Путин и Сербия

Никола Николаевич Живкович

Я по-прежнему твердо убежден в том, что сербский народ без поддержки России вряд ли сможет выжить в XXI веке. Одним словом я остаюсь, в целом и подавляющем большинстве сербов, «непоколебимыйм русофилом». Но режим Путина, теперь ясно, возможно, является гарантией выживания правительства Вучича, но не Сербии. Или, чтобы быть еще короче: Путин не Россия.

Путин у власти здесь почти 19 лет. У него было достаточно времени, чтобы изменить некоторые плохие вещи, которые он унаследовал от более раннего режима Ельцина. И это не так. Что это значит? Путин не способен осуществить необходимые радикальные изменения? Или путинский режим по-прежнему олицетворяет преемственность ельцинских властей? Для того чтобы это последнее было правдой, факт также показывает, что со времен Ельцина было захвачено несколько ключевых людей, о которых население помнило только зло. И, прежде всего, система Ельцина оставалась более или менее нетронутой.

Мы исходим из того, почему россияне наиболее раздражены Путиным и его правительством. В стране огромные социальные различия. Менее 5% жителей России владеют более 95% богатства страны. Даже 60% людей живут за чертой бедности. Это все данные, которые каждый может получить из российских СМИ.

Во время последних выборов люди ожидали, что Путин соберет новых, свежих “неиспользованных” людей, которые проявили себя в своей работе и способностях. Кстати, Павел Грудинин, единственный настоящий протукандидат в президенты Путина, получил около 25% голосов по некоторым неофициальным оценкам. Но «официальные результаты» говорят, что он получил 11%.

После выборов Дмитрий Медведев, один из самых непопулярный людей в стране, снова стал премьер-министр. Он «прославил» многие высказывания. Я отмечаю следующее: «Если у учителей низкая заработная плата, пусть они найдут другую, дополнительную работу!»

Ведущие места в стране – люди, которые, как известно, тесно связаны с транснациональными корпорациями и финансовыми центрами, расположенными в Лондоне, Нью-Йорке или Франкфурте. Они владеют квартирами и виллами на Французской Ривьере, Кипре или во Флориде. Их дети получают образование в Кембрде, Гарварде или Оксфорде. Это и Ельцин, и сегодня, и путинская экономическая и политическая элита совершенно безразличны к судьбе России. Вот наиболее часто упоминаемые ненавистные имена: Набиуллина (Эльвира Набиуллина), Миллер (Алекс Миллер), Александр Новак, Владислав Сурков, Гайдар (Гайдар), Чубайс (Чубайс), Кудрин, Сечин.

Ельцинская конституция все еще в силе. Упоминается много народов, живущих на земле. Там нет слово о русских. Ельцинская конституция, как известно, была написана американскими советниками. Путин, видимо, считает, что он настолько совершенен, что даже не пытался его изменить.

Поэтому неудивительно, что многие из выхода с этой унизительной позиции русского народа увидели, что Российская Республика («Республика Россия») была основана в составе Российской Федерации.
Русские люди составляют около 84% населения. И если сравнивать с другими странами Европы, то Россия, безусловно, одна из самых хомогених стран. Если, скажем, Франция, Эстония, Швейцария, Нидерланды или Литва могут сказать, что национальные государства французы (эстонцы, швейцарцы и т. Д.), Хотя процент французов составляет менее 84%, то логичным является вопрос: почему не мог сказать русским в россии? Видимо, этого я не могу, потому что государство по-прежнему управляется советской идеологией, на основе которой оно правильно, дискриминировать русский народ. От большевиков до Путина правительство неоднократно повторяет, что Россия является «многонациональным государством». Ну и что? И Германия тоже многонациональное государство! Тем не менее, конституция страны гласит, что это государство немецкого народа. Тот же случай с Францией. По какой логике Кремль запрещает называть Россию “русским народом и многими другими этническими группами и гражданами”? Кто может это оскорбить?

Большевистская идеология рухнула, и она создала много искусственных наций, в том числе и украинскую. Русский народ мало представлен в структурах законодательной власти, в самых влиятельных СМИ, в культуре и особенно в самых богатых людях, олигархах, где русские имеют менее пяти процентов.

Истинная элита нации – это та, которая служит примером своих человеческих и моральных способностей, и за ней следует большинство наций. Элита формирует основу любого общества не на основе принуждения, а на основе характера вещей, его репутации и личного примера.
Дочь пресс-секретаря президента, Лиза Пескова, живет во Франции. Доч министра иностранных дел Сергея Лаврова, Екатерина, живет и учится в США. Медведев имеет сына Илью Медведева. И он в публичном интервью сказал что продолжит обучение в Масачусетском университете США. Три дочери вице-спикера ГД Сергея Железняка, «патриота», учатся за границей. Екатерина – в элитной швейцарской школе, Анастасия – в Лондоне, в университете, а самая младшая, Лиза, тоже проживает в Лондоне. Семья депутата госдумы А.Ремезкова от фракции «Единая Россия»: Старший сын Ремезкова, Степан, недавно закончил милитер-колледж Вэлли Фордж в Пенсильвании, Стёпа поступил в частный университет Хофстра в Хемпстеде, штат Нью-Йорк, средний сын депутата, Николай, c 2008 г. учится в Великобритании, а младшая дочь живёт в Вене. Семья депуата В.Фетисова: дочь Анастасия, выросла и выучилась в США, а писать и читать по-русски Настя так и не научилась. Член КПРФ Александр Якунин, депутата гос.думы жена Юлия своим местом жительства назвала Ниццу, сын Михаил пишет, что живёт в Онтарио, а дочка живёт с мамой и указывает своим основным языком английский. Дочь коммуниста и члена гос. думы Воронцова, Анна, проживает в Италии. Сам Воронцов клеймит Запад, а между делом платит сотни тысяч евро за обучение дочки в Милане. Бывший министр образования Андрей Фурсенко, его сын Александр живёт на постоянной основе в США.
Это только самый короткий список, на деле количество детей и внуков от российских политиков живущих на Западе идёт на тысячи и тысячи. В списке тоже собраны наиболее «патриоты» и «враги Запада. Их дети живут на Западе, их более ничего не связывает с Россией.Такой путь для них выбрали их родители. Их родители: премьер, министры, менеджеры крупных компаний, депутаты и т.д. Они презирают Россию и её народ. Ввидят будущее своих детей и своё на Западе. С такой лицемерной властью у России нет будущего. Советская элита и сегодняшняя путинская, их семьи имеют одного или двух детей.

В 1961 году в СССР был установлен мировой рекорд, когда врачи сделали шесть миллионов абортов. И наибольшее количество нерожденных, убитых детей были русские. Когда дело доходит до «советских достижений» и полета Гагарина в космос 1961 года, эту информацию тоже нельзя забывать. Должен признать, что я бы предпочел, чтобы в 1961 году Гагарин не полетел в космос, и именно поэтому родилось шесть миллионов русских детей.
Всем известно, что источник бедствия русского народа в событиях 1917 года, когда большевистские террористы с помощью западных денег из Америки (Яков Шиф) и Германии (немецкая разведка) завоевали власть в России. Первое, что сделал Ленин – он привел законы, разрушающие традиционную семью. Демонстрации голых комсомоликов под лозунгом «Долой стид!».
Есть те, кто говорит, что русские люди были пассивны, что они не сопротивлялись лучше. Это то, что те, кто не знает истории. С самого начала русский народ поднял восстание против “красных” террористов. Еще в 1918 году в августе вспыхнуло Ижевско-Воткинское восстание. В течение трех месяцев поселенцы оказывали сопротивление технической и численно превосходящей Красной армии.

Каковы заслуги Путина? Этот Крым опять русский? Он даже не мечтал об этом. Государствени переворот Порошенко и самоорганизация русских в Крыму не оставили Путину другого выбора.

В Екатеринбурге есть центр Ельцина. Никита Михалков и около 50 российских художников и ученых отправили недавно открытое письмо в Центр с требованием прекратить свою преступную деятельность в России.
В 2012 году в Москве был открыт «Еврейский музей и Центр толерантности. Занимает Путин и президент Израиля были на открытии.
К сожалению, «православный президент» не планирует строить русский музей Холокоста. Некоторые истолковали это со страхом перед Путиным, потому что посетители должны были видеть много еврейских (тоже и литовских, польских и эстонских) имен, которые были террористами и палачами, как участники геноцида против русского народа.

Великий русский ученый Менделев подсчитал, что в 1950 году в России будет около 400 миллионов жителей. Сегодня в России насчитывается всего 145 миллионов. И такая ослабленная, израненная Россия разделена примерно на десять национальных республик и «федераций федераций». Есть Карелия, хотя русские составляют 70% населения, как и в Мордовии. Есть еврейская республика, хотя там проживает менее трех процентов евреев.

Люди не могут понять, что страна такая богатая, а люди живут так плохо. Россия продолжает продавать свое сырье: газ, лес, нефть, драгоценные металлы. Это особенно интенсивно от Брежнева до Путина. Кто дает право современной политической элите лишить будущие поколения русского народа этого богатства? Так ведет себя африканская страна. В конце концов, мне кажется, что Путин – идеальный президент за Запад. Словом, Путин и его правительство симулируют патриотизм.
В заключение. Политика Путина в отношении России разрушительна. Имена Ленина и других большевистских террористов до сих пор украшены улицами и площадями от Калингада до Владивостока. Существующая элита в стране в значительной части — компрадорская. Россиом управляет компрадорски класс. Нигде в мире нет высших руководителей государства, в таком большом количестве, которые не видят своего будущего в родной стран.

В 1999 году Сербия была одна, когда Американцы бомбили Белград. Москва «яростно». протестовала, но «братскому, словенскому, православному сербскому народу» она не помогла. Элита, которая сейчас управляет Россию, как я убедительно показал, она нет только совершенно безразлична к судьбе сербского народа, но, в первую очередь, к русскому народу.

Advertisements

Путин и Вучић

Никола Н. Живковић

У последњих пола године написах неколико текстова о данашњој политичкој ситуацији у Русији. У њима сам, не емоционално, већ, како се мени чини, разложно, на основу чињеница, писао веома критички о Путину и природи његове власти.

За оне које то интересује, могу да моје прилоге прочитају овде: https://stanjestvari.com/2018/09/22/putin-advokat-izraela/
https://stanjestvari.com/2018/11/22/zivkovic-stid/ 22 нов 2018; https://www.in4s.net/razlicite-reakcije-rusije-i-kine-na-hapsenje-njihovih-drzavljana-u-americi/ 22 дец. 2018

Због тога сам, у многим српским коментарима био нападнут, а не ретко су на мој рачун биле упућене и погрдне речи. Могу само укратко да одговорим. Ја и даље остајем при моме чврстом уверењу, да српски народ, без подршке Русије, тешко може да опстане у 21. веку. Једним словом, остајем, као уосталом и огромна већина Срба, „непоправиљиви русофил.“ Но, Путинов режим, сада је јасно, јесте можда гарант за опстанак Вучићеве владе, али не и Србије. Или, да будем још краћи: Путин није Русија.

Са друге стране, моји текстови су се појавили и у руским медијима. Овде сам доживео веома позитивне критике, па и похвале. То исто сам чуо и од Срба који познају Русију. Све ово ме охрабрило, да наставим са овим послом.

Путин је на власти, ево, скоро већ 19 година. Имао је довољно времена да промени неке ствари лоше, коју је наследио од ранијег, Јелциновог режима. А није. Шта то значи? Путин није способан да спроведе преко потребне радикалне промене? Или Путинов режим ипак предствља континуитет Јелцинове власти? Да би ово последње могло бити тачно, показује и чињеница, да је из времена Јелцина преузео неколико кључних људи, које је становништво запамтило само по злу. А пре свега сам Јелцинов систем остао је мање или више нетакнут.

Пођемо од онога, због чега су Руси највише огорчени на Путина и његову владу. У земљи владају огромне социјалне разлике. Мање од пет одсто становника Русије поседује преко 95% богатства земље. Чак 60% људи живи на граници сиромаштва. Ово су све подаци, које свако може да добије из руских медија.

Људи су приликом последњих избора очекивали, да ће Путин да доведе нове, свеже «нептрошене» људе, који су се доказали својим радом и способностима. Успут речено, Павел Грудинин, једини истински протукандидат Путину, према неким неслужбеним проценама добио је око 25% гласова. Но, «службени резултати» говоре, да је добио 11%.

После избора, за председника владе поново је, на опште разочарење грађана, именован Димитрије Медведев, један од најормзнутијих људи у држави. Он се «прославио» многим изјавам. Издвајам следећу: «Ако учитељи имају бедне плате, па нека онда нађу још један, додатан посао!»

На водећим местима у држави су људи, за које се зна, да су уско повезани са мултинационалним корпорацијама и финасијским центрима, који се налазе у Лондону, Њујорку или Франкфурту. Поседују станове и виле на Француској ривијери, Кипру или Флориди. Њихова деца школују се у Кеммбрџу, Харварду или Оксофрду. Та Јелцинова, а данас и Путинова економска и политичка елита савршено су равнодушни према судбине Русије. Ево омрзнута имена која се најчешће спомињу: Набиулина (Эльвира Набиуллина), Милер (Алексей Миллер), Александр Новак, Владислав Сурков, Гајдар (Гайдар), Чубајис (Чубайс), Кудрин, Сечин…

Јелцинов устав је и даље на снази. У њему се спомињу многи народи, који живе у земљи. Семо нема ни слова о – руском народу. Јелцинов устав као што је познато, писали су амерички саветници. Путин, очевидно, верује да је он толико савршен, да није ни покушао да га промени.

Зато није чудо, да су многи излаз из оваквог понижавајуће положаја руског народа видели у томе, да се унутар Руске федерације оснује и «Руска република» (“Республику Русь”). Најистакнутији руски интелекталци јавно говоре, да најзад треба уважавати права и интересе државотворног руског народа («требование уважать права и интересы державообразующего русского народа»).

Руски народ чини око 84 % становништва. А ако се упореди са осталим државама у Европи, онда је Русија свакако једна од најхомогенијих држава. Ако, рецимо, Француска, Естонија, Швајцарска, Холандија или Литванија могу да кажу да су националне државе Француза (Естонаца, Швајцараца, и тако редом), премда проценат Француза износи мање од 84%, поставља се логично питање: Зашто то не би могли да кажу Руси у Русији? Очевидно, да не могу зато, јер државом још увек влада совјетска идеологија, на основу које јесте правилно, да се врши дискриминација према рускоме народу. Од бољшевика до Путина власт непрестано понавља, да је Русија «многонациональное государство». Па шта? И Немачка је такође многонационална држава! Па ипак, у уставу земље пише да је то држава немачког народа. исти случј је и са Француском. По којој логици Кремљ забрањује да се Русија зове држава «руског народа и многих других етничких група и грађана»? Кога то може да вређа?

Пропала бољшевистичка идеологија јесте и створила многе вештачке нације, па тако и украјинску. У време Совјетског Савеза Украјини су припојени крајеви, у којима је живело незнатан број Украјинаца, као што су Одеса, Харков, Доњецк или Крим.
Руски народ процентуално је мало заступљен у структурама законодавне власти, у најутицајним медијима, у култури, а нарочито је то видљиво код најбогатијих људи, олигарха, где Руса има мање од пет одсто.

Дискриминација руског народа и у наше време јесте присутна у свим секторима друштва. Било је неколико покушаја самоорганизације Руса од времена Стаљина па до Путина. Но сва таква настојања власт је угушила силом. Кремљ, изгледа, панично се боји најбројнијег народа. Необузнадани, стихијски устанци руских сељака, које је 1670. године водио Степан Тимофеевич Разин, а неких сто година касније Пугачев (Емельян Иванович) као да и данас плаше владајућу политичку елиту.

Етничке мафије из Татарстан просто купе представнике руске политичке елите (без обзира да ли је реч о Татарстану, Чеченији или Дагистану). Тако етничке мафије тих република, уз помоћ Путинових руских чиновника потискују руски народ из «братских република». То исто се догађало у време Совјетског Савеза, на пример, у Казахстану, Азербејџану или Грузији.

Практични државна идеологија Путинове власти ослања се на идеологији мондијализма. Они је називају либерално-демократска идеологија, где слободно тржиште регулише све секторе друштвеног живота и где се традиционалне вредности добра и зла сматрају превазиђене. Тако у јавном и културном простору царује цинизам и «сведозвољеност» («вседозволенность»), разуме се, под условом да имаш новаца и да си близак власти. То је заправо «државна идеологија» («государственная идеология»), коју предводи слој олигарха («олигархический слой»). А међу њима нема ни 8% Руса, премда они чине преко 80% становништва земље. Ја сматрам да то није ни нормално ни праведно.

У руској (а тако је и у српској) култури дубоко је укорењено схватање правде («справедливости»). У криминалној пљачки државне својине («грабеж государственной собственности»), која се спроводила у време Јелцина и то под неутралним именом «приватизација», Руси нису учествовали ни са 5%. Многи се сећају имена као Гусински (Гусинский), Фридман, Березовски (Березовский), Ходорковски (Ходорковский), Абрамович, Гајдар, Чубајис – и тако редом.

Познато је да је појам “русского” од 1920 до 1930 године било идентично с термином «контрареволуционарно». А и касније, па све до наших дана било је покушаја денационализације «русского», да се замени са “советского человека”, а данас са «грађанином Русије».

Само за време кратког периода током Другог свеског рата Стаљин је рехабилитовао «русское национальное чувство». Но, то је била само привремена тактичка мера, као уступак војном патриотском блоку, који је једини био у стању да победи Хителра. Ово исто видимо и данас, када Путин, са времена на време, из тактичких разлога, привидно даје уступке руским осећањима. Рецимо, у Сирији, када треба да се гине «за родину». Слово «руски» (“русский”) практично је забрањено. Чује се само када се говори о «русском языке».

У Москви је 2012 године отворен Јеврејски музеј (“Еврейский музей и центр толерантности”). Заузима површино од 8500 квадратних метара. На отварању су били Путин и председник Израела. На жалост, “православный президент” не планира да изгради Музеј Русского холокоста. Неки су то протумачили страхом Путина, јер би тамо посетиоци морали да виде многа јеврејска, литванска, пољска и естонска имена, који су били терористи и џелати као учесници геноцида над руским народом, о чему је уосталом писао и Солжењицин, руски писац и добитник Нобелове награде, у својој књизи «Две стотине година заједно».

У Јекатеринбургу постоји Јелцинов центар. Никита Михалков и педесетак инстакнутих руских уметника и научника упутили су недавно отоврено писмо Центру, у коме се захтева да престану са својом криминалном русофобском делатношћу.

Када слушам Путина и његове чиновнике, јасно ми је одмах да имам посла са људима, који нису Руси већ Совјети. Зато ме и не зачуђује да они немају проблем да данас просто замене појам “советский” са појмом “российский”. Важно је да не кажу «руски».

У време Гобачова и Јелцина, од 1990 до 1995 године из Чеченије («из Ичкерии») протерано је 300 000 Руса. Некољико хиљада је убијено. Путин ниједном није поставио питање одговорности за тај геноцид над руским народом, нити да се убице пронађу и казне. Када ће да стигне правда за стотине хиљада Руса, који су протерани са Кавказа, са Балтика и Казахстана?

Треба да видите улице Москве, када је празник курбан-бајрам. Одјекују крици “Аллах акбар!” Верници су запосели све улице центра града. Саобраћај је заустављен. Путина и његове људе то не погађа. Они на радно место долазе хеикоптером.

Русијом влада компрадорска класа у сарадњи са «партнерима са Запада», како то често непрестано понављају и Путин и његови министри.

Истинска елита једног народа јесте она, која служи за пример по својим људским и моралним способностима и коју следи већина народа. Елита чини основу сваког друштва и то не на основу присиле, већ по природи ствари, својим угледом и личним примером.

Совјетска елита и данас Путинова, њихове породице имају једно до два детета. Путин има једно дете, Медведев једно, Матвиенко – једно, Лавров – једно, Рогозин једно – тако редом. Године 1961. СССР је поставио светски рекорд, када су лекари извршини шест милиона абортуса. А највећи број те нерођене, убијене деце била су руска. Када се говори о “советских достижений” и Гагариновог лета у космос године 1961., не треба да се заборави ни тај податак. Мора да признам, да бих ја више волео да 1961. године Гагарин није полетео у космос, а да је зато рођено шест милиона руске деце.

Многи руски родољуби, који указују на проблем демографије, бивају жигосани као «руски националисти», седе у затворима или су присиљени да беже из земље. Јасно је да само руска националан држава може да заустави пропаст рускога народа.
Сви знају да је извор несреће руског народа у догађајима из године 1917., када су терористи-бољшевици, уз помоћ новца са Запада, из Америке и Немачке, освојили власт у Русији. Прво што је Лењин урадио – донео је законе, којима се уништава традиционална породица. Познате су демонстрације голих комсомолаца под паролом «Доле стид!» («Долой стыд!»).

Но, да се руски народ уопште сачувао до године 2019., то има да поблагодаримо не Лењину, Стаљину, Горбачову, Јелцину или Путину, већ отпору руског народа.
Има оних који причају да је руски народ био пасиван, да није пружао отпор бољшљвицима. То говоре они, који не познају историју. Руски народ је од самог почетка дизао устанке против «црвених» терориста. Тако је већ године 1918, у августу букнуо Ижевско-Воткински устанак (Ижевско-Воткинского восстания). Устаници су пуна три месеца одољевали технички и бројчано далеко надмоћнијој Црвеној армији. Устанак је било и у време Стаљина и Хрушчова.

Које су заслуге Путина? Да је Крим поново руски? Њему ни у сну није било до тога. Државни пуч Порошенка и самоорганизација Руса на Криму није оставила Путину други избор.

Било је руских родољуба, који су се од 1991. постојано борили да се Крим врати у састав Русије. Исто то важи и за Јужни Сибир, који сада припада Казахстану. То су на пример Едуард Лимонов и његова организација. Многи су због тога годинама седели у украјинским и казахстанским затворима. Ни Јелцин, а ни Путин нису много учинили да се побољша положај руског народа у Украјини, балтичким земљама или Казахстану.

Да закључим. Путинова политика за Русију је погубна. Русофобска идеологија, која царује руским медијима треба да се прогласи злочиначкома. Имена Лењина и осталих бољшевистичких теророриста и даље красе улице и тргове од Каљинграда до Владивостока.

Велики руски научник Мендељев рачунао је да ће Русија године 1950. имати око 400 милиона становника. Данас Русија броји свега 145 милиона. И таква умањена, осакачена Русија подељена је на десетак националних република и “субъектов федерации”. Постоји Карелија, премда Руси чине 70% становника, слична ситуације је и са Мордовијом. Постоји Јеврејска република, премда тамо Јевреја има мање од три одсто.

Руси не могу да разумеју, да је земља тако богата, а народ да живи тако бедно. Како то, рецимо, да Чеси примају четири пута веће пензије од Руса, а они немају ни гаса, ни нафте, а ни дргоцених метала? Путин ни о томе ни слова.

Русија наставља да у бесцење распродаје своје сировине: гас, шуме, нафту, драгоцене метале. Ово се ради нарочито интензцно од Брежњева па до Путина. Ко даје право данашњој политичкој елити да тако лишава будуће генерације руског народа овог богатства? Тако се не понаша ни најбеднија афричка држава.

Путин зна да цитира Достојевског или Иљина (Ивана Ильина). Но, својом политиком он ради све супротно него што су говорили Достојоевски или Иљин. После свега, мени се све више чини, да је Путин идеалан председник и по жељи пре свега самога Вашингтона и Лондона. Путин и његова власт симулира патриотизам, како би на још неко време продужила своју власт над руским народом.

Све што сам казао за Путина, може буквално да се каже и за «нашег Ацу». Ако бих морао да кажем кратко, која је разлика између њих, можда не бих много погрешио, да је разлика само у величини државе, у придорним богатсвима, те да је Вучић заправо Путин, само без атомске бомбе.

Путин је одликовао Вучићева и то пре свега из пропагандних разлога. Његова популарност међу руским народом никада није била тако ниска као данас. Зато је овим потезом желео да каже да он помаже «братски, словенски, православни српски народ». Из истих побуда је Вучићу био потребан тај потез Путина, јер «иза мене, ево, стоји цар Путин, дакле, ја сам ипак српски патриота, а не дикататор и издајица, како желе да ме прикажу пет милиона српских демонстраната».

Маске су пале. Верујем, да овај потез неће помоћи ни Путину, а ни Вучићу. Један и други су крајње непопуларни и било би добро и за руски и за српски народ да њихова места што пре заузму одважни, способни храбри политичари, који су истински одани и искрени пред својим бирачима.

Русская Мария Бутина и китаянка Манг Ваньчжоу

Никола Николаевич Живкович,
сербский писатель

Русская Мария Бутина и китаянка Манг Ваньчжоу

20. декабря 2018. года Путин провел традиционную ежегодную пресс-конференцию. Я по российскому телевидению смотрю это событие от начала до конца. И разговор Путина с журналистом длился три часа сорок минут. Самое большое впечатление оставило меня на два журналистских вопроса, оба из которых были связаны с делом русской студентки Марии Бутиной.

Все больше людей становятся жертвами русофобии, которая в последние месяцы или, в частности, в последние годы, пережила ренессанс на Западе. Это особенно широко распространено в англосаксонских странах. И хотя роман с российским химиком Скрипалом и его дочерью Юлией (Скрипал) еще не полностью забыл, американские и британские СМИ пытались найти новый скандал, связанный со «злыми русскими».

Молодая женщина из российской провинции Мария Бутина, студентка, получила обычную визу для обучения в американском университете. Неожиданно служба спасения США арестовала Бутен в июле этого года и приказала ей работать «на Путина». Все это прекрасно вписывается в антиистерическую ненависть, отвергнутую американским народом, недовольную тем, что их кандидат Хилари Клинтон не победил, а Бродяга.

Таким образом, этот молодой русский, уроженец городов центральной России, стал жертвой внутренней политики Соединенных Штатов. Последние новости с этого фронта: Бутина частично признала себя виновной в американском суде. Объявление с самой высокой точки в Москве было однозначным: «Бутина признала свою вину, потому что они не оставили ей другого выбора.

Каким был ответ президента России? Путин сказал, что Бутина не имеет ничего общего ни с российской спецслужбой, ни с каким-либо другим государственным учреждением из России. Затем он добавил то, что ранее было написано многими другими российскими политиками и правительственными чиновниками. Поэтому признанию Марии Бутиной, скорее всего, предшествовала беспрецедентная психологическая пытка, которая проводилась против молодой россиянки в последние несколько недель.

Российский политик Леонид Слуцкий (Leonid Slucky) сравнил суд над Бутиной с испанской инквизицией. Все обвинения против Бутины запутаны («Все обвинения перепутаны»). Поэтому неудивительно, что Бутина согласилась признать свою вину. Менее, чем то же самое, просто на слово «мягкий» Путин ответил также дипломатическим языком.

Китайский пример.

Один из самых важных менеджеров китайской корпорации Huawei (Huawei) был недавно арестован американским судом в аэропорту Ванкувер. Ее зовут Мэн Ваньчжоу, и она является дочерью основателя этой мобильной компании, которая по количеству продаж телефонов и технологических инноваций занимает второе место в мире сразу после южнокорейской компании Samsung.

Вопрос двух российских журналистов был почти одинаковым: «Почему Россия не отвечает американцам, как Китай это делает?»

Путин ответил примерно следующее: это не русский способ решения проблемы, потому что «нам не приходит в голову охотиться на людей в России сейчас, сажать их в тюрьмы и держать их в заложниках, обменивать их с нашими гражданами, которые невиновны в американские тюрьмы “.
Как известно, ответ Китая не заставил себя долго ждать. Первый был арестован в Китае канадским гражданином, бывшим канадским дипломатом Ковригом (Michael Kovrig), а затем другим канадским бизнесменом Майклом Спавором. Оба обвиняются в угрозе национальной безопасности Китая. При этом Пекин более чем ясно дал понять Вашингтону, что он не потерпит американского произвола.

И каков был ответ России? Лавров и Захарова от имени российского МИДа сообщили журналистам, что они “обеспокоены” из-за процедуры США.

Вопрос, который российский журналист поставил перед российским президентом вполне логичен. Почему в таких случаях Россия удовлетворена выражением «беспокойства» и «резких дипломатических протестов», и это не кажется, например, китайцам или предпринимать какие-либо ощутимые, решительные шаги?

Любой, кто занимается политическими проблемами, сталкивается с той же дилеммой. Один из возможных ответов таков: Пекин силен, уверен в себе и поэтому может позволить себе более острое отношение. С другой стороны, Москва слаба, и поэтому нет другого выбора, кроме как наболтать и страдать. Вторая возможность состоит в том, что российская правящая элита не понимает Запад и считает, что все проблемы могут быть решены с помощью диалога. Третье: российская элита в значительной степени либеральна, прозападна и ужасно обеспокоена тем, что Нью-Йорк, Лондон и Париж принимают их как часть своего мира.

Многие американские патриоты, которые не являются русофобами, неоднократно обращали внимание Кремля на то, что «единственный язык, который понимает Вашингтон, – это прочность, жесткость» („The only language Washington understands is toughness“). Они просто молятся за то, чтобы Россия заняла более решительную позицию по многим вопросам, потому что это отвечает интересам самих граждан США. На выборах в США всегда стоит кандидат, представляющий интересы 1% граждан этой страны, которым принадлежит 99% американского богатства. Но на последних выборах Трамп был победителем, богатым человеком и, очевидно, не мог купить Трампа. Вот почему Уолл-стрит и самые богатые не могут ему простить, что на выборах победила воля народа, а не банкиров.

Многие благие намерения на Западе предупреждают Москву о том, что «расслабляющие», успокаивающие, пацифистские тона – не лучший способ удовлетворить аппетиты Вашингтона и Лондона. Они контрпродуктивны и ведут к поражению.

Англосаксы ясно показывает, что Россия является врагом, а Путин продолжает говорить о «наших партнерах на Западе». Россия хороша для Америки только тогда, когда ею правят люди типа Горбачева-Елцина, то есть когда они соглашаются быть вассальными, такими как Эстония, Хорватия, Черногория или Румыния.
В американских тюрьмах есть несколько граждан России. Некоторые из них были в казаматах в течение многих лет. Ни «неправительственной», ни «гуманитарной» организации, ни «Врачей без границ», ни слова для участия в этих несчастных людей.
Твердая реакция Китая на провокации США, очевидно, является единственным языком, который Вашингтон понимает, который на протяжении десятилетий привык быть мирским жандармом и слушать его свободно. Мир в 2018 году не такой, как, скажем, в 1998 году.

При этом Россия не только на Западе, но и перед остальным миром, который возлагал большие надежды на Путина, показала, что это не та страна, которая могла бы оправдать ожидания Африки, Азии, Южной Америки, то есть людей, которые хотят свободно решать о твоей судьбе, без диктатуры Вашингтона.

Здесь, на мой взгляд, это не просто случай, а намного больше. Исходя из ответа Путина, можно сделать вывод, что за правительство в России. В отличие от китайской элиты, которая в лучшем смысле слова патриотична, олигархи из России, безусловно, не являются. Их дети получают образование в Соединенном Королевстве или в Соединенных Штатах. Менеджеры российских компаний покупают квартиры в Лодноне, виллы на Лазурном берегу или во Флориде. А китайские олигархи вкладывают свои деньги в Китай, прежде всего в технологии XXI. века. Олигархи из России являются паразитами, которые были обогащены за счет разграбления государственной собственности, осуществляемого под добрым названием «приватизация» во времена Ельцина. Среди самых богатых людей в России нет ни одного русского.

Самые богатые люди Китая – китайцы, и они приобрели собственность благодаря своим способностям и усилиям. Китайская элита и китайский народ преследуют одну и ту же цель: обеспечить благосостояние как можно большего количества жителей, как в самой густонаселенной стране. Правящая экономическая и политическая элита России преследует совершенно иные цели, чем русский народ. Ее интересы тесно связаны с интересами банков и транснациональных компаний, штаб-квартира которых находится в Лондоне и Нью-Йорке. Одним словом, русский народ и правящая элита России стоят по разные стороны баррикад.

Рускиња Марија Бутина и Кинескиња Мен Ванчжоу

Никола Н. Живковић

Рускиња Марија Бутина и Кинескиња Мен Ванчжоу (Meng Wanzhou)

Путин је јуче, 20. децембра 2018., одржао већ традиционалну годишњу конференцију за штампу. Пријавило се рекордан број учесника. Чак хиљади и седам стотина представника руских и иностраних медија акредитовало се за овај догађај. Ја сам на руској телевизији пратио овај догађај од почетка до краја. А разговор Путина и новинара трајао је три часа и четрдесет минута. На мене су највећи утисак оставила два новинарска питања, а оба су се односила на случај Рускиње Марије Бутине.

Све већи број људи постају жртва русофобије, које последњих месеци, или тачније последњих година, на Западу доживљава ренесансу. Она је нарочито раширена у англосаксонским земљама. И док афера са руским хемичарем Скрипаљем и његовом ћерком Јулијом (Скрипаль) још није сасвим пала у заборав, већ су се амерички и британски медији потрудили да пронађу нови скандал везан са „злим Русима“.

Једна млада жена из руске провинције, Марија Бутина, студент, добила је редовну визу да може да студира на једном америчком универзитету. Одједном је америчка обевештајна служба у јулу ове године ухапсила Бутину и отпужила је да ради „за Путина“. Све се то савршено уклапа у антируску хистерију, коју подгрејава амерички истеблишмент, незадовољан да није победио њихов кандидат Хилари Клинтон, већ – Трамп. Зато „Сиенен“, „Њујорк Тајмс“ и други најутицајни медији Сједињених Држава из дана у дан откривају нове афере Трампа са „компромитирјућим руским везама“.

Тако је и ова млада Рускиња, родом из градића у централној Русији, ни крива ни дужна, постала жртва унутрашње политике Сједињених Држава. Најновија вест са тог фронта: Бутина је пред америчким судом делом признала своју кривицу. Реaкција са највишег места у Москви била је недвосмислена: „Бутина је признала кривицу, јер јој нису оставили другог избора („не оставили иного выбора“).

Какав је био одговор председника Русије. Путин је казао, да Бутина нема никакве везе са руском обавештајном службом, нити са било којом другом државном институцијом из Русије. Затим је додао оно, што су претходно писали и многи други руски политичари и предствници власти. Дакле, да је признању Марије Бутине, највероватније, претходила невиђена психолошка тортура, која је последњих недеља спрововођена против младе Рускиње.

Rуски политичар Леонид Слуцкиј (Леонид Слуцкий) упоредио је процес против Бутине са шпанском инквизицојом. Све оптужбе против Бутине су исфабриковане (“Обвинения все сфабрикованы”). Слуцкиј верује да су је амерички инквизитори уцењивали и претили јој најгорим мучењем, па чак и доживотном робијом. Зато и не чуди да је Бутина пристала да призна кривицу. Њени адвокати су је наговорили, да је то једини начин да се извуче робије. Мање више то исто, само речено „мекше“, дипломатским језиком одговорио је и Путин.

Кинески случај.

Један од најглавнијих менеџера кинеске корпорације Хуавеи (Huawei) недавно је, на захтев америчког суда, ухапшена на ванкуверском аеродрому. Име јој је Мэн Ваньчжоу (Meng Wanzhou), а она је ћерка оснивача те мобилне компаније, која је по количини продајних телефона и технолошким иновација заузима друго место у свету, одмах иза јужнокорејске компаније „Самсунг“.

Питање два руска новинара била су готово иста: „Почему Россия не отвечает американцам, как это делает Китай?“ (Зашто Русија не одговара Американцима као што, ево, раде Кинези?)

Пuтин је одговорио отприлике следеће: да то није руски начин решавања проблема, јер „нама не пада на памет да сада по Русији ловимо људе и да их стрпамо у затвор и држимо као таоце, како би их разменили са нашим грађанима, који невино седе у америчким затворима.“

Као што је познато, на кинески одговор није се морало дуго чекати. Прво су у Кини ухапсили једног канадског грађанина, бившег канадског дипломату Коврига (Michael Kovrig), а потом још једног, канадског бизнисмеа Спејвора (Michael Spavor). Обојица су оптужени да су угрожавали националну безбедност Кине. Овиме је Пекинг више него јасно послао сигнал Вашингтону, да неће толерисати америчку самовољу.

А какав је био руски одговор? Лавров и Захарова у име Руског министарства иностраних дела, изјавили су новинарима да су „озабоченны“ („забринути“) и „обеспокоенный“ због поступка САД-а.

Питање који су председнику Русије поставили руски новинари је сасвим природно и логично. Зашто се Русија у таквим случајевима задовољава са изражавањем „забринутисти“ и „оштрог дипломатског протеста“, а не угледа се, рецимо, на Кинезе, односно, да предузме и неке опипљиве, конкретне кораке?

Свако ко се бави друштвеним и политичким питањеима, стоји пред истом дилемом. Један од могућих одговора јесте следећи: Пекинг је јак, самоуверен, те стога може себи да дозволи оштрији став. Са друге стране, Москва је слаба, и зато нема другог избора, већ да галами и трпи. Друга могућност гласи, да руска владајућа елита не разуме Запад и верује, да се са дијалогом могу да реше сви проблеми. Трећа: Руска елита је у великој већини либерална, прозападна и страшно им је стало до тога, да их Њујорк, Лондон и Париз прихвате да су део њиховог света.

Многи амерички родољуби, а који нису русофоби, скренули су у више наврата пажњу Кремљу, да „једини језик кога Вашингтон разуме јесте чврстина, жилавост“ („The only language Washington understands is toughness“). Они просто моле Русији да по многим питањима заузме одлучнији став, јер је то и у интересу самих грађана Сједињених Држава. У америчким изборима увек побеђује кандидат који заступа интересе 1% грађана те земље, а који поседују 99% богатства Америке. Но, на последњим изборима победио је Трамп, човек који је богат и кога истеблишмент, очигледно, није могао да купи. Зато му Вол Стрит и најбогатији не могу да опросте, да је на изборима победила воља грађана, а не банкара. Чине све, да га што више оцрне. А на услузи им стоје све полуге власти, укучујући и Њујорк Тајма, Сиенен, дакле, већина «новианара-проституки» („presstitutes“), како их често, зову обични грађани.

Многи добронамерни на Западу упозоравају Москву да „appeasement“, помирљиви, пацифистички тонови нису најбољи начин да се задовоље апетити Вашингтона и Лондона. Они су контрапродуктивни и воде ка сигурном поразу.

Англосаксонци, њихов истеблишмент јасно говори да им је Русија непријатељ, а Путин и даље прича о „нашим партнерима на Западу“. Русија је за Америку добра само када њоме руководе људи типа Горбачова и Јелцина, дакле, када пристану да буду вазали, као што су, на пример Естонија, Хрватска, Црна Гора или Румунија.
У америчким затворима налазе се неколико руских грађана. Неки од њих су већ годинама у казаматама. Ниједна „невладина“ и „хуманитарна“ организација, па ни „Лекари без граница“ ни словом да се заузму за те несрећне људе.

Кинески чврсти одговор на америчке провокације, очигледно, јесте једини језик кога Вашингтон разуме, који је деценијама био навикао да га се, као светског жандарма, беспоговорно слушају. Свет у години 2018. није исти као, рецимо, године 1998.

Русија је и на овоме примеру не само пред Западом, већ и пред осталим светом,- који је полагао велике наде у Путина, – показала да ипак није држава која може да испуни очекивања Африке, Азије, Јужне Америке, дакле, народа који желе да слободно одлучују о својој судбини, без диктата из Вашингтона.

Овде, како ја то видим, није реч само о једном случају, већ много више. На основу одговора Путина, може се закључити и каква је природа власти у Русији. За разлику од кинеске елите, која је патриотска у најбољем смислу те речи, олигарски из Русије свакако то нису. Њихова деца се школују у Великој Британији или Сједњињеним Државама. Менеџери руских компанија купују станове у Лондону, виле на Азурној обали или Флориди. А кинески олигарси улажу свој новац у Кини, пре свега у технологију 21. века. Једним словом, олигарски из Русије су паразити, коју су се обогатили на рачун пљачке државне имовине, која је извршена под лепим именом као „приватизација“ у време Јелцина. И још нешто. Међу најбогатијим људима у Русији, ниједан није руске националности.

Најбогатији људи Кине су Кинези, а стекли су имовину захваљујући својим способностима и труду. Кинеска елита и кинески народ имају исти циљ: благостање за што већи број становника те многољудне земље. Владајућа економска и политичка елита Русије има сасвим друге циљеве од руског народа. Њени интереси су уско повезани са интересима банака и мултинационалних компанија, која имају седиште у Лондону и Њујорку. Једном речју, руски народ и владајућа елита Русије стоје на супротним странама барикада.

Стид

Никола Н. Живковић

Стид

Ако би могли са једном речју да опишемо, разуме се, са српског становишта, догађај у Паризу од 11. новембра 2018, – где се одржала централна свечаност поводом сто година од завршетка Првог светског рата, – онда би то била управо та реч, како сам дао име моме тексту – стид.

Наша јавност довољно је упозната са режијом те прославе, којом је руководио француски председник. Слика говори убедњивије од речи. Тачи је седео на централном месту, одмах иза Путина, Макрона, госпође Меркел и Трампа. Председник Србије се уопште није видео. Поставили су га негде на зачељу, у „магарећу клупу“, каку се некада биле омиљене васпитне мере учитеља за неваљале и лоше ђаке. Заиста чудно, невероватно. Када се зна, да је Србија изгубила за ствар Савезника 28% становништва, а да Тачијево Косово у Првом светском рату није ни постојало.

Србија је понижена. Овде не помаже никакве љубазне речи француског амбасадора у Београду, који се извинио због „грешке у распореду“. Јасно је да при овако важним обележавањима, не може бити ни говора о неком пропусту. То су приче за малу децу. Поставља се питање: Зашто је Вучић пристао да државу коју он предстљвља буде тако бестидно понижена? Да је напустио завршну церемонију, бар би јасно казао да тако далеко у прекрајању историје и понижењу српских жртава ипак није спреман да иде. Уместо тога, председник Србије је по повратку у Београд одговорио: „Хвала амбасадору Мондолинију на дивним речима које је показао према српским жртвама.“ Поставља се питање: Па чије то интересе заступа председник Србије? Своје личне? Тачијеве? Макронове? Шта је од овога тачно ја не знам, но сигуран сам да се он не бори за српске интересе.

Сетимо се, како се понаша према питању Косова и Метохија. Дискриминација против Срба у Хрватској се наставља, а Вучић се прави као да то не постоји. Није отворио ниједну српску фабрику коју би, дакле, финасирала наша држава. Ниједном речју није протестовао због прогона српског народа у Црној Гори. Ухапшене Србе у Црној Гори, због наводног покушаја «државног удара», ниједним словом није споменуо. А свака држава света има задатак да се бори за интересе својих држављана. Изгледа, да то правило не важи само за Вучићеву Србију. Укратко, можда Србија у Паризу и није друго ни заслужила, када има таквог председника?
Зар нам може бити изненађење Вучићево понашање? Какве везе он има са Кајмакчаланом? Зар Вучић није послао заправо поруку, – тиме што није дошао на прославу “Гвозденог пука”, већ се уместо тога појавио на отварању једног немачког супермаркета,- да му је «Лидл» важнији од «Гвозденог пука». Такво, по мени, недостојно, невероватно, инфантилно понашање, то човек и може да разуме. Као приватно лице, свако има право на своје мишљење. Просто има људи са таквим нивоом интелигенције. Бог с њима! Али да се он зове председник Србије, па то је просто неуксно. Стидим се да се такав човек зове «председник Србије».

Могу само да поновим оно, штo сам казао у једном интервју, у феруару 2008, непосредно пошто је Косово проглашено за независну државу. Међу првима државама, које су признале Приштину – била је Француска. Париз лобира да Косово буде примљено у Унеско. Француска је учестовала у бомбардовању Србије 1999 године. Званични Париз, и француска штампа, током деведесетих година прошлог века били су водећи у сатанизацију Срба. Француска је, кратко после Немачке, признала и независност Хрватске и Словеније у јануару 1992, а у априлу 1992. признала је Босну и Херцеговину Алије Изетбеговића. Париз током Анексионе кризе у јесен 1908. није подржао Србију. На Берлинском конгресу године 1878. Француска је била против Србије. И тако редом. Да не замарам читаоце, могу само кратко да поновим следећу чињеницу: У свим кључним догађајима за последњих две стотине година Француска је увек била на страни српских непријатеља.

Поставља се питање: Како је онда могло да се догоди да и данас имамо Споменик захвалности Француској у Београду, на Калемегдану? Уклесане су у камену ове речи: „Волите Француску као што је она волела нас“. А шта је истина? Француска нас никада није волела. Она је волела само саму себе.

Споменик је настао као комбинација несрећних европских околности и српске наивности и незрелости. Једини истински српски савезник од како је васкрсла српска држава, дакле од Првог срспког устанка године 1804. до данас била је Русија. Она је године 1917. пропала. Настала је нова држава – Совјетски Савез. Та држава не само да није била наклоњена Београду, већ је помагала сепаратистичке покрете у Краљевини Југославије, пре свега хрватске и македонске. Бољшевици су свог главног унутрашњег непријатеља видели у рускоме народу, односно у његовој елити. Зато су се подтрудили да је физички ликвидирају. Убијани су, систематски и масовно, најбољи и најспособнији синови руске нације, од уметника и научника до руских официра и предствника РПЦ.

У тој ситуацији новостворена Краљевина Југославија није се могла ослонити на ниједну светску силу. Међу српском политичком елитом водећу улогу играли су „француски ђаци“. Они су приписивали Француској заслуге, које она никада није имала. Тако је, на пример, настала и чувена песма „Креће се лађа француска“.

Публисиста и новинар Мила Михаиловић показала је, да су у највећем броју те лађе, које су изгладнелу срску војску покупила са албанске обале и пребациле је на острво Крф, биле заправо не француске, већ – италијанске. Руски цар Николај послао је у јануару 1916 телеграме краљу Велике Британије и председнику Француске, у којима је рекао да ако српска војска не буде евакуисана са албанске обале, да ће Русија склопити сепаратни мир са Немачком. Никола Пашић је 22. фебруара 1916. године са Крфа упутио писмо италијанској влади, у којем пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам наискренију захвалност Краљевској италијанској влади за ефикасну интервенцију Краљевске италијанске морнарице.“ Према књизи Паола Ђорданија из 1917. године, италијанскa војска је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и цивила. Било је и француских лађа, али касније, да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт. Када је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део извлачења обавила је италијанска морнарица. Толико о вредној студији Миле Михаиловић

Србија, наравно, треба да памти људе, који су јој помагали у најтежим часовима њене историје. Ваља да памтимо, природно, и имена Француза, на пример, лекара, који су лечили српске рањенике у Тунису, у Бизерти, и у другим француским болницама. Али, мора да се сећамо и медицинског особља, рецимо, Велике Британије. Имена Фло и Мери Мекензи из Шкотске, ако се не варам, носе и улице неких српских градова. Највише је било руских лекара и медицинских сестара, како у Балканским ратовима, тако и у Првом светском рату. Срби су те дивне и племените Русе просто заборавили.

Ако нам је за утеху, Макрон није само «погрешио» када је у питању Србија. У своме говору председник Француске прећутао је заслугу Русије. Нашој публици позната је књига «Август 1914» од Александра Солжењицина. Париз само што није пао, а Француска је преклињала Русију да нападне Источну Пруску, како би притисак Немаца против Париза ослабио. Русија се великодушно, или боље казати, самоубилачки жртвовала и спасила Париз. Доживела је катастрофалан пораз. И у знак захвалности, ево, Макрон је просто прећутао подвиг руских војника.

Да би увреду Макрона против Русије смањио, Путин је демонстративно посетио «Памятник русскому экспедиционному корпусу в Париже». Руски коментари виде ствар далеко јасније од српског председника, јер пишу да није реч о грешци, већ о јасној политичкој позицији председника Француске и њених савезника («Речь идет не об ошибке, это – позиция главы Франции и ее союзников.). Тиме је Париз јасно казао да Русија није никада била пријатељ Француске, већ је она и данас непријатељ. И зато, када Макрон говори о стварање Европске армије, он јасно, без неког нарочитог дипломатског такта, каже да она треба да се бори против – Русије. Једним словом, у Паризу је тога дана понижена не само Србија, него и Русија.

Путин – адвокат државе Израела?

Никола Н. Живковић

Путин – адвокат државе Израела?

или

Ко је убио петнаест руских војника!

Више мање сада је слика догађаја готово потпуно реконструисана, па није потребна да је подробно понављам. Само кратко: четири израелса војна авиона 18. септембра 2018. бомбаровали су сиријску територију око града Латакије. При тиме су се послужили «лукавством» и да би заварали сиријску протуваздушну одбрану, они су се позади привукли руском авиону Ил-20. Тај руски авион иначе има задатак да сакупља обавештајне податке из ваздуха, јер је снабдевен са најсавременијом електронском опремом. Руски извори пишу да је овај догађај довео до «к гибели 15 высококлассных военных специалистов и потере самолета с суперсекретным оборудованием».

Но, ти авиони, типа Иљушин, су спори и њихова максимална брзина износи мање од 800 км на час. Дакле, неких три пута је спорији од израелских авиона, који су се сакрили иза репа руског авиона. Сиријски радари лоцирали су већи, спорији објекат и испалили ракету. Тако су оборили авион њима пријатељске земље.
Далеко је интересантније питање: Како је могло да дође до ове трагедије? Могло је да дође зато, што је Русија сувише дуго затварала очи пред чињеницом, да Израел мање више редовно бомбардује Сирију. Из једног руског извора сам прочитао, да је Израел за последња 24 месеца чак две стотине пута бомбардовао ту арапску земљу. Дакле, оваква трагедија пре или касније морала је да се догоди. Свет се просто навикао да Израел некажњено, већ годинама бомбардује суседне арпаске земље и да је то «суверено право Тел Авива». Израелска влада просто се влада на следећи начин: «Нама се не допада ова или она суседна арпаска земља, дакле, не преостаје нам друго већ да је бомбардујемо. Тел Авив има у тој политици подршку Вашингтона, јер то најзад раде и Сједињене Државе само у далеко већем стилу, дакле, по читавој земаској кугли.

Лицемери са Запада, Евопски парламент, Брисел, «слободна штампа» Запада, «невладине хуманитарне оганизације», «борци за слободу и демократију», сви мудро ћуте. Маске су деинитивно пале и Запад је показо своје право, ружно лице. Вашингтон, Лондон и Брисел нису ништа друго него банални лажови, бандити и криминалци, који желе да се сакрију под плаштем «хуманитарних акција» и као «борци за слободу, демократију и људска права». Погедајте само америчку телевизију «Сиенен» или британску «Бибиси»! Или прелистајте «Њујорк Тајмс», «Ле Монд», Франкфуртер Алгемајне» или лондонски «Тајмс». Веома брзо ћете се уверити, да сам у мојој оцени био чак и сувише обазрив и благ. А некада су новинари споменутих листова важили у свету као симболом објективног новинарства!
Израел на окупираним арапским територијама већ годинама уништава палестинска села и на њима подиже јеврејска насеља, која опасује високим зидом и бодљикавом жицом. На тај начин окупирана арапска подручја веома личе на концентрациионе логоре само мало у «хуманијој форми». Тако та држава, која је своје морално право на постојање аргументовала са Аушвицом, сада тај исти народ, јеврејски, то ради са Палестинима. Разуме се, да Израел тиме нарушава међународно право и устав УН.

Запад, па и свет, о свему томе деценијама лицемерно ћути, са изузетком неколико скандинавских земаља и, разуме се, и исламске државе. Част јеврејског народа спасавају и стотињак јевресјких интелектуалаца, који такође гласно протестују против овакве политике Израела. Мени најпознатији је Ноам Чомски.
Зашто свет гласније не протестује на очевидну неправду која држава Израел готово свакодневно наноси палестинском сановништву? Да ли је страх да ће добити етикету «антисемите» у свету заиста толико велики, да је већина ипак решила да се прави као да је живот у том делу арапског света потпуно нормалан?

Али и Москва ћути. Сада је Израел казнио руску неодлучност. То делује депримирајуће, да, управо понижавајуће на руски народ. Ово закључујем на основу бројних руских блогова и коментара.

Руско министрство одбране, међутим, овај пута брзо је реаговало и оптужило Израел да је крив за убиство петнаест руских војника, или, како стоји на рускоме службеном сајту: «вина за сбитый российский самолет и гибель экипажа полностью лежит на израильской стороне».

Русија је могла после ове трагедије, рецимо, да снизи ниво свог дипломатског представништва у Израелу и да опозове амбасадора у Москву, «на консултације», како је уобичајна пракса у свету када се тако нешто догоди. Пошто се Израел показао као непријатељска држава према Русији, Москва би могла да укине безвизни режим за израелске грађане. Такве и сличне мере повисиле би углед Русије не само у свету, већ би пре свега позитивно деловало на руски народ и његову гордост.
Службена Москва, међутим, сем озбиљне «забринутсти» («озабоченность»), чини се, ништа озбиљније није подузела. А то «партнери» Русије веома добро знају.

Понижењу, – или како на руским блоговима могу да читам «унижения», – којему их излаже руска влада, чини се, нема конца. Кремљ је био такође силно забринут, када је Кијев почео да бомбардује руске градове и села око Доњецка и Луганска. Становништво рускога града Харкова, који се налази на истоку Украјине, недалеко руске границе, живи као у време, на пример, немачке окупације. Путин, после почетног таласа «руског пролећа» 2014 године, и одушевљења које је зхватило руски народ и то не само на Криму, већ и у самој Русији, све је урадио да «смири ситуацију» и да ћути о неправди која се чини према рускоме народу у Украјини.

Зар онда некога може да чуди, да је Москва тако олако прешла преко убиства рускога амбасадора у Турској. А њега је убио, да успут споменем, човек из обезбеђења Ердогана. Током покушаја државног удара, Ердогана је спасила руска обавештајна служба. И каква је благодарност Анкаре? Турска је оборила над територијем Сирије руски авион Су-24. То је било 24 новембра 2015. Том приликом погинула су два руска пилота. И како је завршена и ова забринутост («озабоченность») Москве? Путин и његови министри кратко после тога дозволи су Турској да поново извози парадајз у Русију, направили су уговор о гасоводу, коју треба да иде испод Црног мора и споји Русију са једним турским градом на Црноме мору.

После свога што сам изложио, изгледа да је константна политика Москве и то од времена Јелцина, а сада и Путина, у томе да непрестано желе да се допадну «својим партнерима», без обзира да ли је реч о Анкари, Вашингтону, Бриселу или Тел Авиву. Држава која се из свих сила труди да буде пријатељ са другим земљама, наилази са љубазне осмехе «партнера», а у пракси сви ти партнери знају да могу да искористе Москву за своје себичне интересе. Словом, о неком уважавању Русије од стране Запада не може бити ни говора. Цене се они који воде рачуна о свом народу и интересима своје државе. Човек који жели да се допадне свима, на крају га сви замрзе. Тако је и са државама.

Неколико часова после изјаве руског министра одбране, да је Израел крив, јавио се Путин и, заправо, оспорио мишљење свога министра одбране Сергеја Шојгу. Индиректно је Путин заправо оправдао Израел за убиство петнаест руских војника. Реакија руске јавности после овакве изјаве била је предвидива. Тако је пензионисани генерал Леонид Ивашов изјавио да је Путин себе прозвао «израильским адвокатом». Путин је објаснио обарање Ил-20 као «ланац трагичних случајних околности» («цепью трагических случайных обстоятельств»). Нема сумње да је шеф руске државе тиме одбацио оптужбе да је Израел одговоран за тај догађај, или како рече генерал Ивашов, «прикрыл от ответственности Израиль» и додао да се Москва односи према Тел Авиву као према «какому-то шефу».

Једном речју, популарност Путина је достигла најнижу тачку од времена када је постао шеф државе године 2000. Такво понашање Путина, то је лако предвидиво, донешће у будућности Русији нове поразе и понижења.

Нисам пророк и не могу да предвидим, какве ће последице имати такво понашање за самог Путина, односно, на унутрашњој, руској и спољнополитичкој сцени. Но, једно је сигурно. Његова популарност је на силазној путањи. Путин још може да задржи популарност у неким деловима света који су традиционално русофилски, а коју нису добро информисани о стварној ситуацији у самој Русији. Овде на првоме месту убрајам Србију и српски народ.

Овај догађај јасно је показо свету да је у Русији на делу борба између либералних, прозападних струја, а она контролишу руске финансије, медије и културу, а са друге стране стоји огормна већина руског народа, који се залаже да се пре свега води рачуна о националним, руским интересима. Њих, изгледа, пре свега подржава војска.

Пратио сам војне коментаре израелских, руских, америчких и британских извора и на основу њих дошао сам до закључка, да су решавајућу улогу у очувању суверенитета Сирије одиграле руска и иранска војна интервенција. Не мали број војних експерата верује да је улога Ирана чак значајнија и од руске војне помоћи Дамаску.

Израелски медији већ месецима воде кампању против Техерана, покушавајући да наговоре Вашингтон да војно интервенише против Ирана. Зашто Тел Авив толико жели рат против Техерана? Очевидно зато, јер Израел једино ту државу сматра за свог озбиљног супарника. То је показала и недавна прошлост. У марту 2007. године израелској армији пошло је за руком, – после жестоког отпора исламске милиције Хезболах и не малих израелских губитака, – заузме свега неких петнаест километара либанске територије. Хезболах подржава Техеран. Тако је по први пут од постојања јеврејске државе уздрман мит о непобедивости израелске војске. А та чињеница веома је важна за исламски свет, јер им је Иран вратио веру, да ипак могу да се чак и војно успешно супроставе Израелу!

Руски војни обавештајни извори су већ недељама извештавали, да Лондон и Вашингтон спремају «холивудску представу» у Идлибу. Ту се се енглески и амерички агенти, – преобучени у телевизијске снимателе који носе «беле шлемове» и наводно су безазлени чланови једне од «незавнских, хуманитарних невладиних организација», – већ данима спремали да свету поново пошаљу слике «ужасног хемијског напада Асадовог режима против мирног цивилног становништва». Овај пута «бели шлемови» већ су одабрали и децу, који су спремили да побију, као жртвене јагањце, како би њихов филм деловао што убедљивије.

Тај смо филм ми Срби већ гледали, када су муслимани Алије Изетбеговића побили један број својих људи, како би уверили Вашингтон у неопходнсот да поведе рат против «злих Срба».

А онда је дошло до споразума Ердогана и Путина и тиме је пропао план Вашингтона, Лондона и Тел Авива, да се бомбрдује не само Сирија, већ можда и Иран. Када је већ пропао сценариј око «бојних отрова» у Идлибу, онда се дан или два после тога Израел пожурио да заоштри ситуацију и да бомбрдује Латакију.

Вашингтон уз помоћ својих вазала из НАТО-пакта, Брисела, Израела, «неутралне» Швајцарске, – а у ту кампању укључила се и Црна Гора Миле Ђукановића, као и Ципрасова Грчка, – врши незапамћени притисак све у покушају да баци Русију на колена. Или, како сами руски коментари кажу, да «поставить на колени Россию».
Постоје бројни докази да Сједињене Државе, Енглеска, Немачка, Француска, Турска, а нарочито Израел, мање више отворено подржвају исламске теророристе «ИГИЛ».

На крају, нека то буде као нека врста закључка, не могу а да се не сложим са Едуардом Лимоновим, руским писцем и значајном руском политичком личношћу, када каже, да је Израел починио огромну грешку» («огромная ошибка»). Исти аутор подсећа да је «то мала држава, а налази се у непријатељском окружењу («маленькое государство во враждебном окружении»).

Просто је невероватна, да у тој ситуацији, земља окружена неприајтељским арапским, исламским становништвом, сада себи ствара новог непријатеља и то у Русији, у држави, која је једна најзаслужнијих да је после Другог светског рата основана држава Израел.

Да ли ће нам Руси помоћи?

Никола Н. Живковић

Утисци са једне београдске трибине посвећена питању Космета
или
Да ли ће нам Руси помоћи?

У седам увече, 1. септембра 2018., био сам у Свечаној сали београдске општине Стари град (Македонска 42). Присуствовао сам трибини посвећеној будућности Космета. Сала може да прими четири стотине људи и била је готово попуњена. То је за мене било прво пријатно изненађење. Организатори скупа јавили су о том догађају свега два дана раније. Сем тога, дан је био веома топао, па сам се и из тих разлога прибојавао, да можда сала неће бити добро посећена.

На трибини под називом „Против издаје! За Косово и Метохију у Србији!“, говорили су: Марко Јакшић, проф. др Александар Ћорац, проф. др. Слободан Самарџић, проф. др. Слободан Антонић, проф. др. Милош Ковић и Звоннко Михајловић.
Први се скупу обратио професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић. „По пом мишљењу идемо у највећу издају у историји српског народа. Наша историја је пребогата издајницима, конвертитима. Ово је невиђено, то ће остати као љага на нашим поколењима, ако нешто не предузмемо.“

Некадашњи министар за КиМ, професор Факултета политичких наука у Београду Слободан Самарџић је изјавио да се од 2008. па од 2012. године КиМ предају “парче по парче”, а да је све убрзано пре пет година потписивањем Бриселског споразума. Самарџић је рекао да се председник Србије Александар Вучић и цела његова гарнитура не боји ниједне речи која долази од опозиције, али су се забринули када су црквени великодостојници почели да говоре о Косову и Метохији.

Звонко Михајловић рекао је да се Србима на КиМ “прети да морају да дођу на Вучићев митинг 9. септембра 2018” и да се “страх увукао у људе на тим просторима”. Последњи председник општине Штрпце у српском систему он је такође је упозорио да је дошло време када треба да се народу саопшти истина, а истина је да је нека уцењена српска глава добила задатак да преда вековну српску територију Косово и Метохију нашим вековним непријатељима Албанцима. Он је додао да је тим порукама Србима на Косову и Метохији послат јасан сигнал да «немају државу», док је Албанцима послата порука да могу да «раде са Србима шта год желе јер нема ко да их заштити».

Професор Филозофског факултета Слободан Антонић подсетио је да је Вучић положио председничку заклетву на Мирослављевом јеванђељу и навео да је Вучић ту заклетву погазио. “Председник који погази своју заклетву престаје да буде легитимни председник. Помиње се реч издаја.Када неко коначно стави потпис на дробљење Србије он тиме излази из круга кога чинимо ми, наши преци, наши потомци. Он сам себе искључује из тог круга“, рекао је Антонић, закључивши да је Александар Вучић највећи издајник и албански лобиста у Србији.

„Александар Вучић се понаша као господар живота и смрти, хвалећи се подршком 80% Срба на КиМ, коју је задобио владајући над српским народом на Космету као нацисти над логорашима у Аушвицу”, рекао је као последњи говорник на трибини Марко Јакшћи, један од лидера Народног покрета „Отаџбина”, који окупља Србе на Косову. Јакшић је такође подвукао, да нису тачне Вучићеве процене о бројчаној снази Албанаца: «Они доживљавају демогафски суноврат, који је већи од српскога. А то потврђују и многе међнародне организације, које се баве питањима демографије. Реалне процене говоре, да Албанаца на Космету нема више од 800 000.»

Скуп је трајао око један час и ја сам, овде дао само у кратким цртама, оно што ми се чинило најважније. Потпунији извештај може да се нађе на неколико српских сајтова, а сем тога постоји и пуни видео снимак са те трибине.
Неколико говорника такође је истакло важну улогу, која Русија има у решавању косметског проблема. Мој текст ће се зато пре свега бавити управо тим питањем: Да ли нам Русија Владимира Путина може и жели да помогне? Или, како је Милош Ковић, на крају ове трибине казао: «Ако Путин у новембру ове године дође у Србију и пружи подршку Вучићевом плану за Косово, биће то озбиљан ударац за све нас, за цео српски народ.»

Да бих одговорио на питање, хоће ли Путин дати подршку Вучићу, потребно је проблему прићи не «навијачки», галамом, са фразама као «Путин је цар», или «Руси су нас увек издали», већ да трезвено размотримо и анализирамо реалну ситација у тој земљи. Покушаћу да одговорим на неколико питања: Каква је данас природа власти у Русији? Колико је Путин стварно популаран у својој земљи? Каква је ситуација у самом Русији? Какав је однос службене Москве према Вучићу и срспкој влади?

Сви памтимо фотографију, на којој се види како се Путин рукује са Вучићем и то уочи последњих срспких избора. Вучић у Москви – ова чињеница неће ништа да промени што се мишљења већина Срба тиче у односу на српског премијера и његову владу. Али нам зато баца ново светло на природу Путинове власти у Русији. Била је то јасна порука српским бирачима, да је Кремљ на страни Вучића и шамар, верујем, већинској Србији, која Вучића држе да је издајица српског народа, који, то се јасно види, даанс ужива пуну подршку Вашингтона и Запада. Да ли и службене Москве?

Многи Срби се у чуду питају: Зар Путин не зна, ко је Вучић? Због чега Москва до сада даје подршку Вучићу? Да ли ће тако бити и сутра?
Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Ово су јасно показали и бројни чланци по слободним сајтовима. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.

У руским медијима непрестано се истиче да је Вучић русофил, добро говори руски, те да не подржава санкције против Русије. Био је на прослави Дана Победе, поред израелског председника Натањахуа. Сем тога, Вучић је изјавио, – јасно и гласно, – да је навијао за руску репрезентацију у утакмици против Хрватске на Светском првенству у фудбалу (За разлику од «националног идола», тенисера Новака Ђоковића, који је јасно казао, да навија за хрватске фудбалере).

А са друге стране, ми, који живимо у Србији, видимо, да је Србија окупирана земља, и да амерички и британски «саветници» седе у свим кључним српским министарствима. Медији, финасије, полиција су потпуно под контролом америчке и британске амбасаде, односно, «невладиног сектора», кога Запад контролише. Или, како сам на коментару једног блога прочитао: “Србија је окупирана земља, а РТС је не јавни сервис, него јавна кућа америчких окупатора и домаћих издајника”.
Преко 80 одсто испитаника у Србији, на репрезентативном узорку, одбија улазак у ЕУ ако је услов за то српско одрицање од Косова и Метохије. Насупрот ономе у шта нас убеђују медији окупационог распамећивања народа, такав став има и чак 85 одсто српске омладине.

Зар те информације нема Москва? Шта онда ради руска амбасада у Београду? Укратко, на прво питање, да ли ће нам Руси помоћи, одговарам – да. Или, тачније, да се руски народ пита, он би нам сигурно, као и увек до сада у прошлости, помогао.

Живећи преко три деценије на Западу, схватио сам да је српски народ егзисенцијално угорожен, да се и данас, као и пре сто или две стотине година поставља питање самог опстанка нашег народа. Запад, а пре свега Енглеска, Немачка, Француска и Сједињене Државе показале су се и доказале као заклети напријатељи Срба, како у прошлости, тако и данас. У свим кључним историјским тренуцима у последњих два века, те државе су увек биле на страни наших непријатеља: од Првог српског устанка године 1804,, преко Берлинског конгреса године 1878., Босанске кризе из 1908., до 1941-1945, када су Енглези инсталирали Хрвата Јосипа Броз да постане дикатотор Југославије (са доминацијом Хрвата и Словенаца), па све до данас, до америчког Хашког трибунала (где, на пример, нико није осуђен за злочине над Србима), до године 1999., до бомбародовања Србије са крилатим ракетама, касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Као и у прошлости, једина наша нада јесте – Москва. Руски народ, међутим, не одлучује о Косову, већ службена Москва. Зато морамо да променимо питање: Да ли ће нам помоћи Путин и његова влада?
Нема никакве сумње да је Путин веома популаран у Србији. А колико је он заиста популаран у самој Русији?

Мој одовор ће многе да зачуди. Путин није ни приближно толико популаран у рускоме народу? Одакле ми та информација? Помно пратим руску штампу и имам неколико добрих познаника, Руса, који живе у Москви и провинцији.

Основни неспоразум лежи у томе, да људи често мешају «власт» и «народ». Често сам од Руса чуо ову реченицу: «Мы любим сербский народ». Ово се у потпуности поклапа и са утисцима бројних српских путника, који су у прошлости боравили и живели неко време у тој, нама тако блиској и драгој земљи. И ја сам два пута посетио Русију. Носим веома пријатне утиске о Русији и њеним људима. Један таксиста у Москви, када је чуо одакле долазим, почео је буквално да плаче: «Вас је дивљи Запад бомбардовао, а моја земља вам није помогла. Стидим се због тога. Једно ипак мора да знате. У то време на власти је био ненародни режим Бориса Јелцина. Да се питао руски народ, Београд никада не би био бомбардован.»
Сумњам да је икада нешто слично могао да доживи неки наш човек, рецимо, у Лондону, Паризу, Берлину или Вашингтону. Укратко, тамо је народ према Србима у најбољем случају равнодушан. Веома слично и већина Срба осећа према Русима. То се види и на спортским такмичењима. Српска публика, када нема наше екипе, редовно и бучно навија за Русе.

А шта је са службеном Москвом? Навешћу само неколико, по мени, карактеристичних примера. Први пример јесте скандал око учешћа руских спортиста на Зимским олимпијским играма у фебруару 2018. године у Јужној Кореји. Руски медији су пренели, да «Владимир Путин поддерживает решение Олимпийского собрания по поводу отправки российских атлетов на Олимпиаду в следующем году под нейтральным флагом.» Намерно сам све оставио на рускоме, јер верујем да сваки Србин то разуме без превода. А за оне, који упорно тврде да ништа не разумеју руски, поновићу укратко: «Руска екипа на Олимпијаду иде и наступаће под неутралном заставом. Такво решење одобрио је и Путин.» Олимпијада јесте политика и њен је задатак да спортиста прослави своју земљу, заставу и државну химну. Ако је Русија пристала да наступа под «неутралним барјаком» то значи да је признала да је крива.

Тако и на овоме примеру видимо, да су последице фаталне владавине Горбачова и Јелцина још увек и данас веома присутне у Русије. Све оптужбе против руских спортиста од стране Свет. антидоп. агенције су неосноване. Русија је добила шамар и доживела потпуно понижење. И што је најтужније, за то је одговорна и сама службена Москва. Руски спортски функционери хтели би да се жале. Коме? Они који су руске спортисте ставили на оптужиничку клупу, они су истовремено и судије и тужиоци. Потез руских спортских функционера за све нас који верујемо о волимо Русију представља велико разочарење. Стара латинска пословица „Vox pópuli – vox Déi» («глас народа — глас Божији») спортски функционери, спортисти и службена Москва изгледа да су поптуно заборавили. Према испитивању јавног мнења између 75% и 95% руског народа противи се томе да Русија под тим понижавајућим условима учествује на Олимпијади у Јужној Кореји. Речју, за Кремљ глас руског наорда, чини се, савршео је неважан. Па како ће онда Путин да уважи глас српскога народа, када му је, ево, савршено свеједно, како осећа његов, руски народ!

Како никоме од оних руских спортиста којима је дозвољено да се такмиче под «белом заставом» није пало на памет да се солидарише са колегама који су дисквалификовани? Чини се да ни Путин и његови министри не разумеју природу америчке политике. Када би познавали Запад, не би се толико трудили да му се допадну.

Ево још један пример који много говори о политичком стању у земљи. Када сам био у Русији, запањио сам се да има и данас назива улица и тргова, који носе називе убица и терориста. На пример, постоји у Москви метро станица «Войковская». Добила је име по човеку који је учестовао у убијању царске породице. Име му је Петр Лазаревич Войков. Право име Пинхус Лазаревич Вайнер. За оне који не знају: Ноћу од 16. на 17. јул 1918. зверски су убијени сви чланове руске царске породице, а међу њима жене и деца. Затим, постоји улица «Розалии Землячки». А она је лично одговорна за смрт хиљаде заробљених војника и офицера «беле армије». Бројни Лењинови споменици и данас стоје по читавој Русији. Лењин, по мени, немачки је плаћени агент, русофоб и масовни убица.

У Русији је и даље на снази устав, који је донесен у време Јелцина. У њему се, на пример, спомињу субјекти Руске федерације: Татари, Чеченци, Ингушети, Башкирци, Чуваши, Бурјати и тако редом. Једино у Уставу Русије се не спомиње један народ – руски. Стиче се утисак да се власт боји руског питања. То питање често сам чуо од у Русији: «Почему власть боится русского вопроса?» Ни Путин није почео да решава тај проблем. Многи верују да је то најважније питање. Проблем је и у томе, што власт нема идеологију, а без идеологије држава нема будућности.

Ко ће данас да се жртвује, када види да неправда царује највише међу онима који би требали да су пример осталима, јер од друштва и примају највеће привилегије. Руски и српски народ вапе за правдом. О томе говоре и српске народне песме и древни руски летописи, где се редовно слави истина и правда Сви ти примери говоре нам само једно: партија која је на власти у Русији представља пре свега интересе богатих људи. Веома је лоша ситуација на пољу здравства, а пензије су за велики део грађана тако бедне, да буквално многи стари људи морају да гладују.

Пре неколико дана Путин је био приморан да се појави на телевизијском екрану и да објасни гледаоцима, у чему се састоји «реформа пензионог система». Како «решить проблему с дефицитом Пенсионного фонда»? Дискусија је изазвала толике буре да је, ето, и председник морао да се обрати нацији. Гледао сам његову изјаву. И није ми деловао нимало самоуверено и убедљиво.

Огромна већина становника су разочарани. Зашто? Јер по њиховом схватању Путинов систем штити богате олигархе, а од бедног народа узима и последњу копејку. Или, како сам у коментару једног угледног сајта нашао следеће: «Кремль отнимет у бедных, чтобы не обидеть олигархов.» У споменутом обраћању нацији ниједном, на пример, није критиковао огромну разлику која постоји између оних 1%, који поседују 99% богатства земље и оних других. Негде сам прочитао да око 90 породица у Русији држи чак 70% богатства земље. И од тих деведесет породица, само су две по националности – руске.

За разлику од Сједњиених Држава и Кине, руска економије је далеко слабија и у великој мери зависи од цене нафте и гаса. Када је пре османаест година Путин преузео власт од Јелцина, цена нафте била је око сто $ по барелу. Прошле године пала је на 40, а ове године достигла је око 70 ам. долара по барелу. Тако руска економија зависи у великој мери од коњуктуре цене нафте и гаса на светском тржишту.

Многи Руси се у чуду питају: Како је то могуће, тако богата земља, а народ да живи тако бедно? Овај последњи председнички рок неће бити нимало лак за Путина. Руски народ је веровао у њега, да ће он зауставити пљачку, или, како Руси кажу «остановит грабеж», да ће приватизацију, проведена у врме Јелцина, прогласити нелегалном и многе кључне објекте поново национализовати. Он је по свим тим питањима разочарао. Садашњу власт мишљење народа, изгледа, уопште не интересује. Одједном, последњих недеља, то е примећује и по реакцији становника, нагло се изменио однос Руса према власти. До јуче су многи веровали да је Путин ипак «последним народным заступником», те да је у суштини био «хорошим царем». На примеру реформе пензионог система јасно је казао да је на страни олигарха, који су толико омрзнути у народу. Нема сумње да су људи разочарани не само пензијском реформом, већ и са самом природом Путина и његове власти.

Многи руски коментари и добри познаваоци политичких прилика тврде, како у «коридорах власти» има још увек сувише много «западников». Остали су још из времена Јелцина, када су владали Русијом. Они верују да могу да се врате «добра стара времена», када су се дружили са Западом. Таквих има нарочито много у министарству финасија, економоије, Централне банке, те у медијима. Путин се недавно похвалио, да «Центробанк» не стоји под контролом владе и да је «это очень хорошо». Централну банку многи руски аналитичаи држе да предстљвља једна од кључних органа пете колоне, јер је она инструменат, који служи интересима Вашингтона. Најбољи пример Јелцина и његове владавине представља Козирјев (Андрей Козырев). Он је од 1990 до 1996 био је министар иностраних дела. Које државе? Многи су га звали да је био помоћнк министра иностраних дела САД-а. Уживао је све привилегије и у време Путина. Нико га није дирао. Ричард Никсон је једном питао Козирјева, какве интересе следи Русија. На запрепашћење америчког председника, Корзирјев је одговорио, да то нека му одреди Америка. О томе у својим мемоарима пише и Јевгених Примаков. Године 2012. заувек је напустио Русију заједно са женом и децом и од тада живи у Америци, на Флориди. Питање: Како је могуће да носилац државне тајне године 2012. напусти Русију? Козирјев се залагао да Русија прихвати предлог Вашингтона, да се Србији уведу санкције.
Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових осамнаест година успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, Асад је и даље, уз руску помоћ, – али, не треба заборавити, и иранску подршку, – председник Сирије, руска армија за последњих десетак година постала је поново сила, коју уважава Запад.

Но, остали су многи проблеми, како сам их мало пре споменуо, које Путин, очевидно, није могао да реши. Пратио сам неколико Путинових конфенернција за штампу. Обавезно до речи дођу људи, који припадају „невладином сектору“, а финасираних су од стране САД-а и ЕУ. То су „Ехо Москва“, „Дожд“ „Независне новине“, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић, Филип Давид, Соња Лихт или Соња Бисерко.

Руски народ изашао је на референдум у многим украјнским градовима, јер су веровали да ће Харков и Одеса такође постати део Русије. Преварили су се. Путин их није подржао. Путин прича да је у Украјини дошло до државног удара, да је власт Порошенка нелегитимна, а ипак признаје Порошенка. Тако Москва ни по питању Украјине нема јасну политику. Руси у балтичким државама немају основна људска права и Москва, очевидно, нема снаге, а можда ни воље да помогне својим земљацима. Руски народ украјински сепаратисти свакодневно убијају у Доњецку. Ових дана управо смо чули да је убијен и глава Доњецке републике Александар Захарченко.

Како ће Русија да брани Србију, када, ево, она нема снаге да одбрани ни сопствени, руски народ у Харкову, Одеси, или Луганску? Сем тога, тренутно у америчким затворима чами десетак руских грађана. Већина њих робијају, без суда и доказа, већ неколико година. Последњи пример јесте млада Марина Бутина. Добила је америчку стипендију, а кратко после тога ухапшена је као руски шпијун. Русија, сем «оштрих протеста», није у стању да заштити своје грађане.

Није потребно да наглашавам, да сам ово написао јер ми није равнодушна судбина Русије и јер сам сигуран, да мој, српски народ без подршке Русије нема великих изгеда да опстане у оваквом непријатељском окружењу, каквo данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она, када ће већински народ слободно моћи да каже „ми смо Руси“. Зато нисам нимало сигуран да ће Путинова Русија да помогне Србији. Пре неколико дана испод једног блога нађох следећи коментар: «Путин ради исто што и Вучић. Скупља поене код Руса на рачун ове напаћене Србије.» На жалост, у овом закључку, – то је моје мишљење, – има много истине.

Берлинска беседа

July 30, 2018 /

Никола Н. Живковић

Берлинска беседа

Уважена публико, драги пријатељи!

Ове године навршава се равно четири деценије, када сам крајем давне 1978. године стигао у Немачку, у тада Западни Берлин. У публици видим неколико лица које познајем од самог мог доласка у ту земљу. Пре три године сам постао немачки пензионер и решио сам да остатак мога живота проведем у Србији. Живим у Београду

О политичкој ситуацији у Србији нећу вам много причати, јер наши људи знају, како је стварно стање у Србији и то без обзира, да ли живе у Јужној Африци, Канади, на Новом Зеланду, Русији или, ево, Немачкој. Свако од вас, драги моји земљаци, има некога од родбине или пријатеља у Србији, па сте тако подробно инфомисани. Сем тога, постоје и бројни сајтови, које не контролишу ни режимски медији, а ни сорошевска или слична штампа финансирана са Запада, чији је задатак да раде против Србије и српског народа.

Када гледате «Вучићеву телевизију», – а то су готово сви телевизијски канали, – имате утисак да камере сликају неку другу државу, на пример, Норвешку или Холандију, а не земљу, у којој ја живим. Слике са «РТС»-а и стварни живот у Србији немају неке велике сличности. То су два различита света. Пет процената становништва, укључујући Вичића и његов скупи и неефикасан државни апарат живе на некој другој планети, а ми, нас 95% становника ове земље, живимо на територији између Суботице и Врања онако, сналазимо се, а многи живе веома тешко, на граници беде.

Кажем «територија», а не држава, јер ова власт не зна да народу каже, где су границе данашње Србије. Наш председник, на пример, тврди да ми данас на Космету немамо ништа, да па да је, према томе, добро, ако Србија добије у овим завршним Бриселским преговима и један метар те територије.

Како ради српска влада, о томе можете свакодневно да читате. Мени је интересантније следеће питање: Шта ми можемо да урадимо?

Када кажем «ми», онда мислим на свакога, ко није равнодушам према судбини српског народа и наше земље, без обзира да ли живите у Новом Саду, Нишу, Бања Луци, Херцег Новом, Кептауну, Москви, Бечу, Сиднеју, Торонту или Берлину.

Први пример. Пре кратког времена упознао сам младог математичара, Стевана, родом из околине Пожаревца. Прошле године завшио је гимназију са блиставим оценама. Родитељи су сељаци, имају пет хектара под кукурузом и исто толико пшенице, пет крава, двадесетак оваца. А од тога, разуме се, не могу да школују своје обдарено дете. Син им је на пријему добио најбоље оцене. А када је дошао на факултет по резултате, доживео је шок. Није примљен као «студент на буџету», већ родитељи морају да му плаћају студије. После је чуо, да су примљени неки, «преко реда», а очеви су им високи функционери и владајућој странци. Родитељи немају тих пара, да им син буде «самофинасирајући». Обратили су се министарству за образовање. Нису се удостојили чак ни негативног одговора.

Син зна добро енглески, барата одлично лаптопом и пронашао је да Немци и Канађани траже младе студенте математике и информатике. Пријавио се на оба конкукрса. И после шока са Београдским универзитетом, доживео је радост од стране немачког, хајделбершког и канадског, монтреалског унивезитета. Примљен је на оба. Но, како је веома везан за родитеље и браћу, решио је ипак да остане у Европи. Завршио је прву годину и веома је задовољан студијем у Хајделбергу. Он потиче из добре домаћинске, српске породице, чији преци су се борили за Србију и свим ратовима од године 1912. до данас.

Стеван по завршетку студија жели да се врати у Србију. Нада се, да ће до тада доћи да владају земљом неки други, бољи људи, који ће умети да цене знање и рад. Шта би ми Срби могли да урадимо за Стевана? Па да сакупимо за њега почетни капитал, са којом би могао да отвори фирму, где би он онда могао да запосли младе Србе, који би радили, на пример, као инжењери, или, како се то данас зове “software engineer“.

Други пример. У Београду постоји, колико ми је познато, само једна српска национална књижара – «Традиционална књига». Смештена је недалеко од Храма Светог Саве (улица Крушедолска 1б). Има одличан избор књига из области српске националне историје. Власник не тражи милостињу, већ само да људи који воле ту врсте литературе, купи књигу код њега и тиме би придонели да књижара опстане, да може да плати кирију и да «како тако» прехрани породицу. Дакле, када дођете у Београд, а намервате да купите неку књигу, посетите «Традиционалну књигу».

Треће. Док, ево, боравим овде, у Берлину, прочитах следећу информацију: «Драги читаоци, драги пријатељи, обраћамо вам се са не малом нелагодом, али смо принуђени да затражимо озбиљнију финансијску помоћ не би ли ваш и наш сајт остао у животу. Мишљења смо да је поштеније рећи како ствари стоје а не само нестати без образложења. Наиме, чудним сплетом околности – а не бисмо искључили ни могућност да су умешани прсти система/режима – „Стање ствари“ је остало без икаквих финансијских прихода на месечном нивоу. Сада смо дошли у ситуацију да морамо да набавимо новац за месечно функционисање тражећи од оних који једино гарантују да ћемо остати (као што смо и до сада били) независни – а то сте ви, посетиоци и поштоваоци сајта. (види: https://stanjestvari.com/2018/07/24/pomoc-za-ss/)

Што се тиче споменутог сајта, могу да кажем, да у њему сарађују наши најбољи интелектуалци. За оне, који нису до сада чули за овај сајт, предлажем им да погледају и провере, да ли је моја тврдња тачна.

Ова три примера, – а могао сам да набројим још најмање десетак оваквих случајева, – желео сам само да кажем следеће. Стање у Србији (и српским земљама, а овде пре свега мислим на Републику Српску и Црну Гору), јесте такво какво јесте. Или, како су кратко и јасно написали двојица аутора: «Истинска власт и моћ у Србији само на први поглед припадају онима који се стално појављују у медијима, и који причају час о Европској Унији, а час о томе да нашом земљом неће управљати туђа рука. Као што смо већ одавно схватили, права власт у Србији припада туђину, који дубински делује преко својих људи и невладиних организација, разарајући изнутра наше друштво и намећући му туђински, нихилистички поглед на свет.» (види: http://borbazaveru.info/content/view/10494/1/ 27 март 2018. З. Човоровић, В. Димитријевић).

Председник, премијерка и министри у влади Србије непрестнао понављају: „Инвестирајте у Србију, у земљи квалитетних а јефтиних радника.“ Само што не кажу и другу реченицу: «А у слободно време, ви, странци, добро плаћени представници страних фирми у Србији можете да уживате у квалитетним и јевтиним проституткама.»

Но, свако од нас може нешто да уради за нашу многонапаћену и окупирану земљу. Не мали број то и чини. Многи Срби из расејања, рецимо, редовно шаљу новац у Србију. Режим готово потпуно игнорише значај српске дијаспоре за економију наше земље. Вероватно се плаше да признају, да без наших гастарбајтера, Србија би морала одавно да објави банкрот.

Поред чекова из расејања, шта заиста да се ради? Моје кратко излагање завршићу одговором, кога је дао један наш аутора, а који, ето, не цмиздри и не кукумаче, већ улива наду и веру:

«Треба бити спреман, радити на себи и повезивати се. Да се када дође тренутак, ствар једноставно обави. Преображај ће доћи пре него што се мисли, јер доћи мора. Он ће бити постепен, јер подразумева постепено преузимање послова од оних који знају да их раде, јер неко мора да ради. Нови људи ће дођи и неће их спајати толико идеологија, колико структура личности. Који су много радили, учили, који знају како функционише систем, а који су остајали на маргини. У већини не громогласна, бурна, медијски излизана имена. Људи који имају вољу, и они који нису похлепни. Изабран сам, доведен сам – како год – да служим држави и народу», у: https://stanjestvari.com/2018/07/27/vladimir-kolaric-sta-da-se-radi/#more-54322 27. јула 2018. Владимир Коларић.

(Ову беседу одржао сам у Берлину, концем јула 2018. године, групи Срба који живе на подручју Берлина и покрајине Бранденбург)

Недић и окупирана Србија

Никола Н. Живковић

Недић и окупирана Србија

Дневни лист «Политика» (26. јул 2018.), објавио је следећу вест: «Виши суд у Београду одбио је као неоснован захтев за рехабилитацију Милана Недића… У захтеву је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништавно решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31.01.1946. године.”

Исте новине пренеле су изјаву историчара Предрага Марковића: „Тиме је избегнута једна од највећих срамота која је могла да се деси, а то је да будемо први који су рехабилитовали колаборационисту. Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву”, рекао је Марковић.

Човек просто да не поверује, да један историчар може да у неколико речи каже толико нетачних тврдњи. Прво. Срамота је да историчар из Србије тврди да је Недић био «колаборациониста». И друго. Како је Недић могао да кажњава злочинце за масакар у Крагујевцу? Да позове на одговорност Хитлера? Зна се да су макакар испровоцирали партизани-титовци, за који је следеила казна сто српских цивила за једног убијеног Немца. Овде, дакле, имамо посла, или са незнањем историчара, или злонамерним извртањем чињеница.
Историчар Бојан Димитријевић рекао је да је одлука суда донета под великим медијским притиском и хајком која се водила против Недића. „Лично сам се залагао да се у јавности схвате тешкоће у којима је Недић прихватио да буде шеф те назови Владе. Мислим да је у јавности преовладала негативна слика оркестрирана из појединих медија”, рекао је Димитријевић.

Са Димитријевићем наравно могу само да се сложим и додам, да је могао да нађем много јаче, убедљивије аргументе у одбрани Недића. Ево један пример:
„Никакви антијеврејски закони нису били донесени од стране Недићевог режима, никаквих логора смрти и никаквих убијања са његове стране није било. Све је било учињено од стране немачке војске, полиције и СС, који су уништили скоро целу јеврејску заједницу, мада је неколико стотина Јевреја било сакривено код српских пријатеља… Недића се непрестано оптужује због «Апела», објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. Апел је потписало 408 српских интелектуалаца, и то није био позив на сарадњу са окупатором, већ за помоћ српским властима у борби против комуниста, „злотвора српског народа и његове будућности”. Потписали су га три епископа, председник САНУ, низ академика, 82 професора универзитета, 18 бивших министара и исто толико помоћника, 12 директора гимназија или управитеља школа, генерали, 16 лекара, уметници, писци итд. Неоспорна чињеница је да је мала и окупирана Недићева Србија примила у своје окриље преко пола милиона избеглица, 86.000 српске сирочади. Затим, избављено је од смрти на Бањици 1.270 припадника СКОЈ-а и Партије, да је спасено 30.000 логораша са Старог сајмишта, да се водила брига о ратним заробљеницима у логорима, да је прихватила десетине хиљада Словенаца. Зато, када се каже Недићева Србија, са поносом се öovek сећа те покорене, напаћене, мале Србије, заиста великог срца. (Бранислав А. Жорж, Београд. НИН, 31 јануар 2008)

Медији су такође нагласили, како је поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао «негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац.» Ово «негодовање у јавности» увек се појављујује у тоталитарним, једнопартијским државама, где један сатрап, – да ли Лењин, Хитлер, Анте Павелић или Јосип Броз, – гушење критике сопственог режима оправдавају «негодовање у јавности».

Сви који и данас нападају Недића упорно се труде да прећуте Недићеве заслуге, а које сам мало пре споменуо, цитирајући Бранислава Жоржа.
А како то раде цивилизоване земље? Нико се не пита шта мисли «један део грађана», већ се отвори дускусија о одређеној теми, позову се угледни људи из историје, ако је у питању неко питање из прошлости. И онда се, после дуге и исцрпне дискусије, донесе одлука.
А шта је ту истина? Немци су били окрутан и немилосрдан окупатор, који је тражио да српски народ изабере човека, који би се стао на челу такве, окупиране и обесправљене Србије и који би пред њима, окупатроима, био одговоран за ред. То је била велика жртва човека, Милана Недића, који је ставио опште националне, државне интересе изнад својих, породичних, личних. Да се он није прихватио те улоге, Немци су размишљали чак и о томе, да и овај остатак Србије поделе између Немаца и својих савезника, при чему би највећи део, вероватно, пао под управо хрватских и бугарских власти. Између два зла, Недић се жртвовао, ставио на чело те окипиране Срвије и тиме, можда спасао српски народ од потпуног истребљења. То су чињенице, које потврђују и немачки извори. Само да споменем «Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта» и мемоаре главног немачког дипломату за Балкан, Хермана Нојбахера (Hermann Neubacher: „Sonderauftrag Südost 1940 1945“). Оба сам превео на српски.
Читаоци ће ми опростити ако укратко цитирам Нојбахера: «Недић је на један храбар начин покушао да говори о неправди која је учињена Србима. Поставио је читав низ захтева, како би се побољшао положај Срба. Недић је између осталог тражио да се нека подручја Босне и Херцеговине, која су етнички чисто српска, а која припадају НДХ, припоје Србији. Недић је тражио и да Косово припадне Србији. Рибентроп је одбио Недићеве захтеве.» (у: Нојбахер, “Специјални задатак Балкан”, стр. 74)
У Србији су Броз и његови крвници од октобра 1944. до децембра 1945, без суда, убили, према минималним проценама, 150 000 невиних људи (Срђан Цветковић је дошао до бројке од неких 80 000, пописао жртве са именом и презименом). Убијени су, очевидно, само зато јер су били Срби и јер су најчешће припадали елити свога народа. Тај човек, Броз, који је свакако један од најмоструознијих убица 20. века, има гроб у најелитнијем делу Београда, кому се клањају и многи из редова садашње власти. А стотине хиљаде невино убијених Срба, њима се и не зна гроб. Па, ево, ни Дражи и Недићу.
Закључак. Ова срамна одлука суда само говори да је Србија и данас окупирана, односно, да је у нашој земљи и даље на власти титоизам, дакле, једна србофобска, злочиначка идеологија. А она ни данас, 2018. године, не дозвољава српскоем народу да каже ко су његови истински мученици и јунаци, а ко његови непријатељи и џелати.
О правом карактеру титоистичког југославенства на неколико стотина страна дао је блиставу анализу и оцену Мило Ломпар у књизи «Дух самопорицања». Колико ми је познато, књига је за кратко време доживела већ шест издања. И то упрокос чињенице да огромна већина медија, – а она су под контролом режима, или су спонзорисана од стране Запада, – игнорише «Дух самопорицања». Убеђен сам, када се српски народ ослободи идеологије титоизма, тада ће своје заслужено место добити и Дража и Недић. И уместо улице, на пример, Џорџа Вашингтона и Рузвелтове, те београдске улице зваће се улица Милана Недића и Драже Михаиловића. По мом скромном мишљшењу, њих двојицу убрајам међу највеће Србе 20. века.

Да ли је овде реч само о спорту?

Никола Н. Живковић

Прочитао сам неколико чланака, на руским и српским сајтовима, поводом светског шампионата у фудбалу. Слажем се у осуди понашања играча, који су били противници Русије. Но, ја у тој афери видим и неку користи и то пре свега за Србију.
Да будем сасвим јасан, да имам пара, платио бих неког играча из хрватске репрезентације, да узвикује, рецимо, пароле: „Слава Украјини“, „Београде, гори“, „Смрт Москви“, или, „За дом спремни“. Јер шта више може да штети слики Хрватске и то не само у руској јавности, него управо такво понашање. Само дебили немају појма, да Руси кажу „Киев – мать городов русских“. Или, да заборављају чињеницу да су се у Украјини године 1993. године 65% становништва изјасини да им је руски језик – материњи.
И гле чуда! Неки играчи у „црним дресовима“ управо су извикивали овакве пароле, а да ја, – нормални грађанин Европе и света, који, дакле, воли своју земљу, свој народ, – нисам потрошио ни паре.
Уочи шампионата, руски медији посветили су много простора свакој земљи која учествује на фудбалском шампионату. Тако су и лепо писали о Хрватској, а пре свега о туризму у Истри и Далмацији. Примамљиви туристички спотови о Опатији и Дубровнику просто су позивали руске туиристе да проведу одмор на Јадрану. И сада, ево, пукне сканадал због хрватских „ногометаша“! Сјајно за српску ствар! Јер, ево, и Лимонов пише: Ви рачунате, да је данашња Хрватска безбедна туристичка република с мирним становништвом. Ви сте уверени. Ја – не. Што су имали у глави другови –Хрвати када су играли против нас? Сада је јасно, да нису нам желели ништа добро. Ми смо сувише добри. („Вы считаете, что сегодня Хорватия — безобидная туристическая республика с мирным населением? А вы уверены? Я — нет… Что было у него и его товарищей-хорватов в голове, когда они играли против нас? Выясняется, что ничего хорошего. Мы слишком добрые.“)
Просто нам је помогла глупост српских непријатеља. И шта друго да кажем, него да се захвалим том хрватском фудбалеру да је урадио велику штету Хрватској. Хрватска политичка и црвена (римокатоличка) елита већ преко сто и педесет година чини све да нанесе што више зла српском народу. Она је то радила у прошлости, она то ради данас и она ће то, нимало не сумњам, чинити и сутра.
Јер шта је спорт него политика, дакле, рат са другим средствима. Да то није тако, онда не би богате земље, – као што су Немачка, Сједињене Државе, Велика Британија, Француска, Кина, Русија, Јапан, Јужна Кореја, – трошиле толико новаца на олимпијске игре и светске шампионате, без обзира да ли је реч о атлетици, пливању, веслању или фудбалу. Укратко, приче да не треба мешати спорт са политиком, само су за, или веома наивне, или за веште манипулаторе, а њих има не само међу спортским функционерима и политичарима. Велики руски писац и пријатељ Срба Эдуард Лимонов, када је коментарисао победу руске фудбалске репрезентације над Шпанијом, нимало ми се не чини да претерује, када пише да су Руси победили „као војници, као у Стаљинграду. Тако смо победили и Швабе у 2. свет. рату. Показали смо свету оно најбоље руско.“ („как солдаты, как в Сталинграде. Именно так мы и войну с фрицами выиграли. Показали лучшее русское“).
Једна фудбалска утакмица открила је свету, не само каква је хрватска репрезентација, већ и „ко је ко у Србији“. Читам, неки Милојко Пантић прича, да ће за Хрватску да навија „грађанска а за Русију клерофашистичка Србија“. Тврде, да је то мишљење и „наших другосрбијанаца“.
Пре свега мора да се разјасни једна термнолошка збрка. Друга Србија, по мом схвтању, јесте она која чини већини стаовништа. Прва Србија, то је политика коју води влада Србије. А мишљење „наших другосрбијанаца“ подржава незнатна мањина становништва, рецимо, максимално 3 до 8%. Ако је моја тврдња тачна, а јесте, онда је сасвим неумесно да се њима даје толико привлачно и лепо име. Ваља их назвати оно што они заиста и јесу „десетосрбијанци“ или, на пример, „шестпроцентна Србија“.
Друга Србија је она, која тврди да је Косово део Србије, као што су то Банат, Бачка и Срем, која воли своју земљу и свој народ, као што то осећају и већина народа у свету, па били они Немци, Јапанци, Мексиканци, или – Срби.
Ако неко изјави, како навијање за српску репрезентацију представља „националистички примитивизам“, онда мора то да каже и за све остале. Значи, Ангела Меркел је нациоанлистички примитивац, јер је током светског шампионата у футбалу, долетела 2010. год. у Јужну Африку, како би навијала за национални тим своје земље. А онда је и Мануле Макрон клерофашиста, јер је долетео у Русију, да 10. јула 2018. навија за „триколоре“.
Данас се игра полуфинале. Но, победник се већ зна. То је „российская власть“, а она није руска. Ја сам гледао свега две или три утакмице и то само друго полувреме. Ја волим спорт, сам сам играо фудбал и мислим да нисам био лош. Но, врхунски спорт, олимпјаде, то за мене нема везе са спортом, већ са фармацеутском индустријом и новцем. Ко има монопол у фармацеутској индустрији, тај осваја и највише знатних медаља на олимпијадама.
У Русији такође има много проблема. Највећи је тај, да је огромно богатство сакупљењно у рукама малог броја олигарха и високих државних функционера, а да приличан део руског народа живи лоше, а 30%, према службеној статисци, бедно. Социјалне разлике у Русији су далеко веће него у Немачкој или у некој скандинавској земљи. Добро, ако се помиримо са чињеницом да нисмо сви исти, односно, да је у свакој држави увек било и сиромашних и оних који сумилијардери. Али и тада не може да се избегну нека питања: зашто, рецимо, од десет најбогатијих људи у Русији, ниједан није руске националности? Да ли је то нормално, да Руси, који чине 80% становништва, немају макар једног свог представника у том „елитном друштву“?

Такви спектакли, као светски шампионат, имају функцију да пажњу јавности одвуку од битних проблема друштва. То, уосталом ради свака власт и то већ две хиљаде година. Или, како су стари Римњани говорили, народу треба „panem et circenses“, хлеба и игара.
Огромна већина Срба јесте била за Русе. „Другосрбијанци“, или како ја мислим да је далеко правилније, „десетосрбијанци“, читам, ево, да су били за Хрватску.
И шта нам то открива? Да ти „петпроцентнисрбијаци“ нису само бивши титоисти, а данас натоисти, – дакле, које финансирају Американци и Запад преко „невладиних организација“, преко „ngo“ – већ да они навијају за „црнокошуљаше“. Јер не само да су фудбалери Хрватске наступали у црним дресовима, који нас неодољиво подсећају на НХД, већ да многи Хрвати подржавају и украјинске нацисте. Не треба заборавити, да су међу најгорим садистима немачких концентрационих логора управо били унијати и римокатолици из западне Украјине. Тако су се Милојко Пантић и његово распевано друштво нашло у заиста „елитном“ клубу.
Чак и они руски критичари Светског шампионата 2018., кажу, „чемпионат мира по футболу объединил всю страну”. Просто постоје моменти, када ваља да сиђемо са високог интелектуалног постоља, те да са својим народом поделимо успех (или неуспех) државне репрезентације. Зар тако није и у рату? Било је српских социјалиста у Првом светском рату, па и пацифиста, који су били против рата и ратних кредита, али су се, када је објављен рат Србији, одазвали мобилизацији, а не мали број њих је и погинуо „за краља и отечество“.
А они, који поступају другачије, било је и таквих, истина, веома мали број, у Првом светском рату, њих може човек само да сажаљева. Њима просто недостаје укус и морал. Ништа им не помаже што се разбацују крупним речима, на пример, да су они представници „боље“, „слободне“, „грађанске“ или „демократске“ Србије. А ко вам је казао да сте ви то, за што сте се сами прогласили, за што желите да вас већина народа држи? За то имате подршку само од оних, који су окупирали Србију, медијски и економски. Но, што није зарађено поштено, што није морално, неће вас од осуде јавности, историје и потомства спасити никакве награде које вам редовно додељују амбасаде Сједињених Држава, Француске или Велике Британије. Ви живите у Србије, али ви нисте „наши“. Ви сте оно, што и дефиниција „невладиног сектора“ и стоји: агенти страног утицаја у Србији.