächsischen Nationen“, Вимер,… стр. 12).

Први ко је „отворио ватру“ на председника Трампа били су управо људи из круга британске обавештајне службе. Лондон предводи оне који шире вести о наводној умешаности Москве у америчке председничке изборе. Русија је крива што није победила Хилари Клинтон. Тиме је Трампу било од самог почетка онемогућено да оствари обећања из своје предизобрне кампање, да, наиме, побољша односе са Русијом (Вимер,… стр. 13)

Ако се уопште може говорити о страном утицају на спољну политику Сједињених Држава, онда је то свакако британски утицај, а никако руски. Тиме што је изабран Трамп, претило је да глобална финансијска доминација „City of London“ – у сарадњи са америчким политичким и војно-индустријским комплексом – дође у питање.

Оваквом стању, а које је свакако од велике користи Енглеској, погодује и данашње стање у медијима. Ако, рецимо, путујете по свету и узмете било које новине – да ли из неке државе Европске уније, или Америке – имаћете утисак као да су своје чланке преписали из телевизијских извештаја америчког CNN-а или британског BBC-а. Погледајте само немачке телевизијске извештаје из Вашингтона. Довољно је да сте против Трампа, па да будете дописник Првог или Другог програма немачке телевизије. Највеће немачке редакције у погледу најважнијих питања телефонски позив примају директно из централе, из канцеларије председника немачке владе (Вимер,… стр. 14). Зато не зачуђује да је „ниво немачких медија тако низак, да подсећа на штампу Совјетског Савеза“ (Вимер,… стр. 15).

У Сједињеним Државама дуго година били смо сведоци борбе између две политичке струје: једна се ослања на Американце који су немачког порекла, а друга на оне, са британским коренима. Дуго су те две струје биле у Вашингтону прилично једнако утицајне. Британска доминација у Америци победила је тек године 1917, када је Лондону пошло за руком да Вашингтон уђе у рат и то на страни Савезника. Од тада је утицај Американаца немачког порекла маргинализован. А истовремено оне снаге које подржавају Велику Британију постале су доминантне у политичком животу Сједињених Држава. (Вимер,… стр. 15).

Каква је ситуација данас? „Брегзит“ је свакако озбиљно пољуљао поверење у Енглеску. Периферне регије Велике Британије, а пре свега Шкотска и Северна Ирска, у огромној су већини гласале да остану чланице Европске уније. И Единбург и Белфаст примали су из Брисела велике субвенције. Они веома добро знају да од Лондона не могу да очекују ни приближно толико новаца (Вимер,… стр. 16).

Вили Вимер (Извор: linkezeitung.de)

Вили Вимер, разуме се, као немачки политичар, помно посматра и анализира која је улога Немачке. Он има и сопствено искуство. Тако је између године 1995. и 1995. у више наврата боравио у Техерану. У Ирану је, по задатку немачког канцелара Кола, разговарао са државним руководством те земље. Главна тема била је размена заробљеника између Ирана и Израела. Техеран је прихватио посредништво Немачке, верујући да је та земља најпогоднија за ту врсту преговора. Преговори су успешно окончани и немачки авион из Ирана пренео су у Израел земне остатке убијених израелских војника. „И на овом мом личном примеру сам јасно видео, колико су политичке могућности Немачке мале. О крупним питањима рата и мира не одлучује Берлин. Немачки политички, привредни или војни потенцијал служи интересима пре свега Сједињених Држава, али не и самој Немачкој“ (види: Вимер,… стр. 20).

Данас о рату и миру одлучује само Вашингтон и то искључиво, ако служи интересима САД, потпуно игнорирајући УН. Једино мерило представљају „интереси Сједињених Држава“. Интереси те државе су увек легитимни и не зависе од Повеље УН. У тим ратовима Лондон увек подржава Вашингтон (Вимер,… стр. 21).

Бечки конгрес године 1819. настојао је да Европи на много година обезбеди стабилност и мир. Да би се то постигло нарочито су много енергије утрошили руски цар Александар Први и аустријски канцелар Метерних (Metternich). Овоме се одлучно супротставио Лондон, који је јасно казао да су интереси Острва важнији од интереси Европе (Вимер,… стр. 22).

А на следећој страни немачки аутор је још прецизнији: „На Бечком конгресу године 1819. Велика Британије јасно се изјаснила против гласова осталих представника европских држава, за своју ратну опцију на европском континенту“ („.. sich eindeutig und gegen das Votum der anderen am Wiener Kongress beteiligten europäischen Staaten für seine Kriegsoption auf dem europäischen Kontinent ausprach“, Wiemer,… S. 23)

Дугорочни мир у Европи значи да Велика Британија не може да води своју себични политику, која је формилисана као „равнотежу сила“ („The balance of power“). Да је године 1819. дошло до дуготрајног мира у Европи тада Лондон не би тако дуго могао да доминира Европом и светом.

Извор: Halford J. Mackinder in: Geographical Journal 23, no. 4 (april 1904)

Словом, „Русија и Аустрија биле су за мир, а Лондон је гласао за рат… У британском интересу јесте да може да води рат у Европи и то увек када одговара интересима Велике Британије“ („… Russland und Österreich optierten für den Frieden, London stimmte für Krieg, Wiemer,… S. 24; „…im britischen Interesse Krieg in Europa führen zu können wann immer dies zur Durchsetzung britischer Interessen geboten schien“, Wiemer,… стр. 26).

Ову улогу Лондона дефинитивно је после Другог светског рата преузео Вашингтон. Тако данас Вашингтон одлучује о рату и то када је искључиво у интересу Сједињених Држава. Најбољи пример за то пружа нам амерички председник Бил Клинтон, који је бомбaрдовао Србију, што је било у супротности са међународним правом и Повељом УН (Вимер,… стр. 27).

Главни мотив хистерије коју против Трампа води целокупна штампа Сједињених Држава и Европске уније лежи у томе, да се Трамп желео да супротстави досадашњој пракси америчких председника, да стално воде ратове по читавом свету. Он је био убеђен да то није у интересу америчких грађана. Зато су га и изабрали. Но, тиме се Трамп супротставио целокупном естаблишменту: политичком, финансијском и војном, који највише зарађује када Америка води ратове. Чињеница јесте, да мир никада не доноси толико профита, као када се воде ратови (Вимер,… стр. 28).

Овде лежи главни разлог зашто се Лондон и Вашингтон толико одупиру кинеском плану „Пута свиле“, или како се данас у свету обично каже „The Belt and Road Initiative“. Повезати, рецимо, брзом железницом Пекинг са Москвом, а затим и са осталим државама Европске уније, никако не одговара Енглеској. Тиме Лондон губи монопол да се меша у европске послове. „Сити оф Лондон“ на тај начин није више главни центар финансијске моћи, већ постаје периферија. А ово се потпуно супротставља геополитици, како је за Велику Британију замислио Макиндер. Док су у 18. и 19. веку предност имале поморске државе, у 21. веку тежиште се окреће у корист континенталних држава, а то су Кина, Русија и Немачка. Ово представља највећу геополитичку промену у 21. веку. То је јасно видео и немачки геополитичар Хуазхофер (Karl Ernst Haushofer). Зато Лондон и Вашингтон настоје да спрече изградњу Северног тока два, када већ не могу да зауставе градњу брзе пруге Пекинг-Москва (Вимер,… стр. 30).

Лондон уз помоћ „Брегзита“ настоји да поново поврати пољуљан геополитички положај у свету. Брисел је овде представљао само сметњу самосталним, себичним интересима Енглеске. Као одговор на Брегзит, Лондон ће настојати да се далеко активније укључи у заједницу Комонвелт („Commonwelath“). Мали детаљ из наших дана: Многи демонстранти ових дана у Хонгконгу носили су и британске заставе. (Вимер,…, стр. 33)

Веома је, по мом мишљењу, поучно штиво овог Немца, тим пре што он не наступа као теоретичар, већ као практични политичар, који иза себе има велико дипломатско искуство. Он спомиње пример Сирије, где се чинило да ће се све одвијати, као што смо претходно видели, по авганистанском, ирачком или либијском сценарију. Легитимном председнику Асаду преостала је само територија око Дамаска, медитерански град Латакија и још неки мањи градови. Укратко, Асад је у једном тренутку контролисао мање од двадесет процената територије земље. Одједном су се умешали Руси. Поред медитеранске луке Тартус, основали су велику ваздухопловну базу Хмеимим и – медији Запада престали су да причају о смени Асада. Слично се почетком ове године одиграло и у Венецуели. Руси су послали скроман број војника, официра и као по команди за штампу Запада Венецуeла и Мадура више нису главна тема (Вимер,… 34. стр).

Слична ситуација је и са Ираном. Израел већ дуго времена најодлучније, готово ултимативно, од Вашингтона захтева да се бомбардује Иран. Обама, кога су израелски политичари прогласили за највећег пријатеље њихове земље, ипак се није упустио у ту авантуру. Сви су изгледа да ће Трамп још далеко одлучније одбити захтев Израела да зарати са Ираном. У том смислу, политика Трампа представља нешто позитивно на пољу глобалне политике. Он је хтео да успостави нормалне политичке односе са Москвом, но амерички естаблишмент све је урадио да га у томе спречи.

Основно питање: Да ли ће се и убудуће сукоби и ратови водити у интересу Сједињених Држава („… im amerikanischen Interesse“, S. 35)? Или ће дугорочна сарадња и стабилан мир у Европи бити могући? Питање за нас гласи: „Цар Александар Први и Метерних, или Лондон и Вашингтон?“ („Zar Alexander I und Metternich, oder London und Washington“, Вимер,…, стр. 35). Једном речју, питање остаје исто, како године 1819, као и данас, године 2019.

Руска железница одушевљава аутора, јер сама чињеница говори довољно за себе: „Од крајње западне границе Русије, па до Владивостока удаљеност износи 9000 км. То представља огроман потенцијал у блиској будућности. Са једне стране ту су Кина, Кореја Монголија, али и Вијетнам, а са друге стране руска железница која може производе тих држава да транспортује од Азије преко свог огромног пространства до Европе. Железници предстоји велика будућност. Ту је прва схватила Кина. А сада и Русија почиње да ужурбано ради на модернизацији својих железница (Вимер,… стр. 67).

Русија заузима централно стратешко место у свету, а у Европи такво место припада Немачкој. За Берлин и Москву било би од велике користи да склопе неку врсту савеза. У прилог овом савезу просто говори све, од геополитичке ситуације ове две земље, до њихове привреде, које не стоје у међусобној конкуренцији, већ су комплементарне, дакле, оне се међусобно надопуњују (Вимер,… стр. 70).

Вили Вимер истиче да је овде говорио као географ. Географски положај просто је веома важан и један од битних фактора стварања коалиција и савеза. Тако је било у прошлости, а тако ће бити у будућности (Вимер,… стр. 72).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Ова мала књига представља велико благо за све оне који се баве геостратешким питањима нашег времена, који прате и анализирају политичке, економске и војне догађаје у свету. После ове лектире многи ће нам данашњи светски догађају бити многе јаснији. Макиндерова основна мисао, а коју прихвата и Вимер, остаје важећа и данас: Онај ко влада централном тачком наше планете, тај влада светом. Ту је садржина суштина Макиндерове „Heartland“ теорије, која ни данас није изгубила на својој актуалности. Дакле, преведено на разумљив српски, онај ко контролише огромно руско пространство, само он може да буде цар наше планете.

Када прочитах последњу реченицу ове књиге, просто ми се наметнуло само од себе питање: А где смо ми, Срби, овде? Ко од данашњих српских политичара уопште зна нешто о Вестфалском миру из године 1648, о Бечком конгресу године 1819, или о „хартланд теорији“. Судећи по биографијама наших политичарима, по начину како су многи од њих дошли до диплома, али и по њиховим физиономијама (по цртама њихових лица, које, по мени, такође много говори о човеку), сумњам да су способни да воде озбиљне државне послове. Овде лежи и један од главних разлога зашто Србија у буквалном смислу нестаје. Сваке године 60 000 Срба је мање. Делом је томе узрок у демографији – више се умире него што се рађа – а делом разлог лежи у масовном одласку младих, често и најспособнијих људи, који у својој земљи ни године 2019. не виде никакве могућности да оснују породице и да нормално живе.

П.С. Овом приликом желим да поблагодарим господину Далибору Муратовићу, који ми је скренуо пажњу на књигу Вилија Вимера.

Прочитајте још
Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру (2000. године)
Веома цењени господине канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и „American Enterprise Institut“ (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак.

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би дефакто превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права.Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер

Извор:

Никола Н. Живковић: Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Никола Н. Живковић:

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања / Разговор са писцем и преводиоцем Николом Н. Живковићем

Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?

Оно је свакако недовољно и не заузима оно место, које би требало да има у памћењу српског народа. Разлози су познати. Од 1945. године Југославијом је владао Јосип Броз и његови истомишљеници из Хрватске и Словеније. Они су све урадили да се униште трагови злочина над Србима, који су током Другог светског рата починили Хрвати, – делом и босански муслимани, – у НДХ, али и остали окупатори, пре свега Шиптари на Косову и Метохији, Бугари у источној и јужној Србији, те Мађари у Бачкој. Титоистичка идеологија је позната и водила се под слоганом „Слаба Србија, јака Југославија!“ Хрватска је после 1945. године, захваљујући Јосипу Брозу, избегла процес денацификације, којим је, на пример, била подвргнута једна Немачка.

После распада Југославије, нажалост, у нашој земљи није дошло до озбиљне критике титоистичког режима. Тако да данас, године 2019, у Србији и даље имамо на снази титоистички образац понашања, а који није доминантан само у вођењу културне политике, већ и у свим осталим подручјима друштвене делатности, а пре свега у економији и политици. Ову појаву одлично је описао Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“. Кључан моменат у том настојању да се наш народ држи у подређеном положају, јесте непрестано истицање „српске кривице“. У време Првог светског рата ову пропаганду ширила је Аустроугарска, али и Ватикан, а после Другог светског рата појам „српске кривице“, – како је Мило Ломпар убедљиво и блиставо показао у својим бројним есејима, – преузео је Брозов режим.

Приликом распада Југославије 1991. године, поклопили су се интереси Ватикана, титоистичке идеологије и Запада, предвођени Лондоном и Берлином. Тако да нас не треба чудити да је демонизација Срба била савршено координисана и то на први поглед од различитих идеологија: леве-титоистичке-комунистичке и конзервативно-римокатоличке.
Зато и данас од стране српске државе имамо такав однос не само према Јасеновцу, већ уопште према српским страдањима. Таква небрига од стране српских власти према сопственом народу и њеним жртвама нема примера у новијој историји ни у једној другој држави света. Укратко, и године 2019. као да се власт у Београду боји, да не поремети „братство и јединство“, како је то проповедао „вољени друг Тито“.

Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?

Да се полемика води на овакав начин, делимичан одговор дао сам мало пре, у мом одговору на прво питање. Та тема деценијама је била забрањена. Данас, када се о томе може да говори, многи су оптерећени личним или идеолошким предубеђењима.
Прочитао сам готово све прилоге на ту тему, а који се, колико видим, последњих недеља највише воде на сајту „Стање ствари“. Ту има свега, и међусобних, приватних обрачуна, личних несимпатија, неслагања, па и мржње. Но, има ту одличних текстова и корисних критика и то не само од аутора, већ су често писма читалаца толико корисна, да их слободно можемо да убројимо у „Vox populi vox Dei“ („глас народа – глас Божији“).

Ова тема је толико важна, да не може да буде монопол нити неколико појединаца, ни државних институција, већ се тиче свих нас, целокупног српског народа. Нема српске породице која у 20. веку није изгубила неког од члана фамилије као резултат србофобије и геноцида. Зато сам апсолутно против таквог става који, на пример, каже: „Ја сам постављен испред те или оне државне институције, пустите нас да ми радимо, не постављајте никаква питања и немојте нам сметати.“ Овакво размишљање је, наравно, сасвим погрешно.
Сви остали народи, који су имали среће да имају своју националну државу, управо су радили тако, да су меморијални центри настали као резултат дијалога између разних државних институција и угледних личности, које су урадили много на проналажењу истине о злочинима.

Јасеновац је симбол нашег страдања. Како сам већ пре споменуо, титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Крагујевац, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Краљево, Брод на Дрини, Ливно, Лисичији поток, „Пасја гробља“… Листа оваквих места српске голготе јесте, на жалост, дуга, застрашујућа, непрегледна.

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.
Нико не може, разуме се, да има нешто против тога, да се праве листе убијених Срба. Ово важи не само за Јасеновац, већ и за остала стратишта. Ко прави те спискове, може да каже да је дошао до те бројке. Но, ја сам против тога да се каже да је то коначна цифра, односно, да се нагађа и спекулише са крајњим бројем страдалих. Да хрватска или немачка држава жели да умањи број српских жртава, то не одобравам, али савршено разумем њихове мотиве. Није ми, међутим, јасно, да то ураде људи, које плаћа држава Србија, односно да раде у име нашег народа.

Један од главних аргумената ревизиониста представља књига Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића. Но, чини се да нико није приметио главни недостатак те књиге. Споменути аутори полазе од првог послератног пописа становништва у Југославији и тако долазе до података да Срба у Босни и Херцеговини није убијено у том броју, како су рецимо тврдили извори СПЦ. При томе су, намерно или ненамерно, прећутали чињеницу, да су се у том првом попису многи муслимани у Босни и Херцеговини изјаснили као Срби. Тако је, ето, испало да српски губици и нису тако високи.

Против сам тога да тај главни меморијални центар буде Старо сајмиште у Земуну. Зашто? Зато што је то само једно од стратишта, како Срба, а у овом случају и Јевреја. Наравно да нисам против тога да се достојно обележи и страдање људи на Старом сајмишту.

У Аушвицу нису страдали само Јевреји. Па ипак, када се спомене то име, оно свакога асоцира са страдањем Јевреја. Зато и Срби морају да одреде такво место, које ће имати једнако тако снажну поруку. Укратко, ја сам за то да се уради један монументални централни споменик, меморијални центар, који би говорио о страдању Срба у 20. веку. То би укључило страдање Срба у Првом светском рату, вешање српског цивилног становништва у Мачви од стране аустроугарске војске, гушење Топличког устанка године 1917. од стране бугарских окупатора, концентрациони логори за Србе у Добоју, Араду и другим местима од 1914 до 1918. И наравно, страдање Срба у НДХ.

Терористичка комунистичка партија под вођством Јосипа Броза и осталих хрватских комуниста у времену од 1941. до 1947. извршила је геноцид над српском интелектуалном, привредном, војном и политичком елитом. Титоисти су злочине починили уз помоћ српских јаничара, овај пута не у служби Султана, већ Броза и његових хрватских сабораца. Словом, Срби су жртве хрватских фашиста од 1941 до 1945, а затим и Брозових „антифашиста“, који су у име „узвишених комунистичких идеала и српске кривице“ побили готово целокупну српску елиту. Овако обезглављен народ, Јосип Броз је безбедно могао да влада Србијом народних неколико деценија.
Да је Српски меморијални центар постојао, онда би било веома тешко да се прича о „српском геноциду у Сребреници“. Израелска држава нема сумње да је починила велики број злочина над арапским народом. То је веома добро документовано. Но, после Јад Вашем тешко се ко на Западу усуди да говори о јеврејском геноциду над палестинским народом.

На исти начин, да Србија има свој меморијални центар, тешко би коме могло да падне на памет, да изгласа закон, по коме Србија мора да плаћа Јеврејској заједници један милион евра годишње. Та, српски народ, поред руског, био је главна жртва Хитлерове агресије. Остаје неразумљиво, због чега Србија мора да плаћа ту суму. У чему је српска кривица? Да ли у томе што Хитлер, Павелић и Броз нису потпуно збрисали са лица земље наш народ? Зашто се Јеврејска заједница Србије није обратила на праву адресу, а то је Немачка и да од те државе тражи новац?

Срђан Цветковић са сарадницима правио је попис страдања у Србији после октобра 1944. То је лепо од њега. Но, он нигде не каже да су сви били убијени само зато што су Срби, што су припадали елити свога народа. Срђа Цветковић и његови сарадници нигде не кажу да се ништа слично није догодило ни са Словенцима, Хрватима или босанским муслиманима. Ни приближно.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану. Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

Не верујем да ће се то урадити у блиској будућности, док су на власти и даље људи, који полажу венце на гроб Јосипа Броза, једног од најокрутнијих убица које Европа познаје у својој историји. Он је нема сумње одговоран за смрт десетине хиљада недужних српских цивила и то у време када је Други светски рат био завршен. У Београду имамо Брозов скупоцени меморијални центар, а нисмо обележили места по Србији где су његове казнене војне и полицијске јединице ликвидирали вероватно не мање од 150 000 људи и то до године 1947., према процени Милослава Самарџића. Ако ме сећање не вара, Срђан Цветковић дошао је до бројке од 80 000. Једина њихова кривица била је та, што су били Срби и што су вољели свој народ и своју земљу.

За разлику од српских институција, које су деценијама ћутале у ужасном страдању Срба у 20. веку, на срећу, било је појединаца, „аматера“, који су често тајно, ризикујући сопствени живот, оставили трага о зличинима који су вршени над нашим народом. Веома вредне податке оставили су многи Срби, Лике, Далмације, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије, Баната, Срема, Бачке, Македоније. Овде спомињем успомене малобројних преживелих Срба, или родбине тих жртава.

Постојали су људи, који су из сопствених, скромних средстава, сами, често жртвујући скромни буџет својих породица, ишли по терену и пописивали стратишта и невине српске жртве. Ова имена неправедно су заборављена. Нека му буде опроштено, ако их на овом месту не могу све да споменем. Просто није могуће, јер је овде реч о интервјуу, па морам бити кратак. Милослав Самарџић је међу првима, још године 1989, ишао по селима и то не само по Србији, већ по свим српским земљама: Босна, Херцеговина, Црна Гора, Лика, Кордун, Банија, Славонија. Ако то Самарџић није радио увек сам, онда је на терен слао сараднике листа. Све је то објављено у „Погледима“. Дакле, пре равно две деценије. За тај посао нису примили ни паре, ни од државе, а ни од „невладиних организација“ које су, као што је познато, најчешће финансирани од Запада. Зар је њихов допринос мање важан од рецимо људи запослених у Музеју геноцида?

Последња књига која се бави том темом, била је изложена на управо завршеном Сајму књига. Присуствовао сам промоцији књиге „Затирање Србског народа Старог Колашина 1941 – 1947“. Аутор тог важног и потресног дела, Василије Гаљак, није професионални историчар, већ – пуковник. Благодарећи таквим људима, који су често уз велике личне материјалне жртве, а често и ризикујући сопствени живот, сакупљали податке о страдању српског народа, имамо вредну библиотеку од неколико стотина књига. Овде издвајам и „Психолошке белешке“ Драгана Крстића. Шести том управо је у припреми за штампу. Он је водио дневничке записе тајно, да ни његова жена то није знала. Описао је уништавање српске, београдске грађанске класе. Титовци умало нису и њега стрељали, премда је у то време био малолетан.
Да закључим. Држава Србија до данас на том плану урадила је веома мало. И то много говори о карактеру људи који данас владају нашом земљом.

Владимир Димитријевић

Извор:

Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Никола Н. Живковић:

Како је могуће да Григорије буде изабран за владику

Распричао се српски јерарх Григорије пред немачким „Дојче веле“ – а реч је о медију који је на буџету немачке државе – о братству и јединству у Босни, о томе како се на тим просторима увек лепо живело, у слози са другим верама и обичајима. Тако је, рецимо, око 1965. године говорио неки титоистички омладински функционер! Да не препричавам, чини ми се да је најкоректније да га цитирам:

„Будућност Босне и Херцеговине видим у ономе у чему је била најљепша њена прошлост. То је поштовање комшије, другог човјека. Поштовање Бајрама, једнако као и Божића. То је звање комшије на Бајрам, на Ускрс или Васкрс. То је била Босна и Херцеговина увијек. То је тамо рађало велике писце као што су Иво Андрић и Меша Селимовић. Богатство у различитости је то рађало… Сјећам се из детињства, у БиХ се раније никада нисмо дијелили на Србе, Хрвате и Бошњаке као данас. У новије вријеме је дошло до национализма, али отприлике јер тамо каснимо за сто или 150 година. Оно што се у Европи дешавало у 19. вијеку, то се у Босни дешавало у наше дане.“ („Дојче веле“, 4. 10. 2019)

Не могу да верујем да у тих неколико речи човек изговори толико површних тврдњи и историјских неистина. Као прво, национализам није појава тек „у новије вријеме“. А о томе сведоче управо писци које владика спомиње. Иво Андрић, на пример, у свом чувеном есеју, спомиње писмо свог пријатеља Макса Левенфелда, Јеврејина из Босне. То је било у марту 1920. Он ту говори о Босни као о „земљи мржње и страха“. Морам да признам да сам ја од оних који пре верује Иви Андрићу него епископу Григорију.

А шта тек да се каже о „Травничкој хроници“, где се хируршком прецизношћу описује мучење Срба од стране муслимана, набијање на колац или данак у крви. А да не спомињемо геноцид над Србима, које су починили муслимани и римокатолици током аустроугарске окупације од 1914. до 1918, те хрватских и муслиманских злочина током Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године!

Сем тога, у Европи су се дешавале ствари, у не тако давној прошлости, које нису биле нимало безазлене и не могу да нам служе као пример. Овде не мислим само на нацизам у Немачкој од 1933. до 1945. године. Зашто све то епископ прећуткује? Из незнања! Или је посреди нешто друго?!

Немачка је, поред Ватикана, прва признала сепаратистичке покрете у Словеније и Хрватској и тиме, према оценама самих немачких савезника са Запада, изазвала грађански рат у Југославији.

Владика описује свој рад у Немачкој, где је стигао пре годину дана:

„Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо: Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност, на свеопшти живот.“

И ово је једна потпуно неозбиљна тврдња. Не може се упоредити положај СПЦ са црквама у Немачкој. Наш народ и његова Црква били су вековима затирани, током Првог и Другог светског рата, а нарочито за време владавине Хрвата Јосипа Броза. Тада је, према неким проценама, страдало много свештеника СПЦ, а неки верују чак и више него у доба страховладе НДХ.

Титоистички режим је одузео имовину СПЦ и она је просто остала без икаквих могућности да има „организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну дјелатност“.

За разлику од владике, који је тек стигао у Немачку, дакле, он је још увек у мојим очима нека врста туристе, ја сам у тој земљи провео преко три деценије. Далеко боље знам од епископа Григорија – то могу да кажем са великом сигурношћу – каква је стварна политичка ситуација у земљи. Топло му препоручујем да прочита моју књигу „Слика Срба у немачким медијима 1990–2000“, издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003.

Многи католици, а нарочито протестанти Немачке подржали су Хитлера. Ово је чињеница. Када говори о тим стварима, онда ваља да се не говори половично, већ да се каже цела истина.

И када се томе дода да је та особа „епископ СПЦ“, онда цео случај добије једну нову, другу димензију. Како је могуће да Григорије буде изабран за владику? То је по мени кључно питање. Са тако скромним знањем, а истовремено са великом медијском подршком неолибералних кругова, он није, нажалост, једини владика СПЦ, који данас ужива глас „отвореног, модерног и храброг јерарха СПЦ“.

Један од могућих одговора јесте управо у невероватном страдању српског народа и његове Цркве. Биолошки губитак јесте толико велик, да су данас на површину испливали они који у доба, на пример, једног патријарха Варнаве, владике Николаја, архимандрита Аве Јустина или владике Валеријана Стефановића не би никада могли да добију тако високи чин. Прво би далеко дуже времена морали да буду искушеници, па монаси, па тек онда игумани. По мени, боље да имамо мање монаха и свештеника, али да су то личности – како је волео да каже Жарко Видовић.

А шта имамо данас? Велики број свештеника и владика постали су доктори теолошких наука. Колико вреде те дипломе и ти докторати? Онолико, колико и оне докторске титуле, које су стечене на бројним приватним универзитетима у Србији и са њима данас машу и диче се многи министри у влади Ане Брнабић. Дакле, ништа. И новац, када се штампа у огромним количинама, постаје само безвредна хартија. А шта је тиме добила СПЦ и њен народ?

Није крив ни сам јерарх Григорије – колико они који су га изабрали. Како је могуће да неко буде изабран за епископа, а да је претходно само шест или седам година био монах, а да се ту приброји и „стаж“ искушеника? Владика Григорије се године 2005. „прославио“ тиме што је позвао Караџића и Младића да се предају Хагу. А његов став стоји супротно осећањима огромне већине Срба и свештеника СПЦ.

Не познајем ни владику Григорија, нити, дакле, могу да имам нешто против њега лично. Но, није ми свеједно шта се догађа са „нашом најстаријом институцијом“. Нити патријарх, а ни владике нису СПЦ, већ сви ми који нисмо равнодушни према судбини наше Цркве. Стање у СПЦ није добро. А овај случај само је један од примера озбиљне кризе у којој се она налази.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/29/nikola-n-zivkovic-kako-je-moguce-da-grigorije-bude-izabran-za-vladiku/

„Касапин, кољач и комуниста“

Никола Н. Живковић:

„Касапин, кољач и комуниста“

О књизи финског аутора Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин, кољач и комуниста“; издавач: „Пешић и синови“, 2019, Београд, с. 297

У уторак, 22. октобра 2019, у књижари „Папирна крила“, у здању САНУ (Кнез Михајлова 35) у Београду, у 19 часова, одржала се промоција књиге чији поднаслов гласи: „Маршал Манерхајм, Кулерво Манер и Ратко Младић“. Укратко, то дело говори о три национална хероја, двојица су из финске историје, а један из српске.

Две личности из далеке нам Скандинавије, претпостављам, нашој јавности познате су само уском кругу људи. Премда једна од њих, Карл Манерхајм (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ако ништа друго – није стран оним историчарима који су се бавили историјом 20. века. Он је био генерал царске Русије и као особа уживао је поверење руског цара Николаја Другог. После стицања независности Финске, Манерхајм је 1939. водио рат са Совјетским Савезом. У историјским уџбеницима ушла је његова доктрина одбране као „Манерхајмова линија“.

Проведена је репрезентативна анкета у земљи, која је довела до, за многе, неочекиваног резултата: Манерхајм је убедљиво победио и проглашен је за најзнаменитију личност финског народа. О другој личности из финске историје, а име му је Кулерво Манерва, верујем да је мало ко у Србији и чуо.

Оваком личном исповешћу почео је своје излагање и један од говорника на овој промоцији, Горан Петронијевић, нашој јавности познат као адвокат из тима одбране председника Радована Караџића. Из своје богате адвокатске праксе и искуства са Хашким судом испричао је неколико интересантних података, који ретко могу да се прочитају у штампи. Тако је навео примере, и то из прве руке, имајући контакт са људима који су били спремни да сведоче у Хагу. Нису у питању само Срби, који су желели да помогну Младићу, већ и осталим оптуженима. Како се „Међународни суд“ односио према њима? Урадио је све да их застраши, да им отворено прети: „Желите да помогнете Младићу? Добро. Али ми о Вама имамо податке да сте у време Сребреничке операције заузимали такав положај, где би могли да подигнемо оптужбу и против Вас.“

Поводом ове теме један глас из публике поставио је следеће питање: „Како је могло да деси да наша држава, Србија, знајући карактер Хашког трибунала, није учинила све да заштити Србе? Она не само да их није заштитила, већ је помогла хашким истражним органима да лове Србе као да су на неком сафарију на дивље звери у Африци. Пред историјом остаће вечна срамота над тим политичарима Србије, који су у то време доносили такве одлуке, којих треба да се стиди свака нација која има и мало осећаја самопоштовања и достојанства.“

Могу са овим само да се сложим. Прошлост не можемо да променимо, но зато нам је дужност да запишемо имена тих политичара, као и људи из „невладиних организација“ Србије, углавном финансираних од Сороса и сличних „филантропа“, који су урадили све да се демонизује и униште српски народ. Ако немамо моћ и новац да их доведемо на оптуженичку клупу, можемо ипак да забележимо њихова имена.

Веома интересантно и емоционално било је излагање др Пирко Турпеинен-Сари. Овом књигом нашој публици биће омогућено да се, преко лика ових финских личности, упозна са историјом Финске 20. века. Ауторка жели да каже колике су невероватне сличности у судбинама Финске и Србије, нарочито у 19. и 20. веку! Зато је и написала ову књигу. И једни и други припадају малобројним народима чије судбине су одређивале велике државе. И код Финаца и код Срба нарочито је била фатална улога Немаца, али и Енглеза, а после Другог светског рата и Сједињених Држава.

Она је нагласила да не говори како би бранила генерала Ратка Младића, већ јој је главни мотив био да сведочи истину о човеку који је био тако срамно демонизован од стране светских моћника и њихових медија. Као психијатар, да би што боље описала лик нашег генерала, она је отишла и у његово родно место у Херцеговину, у Калиновик. Тамо се сусрела са мештанима, који су причали не само о Младићу, већ о страдању Срба тог краја током Другог светском рату. О томе може да се нађе на 287. страни њене књиге

Нашој јавности познати су углавном многи детаљи из живота генерала. Зато ми се чини непотребно да овде цитирам и понављам та, опште позната, места. Но, аутор бележи и страдања не само генерала Младића, већ Срба у Босни и то не само током грађанског рата, већ и после. Нарочито ми је остало у памћењу њен опис убиства Срба после Дејтонског споразума. Она је све то описала са свега неколико речи, сувих чињеница. Зато и делује тако убедљиво:

„Симо Дрљача седео је пред својом кућом, у купаћим гаћама, уживајући са својом породицом и пријатељима у јутарњој кафи. Одједном су се појавили наоружани људи, припадници СФОР-а, два Американца и два Британца. Одјекнула су два пуцња. Симо није био позван на суд, већ је био убијен на прагу своје куће“.
Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин,… стр 274.

На тај начин ликвидирано је неколико Срба, без суда, чак пред очима породице. Такво понашање личи на каубојске филмове или на мафијашка убиства из времена Ал Капонеа. Но, мафија је била поштена, јер нису крили да служе организацији „Cosa nostra“ („нашој ствари“). Према правничкој дефиницији, ти припадници СФОР-а су „џелати, који тероришу један народ и за то никоме не одговарају“, јер се те убице крију под заштитом „међународне организације“ и УН. Срби су у штампи Сједињених Држава, Немачке, Енглеске и Француске били до те мере сатанизовани, да чак ни оваква подла – у буквалном смислу гангстерска – убиства нису у јавности Запада изазвала никаква питања: животи тих Срба нису сматрани вредним пажње, те их нису споменули нити једном реченицом.

Када се све ово зна, просто занемимо пред неморалношћу, цинизмом и бешћутношћу једног Зорана Ђинђића или Бориса Тадића, који су се са пред телевизијским камерама чак хвалили да су ухапсили српске вође и отпремили их у Хаг. А исто су се, нажалост, понашали и неки епископи СПЦ. Владика Григорије, рецимо, својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу.

Све њих и многе друге, очекује правичан суд историје. А пред њим неће их моћи оправдати ни Вашингтон и Хаг, а нити Берлин и Сорос. А Ђинђића ни то да је убијен и да једна улица у Београду носи његово име. Колико сам ја упућен у ту ствар, вероватно су га убили „његови“. Показивао је знакове непослушности према газдама у Вашингтону и Лондону и, вероватно, зато је и ликвидиран.

Ауторка др Пирко Турпеинен изразила је жаљење да српски издавач „Пешић и синови“ није објавио предговор за ово српско издање и изразила наду да ће тај пропуст исправити у другом издању те књиге. Да је књига тако добро написана заслуге има Стефан Каргановић, који јој је, како рече Пирко Турпеинен, „помогао да разјасним тај босански рат и спољно мешање у њега“.

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/25/nikola-n-zivkovic-kasapin-koljac-i-komunista/

„Добили смо Нобелову награду“

Никола Н. Живковић:

„Добили смо Нобелову награду“ – поводом доделе значајног признања Петеру Хандкеу

Чим су светски медији објавили вест из Шведске, у кратком временском размаку телефонирало ми неколико Срба, како из иностранства, тако и из Србије. Сви су ми они „преко жице“ јавили радосну вест и то готово истим речима: „Добили смо Нобелову награду.“ Толико од мојих добрих познаника и пријатеља.

Шта кажу водећи медији света? „Њујорк тајмс“ („The New York Times“, Oct. 10, 2019) подсећа своје читаоце да је Хандке био критикован јер је подржао Слободана Милошевића, који је од многих био виђен као ратни криминалац“ („Mr. Handke has been criticized for his support of Slobodan Milosevic, who was widely seen as a war criminal“). Исти лист замера Хандкеу да је одржао похвалну беседу на Милошевићевој сахрани („delivered a eulogy at his funeral“).

Литерарно удружење из Сједињених Држава „PEN America“, односно, председник тог удружења Џенифер Еган (Jennifer Egan) дала је следећу изјаву: „Занемели смо да је изабран писац, који је подржао Милошевића и Караџића, дакле, људе, који су спроводили геноцид.“ Еган своју изјаву закључује: „Дубоко жалимо избор Нобеловог комитета за литературу“ („We deeply regret the Nobel Committee on Literature’s choice”).

Добитница Нобелове награде за протеклу годину, пољска књижевица Токарчук (Olga Tokarczuk), међутим, за исти лист каже: „Ја сам веома срећна да је Петер Хандке примио награду. Ја га веома много ценим“ („I am very happy that Peter Handke has received the award, I value him very much”).

Многи памте да је године 2006. Петеру Хандку додељена најпрестижнија немачка награда „Хајнрих Хајне“ („Heinrich Heine Prize“). Но, подигла се толика галама од стране најмоћнијих људи у политици и медијима, да је жири морао да повуче своју одлуку.

Један од најутицајнијих листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ од 10. октобра 2019. каже: „На велико изненађење Нобелова награда додељена је Петеру Хандкеу. Литерарна страна није спорна, али политичка…, када је показао симпатије за ратне злочинце („ist literarisch eine unumstrittene Wahl, politisch hingegen ganz und gar nicht… als er mit Kriegsverbrechern sympathisierte“).

Но – исти лист даље наставља – сви познаваоци ове уметности признају Хадкеу, да су његове књиге у „рангу светске литературе“ („von weltliterarischem Rang“). Чак и неки Хандкеови верни читаоци нису, међутим, могли да разумеју његову „безусловну подршку Србији“ („seine unbedingte Parteinahme für Serbien“).
У гледаној телевизијској емисији на Првом пограму немачке телевизије један је критичар утврдио је да Хандке већ годинама „савршен објекат мржње немачке штампе“ („Ein perfektes Haßobjekt der deutschen Presse“).

А то је логично када човек познаје како функционишу медији на Западу. Ако се неко дрзне да изјави нешто што се сматра као неприкосновена чињеница, или, у конкретном случају, на пример како Срби нису тако зли како их представљају Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или „Њујорк тајмс“ – онда према таквом појединцу нема милости, па чак ни онда када добије Нобелову награду. Зашто је демонизован најбоље објашњава сам Хандке: „У Хагу се судило највишим руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. То је велика трагедија за Србију. У Југославији је вођен грађански и верски рат, жртава је подједнако било и на хрватској, и на муслиманској, и на српској страни.“ Наравно, овакво тумачење стоји у потпуној супротности од агресивно наметнуте истине, какву нам сервира Запад и од Вашингтона створен Хашки трибунал.

За разлику од готово свих утицајних и масовних медија, један пише сасвим другачије од преосталих медија немачког и светског естаблишмента. Реч је о „Шпигелу“, најутицајнијем немачком листу и најтиражнијем недељнику у Европи. Аутор Фолкер Вајдерман (Volker Weidermann) јесте и сам писац, и то веома добар. Он пише следеће:

Петер Хандке примио је Нобелову награду за 2019. годину, упркос бројним противницима. Он је награду заслужио. Честитамо. Петер Хандке пише преко 50 година. Током конфликта у југословенском рату он је одлучно стао на страну Срба. Чинило се да се тиме супротставио целом западном свету. Хандке им је поставио питање: „Ви верујете, шта је истина?“, одговорио је новинарима. Како се могло да догоди да Нобелова академија ипак додели награду писцу, после свих скандала које су пратили аутора? Да ли су они у Академији полудели? Хандке је био најоштрији литерарни критичар такозваних „лажних вести“, „фејк њуз“, протеклих десет година. Писац се увек залагао да се о свему пише отворено и без предрасуда Хандке је колос, који је написао близу сто књига и који је награду заслужио.[1]

Аутор „Шпигела“ нас подсећа, да је Хандке већ на самом почетку своје каријере, када није имао ни тридесет година, присутне на једном скупу комплетног литерарног естаблишмента Западне Немачке изазвао речима да су они „слаби мушкарци, који пишу слабе текстове“. Много су били огорчени. Али, Хандке им је исто тако, смиреним тоном, кратко одговорио: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“).

И заиста, морамо се сложити са Хандкеом када пише: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“). Ко су били његови противници, прогонитељи. Погледао сам, рецимо, текстове Џенифер Еган. Она је слаб писац, а саставља солидне политички коректне чланке. А ово важи и за остале њене истомишљенике. Нико од Хандкеових критичара не припада нити солидном просеку европске или светске литературе. Сви су они били или новинари, или чланови неких „невладиних организација“, те били плаћени да пишу срамне текстове против овог великог уметника. Или су унапређени као „писци“, а једина њихова заслуга лежала је у томе што су писали, или боље казати, пљували, у форми новинарских чланака, против личности као што су Хенрик Ибзен, Фердинад Селин, Александар Солжењицин, Харолд Пинтер или Петер Хандке.

Наша јавност познаје неколико особа из Србије који су се прославили тако што су постојано и бесомучно нападали Хандкеа. Текстове тих аутора, разуме се, веома су радо штампали велики листови на Западу. Како и не би?! Ја их зовем ратним профитерима. Јер, ако немаш талента и немаш шта да кажеш у уметности, онда ти преостаје да постанеш србофоб. То је постала професија И тако, ево, и такав тип људи добио је прилику да изађе, макар за тренутак, из анонимности. Па чак и да приме неке „соросове“ и сличне награде „невладиног“, натовског сектора.

Веома је слична појава са русофобима у Русији. Светлана Алексијевич (Алексеевич) примила је, рецимо, 2015. године Нобелову награду за литературу, премда она није писац већ „ангажована новинарка“ и истакнути русофоб. Она патолошки мрзи руски народ. Изгледа да је та квалитета довољна да се прими признање на Западу. Њен језик мржње није спречио медије Запада да је прогласе за „истакнутог борца за слободу“.

Један анонимни коментар на мом блогу овако је описао ту ситуацију: „Хандке је изазвао гнев посебно код оних, који су се родили у српском народу и који никада не пропуштају прилику да потврде мржњу према народу од кога су потекли.“

Други коментар кога сам нашао на једном нашем сајту гласи овако: „За инат окупаторима са Запада и њиховим домаћим, српским компрадорским помоћницима, модерним јаничарима, драги Хандке треба да знаш, да те слободарска, већинска, прећутана Србија цени и воли.“

А трећи: „Други српски Нобеловац за књижевност (није Србин језиком али је срцем)! Ово нас у Србији посебно радује, зато што је Хандке велики пријатељ Србије. То своје пријатељство је исказао у тешким временима за нашу земљу, што само потврђује народну изреку, да се прави пријатељ познаје у невољи.“

А ко је био за Хандкеа? Ко је подржао српски народ, када му је било најтеже. Није их било много, али зато много више вреде јер се ради о личностима, него дивизија плаћених пера. Ево само нека имена: Александар Солжењицин, Ноам Чомски, Харолд Пинтер, Петер Хандке. Сигурно постоји још двадесетак других, чија имена нису тако позната, но који су били са нама у најтежим тренуцима: Јирген Елзесер, Петер Герлингхоф, Вили Вимер, Карлхајнц Дешнер, адмирал Шмелинг, последњи источнонемачки амбасадор у Београду Ралф Хартман, Хари Шлајхер, Волфганг Порт, Мануел Оксенрајтер, Волфганг Рихтер.

Вредно је, по мени, да се забележи подршка коју је Хандке примио из редова „обичног“, српског света. Тако смо могли још пре више од десет година да прочитамо следеће: „Поздрављам одлуку Драгана Пјевића, да у насељу Рајчевина поклони плац књижевнику Петеру Хандкеу. По својој одлучности, доследности и упорности, и то у најтежем могућем времену, кад се моћна аждаја надвила над Србијом, Срби вероватно нису имали таквог пријатеља, а свет таквог (нажалост, усамљеног) праведника. На примеру Србина који је на свом имању, у знак захвалности, одлучио да подигне кућу Петеру Хандкеу учиће се правди његови потомци“ (Петар Сарић, „Српска кућа за Хандкеа“, «НИН», 10 април 2008).

Нисмо заборавили посете Хандкеа Србији, а нарочито ону априла 1999. године, током америчког бомбардовања. Диван је опис аутора, када га на рецепцији хотела „Москва“ дочекује особље и радују се, а неки су и заплакали, ганути његовом гестом, да је ипак стигао један гост и то странац.

У Грачаници, на Косову и Метохији, Петеру Хандкеу (1942), аустријском писцу, уручена је награда „Златни крст кнеза Лазара”. Из Грачанице Хандке је дошао у Велику Хочу, своје омиљено место на Косову и Метохији. Овој српској варошици у којој постоји тринаест православних цркава (неке су из 14. века), Хандке је поклонио својевремено 50.000 евра („Политика“, 18. 10. 2009).

Зашто је Србија толико оклеветана и медијски сатанизована? Ево Хандкеовог одговора:

„Када се води рат, неко мора да буде зао момак. И када се за злог момка прогласи добар момак, медији на Западу никада неће признати грешку“ („Политика“, 17. септембар 2019).

Реакција из Русије поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу има веома мало. Ово представља велико разочарење за многе Србе. Веровали су да ће руска штампа далеко подробније обавестити своју јавност ко је овогодишњи лауреат највише литерарне премије, односно, да је он, Хандке, храбро стао на страну једног малобројног словенског народа са Балкана и то у тренутку када се чинило, да се цео свет окренуо против њих. И када су чак и многи одговорни политичари из Москве показали приличну равнодушност за српску судбину.

[1] „Peter Handke bekommt den Literaturnobelpreis 2019, trotz aller Gegner. Er hat ihn sich verdient. Eine Gratulation. Peter Handke, seit über 50 Jahren schreibt. Während der Jugoslawienkriege, als er sich entschlossen auf die Seite der Serben stellte, hat er es, so schien es, mit der ganzen westlichen Welt aufgenommen, „Ihr alle glaubt zu wissen, was die Wahrheit ist?“, schrieb er den Berichterstattern entgegen. Wie kommt die Nobel-Akademie dazu, so jemandem ihren Preis zu verleihen? Und das nach all den Skandalen im Umfeld der Akademie, die sogar dazu führten, dass der Preis ein Jahr lang gar nicht vergeben wurde. Sind die verrückt? Peter Handke, der schärfste literarische Kritiker sogenannter Fake News der vergangenen Jahrzehnte gewesen ist. Er sei für das Offene. Für den Versuch zumindest, offen und urteilsfrei zu schreiben… diesem Koloss aus annähernd hundert Büchern, verdient hat.“) https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-2019-fuer-peter-handke-der-bessere-feind-a-1290913.html Donnerstag, 10.10.2019 Von Literaturnobelpreis 2019 für Peter Handke: Der bessere Feind

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/14/nikola-n-zivkovic-handke/

Косово и Немци

Никола Н. Живковић: Косово и Немци

Дана 2. октобра 2019. гледаоци немачке државне телевизије „Дојче веле“, сателитског програма, могли су да виде прилог са Косова и Метохија. Ево укратко што су приказали. Реч је о једном малом селу, где се жене-удовице удружиле и основале сеоску задругу. На тај начин оне су у стању да се брину о себи и својој породици. Како су те жене, њих сто на броју, постале удовице?

Ево како су то објаснили новинари „Дојче веле“: „Током рата за ослобођење Косова, године 1999, српске паравојне јединице окружиле су то албанско село, ухапсиле су сто мушкараца и стрељали их.“

Пошто је немачка телевизија дала назив места, како су га данас преименовали на албанском језику, не могу да тачно одредим то место на Космету. Но, пошто сам у то време био у Приштини, сећам се добро једног таквог случаја, јер сам чуо за то од друге, српске стране. Било је то почетком априла 1999. године, амерички авиони управо су погодили један војни објекат, где је страдало неколико српских војника и цивила. Наше војне власти су претпостављале да су Американцима и њеним НАТО-савезницима информације о српским положајима морали да пруже Шиптари, чије се село налазили сасвим близу тих српских положаја. Наше јединице ушле су у то место са релативно малим бројем војника. Када су се приближили селу, из неколико кућа Шиптари су отворили ватру и на месту убили три наша војника, а пет тешко ранили. Нашим војницима ускоро је стигло појачање и шиптарски терористи били су убрзо „неутралисани“. Укупно је убијено дванаест Шиптара, а остали су успели да побегну.

Новинари, онако како се некада учио тај занат, дужни су да наведу верзију једне и друге стране. Немачки новинари цитирали су само шиптарске изворе. Српске су прећутали. Тако да овде више немамо посла са новинарством, него са пропагандом. У овом случају није реч о пропаганди једне приватне телевизије, већ немачке државне, сателитске телевизије, која се емитује на енглеском језику и може да се види на свих пет континената.

Никада та телевизија није приказала емисију где би се говорило о српским жртвама. За Немце српске жртве не постоје ни у Хрватској и Херцеговини, као ни у Босни и на Космету.

Док председник Србије прича да нам је Немачка „пријатељ и стратешки партнер“, немачка државна телевизија, ево, наставља да демонизује Србију и српски народ и то од године 1990, па до данас, до октобра 2019.

Написао сам књигу „Срби у немачким медијима од 1990. до 2000„ (издавач: „Прометеј“, Нови Сад 2003). Од тада ништа се није променило. Немци су нам и данас, као што су било пре три деценије, или пре сто година, непријатељска земља. У споменутој књизи сам споменуо и имена оних малобројних часних Немаца, који су се побунили против сатанизације српског народа. Са њима ваља сарађивати и ако треба, да им се додели и признање наше државе. Но, немачка држава је непријатељска Србији и то вековима.

Ево што о томе каже један од најобразованијих Срба с краја 18. века: „Размишљам, како су нас Немци наградили, што смо их од Турака и Маџара бранили и видим да донде, док је сабља у руци била, нешто нам је и дато; како сабља у цагрије, тако су заборавили наше доброчинство и што нам је дато – опет је узето. Немац нас само за нос вуче. Немцу не треба веровати, јер има сто година како нас вара”, Сава Поповић Текелија, 19. фебруара 1796, „Дневник“.

Свако ко то не види, а бави се одговорним државним пословима, може да нанесе велике штете нашој земљи, јер не полази од реалности већ од добрих намера и илузија.

Ко се бави политиком, основно што мора да зна – ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Немци су наши непријатељи. Ако је председник Србије, како тврди, пријатељ са Ангелом Меркел, то је њихова приватна ствар. Но, Србија од тог пријатељства нема ништа. У свим кључним ситуацијама, Немци су били на страни наших непријатеља. Први су, уз Ватикан, признали сецесионисте из Словеније и Хрватске, а такође су били међу најгласнијима, који су лобирали за независност Косова.

Шта смо све доживели од Немаца, а нарочито у Првом и Другом светском рату! Да чујемо, рецимо, сведочење Јевросиме Игњатовић о трагедији у Селевцу (Село недалеко Смедеревске Паланке):

„Тако су сачувани од заборава детаљи који говоре о трагедији 21. октобра 1915. када је у масовној егзекуцији недужних стрељано 89 људи, деце, жена и стараца. Најмлађа жртва, девојчица Милосава Савић, имала је 10 година, а најстарија жртва био је Живан Властић који је имао 88 година, каже др Вацић. Српска војска је тог дана била у повлачењу. Надирали су, међутим, немачки војници, припуцали су а српски војници су одговорили на паљбу, али су морали да се повуку. Сељани су се тада разбежали својим кућама, али у њима нису нашли спас. Немци су их извукли напоље и у групама стављали пред стрељачки вод. Јевросима је једина преживела крваву одмазду“, 19. октобар 2015, „Политика“.

Већ само због оваквих прича о Немцима, било би добро да је „Дојче веле“ мало опрезнији, када и 2019. године воде немилосрдни, прљави пропагандни рат против Срба. Добро. Можемо да кажемо, да је данашња Србија економски слаба и да нема много пријатеља у Европској унији, па Немци могу некажњено да се иживљавају да нашом слабом земљом. Но, недавно смо са том телевизијом видели и понашање када је у питању Русија. „Дојче веле“ позвао је пре неколико дана демонстранте у Москви да наставе своју борбу против Путина и његовог режима. Одговор Руске думе био је одлучан. Немачким новинарима „Дојче веле“, који раде у земљи, треба одмах одузети право да извештавају из Русије. Да ли ће председник Србије да крене путем свог пријатеља Путина и да, на пример, затражи од Скупштине, да се „Дојче веле“ ускрате акредитиви, јер деценијама, ево, све до октобра 2019, води недостојну и одвратну кампању против наше државе и српског народа?

Извор: https://stanjestvari.com/2019/10/03/kosovo-i-nemci/

Пеђа

Никола Н. Живковић:

«Свака је смрт прерана, кад су у питању људи, као што је овај», Иво Андрић: „Немири од века“

Последњих недеља, или тачније, последњих месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа“. То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који сe познају и добро разумеју.

Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019., „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана После Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао, – ја њему, или он мени, – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.

Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки – и многи други.

Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих шест или седам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно, а у последњих неколико месеци и чешће. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у Српско-немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитује једну, најчешће ову:

Ich bin Peter, du bist Paul

Ich bin fleißig, du bist faul.

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговорао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.

Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако збилижили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини коме могу да ове стихове кажем на немачком“.

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на Универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко од Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем математику. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантих прича, да могу да постанем и „твој Екерман“. Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великох немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није ми се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

О Пеђиној делатности у јавном животу Београду, писано је у довољној мери, па зато на овом месту није потребно да и ја то понављам. Био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини.

Често је спомињао као анегдоту причу свог пријатеља, аутора, који се жалио да нико неће да му штампа књигу. Онда му је у друшвтву један дао следећи савет: „Умри, па ће ти књиге бити објављене!“

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? Или, можда ће његова црква почети да се ускоро гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

„Сећам се Београда 1941–1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело говорити, ко су жртве, а ко џелати.“

Говорио ми је много о тиоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас.“

Имао је вољу за живот. Тек последњих недеља живота, призивао је крај. Или, како ми је у једном од последњих сусрета казао: „Једва чекам да отпутујем. Мој деда је био срећан. Отишао је у вечерњу шетњу. Када се вратио, казао је укућанима да неће ништа вечерати, већ да одмах иде у кревет. Следећи дан, ујутро, нашли смо га у кревету, мртвог.“

Као што је живео храбро, мој је утисак, да се није бојао ни смрти. На крају ју је, ето, и прижељкивао.

Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“ (Иво Андрић, „Немири од века“).

И ја сам, са времена на време, не редовно, после наших разговора, записивао његове приче. То ћу, можда да објавим, касније. За данас, на дан његове сахране, толико од мене. Знао је прилично добро и руски, јер је међу „Белим Русима“ имао много пријатеља. Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Извор: https://stanjestvari.com/2019/08/09/nikola-n-zivkovic-pedja/

Неонациста“ у возу или Случај једног службеника немачке железнице

Никола Н. Живковић

Догађај се збио у првој половини јула ове године и то у брзом возу, који саобраћа између Минхена и Франкфурта. Наслови булеварске штампе гласили су отприлике овако: Нацистичка најава у брзом возу шокирала путнике“ („Nazi-Durchsage im ICE von München nach Frankfurt schockt Reisende“).

А шта се заиста догодило? Прошле недеље, у источном делу града Франкфурта пронађена је бомба. И машиновођа преко разгласа казао је следеће: „Драги путници, наш воз за сада 45 минута касни, јер се морала одстранити бомба, коју су западни савезници бацали на недужно становништво Франкфурта” („…die Westalliierten auf die unschuldige Bevölkerung Frankfurts abgeworfen haben.“)
Путници су навикли на такве и сличне најаве особља воза, и, како је чест случај, већина није ништа видела о чему би човек требао да обрати нарочито пажњу. А неки од њих, сигуран сам, чак нису ни слушали, јер су вероватно били заузети игрицама на својим модерним мобилним телефонима. Нико, сем једне особе, која је у медијима означена као „Julietta F.“.

Чим је стигла на своје одредиште, она, „Жилијета Ф.“, покренула је небо и земљу да се та вест што пре рашири по друштвеним мрежама. Написала је да је била „крајње згранута“ када је чула шта возач говори путницима преко разгласа.
Но, вероватно, на чуђење госпође „Жилијета Ф.“, у року неколико часова испод њеног текста, на њеној страници Фејсбука (Facebook), појавило се неколико стотина коментара и преко 95% дало је подршку машиновођи. Крај приче, међутим, сасвим је неочекиван. Премда је особље воза добило подршку од огромне већине људи, железница га је преместила на друго радно место, „где више неће моћи да дође у контакт са клијентима железнице“.

Шта се заиста збило са градом, у коме се данас налази и централа Европске банке? Током Другог светског рата Американци и Енглези бомбардовали су Франкфурт седамдесет пута. Највеће разарање претрпио је град током бомбардовања у марту 1944. Тада су Американци и Енглези бацили 2300 бомби, од којих пет стотина су биле најтежег калибра: свака је тежила близу две тоне. У разарању су се нарочито истакли енглески бомбардери, који су током ноћног бомбардовања потпуно уништи строги центар града.

Из коментара „госпође Ф.“ јасно се види да је она нарочито била „ужаснута“ јер је машиновођа у свом разгласу путницима казао да су Енглези и Американци бомбардовали „недужно цивилно становништво“. Током ноћних бомбардовања Англосаксонаца страдало је вероватно веома мало немачких војника, али су зато убијени цивили – од старца до бебе у колевци.
Женевска и Хашка конвенција одређују да напади на цивилно становништво и насељена места представљају ратни злочин, те да народ не може да буде одговоран за недела које је починила њена влада и њој потчињене војне и полицијске снаге.

Бомбардовање немачких градова тепих системом и бесмислено уништавање градова – као што је Дрезден уништен 13. фебруара 1945, када се слом Немачке већ јасно назирао – дуго је била табу тема немачких медија и историчара. А ако су и стидљиво говорили о томе, нису се усудили да британско и америчко бомбардовање означе као „ратни злочин“.

Као што видимо и до данас, године 2019, постоје многи прећутани факти. Али не само у Немачкој! Дакле, драги историчари, не треба да бринете. И следеће генерације младих истраживача имаће довољно посла да нам откривају потиснуте, забрањене истине.

За нас је ово поучно јер јасно показује шта Србију чека, ако се будемо понашали као Немци после Другог светског рата. Да се, дакле, уз помоћ америчких „невладиних организација“ над нама спроведе процес „преваспитавања“ и „денацификације”, као што је то урађено са Немачком од године 1945.
Сличан покушај врши се и над српским народом. Овде кључну улогу треба да одигра „геноцид у Сребреници“. Зашто? Па зато, да би Американци – али и њихови главни савезници, дакле Енглези, заједно са Французима и Немцима – прикрили и оправдали злочин који су извршили над српским народом године 1999, када су готово осамдесет дана подвргавали терором читаво становништво, а истовремено починили и огромну материјалну штету. Зато су им, ето, потребни „поштени и разумни Срби“ из невладиног сектора!

Од октобра 2000. године до данас сведоци смо стотине покушаја од стране „невладиних организација“, финансираних од стране Запада, да се Срби оптуже као главни кривци за сва зла које су погодила Балкан за последњих неколико векова.
Последњи такав случај забележен је пре три дана у Задужбини Илије Коларца. Дакле, у самом центру Београда извођена је представа под називом „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“.

Водећи српски интелектуалци већ деценијама вапе да се подигне одговарајући спомен комплекс који би говорио о страдању Срба, рецимо, од године 1912. до данас. Тада би постало јасно, да се Срби свакако са пуним правом убрајају у најстрдалнији народ у Европи и свету.

Тиме би и ова представа „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“ постала само по себи излишна, неубедљива и смешна, јер она промовише тврдњу да су Срби „у Сребреници извршили геноцид“ и да су Срби „геноцидни народ“.

Како је један безазлени случај преко разгласа у немачком возу постао случај? Па тако, да један путник, очевидно припада привилегованој групи људи, дакле, једној „невладиној организацији“, која је толико утицајна, да од тога направи „случај“.
Тако је и са споменутом београдском представом на Коларцу. Нико не пориче да је у Сребреници био злочин, али сам сигуран да се не може дефинисати као геноцид. Премда нисам правник, довољно сам о томе читао да тако нешто са великом сигурношћу могу да изјавим.

Истовремено српска се јавност пита: Зашто нико не спомиње злочине над Србима и то од Првог светског рата, па до данас. Рецимо од логора у Добоју и Араду године 1916, па преко злочина над Србима у Другом светском рату: од Јасеновца, Глине, Пребиловаца, Јадовна, Крагујевца, преко америчког и енглеског бомбардовања Београда и других српских градова на Ускрс 1944. године, до злочина титоистичких војних и полицијских снага над српским цивилима октобар 1944–децембар 1945, где је према неким проценама убијено између 150 000 и 250 000 невиних људи. Дакле, Срби не желе само парцијално, да се подиже споменик жртвама, на пример, у Земуну, или Јасеновцу! То би било изругивање и умањивање осталих српских жртва. Зар су српска деца на Сремском фронту мање важне жртве? Или они Срби убијени од Хрвата на острву Пагу? Или, она српска деца из концентрационог логора Јастребарског?

Хрватска о томе ћути. Али, нажалост, и српска држава није ништа урадила да ти злочини Хрвата над српским становништвом постану познати. Зашто ниједна српска влада до сада није озбиљно размишљала о томе да подигне централни споменик српским жртвама, по угледу на Јермене, у Јеревану, или Јевреје и њихов „Јад Вашем“ у Јерусалиму? Одговор је кратак. Зато што је Србија окупирана и окупатора не дозвољава да се тако нешто уради. Јер када би Србија подигла такав величанствен споменик – у којима би биле исписане именом и презименом неколико стотина хиљада српских жртава – онда би „осам хиљада муслиманских жртава“ у Сребреници просто изгледале као неубедљиве и неупотребљиве да се и даље уцењује српска држава и српски народ.

Означити Сребреницу као „геноцид“ има за циљ да онемогући било какав разговор о тој теми. Једнако тако Немцима се забрањује да размишљају, тиме што им се током разговора о тој теми изговори чаробна реч „Аушвиц“. После тога настаје мук.
У том перформансу „невладиних организација“, колико сам читао, било је свега тридесетак особа. А ипак медији су посветили њима више пажње него сличним, далеко бројнијим, скуповима, али на којима Срби позивају да се пронађу и казне хрватске, муслиманске у албанске убице, који су побиле Србе у Олуји, у Сарајеву или по Косову и Метохији. До данас нико због тога није одговарао. Не заборавимо чињеницу да у последњем грађанском рату на тлу бивше Југославије српске жртве чине отприлике трећину свих убијених. Хашки трибунал, међутим, никога није осудио због злочина над Србима.

На примеру Коларца охрабрује то што се спонтано окупила група младих српских родољуба, која је протестовала против ове представе. Они су то урадили на најбољи могући начин: цивилизованим и мирним протестом. Тражили су разговор са организаторима представе „Сребреница. Кад ми убијени устанемо“. Све моје симпатије су на страни тих младих Срба. Реакција је била предвидљива. Те младе људе, „невладина“ штампа из Београда и Србије прогласила је за „десничарске хулигане“ и слично. За утеху, као што сам већ на почетку казао, боље није прошло ни особље воза на линији Минхен–Франкфурт.

Видовдан

Никола Н. Живковић

Пре подне, на РТС-у, овако су нас обавестили: „Данас је Видовдан, кога прославља Српска православна црква…“

А, ево, што стоји на сајту Јавног сервиса грађана Србије: „Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару, на Газиместану. То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа» (www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3572225/danas-je-vidovdan.html)

Дакле, на телевизији чујемо да је Видовдан, како нам је речено, само ствар «Српске православне цркве». На сајту, међутим, кога ипак прати далеко мањи број људи, пише да је 28. јун «важан датум у колективној свести српског народа». Исто тако се годинама понавља и са осталим великим празницима, као што су Божић или Ускрс, где понављају како те датуме «обележава СПЦ».

Шта нам то говори? Када би којим случајем вести РТС слушао неки странац, а који разуме српски, он би помислио да је то празник једне институције! Када је кроз више векова српски народ изгубио своју државност, онда је Српска православна црква била једина, која је сведочила и тешила наш народ, да смо некада имали своје краљеве, племство, Душанов закон, па чак и царство, те да ће једнога дана, ако сачувамо традицију и веру наших предака, бити могуће да он опет бити слободан.

Дакле, немамо овде посла са «неком институцијом», већ је СПЦ стуб једне нације, која ове године прославља осам векова аутокефалности!

На истом сајту РТС-а можемо такође да прочитамо: «Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи свe ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.»

А ја сам мислио да је северозападна Србија, рецимо, Сомбор или Апатин! А сада читам на Јавном сервису, да је Војводина једно, а Србија нешто друго. Замислите да неко слично изјави, на пример, да су обичаји «у Румунији и Трансилванији (Мађаи то зову «Ердељ»)…»? Наравно, неазмисливо, јер свако зна да је Трансилванија део Румуније.

Успут да споменем, да Мађара у Румунији има близу 2 000 000 и немају никакву територијалну или полиитчку аутономију. А Мађара у Србији има око 350 000 и уживају културну, територијалну и полиитчку аутономију, као највећа национална мањина у Србији.

Јасно је да је Јосип Броз «даровао» Србији две покрајине, од којих је једна, Косово, данас од већине земаља Запада призната као суверена и независна држава. Титу није пало на памет да у својој Хрватској створи такође, рецимо, Далмацију као аутономну јединицу. Премда Далмацију историјски има далеко већу традицију аутономије од Српске војводине. Тако да је Јосип Броз створио Војводину, укинуо назив «Српска» и данас она постоји као титоистичка воревина.

Докле год Србија није подељена, као и Хрватска, рецимо, на жупаније, већ по авнојско-титоистичком принципу, тако дуго нећемо бити сигурни да ће пре или касније Бачка, Банат и Срем доћи на ред да се једнога дана признају као нова држава Војводина. Интересанно да нико не говори о Барањи, премда је и она године 1848. припадала Српској војводини. Нико не говори ни о аутономији Истре.

Све нам то јасно говори да титоизам и титоисти данас владају Србијом и да процес распарчавња и уништавања Србије још није окончан. О овим, по мени битним стварима, нико у Скупштини Србије, ни од владајуће странке, ни од опозиције не говори. Ћути српска влада, али зато на том пројекту маљриво раде «невладине организације», које углавном финансира Вашингтон, Лондон и Берлин. Нарочито су активне “невладине организације, које финасира Немачка.

За разлику од садашњег председника Србије, српски народ веома добро зна да нам Немачка никада није у прошлости била пријатељ. А нити је то данас. Од немачке амбасаде до свих немачких фондација, све оне раде на штету Србије и српског народа и то како данас, године 2019., а тако ће бити и сутра.

Писмо из Грчке

Никола Н. Живковић

Јуче сам примио подробно писмо од мога пријатеља Манолиса. Са њим сам се у Берлину дружио преко три деценије. Проводи одмор у некада малом рибарском, а данас познатом туристичко месту, недалеко Кавале. У Немачку је стигао као млад човек и то са чврстом намером да остане „десетак година“, да заради нешто новаца и да се врати у своју земљу. То је једна од хиљаде гастарбајтерских прича. У Берлину, међутим, остао је, ево, преко педесет година, где и данас живи. У Грчку одлази редовно, једном годишње, на одмор. Зашто сада, као пензионер, не живи у Грчкој? Одговор је једноставан: „Ја сам стар човек. Имам преко осамдесет година. Са временом требаће ми сигурно све више лекарска нега, а коју у Грчкој не могу да добијем. Немачка још увек има добар здравствени систем. То је, ето, разлог, зашто и као пензинер живим у Берлину.“

И овог лета, читам, најомиљеније страна држава за српске туристе, поред Турске, остаје Грчка. Ево што ми Манолис пише о својим утисцима:
«Грчка трагедија није видљива на први поглед, а нарочито не за туриста, који проведе две или три недеље на одмору. Ово знају само људи који живе у земљи, или Грци, који познају језик и у Грчкој имају родбину и пријатеље. Животни стаднард грађана за последњих десетак година видно је опао. Богати, дакле, оних три до пет одсто становништа моје земље, наравно, да не осећају никакву кризу.»

Добра вест за Брисел јесте чињеница, да имамо посла са Грчком, која је и по броју становника и по својој привредној снази мала земља, или како пише немачки дневни лист «Франкфуртер Алгемајне», – да ЕУ има проблема «са једном пре маргиналном земљом» (“Probleme mit einem eher marginalen Land“). Далеко озбиљнији проблем за ЕУ био би, ако би криза захватила једну Шпанију, Италију или Француску.

Укратко, главни кривац за грчку трагедију јесте грчка финансијска и политичка елита. Да би добили изборе, политчке странке су својим бирачима обећавали веће плате и нова радна места. И када би освојили власт, политичари су се заиста старали да испунине своја предизборна обећања: повећали су плате и људе, који су били заслужни за победу на изборима, запошљавали су их у државним институцијама. И једно и друго нема, наравно, економског оправдања, и није на корист земље, већ се искључиво ради у интересу политичке странке која је на власти. Грчка се такође одликује и са изузетно великим процентом људи, који одлазе у пензију са педесет или педесет и пет година. Ово се постиже подмићивање лекара и корупцијом чиновника из пензионог осигурања. Веће плате, добијање запослења у државним службама и прерани одлазак у пензију, свим тим појава заједничко је то, да немају покрића у економији, већ у корупцији државног апарата. Постоје јасне бројке који нам говоре следеће: што у држави влада већа корупција, то је земља сиромашнија. Највише пате од таквог стања најсиромашнији слојеви становништва.

Већина Грка сада верују да не би дошли у тако безизлазну ситуацију, или прецизније, у право дужничко ропство, да је земља задржала националну валуту „драхму“. Националну валуту могу да контролишу националне банке. Наднационалну валуту, као што је случај са евром, на њену монетарну политику мале и слабе земље као што су Грчка, немају готово никаквог утицаја. Грчка просто није поштовала основне законе тржишта: не можеш да дижеш плате и пензије, или да отвараш нова радна места, ако немаш никаквог утицаја на валуту, са којом све то плаћаш.

Резултат такве катастрофалне политике јесте повећан број сиромашних и општи осећај безнађа и фрустрације. Грци се осећају пониженим. Странци, банке из Лондона, Њијорка и Берлина, али и Кинези, покуповали су највредније: руднике, аеродроме, хидроцентрале, поморске луке, аутопутове, па чак, како се шапуће, и нека грчка острва.
У јануару 2015. године Грци су бирали „левичарско-радикалну странку“ („Syriza“), на челу са „веселим момцима“ као Ципрас (Tsipras) и Варуфакис (Varufakis). Они не носе кравате, изгледају привлачни, нарочото за младе, и чини се да су нешто ново на политичкој сцени. Али, убрзо се показало да немају никаква знања, па ни озбиљности за вођења државних послова. Бирачи су убрзо схватили, као што је то чест случај, да су преварени. Изборе су добили са левичарским, националним паролама. Но, када су освојили власт, показали су се далеко послушнији према затевима Вашингтона и Брисела, него све пређашње грађанске странке.

Можда је најбоље решење за Грчку да прогласи државни банкрот, те да врати „драхму“ као националну валуту. Но, Брисел то неће Грчкој да дозволи. Само би „драхма“ могла да створи нова радна места и да привуче стране инвеститоре. Грцима би повратили национални понос. Како се може да жртвује неко за општу ствар, ко је изгубио елементарно људско достојанство? Таакв човек гледа само како да преживи. Изгледа да богаатим државама из ЕУ одговара овакво стање у Грчкој?

У најповољнијем случају, под условом да се држава више не задужује, прогноза гласи да ће Грчка дугове отплатити године 2070. Но, овде је реч о најповољнијој, теоретској варијанти, која, како финасијски екперти процењују, нема неку велику практичну вредност.

Кредите које је Грчка примила од Немачке, Француске и Америке нису, разуме се, били никакви поклони, а још мање солидарна помоћ из заједничке касе Европске уније. Грчка мора да их враћа са каматама, или прецизније, са каматама на камате. Највећи део тога новца уопште и не долази у Грчку, већ се слива у велике банке ЕУ и Сједињених Држава, које су дале кредите грчкој држави и служи им као нека врста гаранције ако Грчка, не дај Боже, прогласи банкрот, па да те банке онда не изгубе свој новац.

Не само да Брисел није солидаран са несрећним грчким народом, већ је пре свега Немачка, односно немачке банке, направиле су одличан. Брутална „Тројка из Брисела“ присилила је Грке, просто их уценила да пристану на све услове ЕУ. Немачке фирме добиле су концесију да управљају, на пример, четрдесет година са грчким аеродромима, њих четрнаест на броју.

Највећа штета Грчкој учињена је одласком великог броја младих, квалификованих људи у Немачку и остале високо развијене земље ЕУ, затим САД, Аустралију и у државе Перзијског залива. Реч је пре свега о лекарима, информатичарима, инжењерима, научницима. Рачуна се да школовање једног лекара стоји Грчку сто хиљада евра. Тројка из Брисела присила је грчку владу да смањи пензије за 45%. Данас Грци могу да иду у пензију тек са 67 година. Незапосленост износи 25%. Порастао је број народних кухиња, домографска ситуација је катастрофална. Годишње 40 000 људи више умире него што се рађа. Словом, у Бриселу и Вашингтони све више говоре о Грчкој као „пропалој држави, “failed state“.

И док сам припремио овај текст за српску публику, превео га и дотерао, учинили ми се, да Манолис овде не описује само Грчку, већ и Бугарску, Румунију, али и моју Србију. Једина разлика је у томе, да Србија нема евро већ динар. Сада видим, да је то једна велика предност да, ето, имамо сопствену нациналну валуту. Но, влада Србије уместо да искористи ту чињињеницу, да научи на искусву Грчке, она се понаша као да смо пуноравна чланица ЕУ, где Србија преузима само обавеза, а да немама никаквих права.

Читајући Манолисово писмо, паде ми на памет српска народна пословица: „Дужан као Грчка“. А чуо сам да неки кажу и „пропао као Грчка“. Као и све народне мудрости, и ова се сигурно основина на неком стварном, историјском искуству. Једина разлика јесте, да се ова изрека не односи само на неки догађај из далеке прошлости, већ је, ево, брутална стварност ове, нама блиске и пријатељске земље.